Отворите главни мени

Рајна (хол. Rijn; франц. Rhin;[2] нем. Rhein; итал. Reno; лат. Rhenus) једна је од најдужих и најважнијих река у Европи дуга 1.234 km,[note 1][note 2] с просечним протоком од више од 2.290 m³ воде у секунди. Име Рајна долази од келтског Renos, што дословце значи „она која тече“, од праиндоевропског корена rei- ("тећи, трчати").

Рајна
Rhine Rhein Basel 2006 871.JPG
Рајна код Базела
Flusssystemkarte Rhein 03.jpg
Мапа реке Рајне
Опште информације
Дужина1234 km
Басен185.000[1] km2
Пр. проток2,290 ​m3s
СливСеверно море
Водоток
В. извора2.345 m
УшћеСеверно море
Географске карактеристике
Држава/е Швајцарска,
 Лихтенштајн,
 Аустрија,
 Француска,
 Немачка,
 Холандија
НасељаБазел, Стразбур, Карлсруе, Манхајм, Лудвигсхафен, Висбаден, Мајнц, Кобленц, Бон, Келн, Диселдорф, Утрехт, Ротердам
ПритокеМајна, Мозел, Некар, Рур

Рајна и Дунав образовали су највећи део северне границе Римског царства, и од тих времена Рајна је виталан пловни водени пут, којим се превози роба у унутрашњост континента. Служила је и као одбрамбена линија, а често је регионална и међународна граница. Многи замкови и праисторијска утврђења сведоче о њеној важности као воденог пута.

ИмеУреди

Све варијанте имена Рајне у модерним језицима су изведене из галског имена Rēnos, које је било адаптирано у географији римске ере (1. век п. н. е.) као грчко Ῥῆνος (Rhēnos) и латинско Rhenus.[note 3]

Спеловање са Rh- у енглеској речи Rhine, као и у немачкој Rhein и француској Rhin је последица утицаја грчке ортографије, док је вокализација -i- услед протогерманске адаптације галског имена као *Rīnaz, преко старофранкијског што је дало староенглеско Rín,[3] старовисоконемачко Rīn, рано средњехоландко (око 1200.) Rijn (у то време спеловано Ryn или Rin).[4]

Двоглас у савременом немачком Rhein (исто тако усвојен у романшу Rein, Rain) је централнонемачки развој раног модерног периода, док име у алеманским диалектима Rī(n) задржава старији вокализам,[note 4] као и рипуарско Rhing, док фалечки дијалект има одвогласовљено Rhei, Rhoi. Шпански је сагласан са француским у адаптацији германског вокализма Rin-, док италијански, окситански и португалски задржавају латинско Ren-.

Галско име Rēnos (протокелтско или прекелтско[note 5] *Reinos) припада класи имена река изграђених од прото-индоевропског корена *rei- „да се креће, протиче, покреће”, такође присутног у другим именима као што је Рено у Италији.[note 6]

Граматички род келтског имена (као и његове грчке и латинске адаптације) је мушки, и име остаје мушког рода у немачком, холандском и француском. Староенглески назив за реку био је разнолико модулисан као мушки и женски; а његова старонордијска адаптација је промењена у женски род.[5]

ГеографијаУреди

 
Мапа Рајне
 
Кањон Рајне (Ruinaulta) у Граубиндену у Швајцарској
 
Рајна на излазу из Боденског језера
 
Марксбург у близини Кобленца подигнут 1231.
 
Рајна и хемијска индустрија у Веселингу у близини Келна

ШвајцарскаУреди

Извор Рајне је у швајцарским Алпима у кантону Граубинден, где се спајају њене две притоке, Фордерхајн и Хинтерхајн. Фордерхајн извире из језера Тума у горњим Алпима и тече кроз живописни кањон Руинаулта (швајцарски Велики кањон). Хинтерхајн почиње од глечера Парадиз на јужној граници Швајцарске. Једна од каснијих притока дотиче из долине Вал де Леј у Италији.

Обе притоке састају се у близини места Рајхенау у Граубиндену. Одатле Рајна, као Алпска Рајна, тече на север до границе Лихтенштајна и касније Аустрије, а затим се улива у Боденско језеро. Понови се излива из Боденског језера, и као Горња Рајна пролази преко Водопада Рајне, где се у њу улива река Аре, која готово дупло увећава количину воде до готово 1.000 m³ у секунди. Затим чини границу Немачке док се не окрене ка северу код Колена Рајне код Базела.

Немачка и ФранцускаУреди

После Базела, као Горња Рајна, формира јужни део границе између Немачке и Француске у широкој долини, пре него што уђе у Немачку код Рајнштетена, у близини Карлсруеа.

Дуга више од 1000 km Рајна највећим делом пролази кроз Немачку. Ту се у Рајну уливају бројне притоке, као што су Некар, Мајна и касније Мозел, која доноси додатних 315 m³ воде у секунди.

Између Бингена и Бона, Средња Рајна тече кроз Рајнски кланац, формацију створену ерозијом, која се догодила отприлике у истом периоду када се околно земљиште уздигло, док је река остала на свом првобитном нивоу. Кланац је врло дубок, а познат је по многобројним замковима и виноградима. Налази се на листи Светске баштине, а познат је као „романтична Рајна“, са више од 40 замака и тврђава из средњег века и многих живописних виноградарских села.

Иако има доста индустријских места дуж Рајне, највећи део индустрије сконцентрисан је око Доње Рајне у Рурској области, где Рајна пролази поред већих градова, Келна, Диселдорфа и Дуизбурга. Река Рур, која се улива у Рајну код Дуизбурга је изненађујуће чиста и користи се као вода за пиће. Она додаје Рајни још 70 m³ воде у секунди. Међутим, друге реке из Рурске области, пре свих Емшер, су прилично загађене. Приближујући се холандској граници Рајна достиже просечни проток воде од 2.290 m³ у секунди, а просечна ширина јој је више од 300 m.

ХоландијаУреди

Рајна потом скреће на запад и улази у Холандију, где заједно с рекама Меза и Шелда образује широку делту. На граници код Спајка, у близини Најмегена и Арнема Рајна је најшира, али се затим дели на три главна рукавца: Вал, Недеррајн (Доња Рајна) и Ајзел.

Одавде ситуација постаје прилично компликована, јер име „Рајна“ више није повезано само с главним током реке. Највећа количина рајнске воде (две трећине) тече даље на запад Валом, где се спаја с Мезом и улива у Северно море. Други рукавац Вала пролази кроз Ротердам и тече даље до Северног мора, а трећи рукавац се одваја код Дордрехта.

Друга трећина воде тече кроз Панерденс канал и раздваја се на Ајзел и Недеррајн. Рукавац Ајзела носи око једне деветине воденог тока у Ајселмер (бивши залив), док Недеррајн тече паралелно с Валом и носи око две деветине воде. Међутим, код Вајк бај Дурштедеа Недеррајн мења име и постаје река Лек. Она тече даље на запад, где се спаја с првим рукавцем и улива у Северно море.

Име „Рајна“ одавде се користи само за мање рукавце даље на северу који су у римско доба чинили главни ток реке Рајне. Иако носе то име, ови рукавци заправо и не носе воду реке Рајне, већ служе за исушивање околног земљишта и полдера. Од Вај бај Дурштедеа, стари северни рукавац Рајне зове се „Вијугава Рајна“ (Kromme Rijn) и пролази кроз Утрехт и даље до Северног мора.

Геолошка историјаУреди

 
Шематски попречни пресек равнице Горње Рајне.

Рајна тече од Алпа до базена Северног мора; географија и геологија данашњег водотока се развијала од почетка алпске орогенезе.

У јужној Европи, сцена је била постављена у тријасном периоду мезозоика, уз отварање океана Тетис, између евразијске и афричке тектонске плоче, између 240 МПС и 220 МПС (милиона година пре садашњости). Садашње Средоземно море потиче од овог донекле већег мора Тетиса. На око 180 МПС, у јурском периоду, две плоче су промениле правац и почеле су да спуштају подове Тетиса, што је довело до субдукције под Евроазијом и гурањем навише ивице те плоче у алпској орогенези током периода олигоцена и миоцена. Неколико микроплоча су захваћене процесом притискања и ротирале су или су биле гурнуте бочно, стварајући појединачне карактеристике медитеранске географије: Иберија је потиснула Пиренеје; Италија Алпе и Анатолија крећући се западно, планине Грчке и острва. Компресија и орогенеза се настављају данас, што се испољава текућим подизањем планина малих размера сваке године и активним вулканима.

У северној Европи, базен Северног мора се формирао током периода тријаса и јуре и од тада наставио да постао слив који прихвата седименте. Између зона алпске орогенезе и таложења базена Северног мора, остала висока подручја произилазе из раније орогенезе (Херцинске), као што су Ардени, Ајфел и Вогези.

Од времена еоцена надаље, текућа алпска орогенеза узроковала је развој система процепа у правцу север–југ у овој зони. Главни елементи овог процепа су Горњи гребен Рајне, у југозападној Немачкој и источној Француској и Доњи залив Рајне, у северозападној Немачкој и југоисточној Холандији. До времена миоцена, речни систем се развио у Горњи гребен Рајне, који се наставља на север и сматра се првобитном реком Рајном. У то време још није носио падавине са Алпа; уместо тога, сливови Роне и Дунава су дренирали северну страну Алпа.

Већи градовиУреди

КаналиУреди

ПраисторијаУреди

ПалеолитУреди

За време Средњег палеолита, око 100.000-30.000. п. н. е. (датуми увелико варирају) западну Европу, укључујући долине Рајне и Дунава, настањивао је Неандерталац, који је припадао мустеријанској култури камених оруђа. Верује се да је Неандерталац еволуирао од свог претходника Хомо еректуса у близини глечера, али ово питање није дефинитивно решено.

