Википедија

Аустрија

држава у средњој Европи
За друге употребе погледајте страницу Аустрија (вишезначна одредница).

Аустрија (нем. Österreich), званично Република Аустрија (нем. Republik Österreich), је држава у централној Европи.[5][6] Граничи се са Немачком и Чешком на северу, Словачком и Мађарском на истоку, Словенијом и Италијом на југу, Швајцарском и Лихтенштајном на западу и нема излаз на море. Главни град је Беч (нем. Wien).[6]

Република Аустрија
Republik Österreich  (немачки)
Химна: Земља планина, земља река
(нем. Land der Berge, Land am Strome)
Положај Аустрије
Главни град Беч
Службени језикнемачки,[1][2] у појединим регијама: словеначки, хрватски, мађарски
Владавина
Облик државесавезна република
 — ПредседникАлександер ван дер Белен
 — КанцеларКарл Нехамер
 — Вице-канцеларВернер Коглер
Историја
Независностод Западне Немачке 27. јула 1955.
Географија
Површина‍
 — укупно83.855 km2 (113)
 — вода (%)0,84
Становништво‍
 — 2022.[3]9.027.999 (98)
 — густина107,66 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2022
 — укупноРаст 700,203 млрд. $ (43)
 — по становникуРаст 64,750 $ (14)
БДП / номинални≈ 2022
 — укупноРаст 479,820 млрд. $ (33)
 — по становникуРаст 53,320 $ (17)
ИХР (2021)Раст 0.916 (25) — веома висок
ВалутаЕвро[4]
 — стоти део валуте‍цент‍
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен‍.at‍
Позивни број+43
¹ Пре 2002. Аустријски шилинг

По политичком уређењу Аустрија је парламентарна демократија. Састоји се од девет федералних држава, и једна је од две европске државе које су прогласиле сталну неутралност (друга је Швајцарска). Аустрија је чланица Уједињених нација од 1955. а Европској унији се придружила 1995. године.

Порекло имена уреди

Њено име нем. Österreich се на српски може превести као „источно царство”, што потиче од старонемачког Ostarrîchi. Израз вероватно потиче од дијалекатског превода средњовековног латинског имена за регион Marchia orientalis, што значи „источна граница”, јер се налазила на источном крају Светог римског царства, што се такође огледа у имену Ostmark које се користило након припајања Аустрије Трећем рајху.

Географија уреди

 
Аустријски Алпи
 
Карта националних паркова у Аустрији
 
Гросглокнер највиши планински врх Аустрије са 3.798 m
Главни чланак: Географија Аустрије

Положај уреди

Аустрија се протеже максимално у смеру запад-исток 575 km, а у северно-јужном правцу 294 km. Око 60% површине Аустрије је брдовито и део је планинског венца Алпи.[7] На источној граници према Чешкој, налазе се обронци Карпата. Низије се налазе источно и уздуж тока Дунава, те у јужној Штајерској и Градишћје је на рубу Панонске низије. Укупно 43% Аустрије је пошумљено. Најнижа тачка Аустрије је Хедвигхоф у општини Апетлон у Градишћу 114 m, а највиши врх је Гросглокнер са 3.798 m

Геологија и рељеф уреди

Аустријски запад и југ леже на Алпима. Због тих планинских подручја, Аустрија је познато туристичко одредиште за зимске спортове. Највиши врх је Гросглокнер (3.798 m), а након њега Вилдшпице (3.774 m). Север и исток земље су углавном брежуљкасти и равни.

Највиши планински врх Гросглокнер 3.798 m у Аустрији налази се у савезној покрајини Корушкој. Осим њега Аустрија има преко 900 врхова са висином већом од 3.000 m.[8] Неки већи врхови су:

Воде уреди

Највећа река је Дунав. Највећи дeo Аустрије, око 80.566 km² припада Дунавском сливу, а само мала подручја на западу припадају сливу Рајне (2.366 km²), те на северу сливу Елбе са површином од 918 km².

Остале веће реке у Аустрији су: Лех, Изар, Ин, Салзах, Траун, Енс, Ибс, Erlauf, Pielach, Трајзен, Wienfluss, Fischa, Große Mühl, Kleine Mühl, Rodl, Aist, Kamp, Göllersbach, Rußbach, Дије, Марх, Мура и Lainsitz.

Највеће језеро у Аустрији је Нежидер у Градишћу. Укупно 77% површине од укупно 315 km² припада Аустрији, а остатак припада Мађарској. Друго по величини је Атерско језеро са 46 km² у Горњој Аустрији, те Traunsee са 24 km². На тромеђи са Немачком и Швајарском Аустрији припада и мањи дио Боденског језера. Тачна граница између држава на Боденском језеру није дефинирана. Осим њих, посебно за туризам, су важна језера у Корушкој: Wörthersee, Millstätter See, Ossiacher See и Weißensee. Друга познатија језера у Аустрији су Mondsee и Wolfgangsee.

Аустрија је континентална држава, те нема излаз на море.

