Revolucija

Revolucija (lat. revolutio, „preokret”), u opštem slučaju, radikalna je promena društvenih odnosa. U političkom označava korenitu promenu društvenog uređenja. Reč revolucija znači preobrat. U nekim revolucijama učestvuje veliki broj ljudi, ili čak većina neke socijalne grupacije ili naroda, dok u neke revolucije vodi samo mala grupa revolucionara. Aristotel je opisao dve vrste političkih revolucija: (i) Potpuna promena iz jednog sistema u drugi i (ii) izmena trenutnog sistema

Revolucije su se pojavljivale kroz istoriju i bile su različitih načina, trajanja i ideologija. Rezultati uključuju velike promene u kulturi, privredi i društveno-političkim ustanovama. Akademske rasprave o tome šta čini, a šta ne čini revoluciju se vrte oko nekoliko pitanja. Rana proučavanja revolucija ponajprije su analizirala događaje u evropskoj istoriji s gledišta psihologije, ali novija proučavanja uključuju svetske događaje kojima se bavi i nekoliko društvenih nauka uključujući sociologiju i politikologiju. Nekoliko generacija akademske misli o revolucijama je stvorilo puno suprotstavljenih teorija i u mnogo čemu doprinelo u trenutnom razumevanju ove složene pojave.

Većinu istorijskih revolucija prati revolucionarni teror.

Vrste

Vatova parna mašina u Madridu. Razvoj parne mašine pokrenuo je industrijsku revoluciju u Ujedinjenom Kraljevstvu te u celom svetu. Parna mašina je bila napravljena za pumpanje vode iz rudnika uglja omogućujući spuštanje rudara ispod nivoa vode.

Postoji puno različitih tipologija revolucija u društvenim naukama i literaturi. Na primer, klasični naučnik Aleksis de Tokvil razlučivao je : 1) političke revolucije 2) iznenadne i nasilne revolucije koji ne traže samo utemeljenje novog političkog sistema već transformaciju celog društva i 3) polagane ali brišuće transformacije celog društva koja se događa nekoliko generacija (pri. religija). Jedna od nekoliko različitih marksističkih tipologija deli revolucije u predkapitalističke, ranoburžoaske, buržoaske, buržoasko-demokratske, rane proleterske i socijalističke revolucije.

Čarls Tili, moderni istraživač revolucija, radi razliku između puča, smanjenja moći, građanskog rata, pobune i „veličanstvene revolucije“ (revolucije koje su preobrazile ekonomske i društvene strukture kao takođe i političke institucije, kao što je Francuska revolucija iz 1789. godine, Ruska revolucija iz 1917. godine ili Iranska revolucija u Iranu).

Ostale vrste revolucija, stvorene za ostale tipologije, uključuju društvene revolucije; proletersku ili komunističku revoluciju (nadahnute Marksističkim idejama kojima je cilj zamena kapitalizam komunizmom); neuspele revolucije (revolucije koje nisu uspele da osiguraju moć nakon privremenih pobeda ili prevelikih uključivanja); te nasilne kontra nenasilnih revolucija(Baršunasta revolucija).

Izraz revolucija se takođe koristio kako bi se obeležile velike promene nevezane uz politiku. Takve revolucije su obično prepoznate kao one koje su preobrazile društvo, kulturu, filozofiju i tehnologiju puno više nego političke sisteme; često su poznate kao društvene revolucije. Neke mogu biti globalne, dok se neke mogu ograničiti samo na pojedinu zemlju. Jedan od klasičnih primera upotrebe izraza svetska revolucija u tom kontekstu je industrijska revolucija (uoči da takve revolucije takođe pristaju Tokvilovoj definiciji „polaganih revolucija“.