Неандерталска налазишта су заступљенија на југу, где су преовладавале отворене шуме, а кречњачки терен је нудио више пећина за становање. Рајна је текла кроз отворену тундру, где су Неандерталци ловили крупну дивљач, као што је длакави носорог и мамут. Због тога су мустеријанска налазишта откривена у и око долине Рајне.

МезолитУреди

Пре отприлике 5600 година п. н. е., долину Рајне, као и највећи део Европе, настањивао је Кромањонац на мезолитском ступњу културног развоја; што ће рећи да је био ловац и сакупљач, али је имао већа и специјализованија оруђа него палеолитски човек, знао је више о биљкама и животињама, а можда је неке животиње и припитомио.

Гвоздено добаУреди

У раном гвозденом добу, обе обале Рајне настањивала су келтска племена. Међутим, на почетку прероманског гвозденог доба, око 600. п. н. е., прагерманска племена су прешла реку Везер и Алер, и раширила се дуж читаве обале Рајне. Ова експанзија се у археологији назива Јасторф култура. Од око 500. п. н. е. и касније, доња Рајна, а не Везер и Алер, била је граница између келтских и германских племена.

НапоменеУреди

  1. ^ Рајна је „дванаеста река по дужини у Европи” ако се узму у обзир Руске реке Волга, Урал, Печора, Кама, Северна Двина–Вичегда, Ока и Белаја, које су на бази модерне ковенционалне границе између Европе и Азије унутар европске Русије или формирају део границе са Азијом. Исто тако дуже од Рајне су источно европске реке Дњепар, Дон и Дњестар које утичу у Црно море.
  2. ^ Рајна има службену дужину (Rheinkilometer) само након Констанца. Њена пуна дужина је зависна од дефиниције Алпске Рајне. Године 2010, постојали су медијски извештаји о томе да је премала дужина Рајне дуго била забележена у енциклопедијама 20. века, и на захтев новинара холандски Генерални директорат за јавне радове и водопривреду је цитирао дужину од 1.232 km. „Проверили смо и дошли до 1.232 km", рекла је Анке Панекок, заступница холандске владе за хидрологију.”
  3. ^ Рајна није била позната у Хеленистичкој ери. Њу помиње Цицерон, In Pisonem 33.81. Страбон (1.4.3) помиње земље „на ушћу Рене” αἱ τοῦ Ῥήνου ἐκβολαί; наводи да земље „изван Рајне и све до Скитијеκαὶ τὰ πέραν τοῦ Ῥήνου τὰ μέχρι Σκυθῶ треба сматрати непознатим, јер Питејево искуство је да далеким народима не треба веровати.
  4. ^ Губитак финалног -n у паузи је недавни развој у алеманском, форма Rīn је углавном очувана у луцернским дијалектима. Швајцарски идиотикон s.v. "Rī(n)" (6,994).
  5. ^ Крехи (1964) сматра хидроним „староевропским”, тј. да припада најстаријем индоевропском слоју имена која претходе келтској експанзији из 6. века п. н. е. (Халштат Д).
  6. ^ У албанском/илирском ова реч исто тако значи „кретати се, протицати, покретати”. Покорнијев (1959) „3. er- : or- : r- 'померити, покренути'” (pp. 326–32), ларингално *h1reiH-, са суфиксом -n-; Келтски одражава: староирско renn „брз”, rīan „море”, средњеирско rian „река, пролаз”. Корен даје немачки глагол rinnan (' < *ri-nw-an) одакле је потекло енглеско run (од каузатива *rannjanan, староенглеко eornan); готско rinnan „протицати, струјати”, староенглеско rinnan, стронордијско rinna „протицати”, rinno „поток”; c.f. санскрит rinati „узрокује да тече”; сродне речи по корену без суфикса -n- обухватају средње доњенемачко ride „поток”, староенглеско riþ „струја”, холандско ril „текућа струја”, латинско rivus „струја”, као и црквена старословенска реч „река”; погледајте такође „Rhine”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. новембар 2001. Приступљено 10. 2. 2009. 

РеференцеУреди

  1. ^ Frijters & Leentvaar (2003)
  2. ^ „Le Rhin” (official site) (на језику: French). Paris, France: L'Institut National de l'Information Geographique et Forestrière IGN. Приступљено 6. 3. 2016. 
  3. ^ Bosworth & Toller, An Anglo-Saxon Dictionary (1898), pp. 799. Sió eá ðe man hǽt Rín Orosius (ed. J. Bosworth 1859) 1.1
  4. ^ Rijn, Vroegmiddelnederlands Woordenboek
  5. ^ Bosworth & Toller, An Anglo-Saxon Dictionary (1898), pp. 799: Rín; m.; f. The Rhine [...] O. H. Ger. Rín; m.: Icel. Rín; f.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди