Државни удар

Државни удар или пуч (нем. Putsch — пуч; франц. coup d'état — ку де `та, или само coup — ку),[1] представља изненадну смену власти у некој земљи, и то противуставним средствима.[2][3] Он може бити миран или (ређе) насилан, а најчешће га изводи политичка фракција, војска или неки високи државни званичник.[4][5][6] Многи научници сматрају да је државни удар успешан када узурпатори преузму и држе власт најмање седам дана.[4]

Генерал Наполеон Бонапарта током Пуча 18 бримера у Сен Клуу, детаљ слике Франсоа Бушоа, 1840.
Мапа света са успешним државним ударима и покушајима

Државни удар се разликује од револуције по томе што га изводе људи из саме власти, за разлику од револуције коју изводе широке народне масе.

Распрострањеност и историјаУреди

Према скупу података о државним ударима Клејтона Тајна и Џонатана Пауела, било је 457 покушаја пуча од 1950. до 2010. године, од којих је 227 (49,7%) било успешних, а 230 (50,3%) неуспешних.[4] Они сматрају да су државни удари „најчешћи у Африци и Америци (36,5% и 31,9%, респективно). Азија и Блиски исток су доживели 13,1% односно 15,8% укупних глобалних државних удара. Европа је искусила далеко најмање покушаји државног удара: 2,6%.“[4] Већина покушаја државног удара догодила се средином 1960-их, али је било и великог броја покушаја пуча средином 1970-их и почетком 1990-их.[4] Од 1950. до 2010. године, већина државних удара је пропала на Блиском истоку и у Латинској Америци. Имали су нешто веће шансе за успех у Африци и Азији.[7] Временом се смањио број успешних државних удара.[4]

ИсходиУреди

Успешни државни удари су један од метода промене режима који онемогућава мирну транзицију власти.[5][6] Студија из 2016. категоризује четири могућа исхода пуча у диктатурама:[8]

  • Неуспели државни удар
  • Без промене режима, као што је случај када је вођа незаконито избачен са власти без промене идентитета групе на власти или правила за управљање
  • Замена актуелнe са другом диктатуром
  • Збацивање диктатуре праћено демократизацијом (која се називаju и „демократски удари“)[9]

Једна студија је открила да око половине свих пучева окончаних диктатурама — како током и након Хладног рата — поставља нове аутократске режиме.[8] Нове диктатуре које су покренуте државним ударом укључују више нивое репресије у години која следи након пуча него што је то било у години која је довела до пуча.[8] Једна трећина пучева у диктатурама током Хладног рата и 10% каснијих преврата реконструисали су руководство режима.[8] Демократије су успостављене након 12% хладноратовских преврата у диктатурама и 40% након хладноратовске ере.[8]

Преврати који су се десили у периоду после Хладног рата су вероватније резултирали демократским системима него државни удари пре хладног рата,[10][8][11] иако државни удари и даље углавном одржавају ауторитаризам.[7] Државни удари који се дешавају током грађанских ратова скраћују трајање рата.[12]

ПредикториУреди

Типични примери државног удара су:[13][14]

Преглед литературе у једној студији из 2016. укључује помињање етничког фракционизма, подржавајуће стране владе, неискуство лидера, спор раст, шокове цена робе и сиромаштво.[15]

Утврђено је да се државни удари појављују у срединама које су под великим утицајем војних сила. Више од наведених фактора је повезано са војном културом и динамиком моћи. Ови фактори се могу поделити у више категорија, при чему су две од ових категорија претња војним интересима и подршка војним интересима. Ако интереси иду у било ком смеру, војска ће се наћи у позицији или да капитализује ту моћ или ће покушати да је поврати.

Често је војна потрошња показатељ вероватноће да ће се државни удар десити. Нордвик је открио да је око 75% пучева који су се десили у многим различитим земљама засновано на војним трошковима и неочекиваним приходима од нафте.[13]

Замка државног удараУреди

Кумулативни број државних удара је снажан предиктор будућих државних удара.[14][16][17] Ова појава се назива замка државног удара.[17][18] Једна студија из 2014. о 18 земаља Латинске Америке открила је да успостављање отворене политичке конкуренције помаже да се земље извуку из „замке државног удара“ и смањује циклусе политичке нестабилности.[18]

Тип режима и поларизацијаУреди

Хибридни режими су подложнији државним ударима него што су то врло ауторитарне или демократске државе.[19] Студија из 2021. године показала је да демократски режими нису имали веће шансе да доживе ударе.[20] Студија из 2015. открива да је тероризам снажно повезан са реорганизационим државним ударима.[21] Студија из 2016. открива да постоји етничка компонента у државним ударима: „Када лидери покушавају да изграде етничке армије или демонтирају оне које су створили њихови претходници, они изазивају насилан отпор војних официра.“[22] Друга студија из 2016. показује да протести повећавају ризик од пуча, вероватно зато што ублажавају препреке у координацији међу завереницима и чине да је мање вероватно да ће међународни актери кажњавати вође пуча.[23] Трећа студија из 2016. открива да државни удари постају вероватнији након избора у аутократијама када резултати открију изборну слабост актуелног аутократе.[24] Четврта студија из 2016. открива да неједнакост између друштвених класа повећава вероватноћу државних удара.[25] Пета студија из 2016. не налази доказе да су државни удари заразни; један државни удар у региону не доводи до других државних удара у региону који ће вероватно уследити.[26] Једна студија је показала да је већа вероватноћа да ће се државни удари десити у државама са малом популацијом, јер постоје мањи проблеми координације за заверенике.[27]

Једна студија из 2019. је открила да када су цивилне елите поларизоване и изборна конкуренција ниска, цивилно регрутовани државни удари постају вероватнији.[28]

У аутократијама, чини се да на учесталост државних удара утичу правила сукцесије, при чему су монархије са фиксним правилом сукцесије много мање погођене нестабилношћу него мање институционализоване аутократије.[29][30][31]

Једна студија из 2014. о 18 земаља Латинске Америке у студији 20. века показала је да законодавна овлашћења председништва не утичу на учесталост пуча.[18]

ТерминологијаУреди

Сам термин државни удар потиче од француског израза coup d'état који дословно значи удар на државу и који се користи као стручни термин за државни удар широм света. Настао је од француских речи:

  • coup, што значи изненадни ударац
  • État, што значи држава

У употреби је и скраћени, али неправилни облик coup.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „coup d'état”. Merriam-Webster. Merriam-Webster. Приступљено 4. 4. 2022. 
  2. ^ Robertson, David (2004). The Routledge Dictionary of Politics (3rd изд.). London: Routledge. стр. 125. ISBN 0-203-36206-3. OCLC 56551222. »Coup d’état describes the sudden and violent overthrow of a government, almost invariably by the military or with the help of the military. A coup d’état tends to occur during a period of social instability and political uncertainty, and is usually the work of right-wing elements determined to impose a social discipline and political order that is felt to be missing.« 
  3. ^ Brown, Garrett et al. A Concise Oxford Dictionary of Politics and International Relations (4 ed., Oxford University Press, 2018): “The sudden, forcible, and illegal removal of a government, usually by the military or some part thereof, often precipitated by more immediate grievances bearing directly on the military.”
  4. ^ а б в г д ђ Powell, Jonathan M.; Thyne, Clayton L. (2011-03-01). „Global instances of coups from 1950 to 2010 A new dataset” (PDF). Journal of Peace Research (Preprint) (на језику: енглески). 48 (2): 249—259. ISSN 0022-3433. S2CID 9066792. doi:10.1177/0022343310397436. Приступљено 2022-06-20. 
  5. ^ а б „Orderly transfers of power occur less often than you might think”. The Economist. ISSN 0013-0613. 
  6. ^ а б Przeworski, Adam (јануар 2015). „Acquiring the Habit of Changing Governments Through Elections”. Comparative Political Studies (на језику: енглески). 48 (1): 101—129. ISSN 0010-4140. S2CID 154441890. doi:10.1177/0010414014543614. »an entire sequence of elections may occur peacefully, with or without alternations, and then some exogenous event may lead to a coup, usurpation of power by the current incumbent, civil war, or some other constitutional irregularity.« 
  7. ^ а б Brooks, Risa A. (2019-05-11). „Integrating the Civil–Military Relations Subfield”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 22 (1): 379—398. ISSN 1094-2939. doi:10.1146/annurev-polisci-060518-025407 . 
  8. ^ а б в г д ђ Derpanopoulos, George; Frantz, Erica; Geddes, Barbara; Wright, Joseph (1. 1. 2016). „Are coups good for democracy?”. Research & Politics. 3 (1): 2053168016630837. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168016630837 . 
  9. ^ Varol, Ozan O. (20. 5. 2021). The Democratic Coup d'État. Oxford University Press. ISBN 9780190626020 — преко Amazon.com. 
  10. ^ Marinov, Nikolay; Goemans, Hein (1. 10. 2014). „Coups and Democracy”. British Journal of Political Science. 44 (4): 799—825. ISSN 1469-2112. S2CID 55915744. doi:10.1017/S0007123413000264. 
  11. ^ Miller, Michael K. (1. 10. 2016). „Reanalysis: Are coups good for democracy?”. Research & Politics. 3 (4): 2053168016681908. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168016681908 . 
  12. ^ Thyne, Clayton (25. 3. 2015). „The impact of coups d'état on civil war duration”. Conflict Management and Peace Science. 34 (3): 0738894215570431. ISSN 0738-8942. S2CID 19036952. doi:10.1177/0738894215570431. 
  13. ^ а б Nordvik, Frode Martin (1. 4. 2019). „Does Oil Promote or Prevent Coups? The Answer is Yes”. The Economic Journal. 129 (619): 1425—1456. S2CID 158738285. doi:10.1111/ecoj.12604. 
  14. ^ а б Belkin, Aaron; Schofer, Evan (1. 10. 2003). „Toward a Structural Understanding of Coup Risk”. Journal of Conflict Resolution. 47 (5): 594—620. ISSN 0022-0027. S2CID 40848052. doi:10.1177/0022002703258197. 
  15. ^ Bell, Curtis (17. 2. 2016). „Coup d'État and Democracy”. Comparative Political Studies. 49 (9): 0010414015621081. ISSN 0010-4140. S2CID 155881388. doi:10.1177/0010414015621081. 
  16. ^ Przeworski, Adam; Alvarez, Michael E.; Cheibub, Jose Antonio; Limongi, Fernando (2000). Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950–1990. Cambridge Studies in the Theory of Democracy. Cambridge University Press. ISBN 9780521793797. 
  17. ^ а б Londregan, John B.; Poole, Keith T. (1. 1. 1990). „Poverty, the Coup Trap, and the Seizure of Executive Power”. World Politics. 42 (2): 151—183. ISSN 1086-3338. JSTOR 2010462. doi:10.2307/2010462. 
  18. ^ а б в Lehoucq, Fabrice; Pérez-Liñán, Aníbal (2014). „Breaking Out of the Coup Trap”. Comparative Political Studies. 47 (8): 1105—1129. S2CID 154707430. doi:10.1177/0010414013488561. 
  19. ^ Hiroi, Taeko; Omori, Sawa (1. 2. 2013). „Causes and Triggers of Coups d'état: An Event History Analysis”. Politics & Policy. 41 (1): 39—64. ISSN 1747-1346. doi:10.1111/polp.12001. 
  20. ^ Kim, Nam Kyu; Sudduth, Jun Koga (2021-03-03). „Political Institutions and Coups in Dictatorships”. Comparative Political Studies (на језику: енглески). 54 (9): 1597—1628. ISSN 0010-4140. doi:10.1177/0010414021997161 . 
  21. ^ Aksoy, Deniz; Carter, David B.; Wright, Joseph (1. 7. 2015). „Terrorism and the Fate of Dictators”. World Politics. 67 (3): 423—468. ISSN 1086-3338. S2CID 154292179. doi:10.1017/S0043887115000118. 
  22. ^ Harkness, Kristen A. (1. 6. 2016). „The Ethnic Army and the State Explaining Coup Traps and the Difficulties of Democratization in Africa”. Journal of Conflict Resolution. 60 (4): 587—616. ISSN 0022-0027. S2CID 54538341. doi:10.1177/0022002714545332. hdl:10023/9391 . 
  23. ^ Johnson, Jaclyn; Thyne, Clayton L. (26. 6. 2016). „Squeaky Wheels and Troop Loyalty How Domestic Protests Influence Coups d'état, 1951–2005”. Journal of Conflict Resolution. 62 (3): 597—625. ISSN 0022-0027. S2CID 147707842. doi:10.1177/0022002716654742. 
  24. ^ Wig, Tore; Rød, Espen Geelmuyden (1. 8. 2016). „Cues to Coup Plotters Elections as Coup Triggers in Dictatorships”. Journal of Conflict Resolution. 60 (5): 787—812. ISSN 0022-0027. S2CID 17684023. doi:10.1177/0022002714553106. 
  25. ^ Houle, Christian (1. 9. 2016). „Why class inequality breeds coups but not civil wars”. Journal of Peace Research. 53 (5): 680—695. ISSN 0022-3433. S2CID 113899326. doi:10.1177/0022343316652187. 
  26. ^ Miller, Michael K.; Joseph, Michael; Ohl, Dorothy (26. 5. 2016). „Are Coups Really Contagious? An Extreme Bounds Analysis of Political Diffusion”. Journal of Conflict Resolution. 62 (2): 410—441. ISSN 0022-0027. S2CID 148514914. doi:10.1177/0022002716649232. 
  27. ^ Gassebner, Martin; Gutmann, Jerg; Voigt, Stefan (1. 12. 2016). „When to expect a coup d'état? An extreme bounds analysis of coup determinants”. Public Choice. 169 (3–4): 293—313. ISSN 0048-5829. S2CID 157580604. doi:10.1007/s11127-016-0365-0. hdl:10419/156099 . 
  28. ^ Kinney, Drew Holland (2019). „Politicians at Arms: Civilian recruitment of soldiers for Middle East Coups”. Armed Forces & Society (на језику: енглески). 45 (4): 681—701. ISSN 1556-0848. S2CID 149675838. doi:10.1177/0095327X18777983. 
  29. ^ Kurrild-Klitgaard, Peter (2000). „The constitutional economics of autocratic succession”. Public Choice. 103 (1/2): 63—84. ISSN 0048-5829. S2CID 154097838. doi:10.1023/A:1005078532251. 
  30. ^ Kurrild-Klitgaard, Peter (2004). „Autocratic succession”. Encyclopedia of Public Choice. 103: 358—362. ISBN 978-0-306-47828-4. doi:10.1007/978-0-306-47828-4_39. 
  31. ^ Escribà-Folch, Abel; Böhmelt, Tobias; Pilster, Ulrich (2019-04-09). „Authoritarian regimes and civil–military relations: Explaining counterbalancing in autocracies”. Conflict Management and Peace Science (на језику: енглески). 37 (5): 559—579. ISSN 0738-8942. S2CID 159416397. doi:10.1177/0738894219836285. hdl:10230/46774 . 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди