Абдикација
Абдикација (лат. abdicatio — одрицање, одступ, оставка) чин је добровољног одрицања од неке функције, звања или части, нарочито престола.
Кроз историју су постојале различито мотивисане абдикације. У Османском царству — у којем преношење власти наследством никад није било формално прописано — био је то уобичајени поступак султана који су абдицирали у корист својих синова, те им тако гарантовали останак на власти.
У Европи владари су абдицирали из верских, политичких или личних разлога. Верска мотивација абдикације била је уобичајена у доба ширења протестантизма, политичка мотивација посебно у револуционарним годинама 1848/1849. Лични разлози најчешће су укључивали уставом или обичајима недозвољене бракове.
Познате абдикацијеУреди
РеференцеУреди
- ^ Dornberg 1996, стр. 28.
- ^ Loewenstein 1973, стр. 82.
- ^ Rasche 1785, стр. 285.
- ^ Finlay 1854, стр. 15.
- ^ Ebrey 1999, стр. 150.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац ач аџ аш ба бб бв бг бд бђ бе бж бз би [[#CITEREF|]].
ЛитератураУреди
- Dornberg, John (1996). Western Europe. Oryx Press. ISBN 9780897749435.
- Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7.
- Finlay, George (1854). History of the Byzantine and Greek Empires from 1057–1453. William Blackwood & Sons.
- Loewenstein, Karl (1973). The governance of Rome. Springer. ISBN 9789024714582.
- Rasche, Johann Christoph (1785). Lexicon universae rei numariae veterum et praecipue Graecorum ac Romanorum cum observationibus antiquariis geographicis chronologicis historicis criticis et passim cum explicatione monogrammatum. libraria Gleditschia.
Спољашње везеУреди
Абдикација на Викимедијиној остави. |