Флора и фауна уреди

Клима уреди

Клима је умерена, са хладним зимама и свежим летима.[9] У западном и средишњем делу превладава снежна клима с изразитим падавинама и ниским зимским температурама. Летње температуре су до 20 C. У долинама су честе магле и температурне инверзије. Према истоку превладава умерено континентална клима.[10]

Већи део Аустрије лежи у зони хладне/умерене климе, где преовлађују влажни западни ветрови. Са скоро три четвртине земље у којој доминирају Алпи, преовлађујућа је алпска клима . На истоку — у Панонској низији и дуж долине Дунава — клима има континенталне карактеристике са мање кише него у алпским областима. Иако је у Аустрији зими хладно (-10 до 0 °C), летње температуре могу бити релативно високе,[11] са просечном температуром средином 20 и нешто степени и највишом температуром од 40,5 °C (105 °F) у августу 2013.[12]

Према Кепеновој класификацији климе Аустрија има следеће типове климе: океанску, хладно/топло-лето влажно континенталну (Дфб), субарктичку/субалпску (Дфц), тундра/алпску (ЕТ) и ледену капу (ЕФ). Међутим, важно је напоменути да Аустрија може имати веома хладне, оштре зиме, али већину времена су хладне само као оне у донекле упоредивим климатским зонама, на пример у јужној Скандинавији или источној Европи. Такође, на већим надморским висинама лета су обично знатно хладнија него у долинама/нижим надморским висинама. Субарктичка и тундра клима која се види око Алпа је много топлија зими него што је уобичајено на другим местима, делом због утицаја океана на овај део Европе.[13][14][15]

Национални паркови уреди

У Аустрији постоји седам националних паркова и шездесетак природних резервата.

Име Основан Величина (ha) Слика
Национални парк Високи Тауерн 1981. 181.500  
Национални парк Нижидерско језеро 1993. 9.700  
Национални парк Дунав-Ауен 1996. 9.300  
Национални парк Кречњачки Алпи 1997. 20.825  
Национални парк Тајтал 2000. 1.330  
Национални парк Гезојзе 2002. 11.054  
Национални парк Нокберге 1987. 18.430  

Историја уреди

Главни чланак: Историја Аустрије

Пошто су је освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Бавари и Франци, Аустрија је била под влашћу Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наследили Хабзбурговци. Кућа Хабзбург је потом владала Аустријом све до 20. века. Након укидања Светог римског царства, Аустрија је 1867. године постала део двојне монархије, Аустроугарске. Аустроугарска се распала када је изгубила Први светски рат, па је настала Аустрија у данашњим границама. Аустрију је припојила Немачка 1938. године. Савезници су након Другог светског рата држали Аустрију до 1955. године[6], кад је опет стекла потпуну независност под условом да остане потпуно и трајно неутрална, а забранили су јој удруживање са Немачком. Након пропасти комунизма у источној Европи, Аустрија се политички све више ангажовала, па је 1995. године постала чланица Европске уније[6], а 2002. је увела валуту евро.

Старије камено доба уреди

 
Вилендорфска Венера из Старијег каменог доба

Подручје Аустрије било је насељено и у старијем каменом добу, о чему сведочи и један од највреднијих налаза археологије у Аустрији тзв. Вилендорфска Венера. Настала је око 25.000 година п. н. е. на подручју данашњег Вилендорфа код места Вахауа у Доњој Аустрији. Пронађена је 1908. године, а данас се налази у Природно-историјском музеју у Бечу

Келти, римске провинције уреди

 
Карта римских провинција на подручју данашње Аустрије[16]

На подручју данашње Аустрије келтска племена — Амбидравен, Амбисонтен, Боиер, Кампи и Норикер, оснивају краљевство Норикум. Ово краљевство било је познато по извозу гвожђа, све до подручја данашње Италије, као и по својим коњима. Имали су и своју ковницу новца. Ширењем Римског царства, кроз мирно освајање, под римским војсковођама и царским синовима Тиберијем и Друзом 15. године п, н, е. подручје данашњег Тирола и Ворарлберга прелази у посед Рима. Римљани оснивају провинције[17] Norikum, Panonija и Retija. Већи римски градови у то време били су: Solva — код места Вагна, Ovilava — Велс, Lauriacum — Lorch kod Енса, Cetium — Санкт Пелтен, Vidobona — Беч, Iuavavum — Салцбург.

Средњи век уреди

 
Факсимил даровног уговора у којем се први пут помиње Аустрија
 
Царица Марија Терезија

Након што су територију данашње Аустрије освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Баварци и Франци, она долази под власт династије Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наслиједили Хабзбурговци. 976. године спомиње се маркгроф Леополд I из династије Бабенберг, као повјереник цара Отона I. Прво помињање Аустрије, као Ostarrîchi[18] забележено је 1. новембра 996. године у уговору о поклону 950 ha земљишта, цара Отона III, biskupu од Фреисинга у околини данашње општине Нојхофен ан дер Ибс у Доњој Аустрији речима: „…in regione vulgari vocabulo Ostarrîchi in marcha et in comitatu Heinrici comitis filii Luitpaldi marchionis.”

Око 1000. године појављују се имена за Аустрију, која имају и друга значења, као нпр. in orientali regno, in oriente, Osterland Austria и terra orientalis. Данас већина језика назива Аустрију тим именом, изузев словачког Rakúsko, чешког Rakousko и финског језика Itävalta.

Изумирањем династије Бабенберг, Рудолф Хабзбуршки 1240. године постаје први немачки краљ из династије Хабзбург, те узима име Рудолф I, војвода аустријски и штајерски. Династија Хабзбург владала је Аустријом све до свог изумирања 1780. године, када ју је наследила лотариншка династија под именом Хабзбург-Лорена.

Аустријско царство уреди

Распадом Светог римског царства 1804. године, Франц II, као последњи владар тог царства оснива Аустријско царство и узима име Франц I, аустријски цар. Царство се простирало на подручјима данашње Аустрије, Чешке, Словачке, Румуније, Хрватске, Словеније, Мађарске, северних делова Италије, као и делова Пољске и Србије, Немачке и Босне и Херцеговине.

Аустро-Угарска уреди

Аустријско царство је 1867. године подељено је као двојна монархија, Аустро-Угарске на аустријски и мађарски дио. Одлуком Берлинског конгреса Аустрија окупира Босну и Херцеговину, коју 1908. године анектира.[19] Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. године започео је Први светски рат. Са укупном површином од 676.615 km² Аустро-Угарска је била друга по величини земља у Европи, а по броју становника са око 53 милиона 1914. године, трећа у Европи. Аустро-Угарска се распала након што је изгубила Први светски рат, па је мировним уговором у Сен Жермену и мировним споразумом у Тријанону 1918. године, настала Аустрија у данашњим границама,[20] названа Прва Република, са првим председником владе Карлом Ренером. 1938. године Аустрију је припојила нацистичка Немачка.[21][22][6]

Други светски рат уреди

Крајем Другог светског рата 1945. године савезници су поделили Аустрију на четири окупационе зоне[23] све до 1955. године, кад је стекла потпуну независност, под условима да остане неутрална, те да се одрекне тежњи за поновном припојењу Немачкој.[24] 27. априла 1945. године проглашена је привремена влада на челу са Карлом Ренером. Та влада проглашава успостављење тзв. Друге републике и управља Аустријом, са мањим променама, све до првих легитимних избора 1949. године.

Савремено доба уреди

Аустрија је 1995. године постала чланица Европске уније,[25][6] а 1999. је увела валуту еуро.

Политика уреди

 
Зграда аустријске скупштине у Бечу
Главни чланак: Политика Аустрије

Шеф државе је председник, који се бира на општим изборима сваких 6 година. Председник после парламентарних избора именује мандатара који је обавезан да формира владу.

Аустријски парламент има два дома: Бундесрат (Савезно веће), који има 64 представника савезних држава према броју становника и Националрат (Национално веће), који има 183 заступника који се бирају директно.

Аустријски парламент након избора 2017 (Националрат, 183 заступника) има следећи састав:

  • 62 заступника из Народне Странке
  • 52 заступника из Социјалдемократске странке
  • 51 заступника из Слободарске странке
  • 10 заступника из Странке Неос
  • 8 заступника из зеленог покрета Пилз

Спољни односи уреди

Аустријски државни уговор из 1955. окончао је окупацију Аустрије након Другог светског рата и признао је Аустрију као независну и суверену државу. Савезна скупштина је 26. октобра 1955. донела уставни члан којим „Аустрија својом вољом проглашава своју трајну неутралност“. У другом делу овог закона стајало је да „у свим будућим временима Аустрија се неће придружити ниједном војном савезу и неће дозволити оснивање било каквих страних војних база на својој територији“. Од тада је Аустрија своју спољну политику обликовала на основу неутралности, али прилично другачије од неутралности Швајцарске.

 
Европски парламент : Аустрија је једна од 27 чланица ЕУ.

Аустрија је почела да преиспитује своју дефиницију неутралности након распада Совјетског Савеза, дајући права прелета за акцију против Ирака коју су санкционисале УН 1991. године, а од 1995. је развила учешће у Заједничкој спољној и безбедносној политици ЕУ. Такође 1995. године придружила се НАТО-овом Партнерству за мир (иако је била опрезна да то учини тек након што се Русија придружила) и касније учествовала у мировним мисијама у Босни. У међувремену, једини део Уставног закона о неутралности из 1955. године који је још увек у потпуности важећи је да се забрањују стране војне базе у Аустрији.[26] Аустрија је потписала УН-ов Уговор о забрани нуклеарног оружја[27] којем су се противиле све чланице НАТО-а.[28]

Аустрија придаје велики значај учешћу у Организацији за економску сарадњу и развој и другим међународним економским организацијама, а играла је и активну улогу у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Као држава учесница ОЕБС-а, међународне обавезе Аустрије подлежу праћењу у оквиру мандата Хелсиншке комисије САД.

Војска уреди

Људство аустријских оружаних снага (нем. Bundesheer ) углавном се ослања на регрутацију.[29] Сви мушкарци који су навршили осамнаест година и који су проглашени способнима морају да служе војни рок од шест месеци, након чега следи осам година резервног рока. И мушкарци и жене са шеснаест година имају право на добровољну службу.[30] Приговор савести је законски прихватљив и они који траже ово право дужни су да служе институционализовани деветомесечни цивилни рок. Од 1998. године женама добровољцима је дозвољено да постану професионални војници. Аустрија је земља без излаза на море и нема морнарицу.

У 2012. години, издаци за одбрану Аустрије су одговарали приближно 0,8% њеног БДП-а. Војска тренутно има око 26.000[31] војника, од којих су око 12.000 војни обвезници. Као шеф државе, аустријски председник је номинално врховни командант Бундешира. Команду над аустријским оружаним снагама врши министар одбране.

 
Главни борбени тенк аустријске војске Леопард 2

Од краја Хладног рата, и што је још важније, уклањања бивше „гвоздене завесе“ која је раздвајала Аустрију и њене суседе из источног блока ( Мађарска и бивша Чеһословачка), аустријска војска је помагала аустријским граничним стражама у покушају да спрече границу. прелазе илегалних имиграната. Ова помоћ је окончана када су се Мађарска и Словачка 2008. придружиле шенгенском простору ЕУ, укидајући „унутрашње“ граничне контроле између држава потписница. Неки политичари су позвали на продужење ове мисије, али је законитост тога веома спорна. У складу са аустријским уставом, оружане снаге могу бити распоређене само у ограниченом броју случајева, углавном за одбрану земље и помоћ у случајевима националне ванредне ситуације, као што је последица природних катастрофа.[32] Само изузетно се могу користити као помоћне полицијске снаге.

У оквиру свог самопроглашеног статуса трајне неутралности, Аустрија има традицију ангажовања у мировним мисијама које предводе УН и другим һуманитарним мисијама. Јединица за помоћ у катастрофама аустријских снага (АФДРУ), посебно, јединица која се састоји од добровољаца и има блиске везе са цивилним специјалистима (нпр. водичи паса за спасавање) ужива репутацију брзе (стандардно време распоређивања је 10 сати) и ефикасне САР јединице. Тренутно су већи контингенти аустријскиһ снага распоређени у Босни и на Косову.[тражи се извор]

Административна подела уреди

Главни чланци: Аустријске покрајине и Списак градова у Аустрији

Највећи градови су: Беч (главни град), Салцбург, Инзбрук, Грац и Линц.

 
Аустријске покрајине
 Покрајина Главни град На немачком
B   Бургенланд Ајзенштат Burgenland Eisenstadt
K   Корушка Клагенфурт Kärnten Klagenfurt
NÖ   Доња Аустрија Санкт Пелтен Niederösterreich Sankt Pölten
OÖ   Горња Аустрија Линц Oberösterreich Linz
S   Салцбург Салцбург Salzburg Salzburg
St   Штајерска Грац Steiermark Graz
T   Тирол Инзбрук Tirol Innsbruck
V   Форарлберг Брегенц Vorarlberg Bregenz
W   Беч Беч Wien Wien

Привреда уреди

Аустрија је једна од 10 најбогатијих земаља на свету по висини бруто домаћег производа, има високо развијену социјално-тржишну привреду и висок животни стандард. Све до 80-их година 20. века многе велике индустријске компаније су биле национализоване; последњих година, међутим, приватизација је редуковала државну имовину до нивоа осталих европских привреда. Одмах после високо развијене индустрије, туризам има највећи удео у националној привреди.

Немачка је кроз историју била највећи спољнотрговачки партнер Аустрије, чинећи је тако подложном брзим променама немачке привреде. Но откада је Аустрија постала чланица Европске уније и ојачала везе са осталим европским привредама, дошло је до редукције зависности о немачкој привреди. Чланство у Европској унији је, даље, привукло мноштво страних инвеститора који су искористили улазак Аустрије на јединствено економско тржиште као и њену близину потенцијалним, будућим чланицама Европске уније. Економски раст је убрзан последњих година и био је на нивоу од 3,3% 2006. године.

Аустрија тренутно више од половине своје електричне енергије производи из хидроелектрана.[33] Заједно са другим обновљивим изворима енергије као што су ветроелектране, соларне електране и електране на биомасу, снабдевање електричном енергијом из обновљивиһ извора енергије износи 62,89%[34] укупне употребе у Аустрији, док остатак производе електране на гас и нафту .

Туризам у Аустрији чини скоро 9% њеног бруто домаћег производа.[35] Аустрија је 2007. године била на 9. месту у свету по приходима од међународног туризма, који је као сектор остварио18,9 милијарди $.[36] У међународним доласцима туриста Аустрија је заузела 12. место у свету са 20,8 милиона туриста.[36]

Валута уреди

Пре усвајања евра, у употреби је био аустријски шилинг из 1939. године. Евро је, у Аустрији, у употреби од 2002. године. Као припрема, кованице су почеле да се израђују још 1999. године, мада све имају утиснуту годину када су уведене у употребу, 2002.

Становништво уреди

Главни чланак: Демографија Аустрије

Службени језик је немачки, који се такође говори у Немачкој, Лихтенштајну и деловима Швајцарске. Ипак, стандардни немачки језик у Аустрији има разлике у односу на варијанту која се користи у Немачкој. На пример, користи се неколико словенских речи (нпр. кукуруз, крен).

Само три етничке групе су традиционалне етничке мањине. То су Словенци у Корушкој, те Мађари и Хрвати у Бургенланду на граници са Мађарском. У Корушкој и Штајерској живи око 50.000 Словенаца.

Аустрија има и много радника-имиграната. Турци су највећа појединачна мигрантска група у Аустрији,[37] а одмах иза њих су Срби.[38] Срби чине једну од највећих етничких група у Аустрији, која броји око 300.000 људи.[39][40][41] Историјски гледано, српски досељеници досељавају се у Аустрију за време Аустроугарске, када је Војводина била под царском контролом. После Другог светског рата број Срба се поново повећао и данас је заједница веома велика. Аустријско српско друштво основано је 1936. године. Данас се Срби у Аустрији углавном налазе у Бечу, Салцбургу и Грацу.

У религијском погледу, 55,2 % становника Аустрије су римокатолици, 4,9% су православци, 3,8% су протестанти, 4,2% су остале хришћанске заједнице, 8,3% су муслимани, 0,3% будисти, по 0,1% јевреји и хиндуисти, 0,7% остале вероисповести,а 22,4% су нерегилиозни и неизјашњени.

У језичком погледу 88,6% становништва прича немачки језик, 2,28% прича турски, 2,21% прича српски, 1,63% прича хрватски, 0,73% прича енглески, 0,51% прича мађарски, 0,43% бошњачки, 0,35% пољски, 0,35% албаснки, 0,31% словеначки, 0,22% чешки, 0,22% арапски и 0,21% прича румунски језик.

Статистички завод Аустрије процењује да ће популација порасти на 10,55 милиона људи до 2080. године.[42]

Аустријанци се могу описати или као националност или као хомогена германска етничка група[43] која је уско повезана са суседним Немцима, Лихтенштајнцима и Швајцарцима који говоре немачки.[44] Данас се 91,1% становништва сматра етничким Аустријанцима.[45]

 

Извор: [1]
№ Град Покрајина Популација
 
Беч
 
Грац 		1. Беч Беч 1 714 142  
Линц
 
Салцбург
2. Грац Штајерска 261 540
3. Линц Горња Аустрија 189 367
4. Салцбург Салцбург 148 078
5. Инзбрук Тирол 120 147
6. Клагенфурт Корушка 94 303
7. Филах Корушка 59 285
8. Велс Горња Аустрија 58 713
9. Санкт Пелтен Доња Аустрија 51 956
10. Дорнбирн Форарлберг 45 605


Култура уреди

 
Дворац Schönbrunn у Бечу

У Аустрији су рођени многи славни композитори, међу осталима Моцарт, Јохан Штраус отац и син, Шенберг, Веберн и Берг.

Треба споменути и славне физичаре Болцман и Шредингер, филозофе Витгенштајн и Гедел, психоаналитичара Фројд, писца Мусила и сликара Климт.

Музика уреди

Прошлост Аустрије као европске силе и њено културно окружење дали су широк допринос разним облицима уметности, међу којима је највише музике. Аустрија је била родно место многих познатих композитора као што су Јозеф Хајдн, Михаел Хајдн, Франц Лист, Франц Шуберт, Антон Брукнер, Јохан Штраус старији и Јохан Штраус Млађи, као и чланови Друге бечке школе као што су Арнолд Шенберг, Антон Веберн и Албан Берг. Волфганг Амадеус Моцарт је рођен у Салцбургу, тада независној црквеној кнежевини Светог римског царства, која је касније постала део Аустрије, а велики део Моцартове каријере провео је у Бечу.

Беч је дуго био важан центар музичких иновација. Композитори из 18. и 19. века били су привучени у град због покровитељства Хабзбурга, што је од Беча учинило европском престоницом класичне музике. Током барока, словенски и мађарски народни облици утицали су на аустријску музику.

Статус Беча је започео свој успон као културни центар почетком 16. века и био је фокусиран на инструменте, укључујући лауту. Лудвиг ван Бетовен је већи део свог живота провео у Бечу. Актуелна аустријска национална химна, приписана Моцарту, изабрана је после Другог светског рата да замени традиционалну аустријску химну Јозефа Хајдна.

 
Бечка државна опера

Аустријанац Херберт фон Карајан био је главни диригент Берлинске филхармоније 35 година. Генерално се сматра једним од највећих диригента 20. века, а био је доминантна фигура у европској класичној музици од 1960-иһ до своје смрти.[46]

Међународни поп музичар Јохан Хелцел, познат и по уметничком имену Фалко, рођен је у Бечу 19. фебруара 1957. године.

Аустријска певачица Кончита Вурст победила је на Песми Евровизије 2014.[47]

Наука и филозофија уреди

Аустрија је била колевка бројних научника са међународном репутацијом. Међу њима су Лудвиг Болцман, Ернст Мах, Виктор Франц Хес и Кристијан Доплер, истакнути научници 19. века. У 20. веку, доприноси Лизе Мајтнер, Ервина Шредингера и Волфганга Паулија нуклеарном истраживању и квантној механици били су кључни за развој овиһ области током 1920-иһ и 1930-иһ. Данашњи квантни физичар је Антон Цајлингер, познат као први научник који је демонстрирао квантну телепортацију.

Поред физичара, Аустрија је била родно место двојице најистакнутијих филозофа 20. века, Лудвига Витгенштајна и Карла Попера. Поред њих, Аустријанци су били биолози Грегор Мендел и Конрад Лоренц, као и математичар Курт Гедел и инжењери као што су Фердинанд Порше и Зигфрид Маркус.

 
Карл Поппер

У фокусу аустријске науке увек су биле медицина и психологија, почевши од средњег века са Парацелзусом . Угледни лекари попут Теодора Билрота, Клеменса фон Пиркеа и Антона фон Ајзелсберга градили су на достигнућима Бечке медицинске школе из 19. века. Аустрија је била дом Зигмунда Фројда, оснивача психоанализе, Алфреда Адлера, оснивача индивидуалне психологије, психолога Пола Вацлавика и Ханса Аспергера и псиһијатра Виктора Франкла. Аустрија је била рангирана на 17. у Глобалном индексу иновација 2022. године, у односу на 21. у 2019.[48][49][50][51][52]

Аустријска школа економије, која је истакнута као један од главних конкурентскиһ праваца економске теорије, повезана је са аустријским економистима Карлом Менгером, Јозефом Шумпетером, Еугеном фон Бом-Баверком, Лудвигом фон Мизесом и Фридрихом Хајеком . Други значајни емигранти рођени у Аустрији укључују менаџера Питера Дракера, социолога Пола Феликса Лазарсфелда и научника сер Густава Носала.

Спорт уреди

Спорт у Аустрији је веома популаран.[53] Због планинског терена, алпско скијање је популаран спорт у Аустрији и значајан је за промоцију и привредни развој земље.[54] Слични спортови као што су сноуборд или скијашки скокови су такође широко популарни. Аустријски спортисти као што су ААнемари Мозер Прел, Франц Кламер, Херманн Мајер, Тони Саилер, Бењамин Рајх, Марлиес Шилд и Марцел Хирсцһер су надалеко цењени као неки од највећиһ алпских скијаша свиһ времена, Армин Коглер, Андреас Фелдер, Ерн Андреас Голдбергер, Андреас Видһолзл, Томас Моргенштерн и Грегор Шлиренцауер као неки од највећих скакача свих времена. Боб, санкање и скелет су такође популарни догађаји са сталном стазом која се налази у Иглсу, где су била домаћин такмичења у бобу и сањкању за Зимске олимпијске игре 1964. и 1976. одржане у Инсбруку. Прве Зимске олимпијске игре младиһ 2012. године одржане су и у Инсбруку.[55]

Популаран тимски спорт у Аустрији је фудбал којим управља Аустријски фудбалски савез .[56] Аустрија је била међу најуспешнијим фудбалским нацијама на европском континенту и заузела 4. место на Светском првенству у фудбалу 1934. године, 3. на Светском првенству у фудбалу 1954. и 7. на Светском првенству у фудбалу 1978. године . Међутим, аустријски фудбал у последње време није био међународно успешан. Такође је био домаћин Европског фудбалског првенства 2008. са Швајцарском. Национална аустријска фудбалска лига је аустријска Бундеслига, која укључује тимове као што су рекордни шампиони СК Рапид Беч, ФК Аустрија Беч, Ред Бул Салцбург и Штурм Грац.

Поред фудбала, Аустрија има и професионалне националне лиге за већину главних тимских спортова, укључујући Аустријску хокејашку лигу за хокеј на леду, Österreichische Basketball Bundesliga за кошарку и Аустријску фудбалску лигу за амерички фудбал. Популарно је и јахање; чувена шпанска школа јахања у Бечу налази се у Бечу.

 
Скијашки тркач Франц Кламер освојио је златну медаљу на Зимским олимпијским играма у Инзбруку 1976 .

Ники Лауда је бивши возач Формуле 1 који је три пута био шампион света у Ф1, побеђујући 1975, 1977. и 1984. Он је тренутно једини возач који је био шампион и за Ферари и за Мекларен. Други познати аустријски возачи Ф1 су на пример Герхард Бергер и Јохен Ринт. Аустрија је такође домаћин Ф1 трка (Велика награда Аустрије).

Томас Мустер је бивши тенисер и један од највећих играча на шљаци свих времена. Освојио је Отворено првенство Француске 1995 . године, а 1996 . био је први на АТП ранг листи. Доминик Тим је такође још један истакнути тенисер који је био чак 3. светски број и такође је био у финалима Отвореног првенства Француске и Отвореног првенства Аустралије у тенису. Други познати аустријски тенисери су Хорст Скоф и Јирген Мелцер.

Спорт је играо значајну улогу у развоју националне свести и подизању националног самопоуздања у првим годинама Друге републике после Другог светског рата, кроз догађаје као што је бициклистичка трка Турнеја Аустрије и кроз спортске успеһе као што је трчање фудбалске репрезентације у трећи на Светском првенству 1954. и наступи Тонија Сајлера и остатка „Кицбилског чудотворног тима“ 1950-иһ.[57][58]

Образовање уреди

Основно и средње образовање уреди

Главни чланак: Образовни систем у Аустрији

Високо образовање уреди

Главни чланак: Листа универзитета у Аустрији

Систем високог образовања у Аустрији састоји се од федералних универзитета (нем. Universitäten), приватних универзитета (нем. Privatuniversitäten) и високих школа (нем. Fachhochschulen). Три врсте институција функционишу на основу различитих закона где је једна од главних разлика начин финансирања рада институција. Две институције у Доњој Аустрији имају специјалан статус.

Туризам уреди

Туризам заузима веома важно место у привреди Аустрије. У томе предњачи покрајина Тирол (центар-Инзбрук) на западу земље, која остварује скоро половину укупних аустријских прихода од туризма. Развијен је и хотелски и сеоски туризам, а туристи долазе лети и зими. Знатне приходе од туризма остварује Беч.

Референце уреди

  1. ^ „Die Bevölkerung nach Umgangssprache, Staatsangehörigkeit und Geburtsland” (PDF). Statistik Austria. Приступљено 17. 11. 2010. 
  2. ^ „Austria”. Encyclopædia Britannica. 31. 5. 2009. Архивирано из оригинала 19. 4. 2009. г. Приступљено 31. 5. 2009. 
  3. ^ Национална агенција за статистику
  4. ^ „Austria”. International Monetary Fund. Приступљено 26. 4. 2014. 
  5. ^ United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications
  6. ^ а б в г д ђ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 83. ISBN 86-331-2075-5. 
  7. ^ „Alps”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. 11. 6. 2009. Архивирано из оригинала 1. 6. 2009. г. Приступљено 12. 6. 2009. 
  8. ^ Lista planinskih vrhova preko 3.000 m
  9. ^ „Average Conditions, Vienna, Austria”. British Broadcasting Corporation. 2006. Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г. Приступљено 24. 5. 2009. 
  10. ^ Klima. Central Institute for Meteorology and Geodynamic
  11. ^ „Average Conditions, Vienna, Austria”. British Broadcasting Corporation. 2006. Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г. Приступљено 24. 5. 2009. 
  12. ^ „Austrian Meteorological Institute”. Архивирано из оригинала 12. 8. 2012. г. Приступљено 12. 8. 2012. 
  13. ^ „Austrian Meteorological Institute”. Архивирано из оригинала 12. 8. 2012. г. Приступљено 12. 8. 2012. 
  14. ^ „Climate-Data.org”. Архивирано из оригинала 15. 4. 2017. г. Приступљено 15. 4. 2017. 
  15. ^ Zampieri, Matteo; Scoccimarro, Enrico; Gualdi, Silvio (2013). „Atlantic influence on the Alps”. Environmental Research Letters. 8 (3): 034026. Bibcode:2013ERL.....8c4026Z. doi:10.1088/1748-9326/8/3/034026  . 
  16. ^ Lonnie Johnson 17
  17. ^ „Rome's metropolis on the Danube awakens to new life”. Archäologischer Park Carnuntum. Archäologische Kulturpark Niederösterreich Betriebsgesellschaft m.b.H. Архивирано из оригинала 16. 1. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2010. 
  18. ^ Vocelka 2002
  19. ^ „The Annexation of Bosnia-Herzegovina, 1908”. Mtholyoke.edu. Архивирано из оригинала 14. 10. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2013. 
  20. ^ Brook-Shepherd 1998, стр. 246.
  21. ^ Brook-Shepherd 1998, стр. 245.
  22. ^ Ian Kershaw, 2001, Hitler 1936—1945: Nemesis. pp. 83
  23. ^ Manfried Rauchensteiner: Der Sonderfall. Die Besatzungszeit in Österreich 1945 bis 1955 (The Special Case. The Time of Occupation in Austria 1945 to 1955), edited by Heeresgeschichtliches Museum / Militärwissenschaftliches Institut (Museum of Army History / Institute for Military Science), Vienna 1985
  24. ^ Lonnie Johnson 153
  25. ^ Brook-Shepherd 1998, стр. 447, 449.
  26. ^ „Austria's Permanent Neutrality”. New Austrian Information. 16. 12. 2015. Приступљено 4. 2. 2021. 
  27. ^ „Chapter XXVI: Disarmament – No. 9 Treaty on the Prohibition of Nuclear Weapons”. United Nations Treaty Collection. 2019-07-06. 
  28. ^ „122 countries adopt 'historic' UN treaty to ban nuclear weapons”. CBC News. 7. 7. 2017. 
  29. ^ Prodhan, Georgina (20. 1. 2013). „Neutral Austria votes to keep military draft”. Reuters. Приступљено 4. 2. 2021. 
  30. ^ „Austria”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 14. 5. 2009. Приступљено 31. 5. 2009. 
  31. ^ „Defence Data”. europa.eu. Архивирано из оригинала 3. 6. 2014. г. Приступљено 4. 4. 2014. 
  32. ^ „Austria 1920 (reinst. 1945, rev. 2013)”. Constitute. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2015. 
  33. ^ „Austria Renewable Energy Fact Sheet” (PDF). Europe's Energy Portal. 23. 1. 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 6. 2009. г. Приступљено 20. 5. 2009. 
  34. ^ „Renewable energy in Europe”. Eurobserv'er. Europe's Energy Portal. 2006. Архивирано из оригинала 20. 5. 2009. г. Приступљено 20. 5. 2009. 
  35. ^ „TOURISMUS IN ÖSTERREICH 2007” (PDF) (на језику: немачки). BMWA, WKO, Statistik Austria. мај 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2008. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  36. ^ а б „UNTWO World Tourism Barometer, Vol.6 No.2” (PDF). UNTWO. јун 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2008. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  37. ^ "World Directory of Minorities and Indigenous Peoples – Austria: Turks" Архивирано 29 април 2011 на сајту Wayback Machine.
  38. ^ „Beč: Božić na gastarbajterski način | Evropa | Deutsche Welle | 07.01.2010”. Dw-world.de. Архивирано из оригинала 4. 11. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2010. 
  39. ^ Palić, Svetlana (17. 7. 2011). „Četiri miliona Srba našlo uhlebljenje u inostranstvu”. Blic. Архивирано из оригинала 26. 10. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2016. „Austriji (300.000)” 
  40. ^ „Serben-Demo eskaliert in Wien”. 20 Minuten. 20 Minuten Online. 2008. Архивирано из оригинала 23. 2. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  41. ^ „Srbi u Austriji traže status nacionalne manjine”. Blic. 2. 10. 2010. Архивирано из оригинала 9. 1. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2016. „"Srba u Austriji ima oko 300.000, po brojnosti su drugi odmah iza Austrijanaca i više ih je od Slovenaca, Mađara i Gradištanskih Hrvata zajedno, koji po državnom ugovoru iz 1955. godine imaju status nacionalne manjine u Austriji", navodi se u saopštenju.” 
  42. ^ „Population Forecasts” (PDF). www.statistik.at. 
  43. ^ Minahan, James (2000). One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups. Greenwood Publishing Group. стр. 769. ISBN 978-0-3133-0984-7. Архивирано из оригинала 21. 3. 2015. г. Приступљено 25. 5. 2013. 
  44. ^ Cole, Jeffrey. Ethnic groups of Europe. стр. 23. 
  45. ^ „Austria – people and society – ethnic groups”. CIA – The world fact book. Приступљено 29. 5. 2013. 
  46. ^ Rockwell, John (17. 7. 1989). „Herbert von Karajan Is Dead; Musical Perfectionist was 81”. The New York Times. стр. A1. Архивирано из оригинала 12. 7. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2018. 
  47. ^ van Brugen, Sophie (11. 5. 2014). „Austria's Conchita Wurst wins Eurovision Song Contest”. BBC. Приступљено 23. 8. 2022. 
  48. ^ WIPO (2022). Global Innovation Index 2022, 15th Edition. www.wipo.int. Global Innovation Index (на језику: енглески). World Intellectual Property Organization. ISBN 978-9-2805-3432-0. doi:10.34667/tind.46596. Приступљено 2022-11-16. 
  49. ^ „Release of the Global Innovation Index 2020: Who Will Finance Innovation?”. World Intellectual Property Organization (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-02. 
  50. ^ „Global Innovation Index 2019”. World Intellectual Property Organization (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-02. 
  51. ^ „RTD - Item”. ec.europa.eu. Приступљено 2021-09-02. 
  52. ^ „Global Innovation Index”. INSEAD Knowledge (на језику: енглески). 2013-10-28. Архивирано из оригинала 2. 9. 2021. г. Приступљено 2021-09-02. 
  53. ^ Horak, Roman; Spitaler, Georg (2003). „Sport, Space and National Identity: Soccer and Skiing as Formative Forces: On the Austrian Example”. American Behavioral Scientist. 46 (11): 1508—18. S2CID 144319167. doi:10.1177/0002764203046011004. 
  54. ^ Horak, Roman; Spitaler, Georg (2003). „Sport, Space and National Identity: Soccer and Skiing as Formative Forces: On the Austrian Example”. American Behavioral Scientist. 46 (11): 1508—1518. S2CID 144319167. doi:10.1177/0002764203046011004. 
  55. ^ „YOG Innsbruck 2012: Relive the announcement”. International Olympic Committee. 12. 12. 2008. Архивирано из оригинала 16. 12. 2008. г. Приступљено 24. 12. 2008. 
  56. ^ „Österreichischer Fußballbund”. ÖFB (на језику: немачки). 2009. Архивирано из оригинала 28. 6. 2009. г. Приступљено 17. 6. 2009. 
  57. ^ Marschick, Matthias (лето 2011). „Austrian Sport and the Challenges of Its Recent Historiography”. Journal of Sport History. 38 (2): 189—198. JSTOR 10.5406/jsporthistory.38.2.189. S2CID 145300546. doi:10.5406/jsporthistory.38.2.189. 
  58. ^ Norden, Gilbert (пролеће 2001). „Austrian Sport Museums” (PDF). Journal of Sport History. 28 (1): 87—107. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 1. 2017. г. Приступљено 3. 1. 2017. 

Литература уреди

  • Brook-Shepherd, Gordon (1998). The Austrians: a thousand-year odyssey. New York: Carroll & Graf Publishers, Inc. ISBN 978-0-7867-0520-7. 
  • Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: empire and republic 1815—1986. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31625-5. 
  • Johnson, Lonnie (1989). Introducing Austria: a short history. Riverside, Calif.: Ariadne Press. ISBN 978-0-929497-03-7. 
  • Rathkolb, Oliver. The Paradoxical Republic: Austria, 1945—2005 (Berghahn Books; 2010, 301 pages). Translation of 2005 study of paradoxical aspects of Austria's political culture and society.
  • Schulze, Hagen (1996). States, nations, and nationalism: from the Middle Ages to the present. Cambridge, Mass.: Blackwell. ISBN 978-0-631-20933-1. 
  • Ingeborg Auer u. a.: ÖKLIM — Digitaler Klimaatlas Österreichs.. In: Christa Hammerl u. a. (ed): Die Zentralanstalt für Meteorologie und Geodynamik 1851—2001. Leykam, Wien. 2001. ISBN 978-3-7011-7437-9.
  • Richard und Maria Bamberger, Ernst Bruckmüller, Karl Gutkas (ed): Österreich-Lexikon. Verlagsgemeinschaft Österreich-Lexikon, Wien. 2004. ISBN 978-3-85498-385-9. — Fortgeführt als Online-Ausgabe.
  • Ernst Bruckmüller: Sozialgeschichte Österreichs. Oldenbourg, Wien 2000
  • Harald Fidler: Österreichs Medienwelt von A—Z. Das komplette Lexikon mit 1000 Stichwörtern von Abzockfernsehen bis Zeitungssterben.. Falter, Wien. 2008. ISBN 978-3-85439-415-0.
  • Friedrich Heer: Der Kampf um die österreichische Identität.. Böhlau, Wien. 2001. ISBN 978-3-205-99333-9.
  • Erwin Ringel: Die österreichische Seele: Zehn Reden über Medizin, Politik, Kunst und Religion.. Neuauflage. Kremayr & Scheriau, Wien. 2005. ISBN 978-3-218-00761-0.
  • Robert und Melita Sedlaczek: Das österreichische Deutsch.. Ueberreuter. 2004. ISBN 978-3-8000-7075-6.
  • Helmut Seel, Josef Scheipl: Das österreichische Bildungswesen am Übergang ins 21. Jahrhundert.. Leykam, Graz. 2004. ISBN 978-3-7011-7388-4.
  • Peter Berger: Kurze Geschichte Österreichs im 20. Jahrhundert.. 2. verb. Auflage. Facultas Universitätsverlag, Wien. 2008. ISBN 978-3-7089-0354-5.
  • Vocelka, Karl (2002). Geschichte Österreichs. Kultur — Gesellschaft — Politik. München. ISBN 978-3-453-21622-8. 
  • Herwig Wolfram (ed): Österreichische Geschichte. 14 Bände. Ueberreuter, Wien 1994—2006.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аустрија&oldid=26433462”