Револуција

Револуција (лат. revolutio, „преокрет”), у општем случају, радикална је промена друшвених односа. У политичком означава корениту промену друштвеног уређења. Реч револуција значи преобрат. У неким револуцијама учествује велики број људи, или чак већина неке социјалне групације или народа, док у неке револуције води само мала група револуционара. Аристотел је описао две врсте политичких револуција: (i) Потпуна промена из једног система у други и (ii) измена тренутног система

Револуције су се појављивале кроз историју и биле су различитих начина, трајања и идеологија. Резултати укључују велике промене у култури, привреди и друштвено-политичким установама. Академске расправе о томе шта чини, а шта не чини револуцију се врте око неколико питања. Рана проучавања револуција понајприје су анализирала догађаје у европској историји с гледишта психологије, али новија проучавања укључују светске догађаје којима се бави и неколико друштвених наука укључујући социологију и политикологију. Неколико генерација академске мисли о револуцијама је створило пуно супротстављених теорија и у многочему допринело у тренутном разумевању ове сложене појаве.

Већину историјских револуција прати револуционарни терор.

Врсте

Ватова парна машина у Мадриду. Развој парне машине покренуо је индустријску револуцију у Уједињеном Краљевству те у целом свету. Парна машина је била направљена за пумпање воде из рудника угља омогућујући спуштање рудара испод нивоа воде.

Постоји пуно различитих типологија револуција у друштвеним наукама и литератури. На пример, класични научник Алексис де Токвил разлучивао је : 1) политичке револуције 2) изненадне и насилне револуције који не траже само утемељење новог политичког система већ трансформацију целог друштва и 3) полагане али бришуће трансформације целог друштва која се догађа неколико генерација (при. религија). Једна од неколико различитих марксистичких типологија дели револуције у предкапиталистичке, ранобуржоаске, буржоаске, буржоаско-демократске, ране пролетерске и социјалистичке револуције.

Чарлс Тили, модерни истраживач револуција, ради разлику између пуча, смањења моћи, грађанског рата, побуне и „величанствене револуције“ (револуције које су преобразиле економске и друштвене структуре као такође и политичке институције, као што је Француска револуција из 1789. године, Руска револуција из 1917. године или Иранска револуција у Ирану).

Остале врсте револуција, створене за остале типологије, укључују друштвене револуције; пролетерску или комунистичку револуцију (надахнуте Марксистичким идејама којима је циљ замена капитализам комунизмом); неуспеле револуције (револуције које нису успеле да осигурају моћ након привремених победа или превеликих укључивања); те насилне контра ненасилних револуција(Баршунаста револуција).

Израз револуција се такође користио како би се обилежиле велике промене невезане уз политику. Такве револуције су обично препознате као оне које су преобразиле друштво, културу, филозофију и техноглогију пуно више него политичке системе; често су познате као друштвене револуције. Неке могу бити глобалне, док се неке могу ограничити само на поједину земљу. Један од класичних примера употребе израза светска револуција у том контексту је индустријска револуција (уочи да такве револуције такође пристају Токвиловој дефиницији „полаганих револуција“.

Социјалне и политичке револуције

Слобода предводи народ, слика Ежена Делакроа у част Јулске револуције 1830, која је постала опште прихваћена као симболика француских народних устанака против монархије

Политичке револуције често прати насиље, и велике промене у структурама моћи које често резултују новим институционализованим насиљем, као што је био случај са руским и француским револуцијама (које су пратиле „чистке“ и „Терор"). Политичка револуција је насилна замена једног скупа владалаца другим (као што се догодило у Француској и Русији), док је социјална револуција фундаментална промена у социјалној структури друштва, као што су биле Протестантска реформација или Ренесанса. Међутим, ово разграничење је ретко јасно, јер већина политичких револуција тежи да изнесе и социјалне револуције, и имају основне филозофске или социјалне мотиве који их предводе. Најпознатије револуције са оваквим мотивима у модерном свету су биле либералне револуције и комунистичке револуције, као и повремене националистичке револуције. За разлику од револуција, пучеви често не теже променама изузев промене тренутног вође.

Неки политички филозофи сматрају револуције средствима за постизање својих циљева. Већина анархиста се залаже за социјалну револуцију као средство сламања структура власти, и замењивања их не-хијерархијским институцијама.

Социјалне и социјално-политичке револуције често спадају у најрадикалније социјалне покрете. Оне утичу на све друштвене компоненте, уводе нови социјални поредак и(ли) теже да униште све или скоро све старије структуре.

Међу марксистичким комунистима постоји подела на оне који су подржавали Совјетски Савез и остале такозване комунистичке државе, и на оне који су критички настројени према овим државама (неки их чак одбацујући као не-комунистичке), на пример троцкисти и ортодоксни марксисти.

Лењин, вођа октобарске револуције, држи говор.

Социјалне и политичке револуције често бивају „институционализоване“ када идеје, слогани, и личности које учествују у револуцијама наставе да играју важну улогу у друштву, дуго након што је револуција окончана. Комунистичке државе су често институционализовале своје револуције како би дале легитимитет својим владама. Неке не-комунистичке државе, као што су САД, Француска или Мексико су такође институционализовале револуције, и настављају да славе сећање на своје револуционарне прошлости кроз празнике, песме, и на друге начине.

Револуцијама се приступало и из антрополошке перспективе. Ослањајући се на записе Виктора Тарнера о ритуалима и перформансима, Бјерн Томасен је тврдио да се револуције могу схватити као „лиминални“ тренуци: модерне политичке револуције веома подсећају на ритуале и стога се могу проучавати у оквиру процесног приступа. То би подразумевало не само фокусирање на политичко понашање „одоздо“, већ и препознавање тренутака у којима се „високо и ниско“ релативизују, чине ирелевантним или подметнутим, и при томе се микро и макро нивои спајају у критичним везама.

Културне, интелектуалне и филозофске револуције

• Ренесанса
• Протестантска револуција
• Научна револуција
• Сексуална револуција
• Тиха револуција
• Ненасилна револуција
• Културна револуција
• Стоунволска револуција

Технолошке револуције

Технолошке револуције обично доводе до трансформација у друштву, култури и филозофији.

• Пољопривредна револуција
• Дигитална револуција
• Неолитска револуција
• Револуција цена
• Индустријска револуција
• Друга индустријска револуција

Литература

• Popović, Srđa. Blueprint for Revolution: How to use rice pudding, Lego men, and other nonviolent techniques to galvanize communities, overthrow dictators, or simply change the world. Spiegel and Grau, New York, 2015, ISBN 978-0-8129-9530-5
• The International Encyclopedia of Revolution and Protest: 1500 to the Present, ed. by Immanuel Ness, Malden, MA [etc.]: Wiley & Sons, 2009, ISBN 1-4051-8464-7
• Perreau-Sausine, Emile. "Les libéraux face aux révolutions : 1688, 1789, 1917, 1933", Commentaire, Spring 2005, pp. 181–193
• David F. Aberle. 1966. The Peyote Religion among the Navaho. Chicago: Aldine. ISBN 0-8061-2382-6
• James Alfred Aho. 1990. Politics of Righteousness: Idaho Christian Patriotism. Washington: University of Washington Press. ISBN 0-295-96997-0
• Paul Almeida. 2019. Social Movements: The Structure of Collective Mobilization. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520290914
• Herbert G. Blumer 1969. "Collective Behavior." In Alfred McClung Lee, ed., Principles of Sociology. Third Edition. New York: Barnes & Noble Books, pp. 65–121.
• Mark Chaves. 1997. Ordaining Women: Culture and Conflict in Religious Organizations. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-64146-9
• Dolata, Ulrich; Schrape, Jan-Felix (2016). „Masses, Crowds, Communities, Movements: Collective Action in the Internet Age”. Social Movement Studies. 15 (1): 1—18. S2CID 141985609. doi:10.1080/14742837.2015.1055722. 
• Graeme Chesters and Ian Welsh. Complexity and Social Movements: Multitudes at the Edge of Chaos Routledge 2006. ISBN 0-415-43974-4
• Mario Diani and Doug McAdam, Social movements and networks, Oxford University Press, 2003.
• Susan Eckstei, ed. Power and Popular Protest: Latin American Social Movements, Updated Edition, University of California Press 2001. ISBN 0-520-22705-0
• Anthony Giddens. 1985. The Nation-State and Violence. Cambridge, England: Polity Press. ISBN 0-520-06039-3
• Jeff Goodwin and James M. Jasper. 2009. The Social Movements Reader. Malden, Massachusetts: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-8764-0
• Angelique Haugerud, No Billionaire Left Behind: Satirical Activism in America, Stanford University Press, 2013. ISBN 9780804781534
• James, Paul; van Seeters, Paul (2014). Globalization and Politics, Vol. 2: Global Social Movements and Global Civil Society. London: Sage Publications. 
• James M. Jasper. 1997. The Art of Moral Protest: Culture, Biography, and Creativity in Social Movements. Chicago: University of Chicago Press.
• James M. Jasper. 2014. Protest: A Cultural Introduction to Social Movements. Polity Press.
• Jenkins, J. Craig; Perrow, Charles (1977). „Insurgency of the Powerless Farm Worker Movements (1946–1972)”. American Sociological Review. 42 (2): 249—268. JSTOR 2094604. doi:10.2307/2094604. 
• Diana Kendall, Sociology In Our Times, Thomson Wadsworth, 2005. ISBN 0-534-64629-8
• William Kornhauser. 1959. The Politics of Mass Society. New York: Free Press. ISBN 0-02-917620-4
• Donna Maurer. 2002. Vegetarianism: Movement or Moment? Philadelphia: Temple University Press. ISBN 1-56639-936-X
• Armand L. Mauss. 1975. Social Problems of Social Movements. Philadelphia: Lippincott.
• Denton E. Morrison. 1978. "Some Notes toward Theory on Relative Deprivation, Social Movements, and Social Change." In Louis E. Genevie, ed., Collective Behavior and Social Movements. Itasca, Ill.: Peacock. pp. 202–209.
• Mölders, Marc; Schrape, Jan-Felix (2019). „Digital Deceleration. Protest and Societal Irritation in the Internet Age”. ÖZS. 44 (1): 199—215. S2CID 189875881. doi:10.1007/s11614-019-00354-3. 
• Immanuel Ness, ed. Encyclopedia of American Social Movements, 2004. ISBN 0-7656-8045-9.
• Jeff Pugh. 2008. "Vectors of Contestation: Social Movements and Party Systems in Ecuador and Colombia." Latin American Essays XXI: 46-65.
• Adam Roberts and Timothy Garton Ash (eds.), Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present, Oxford: Oxford University Press, 2009. ISBN 978-0-19-955201-6. [1]
• Ryan, Charlotte; Gamson, William A. (2006). „The Art of Reframing Political Debates”. Contexts. 5 (1): 13—18. S2CID 59529692. doi:10.1525/ctx.2006.5.1.13. 
• Neil J. Smelser. 1962. Theory of Collective Behavior. New York: Free Press. ISBN 0-02-929390-1
• David Snow, Sarah A. Soule and Hanspeter Kriesi, ed. Blackwell Companion to Social Movements, Blackwell, 2004.
• Suzanne Staggenborg, Social Movements, Oxford University Press, 2008. ISBN 978-0-19-542309-9
• Sidney Tarrow, Power in Movement: Collective Action, Social Movements and Politics, Cambridge University Press, 1994. ISBN 0-521-42271-X
• Temelini, Michael (2013). „Dialogical Approaches to Struggles Over Recognition and Distribution”. Critical Review of International Social and Political Philosophy. 17 (4): 2—25. S2CID 144378936. doi:10.1080/13698230.2013.763517. 
• Charles Tilly, 1978. From Mobilization to Revolution. Reading, Massachusetts: Addison-Wesley, 1978.
• Charles Tilly, Social Movements, 1768–2004, Boulder, CO, Paradigm Publishers, 2004 262 pp. ISBN 1-59451-042-3 (hardback) / ISBN 1-59451-043-1 (paperback)
• Leonard Weinberg, 2013. Democracy and Terrorism. New York: Routledge, 2013.
• Quintan Wiktorowicz, Islamic Activism: A Social Movement Theory Approach, Bloomington: Indiana University Press, 2004.
• Marco G. Giugni, How Social Movements Matter, University of Minnesota Press, 1999, ISBN 0-8166-2914-5
• Rod Bantjes, Social Movements in a Global Context, CSPI, 2007, ISBN 978-1-55130-324-6
• Michael Barker, Conform or Reform? Social Movements and the Mass Media, Fifth-Estate-Online - International Journal of Radical Mass Media Criticism. February 2007. Fifth-estate-online.co.uk
• Dennis Chong, "Collective Action and the Civil Rights Movement", University of Chicago Press, 1991, ISBN 978-0-226-10441-6

Спољашње везе

Медији везани за чланак Револуција на Викимедијиној остави

• Hannah Arendt, IEP.UTM.edu, On Revolution, 1963, Penguin Classics, New Ed edition: February 8, 1991. ISBN 0-14-018421-X
• Stepan Bandera. Perspectives for Ukrainian Revolution (audiobook) Ukrainian Publishers House L.T.D. London. 1988.
• Interface journal special issue on "Crises, social movements and revolutionary transformations" Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2013)
• Daemon.be, Revolution in Political Risk Management
• John Kekes, City-Journal.org Why Robespierre Chose Terror. The lessons of the first totalitarian revolution Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2011), City Journal, Spring 2006.
• Plinio Correa de Oliveira, TFP.org Архивирано на сајту Wayback Machine (27. март 2009), Revolution and Counter-Revolution, Foundation for a Christian, Third edition, 1993. ISBN 1-877905-27-5
• Michael Barken, ZMAG.org Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2007), Regulating revolutions in Eastern Europe: Polyarchy and the National Endowment for Democracy, 1 November 2006.
• Polyarchy.org, Polyarchy Documents: Revolution
• DailyEvergreen.com, Vive la Révolution!: Revolution is an Indelible Phenomenon Throughout History by Qasim Hussaini
• Ernest Mandel, "The Marxist Case for Revolution Today", 1989