Филип V од Шпаније

краљ Шпаније

Филип V од Шпаније (шп. Felipe V; франц. Philippe de France; Версај, 19. децембар 1683[1]Мадрид, 9. јул 1746) био је краљ Шпаније, од 1. новембра 1700. до 15. јануара 1724, када је абдицирао у корист свога сина Луја, и од 6. септембра 1724, када се вратио на трон, после синовљеве смрти, па све до своје смрти. Деда му је био Луј XIV, француски краљ, а родитељи француски пријестолонаследник Луј и Марија Ана Викторија од Баварске.[2] Био је познат као Смеони.

Филип V од Шпаније
Felipe V de España.jpg
Филип V од Шпаније
Датум рођења(1683-12-19)19. децембар 1683.
Место рођењаВерсај
Француска
Датум смрти9. јул 1746.(1746-07-09) (62 год.)
Место смртиМадрид
Шпанија
ДинастијаБурбон
ОтацЛуј
МајкаМарија Ана од Баварске
СупружникМарија Лујза Савојска (1688—1714), Изабела Фарнзе од Парме
ПотомствоЛуис I од Шпаније, Фернандо VI од Шпаније, Карло III од Шпаније, Маријана Викторија од Шпаније, Филип, војвода од Парме, Infanta Maria Teresa Rafaela of Spain, Infante Luis, Count of Chinchón, Maria Antonia Ferdinanda of Spain, Infante Philip Peter Gabriel of Spain
Краљ Шпаније
Период1. новембар 1700 – 15. јануар 1724
ПретходникКарлос II од Шпаније
НаследникЛуис I од Шпаније
Период6. септембар 1724 – 9. јул 1746
ПретходникЛуис I од Шпаније
НаследникФернандо VI од Шпаније
ПотписSignature of Philippe of France, Duke of Anjou (future King of Spain) in 1695.png
Royal Monogram of King Philip V of Spain.svg
Монограм Краља Филипа V од Шпаније
Статуа Филипа V на врху споменичке групе назване "Мермерно позориште" у Палерму.

Наследио је шпанско престоље након смрти Карлоса II, последњег владара из куће Хабсбург на шпанском престољу, који није имао потомака. Карлос II именовао га је 1700. у опоруци својим наследником, те је тако постао први владар из династије Бурбон на шпанском престољу и утемељитељ њене шпанске лозе. У опоруци је такође стајао услов да се шпанска династија не сме спојити с француском. Године 1701, постао је шпански краља пред кастиљским Кортезом.[3]

Ово именовање није се свидело Аустрији која је сматрала да надвојвода Карло, син цара Леополда, има више права на престоље. То је довело до сукоба француског краља Луја XIV, аустријског цара и држава савезница обе стране. Овај рат, познат и као Рат за шпанску баштину (1701—1714),[4] завршио је с Уговором из Утрехта 1713, којим је Филип V признат за шпанског краља, али заузврат је Шпанија изгубила поседе у Италији, Холандији, изгубила је Менорку, Гибралтар који је присвојила Велика Британија, те је Португалији препустила колонију Сакраменто.

До средине друге деценије 18. века, политика Филипа V била је обилежена снажним француским утицајем. За време његове владавине започела је културна обнова Шпаније, развој науке, књижевности, филозофије, уметности, политике, религије и економије. Године 1712, иако није завршио Рат за шпанску баштину, утемељена је Национална библиотека, годину дана касније Академија за језик, те касније медицинска академија, историјска, итд. Све су оне биле имитација француске Академије.

У унутрашњој политици, настојао је да приведе крају централизацију и управну унификацију са својим Декретима о новој основи (Decretos de Nueva Planta), чиме је настојао да укине арагонске и валенцијске привилегије.