Socijalne i političke revolucije

Sloboda predvodi narod, slika Ežena Delakroa u čast Julske revolucije 1830, koja je postala opšte prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka protiv monarhije

Političke revolucije često prati nasilje, i velike promene u strukturama moći koje često rezultuju novim institucionalizovanim nasiljem, kao što je bio slučaj sa ruskim i francuskim revolucijama (koje su pratile „čistke“ i „Teror"). Politička revolucija je nasilna zamena jednog skupa vladalaca drugim (kao što se dogodilo u Francuskoj i Rusiji), dok je socijalna revolucija fundamentalna promena u socijalnoj strukturi društva, kao što su bile Protestantska reformacija ili Renesansa. Međutim, ovo razgraničenje je retko jasno, jer većina političkih revolucija teži da iznese i socijalne revolucije, i imaju osnovne filozofske ili socijalne motive koji ih predvode. Najpoznatije revolucije sa ovakvim motivima u modernom svetu su bile liberalne revolucije i komunističke revolucije, kao i povremene nacionalističke revolucije. Za razliku od revolucija, pučevi često ne teže promenama izuzev promene trenutnog vođe.

Neki politički filozofi smatraju revolucije sredstvima za postizanje svojih ciljeva. Većina anarhista se zalaže za socijalnu revoluciju kao sredstvo slamanja struktura vlasti, i zamenjivanja ih ne-hijerarhijskim institucijama.

Socijalne i socijalno-političke revolucije često spadaju u najradikalnije socijalne pokrete. One utiču na sve društvene komponente, uvode novi socijalni poredak i(li) teže da unište sve ili skoro sve starije strukture.

Među marksističkim komunistima postoji podela na one koji su podržavali Sovjetski Savez i ostale takozvane komunističke države, i na one koji su kritički nastrojeni prema ovim državama (neki ih čak odbacujući kao ne-komunističke), na primer trockisti i ortodoksni marksisti.

Lenjin, vođa oktobarske revolucije, drži govor.

Socijalne i političke revolucije često bivaju „institucionalizovane“ kada ideje, slogani, i ličnosti koje učestvuju u revolucijama nastave da igraju važnu ulogu u društvu, dugo nakon što je revolucija okončana. Komunističke države su često institucionalizovale svoje revolucije kako bi dale legitimitet svojim vladama. Neke ne-komunističke države, kao što su SAD, Francuska ili Meksiko su takođe institucionalizovale revolucije, i nastavljaju da slave sećanje na svoje revolucionarne prošlosti kroz praznike, pesme, i na druge načine.

Revolucijama se pristupalo i iz antropološke perspektive. Oslanjajući se na zapise Viktora Tarnera o ritualima i performansima, Bjern Tomasen je tvrdio da se revolucije mogu shvatiti kao „liminalni“ trenuci: moderne političke revolucije veoma podsećaju na rituale i stoga se mogu proučavati u okviru procesnog pristupa. To bi podrazumevalo ne samo fokusiranje na političko ponašanje „odozdo“, već i prepoznavanje trenutaka u kojima se „visoko i nisko“ relativizuju, čine irelevantnim ili podmetnutim, i pri tome se mikro i makro nivoi spajaju u kritičnim vezama.

Kulturne, intelektualne i filozofske revolucije

• Renesansa
• Protestantska revolucija
• Naučna revolucija
• Seksualna revolucija
• Tiha revolucija
• Nenasilna revolucija
• Kulturna revolucija
• Stounvolska revolucija

Tehnološke revolucije

Tehnološke revolucije obično dovode do transformacija u društvu, kulturi i filozofiji.

• Poljoprivredna revolucija
• Digitalna revolucija
• Neolitska revolucija
• Revolucija cena
• Industrijska revolucija
• Druga industrijska revolucija

