Абдикација
Абдикација (лат. abdicatio — „одрицање, одступ, оставка”) чин је добровољног одрицања од неке функције, звања или части, нарочито престола.
Кроз историју су постојале различито мотивисане абдикације. У Османском царству — у којем преношење власти наследством никад није било формално прописано — био је то уобичајени поступак султана који су абдицирали у корист својих синова, те им тако гарантовали останак на власти.
У Европи владари су абдицирали из верских, политичких или личних разлога. Верска мотивација абдикације била је уобичајена у доба ширења протестантизма, политичка мотивација посебно у револуционарним годинама 1848/1849. Лични разлози најчешће су укључивали уставом или обичајима недозвољене бракове.
Познате абдикације уреди
Референце уреди
- ^ Dornberg 1996, стр. 28.
- ^ Loewenstein 1973, стр. 82.
- ^ Rasche 1785, стр. 285.
- ^ Finlay 1854, стр. 15.
- ^ Ebrey 1999, стр. 150.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац ач аџ аш ба бб бв бг бд бђ бе бж бз би [[#CITEREF|]].
Литература уреди
- Dornberg, John (1996). Western Europe. Oryx Press. ISBN 9780897749435.
- Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7.
- Finlay, George (1854). History of the Byzantine and Greek Empires from 1057–1453. William Blackwood & Sons.
- Loewenstein, Karl (1973). The governance of Rome. Springer. ISBN 9789024714582.
- Rasche, Johann Christoph (1785). Lexicon universae rei numariae veterum et praecipue Graecorum ac Romanorum cum observationibus antiquariis geographicis chronologicis historicis criticis et passim cum explicatione monogrammatum. libraria Gleditschia.