Након смрти своје прве жене, Марије Луизе Савојске, Филип је склопио нови брак 1714. са Елизабетом Фарнезе, с којом је имао седморо деце. Нови је брак донео и превласт италијанског утицаја над француским, што је резултирало политиком која је желела да ревидира Утрешки мир и врати италијанске поседе. Кардинал Алберони водио је једно време такву политику, међутим алијанса Велике Британије, Француске, Холандије и Аустрије је то окончала. Такође је доживео неуспех у покушају повратка Менорке и Гибралтара.

У јануару 1724. Филип V изненада је абдицирао у корист свога сина Луиса I, прворођеног из његовог првог брака са Маријом Луизом Савојском, међутим након преране смрти Луиза I (владао је само седам месеци), у августу се исте године вратио на престоље.

Савез с Француском довео је до тога да је шпанска војска помогла француској у ратовима за пољску и аустријску баштину.

С временом је Филип постао све више подложан живчаним поремећајима и неспособнији за обављање владарских дужности. Углавном се бавио ловом, молитвама и музиком. Државну политику је водила углавном његова супруга Елизабета Фарнезе, која је 1714. стекла са своја два сина, Карлом и Филипом, Напуљско краљевство и Парму. Карло је касније постао Карлос III, шпански краљ.

Дана 9. јула 1746. Филип V је умро у Мадриду. Наследио га је син Фернандо VI. По његовој изричитој жељи, сахрањен је у палати Ла Грања у Сан Илделфонсу (Сеговија).

Ране годинеУреди

Рођење и породицаУреди

 
Луј од Француске, le Grand Dauphin, и његова супруга Марија Ана Викторија од Баварске са своја три сина: Лујем, le Petit Dauphin, Филипом, војводом од Анжуа и Карлом, војводом од Берија. Слика Пјера Мињара, 1687.

Филип је рођен 19. децембра 1683. у Версајској палати[5] у Француској, као други син Луја, великог дофена, наследника француског престола, и његове супруге Марије Ане Викторије од Баварске,[2] познате као дофин Викторија. Његов отац је био најстарији син Луја XIV од Француске и Марије Терезе од Шпаније.

Филип је био млађи брат Луја, војводе од Бургундије, оца Луја XV од Француске. По рођењу, Филип је постао војвода од Анжуја, традиционална титула за млађе синове у француској краљевској породици. Он је био познат под овим именом све док није постао краљ Шпаније. Пошто је Филипов старији брат, војвода од Бургундије, био други у реду за француски престо после свог оца, било је мало очекивања да ће он или његов млађи брат Карл, војвода од Берија, икада владати Француском.

Васпитање и образовањеУреди

Филип је своје прве године провео под надзором краљевске гувернанте Луиз де При, а након тога га је са његовом браћом подучавао Франсоа Фенелон, надбискуп Камбреа. Њих троје је такође образовао Паул де Бовилије.

Претензије на шпански престоУреди

 
Проглашење Филипа V за краља Шпаније у Версајској палати 16. новембра 1700.

Године 1700, шпански краљ Карло II, последњи Хабзбург који је владао Шпанијом, умро је без деце. Његов тестамент именовао је као наследника Филипа, унук Шарлове полусестре Марије Терезе, прве жене Луја XIV.[2] У случају евентуалног одбијања, круна Шпаније би била понуђена Филиповом млађем брату, војводи од Берија, затим надвојводи Карлу од Аустрије, касније цару Светог римског царства Карлу VI.[2] Филип је имао боље генеалошко потраживање на шпански престо, јер су му шпанска бака и прабака биле старије од предака надвојводе Карла од Аустрије. Међутим, Аустријанци су тврдили да се Филипова бака одрекла шпанског престола за себе и своје потомке као део свог брачног уговора. То одрицање је било услов да јој се плати мираз. Француски захтеви према Шпанији настали су због тога што мираз никада није плаћен.[6]

После дугог састанка Краљевског савета у Француској на коме се дофен изјаснио у корист права свог сина, договорено је да се Филип попече на престо, али ће се он заувек одрећи свог права на престо Француске за себе и своје потомке.[2] Краљевски савет је одлучио да прихвати одредбе тестамента Карла II којим је Филип именован краљем Шпаније, и шпански амбасадор је позван и представљен новом краљу. Амбасадор је заједно са сином клекнуо пред Филипом и одржао дуг говор на шпанском, који Филип није разумео. (Луј XIV, син и муж шпанских принцеза, је говорио шпански, али је Филип научио језик тек касније.)

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анри IV
 
 
 
 
 
 
 
Луј XIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија Медичи
 
 
 
 
 
 
 
Луј XIV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Филип III од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
Ана од Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Маргарета Аустријска
 
 
 
 
 
 
 
Луј Велики Дофен од Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Филип III од Шпаније (=18)
 
 
 
 
 
 
 
Филип IV од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Маргарета Аустријска (=19)
 
 
 
 
 
 
 
Марија Терезија од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анри IV (=16)
 
 
 
 
 
 
 
Елизабета од Француске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија Медичи (=17)
 
 
 
 
 
 
 
Филип V од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Вилијам V, војвода баварски
 
 
 
 
 
 
 
Максимилијан I, изборник Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Рената од Лорејна
 
 
 
 
 
 
 
Фердинанд Марија, изборник Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Фердинанд II Штајерски
 
 
 
 
 
 
 
Марија Ана Аустријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија Ана Баварска
 
 
 
 
 
 
 
Марија Ана од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Карло Емануел I
 
 
 
 
 
 
 
Виторио Амедео II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Катарина Михаела од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
Хенријета Аделаида Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анри IV (=16)
 
 
 
 
 
 
 
Кристина Француска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија Медичи (=17)
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

  1. ^ The New International Encyclopædia, p. 14. Published by Dodd, Mead and Company, 1903.
  2. ^ а б в г д Kamen, Henry (2001). Philip V of Spain: The King who Reigned Twice. Published by Yale University Press. ISBN 978-0-300-08718-5. 
  3. ^ Payne, Stanley G. A History of Spain and Portugal. Madison: University of Wisconsin Press 1973, vol. 2, pp. 351-355.
  4. ^ John B. Wolf, The Emergence of the Great Powers: 1685–1715 (1962)
  5. ^ The New International Encyclopædia, p. 14. Published by Dodd, Mead and Company, 1903.
  6. ^ Durant, Will. "The Age of Louis XIV", p. 699. Simon and Schuster, New York, 1963.

ЛитератураУреди

  • Armstrong, Edward (1892). Elizabeth Farnese: "The Termagant of Spain". London: Longmans, Green, and Co. 
  • Kamen, Henry (2001). Philip V of Spain: The King Who Reigned Twice. New Haven, Conn.: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08718-5. 
  • Lynch, John. Bourbon Spain 1700–1808 (1989)
  • Petrie, Sir Charles (1958). The Spanish Royal House. London: Geoffrey Bles. 
  • Agustin Gonzalez Enciso: Philip V – Economic and Social Reform in Spain. Lambert Academic Publishers (LAP) , Saarbrücken. 2012. ISBN 978-3-8484-9470-5.
  • Calvo, José (1988). La guerra de Sucesión. Madrid: Anaya. 
  • Fayard, Janine (1980). La Guerra de Sucesión (1700—1714)». En Jean-Paul Le Flem; Joseph Pérez; Jean-Marc Perlorson; José Mª López Piñero y Janine Fayard. La frustración de un Imperio. Vol. V de la Historia de España, dirigida por Manuel Tuñón de Lara. Barcelona: Labor. ISBN 978-84-335-9425-9. 
  • Graullera, Sanz Vicente (1987). Los notarios de Valencia y la guerra de Sucesión. Valencia: Colegio Notarial de Valencia y Universitat de Valencia. 
  • Kamen, Henry (1974). La guerra de Sucesión en España, 1700–1715. Barcelona: Ediciones Grijalbo. 
  • León, Sanz Virginia (1993). Entre Austrias y Borbones. El archiduque Carlos y la Monarquía de España (1700–1714). Madrid: Sigilo. 
  • Voltes, Pedro (1990). La guerra de Sucesión. Barcelona: Planeta. 
  • Antonio, Béthencourt (1954). Patiño en la política de Felipe V. Valladolid: CSIC. 
  • Fernández, Durán Reyes. Gerónimo de Uztáriz (1670–1732). 
  • García, Cárcel Ricardo (2002). Felipe V y los españoles. Una visión periférica del problema de España. Barcelona: Plaza & Janés. ISBN 978-84-01-53056-2. 
  • Gómez, Molleda, D. (1953). Gibraltar: una contienda diplomática en el reinado de Felipe V. Madrid: CSIC. 
  • Kamen, Henry Felipe V (2000). El rey que reinó dos veces Madrid: Editorial Temas de Hoy. 
  • John, Lynch (1989). El siglo XVIII, Crítica. Barcelona. 
  • Voltes, Pedro (1998). La vida y la época de Fernando VI. Barcelona: Planeta. ISBN 978-84-08-02617-4. 
  • Anderson, M. S. (1995). The War of Austrian Succession 1740–1748. Routledge. ISBN 978-0-582-05950-4. 
  • Atkinson, C. T. (1944). „The Peninsula Second Front in the War of the Spanish Succession”. Journal of the Society for Army Historical Research. JSTOR 44228346. 
  • Bromley, J. S. (1979) [1970]. The New Cambridge Modern History. 6, The Rise of Great Britain and Russia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29396-9. 
  • Burke, Kathleen. „At War with the French: Louis XIV and Napoleon”. Gresham College. Приступљено 25. 7. 2021. 
  • Carlos, Ann; Neal, Larry; Wandschneider, Kirsten (2006). „The Origins of National Debt: The Financing and Re-financing of the War of the Spanish Succession”. International Economic History Association. 
  • Childs, John (2013) [1991]. The Nine Years' War and the British Army, 1688–1697: The Operations in the Low Countries. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-8996-1. 
  • Clodfelter, M. (2008). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (3rd изд.). McFarland. ISBN 978-0-7864-7470-7. 
  • Colville, Alfred (1935). Studies in Anglo-French History During the Eighteenth, Nineteenth and Twentieth Centuries. Forgotten Books. ISBN 978-1-5280-2239-2. 
  • Cowans, Jon (2003). Modern Spain: A Documentary History. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1846-6. 
  • Craig, Gordon A. (1964). The Politics of the Prussian Army: 1640–1945. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-500257-7. 
  • de Vries, Jan (2009). „The Economic Crisis of the 17th Century”. Journal of Interdisciplinary Studies. 40 (2). 
  • Dhondt, Frederik (2015). De Ruysscher, D.; Capelle, K., ур. History in Legal Doctrine; Vattel and Réal De Curban on the Spanish Succession; the War of the Spanish Succession in Legal history; moving in new directions. Maklu. ISBN 978-90-466-0758-9. 
  • Dwyer, Philip G. (2014). The Rise of Prussia 1700–1830. Taylor & Francis. ISBN 978-0-582-29268-0. 
  • Elliott, John (2014). Dadson, Trevor, ур. The Road to Utrecht in Britain, Spain and the Treaty of Utrecht 1713–2013. Routledge. ISBN 978-1-909662-22-3. 
  • Falkner, James (2015). The War of the Spanish Succession 1701–1714. Pen & Sword. ISBN 978-1-78159-031-7. 
  • Fernández-Xesta y Vázquez, Ernesto (2012). „La Heráldica Familiar” (PDF). Emblemata (на језику: шпански). 18: 243—257. 
  • Francis, David (мај 1965). „Portugal and the Grand Alliance”. Historical Research. 38 (97): 71—93. doi:10.1111/j.1468-2281.1965.tb01638.x. 
  • Frey, Linda; Frey, Marsha, ур. (1995). The Treaties of the War of the Spanish Succession: An Historical and Critical Dictionary. Greenwood. ISBN 978-0-313-27884-6. 

Спољашње везеУреди