Literatura

• Fang, Irving E. (1997). A History of Mass Communication: Six Information Revolutions. Focal Press. str. xv. ISBN 0-240-80254-3. 
• Tilly, Charles (9. 1. 1996). European Revolutions: 1492-1992. Blackwell Publishing. str. 16. ISBN 0-631-19903-9. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Boesche, Roger (2006). Tocqueville's Road Map: Methodology, Liberalism, Revolution, and Despotism. Lexington Books. str. 86. ISBN 0-7391-1665-7. 
• Popović, Srđa (2015). Blueprint for Revolution: How to use rice pudding, Lego men, and other nonviolent techniques to galvanize communities, overthrow dictators, or simply change the world. ISBN 978-0-8129-9530-5. . Spiegel and Grau, New York.
• ed. by Immanuel Ness, Malden, MA [etc.]: Wiley & Sons. The International Encyclopedia of Revolution and Protest: 1500 to the Present. 2009. ISBN 1-4051-8464-7. 
• Perreau-Sausine, Emile. "Les libéraux face aux révolutions : 1688, 1789, 1917, 1933", Commentaire, Spring 2005, pp. 181–193
• David F. Aberle. . The Peyote Religion among the Navaho. Chicago: Aldine. 1966. ISBN 0-8061-2382-6. 
• James Alfred Aho. 1990. Politics of Righteousness: Idaho Christian Patriotism. Washington. The Politics of Righteousness: Idaho Christian Patriotism. University of Washington Press. 1990. ISBN 0-295-96997-0. 
• Paul Almeida. 2019. Social Movements: The Structure of Collective Mobilization. . Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520290914. 
• Herbert G. Blumer 1969. "Collective Behavior." In Alfred McClung Lee, ed., Principles of Sociology. Third Edition. New York: Barnes & Noble Books, pp. 65–121.
• Mark Chaves. 1997. Ordaining Women: Culture and Conflict in Religious Organizations. Cambridge. Ordaining Women: Culture and Conflict in Religious Organizations. Harvard University Press. 1999. ISBN 0-674-64146-9. 
• Dolata, Ulrich; Schrape, Jan-Felix (2016). „Masses, Crowds, Communities, Movements: Collective Action in the Internet Age”. Social Movement Studies. 15 (1): 1—18. S2CID 141985609. doi:10.1080/14742837.2015.1055722. 
• Graeme Chesters; Welsh, Ian (2006). Complexity and Social Movements: Multitudes at the Edge of Chaos. Routledge. ISBN 0-415-43974-4. 
• Mario Diani and Doug McAdam,. Social movements and networks. Oxford University Press. , 2003.
• Susan Eckstei, ed. Power and Popular Protest: Latin American Social Movements. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza). Updated Edition. Power and Popular Protest: Latin American Social Movements, Updated and Expanded Edition. University of California Press. 2001. ISBN 0-520-22705-0. 
• Anthony Giddens (1985). The Nation-State and Violence. Cambridge, England: Polity Press. ISBN 0-520-06039-3. 
• Jeff Goodwin and James M. Jasper. 2009. The Social Movements Reader. Malden, Massachusetts. The Social Movements Reader: Cases and Concepts. Wiley-Blackwell. 20. 4. 2009. ISBN 978-1-4051-8764-0. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Haugerud, Angelique (2013). No Billionaire Left Behind: Satirical Activism in America. Stanford University Press. ISBN 9780804781534. 
• James, Paul; van Seeters, Paul (2014). Globalization and Politics, Vol. 2: Global Social Movements and Global Civil Society. London: Sage Publications. 
• James M. Jasper. 1997. The Art of Moral Protest: Culture, Biography, and Creativity in Social Movements. Chicago: University of Chicago Press.
• James M. Jasper. 2014. Protest: A Cultural Introduction to Social Movements. Polity Press.
• Jenkins, J. Craig; Perrow, Charles (1977). „Insurgency of the Powerless Farm Worker Movements (1946–1972)”. American Sociological Review. 42 (2): 249—268. JSTOR 2094604. doi:10.2307/2094604. 
• Kendall, Diana (2005). Sociology In Our Times. Thomson Wadsworth. ISBN 0-534-64629-8. 
• William Kornhauser. 1959. The Politics of Mass Society. New York: Free Press. ISBN 0-02-917620-4.
• Donna Maurer. 2002. Vegetarianism: Movement or Moment? Philadelphia. Vegetarianism: Movement or Moment: Promoting a Lifestyle for Cult Change. Temple University Press. 9. 4. 2002. ISBN 1-56639-936-X. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Armand L. Mauss. 1975. Social Problems of Social Movements. Philadelphia: Lippincott.
• Denton E. Morrison. 1978. "Some Notes toward Theory on Relative Deprivation, Social Movements, and Social Change." In Louis E. Genevie, ed., Collective Behavior and Social Movements. Itasca, Ill.: Peacock. pp. 202–209.
• Mölders, Marc; Schrape, Jan-Felix (2019). „Digital Deceleration. Protest and Societal Irritation in the Internet Age”. ÖZS. 44 (1): 199—215. S2CID 189875881. doi:10.1007/s11614-019-00354-3. 
• Immanuel Ness, ur. (2004). Encyclopedia of American Social Movements. ISBN 0-7656-8045-9. 
• Jeff Pugh. 2008. "Vectors of Contestation: Social Movements and Party Systems in Ecuador and Colombia." Latin American Essays XXI: 46-65.
• Roberts, Sir Adam; Ash, Timothy Garton, ur. (2009). Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-955201-6. 
• Ryan, Charlotte; Gamson, William A. (2006). „The Art of Reframing Political Debates”. Contexts. 5 (1): 13—18. S2CID 59529692. doi:10.1525/ctx.2006.5.1.13. 
• Neil J. Smelser. . Theory of Collective Behavior. New York: Free Press. 1962. ISBN 0-02-929390-1. 
• David Snow, Sarah A. Soule and Hanspeter Kriesi, ed. Blackwell Companion to Social Movements, Blackwell, 2004.
• Staggenborg, Suzanne (2008). Social Movements. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-542309-9. 
• Tarrow, Sidney (1994). Power in Movement: Collective Action, Social Movements and Politics. Cambridge University Press. ISBN 0-521-42271-X. 
• Temelini, Michael (2013). „Dialogical Approaches to Struggles Over Recognition and Distribution”. Critical Review of International Social and Political Philosophy. 17 (4): 2—25. S2CID 144378936. doi:10.1080/13698230.2013.763517. 
• Charles Tilly, 1978. From Mobilization to Revolution. Reading, Massachusetts: Addison-Wesley, 1978.
• Tilly, Charles (2004). Social Movements, 1768-2004. Boulder, CO: Paradigm Publishers. ISBN 1-59451-042-3. 
• Leonard Weinberg, 2013. Democracy and Terrorism. New York: Routledge, 2013.
• Quintan Wiktorowicz, (2004). Islamic Activism: A Social Movement Theory Approach. Bloomington: Indiana University Press. .
• Giugni, Marco G. (1999). How Social Movements Matter. University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-2914-5. 
• Rod Bantjes, (2007). Social Movements in a Global Context. ISBN 978-1-55130-324-6. . CSPI.
• Michael Barker,. Conform or Reform? Social Movements and the Mass Media. . Fifth-Estate-Online - International Journal of Radical Mass Media Criticism. February 2007. „Fifth-estate-online.co.uk”. 
• Chong, Dennis (1991). Collective Action and the Civil Rights Movement. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10441-6. 

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Revolucija na Vikimedijinoj ostavi

• Hannah Arendt, IEP.UTM.edu, On Revolution. 1991. ISBN 0-14-018421-X. , 1963, Penguin Classics, New Ed edition: February 8.
• Stepan Bandera (1988). Stepan Bandera. Perspectives for a Ukrainian Revolution.  Ukrainian Publishers House L.T.D. London. 1988.
• Interface journal special issue on. „"Crises, social movements and revolutionary transformations"”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2013)
• Daemon.be, Revolution in Political Risk Management
• John Kekes,. „City-Journal.org Why Robespierre Chose Terror. The lessons of the first totalitarian revolution”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. januar 2011), City Journal, Spring 2006.
• Plinio Correa de Oliveira,. „TFP.org” (PDF).  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. mart 2009), Revolution and Counter-Revolution (3rd izd.). 1993. ISBN 1-877905-27-5. , Foundation for a Christian.
• Michael Barken,. „ZMAG.org”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. februar 2007), Regulating revolutions in Eastern Europe: Polyarchy and the National Endowment for Democracy, 1 November 2006.
• Polyarchy.org, Polyarchy Documents: Revolution
• DailyEvergreen.com, Vive la Révolution!: Revolution is an Indelible Phenomenon Throughout History by Qasim Hussaini
• Ernest Mandel, "The Marxist Case for Revolution Today", 1989