Википедија

Луј XIII

Луј XIII Праведни (фр. Louis XIII le Juste; дворац Фонтенбло, 27. септембар 1601 — Париз, 14. мај 1643), син Анрија IV и Марије Медичи, краљ Француске од 1610—1643,[1] у почетку са мајком Маријом Медичи. Касније је праву власт имао кардинал Ришеље. Угушио је устанак хугенота и ступио у Тридесетогодишњи рат.

Луј XIII
Луј XIII (портретисао Рубенс)
Лични подаци
Датум рођења(1601-09-27)27. септембар 1601.
Место рођењадворац Фонтенбло, Француска
Датум смрти14. мај 1643.(1643-05-14) (41 год.)
Место смртиПариз, Француска
ГробБазилика Сен Дени
Породица
СупружникАна од Хабзбурга
ПотомствоЛуј XIV, Филип I, војвода Орлеански
РодитељиАнри IV
Марија Медичи
ДинастијаБурбони
Краљ Француске
Период14. мај 1610 — 14. мај 1643.
ПретходникАнри IV
НаследникЛуј XIV
Потпис

Изненадна смрт краља Анрија IV у атентату 1610. године поставила је на Француски престо његовог сина Луја XIII који је тада имао само девет година. Државно регенство у тој ситуацији преузима његова мајка Марија Медичи[1] која ће касније одбијати да преда власт пунолетном сину. Формално по тадашњем закону Луј XIII постаје пунолетан у својој тринаестој години, али реалну власт он ће преузети тек 1617. године.[1] Како му мајка нити тада није допуштала самостално управљање долази до њихове жестоке свађе, што резултује њеним протеривањем у забачену провинцију из које ће она дигнути две неуспешне оружане буне против сина. Тако јавно указана неслога унутар династије је охрабрила хугеноте да подигну буну која је угушена 1621. године уз излазак краља на бојно поље. У тако дугорочно нестабилној ситуацији Луј XIII се одлучује 1624. године на постављање кардинала Ришељеа на место првог министра. [1]Том одлуком до тада неодређена спољна политика Француске добија контуре које се неће мењати до краја живота овог краља. У Немачкој тога доба траје тридесетогодишњи грађански рат између протестаната окупљених око Шведске и католика окупљених око Аустрије. Француска као католичка сила остаје формално неутрална, али финансијски потпомаже протестанте с циљем смањивања моћи Хабзбурга. У одлучујућим тренуцима, Француска скида прикривену неутралност и објављује рат католичким силама. То се дешава 1635. године [1]када су протестанти у Немачкој потучени и спремни потписати било какав мир само да рат престане. Од тада до краја владавине Луја XIII Француска се налази у рату с Шпанијом и Аустријом. Повећање пореза ради финансирања рата доводи до неорганизованих буна 1636—1639. које су лако угушене.

Историјска оставштина овог краља је наређење из двадесетих година седамнаестог века да сви дворци, утврђења и сличне творевине унутар Француске морају срушити своје одбрамбене зидине. Том проведеном наредбом племићи су изгубили и најмању шансу за успех будућих побуна, пошто је само краљ од сада имао управу над свим утврђењима унутар државе. Резултат те промене постаје краљев апсолутизам који се остварује у пуном светлу током владавине његовог сина Луја XIV. Луј XIII, који је целог живота био слабог здравља, умире од Кронове болести[2] неколико месеци после кардинала Ришељеа, 14. маја 1643. После њега сви Француски краљеви носе и титулу краља Наваре.

Његова жена била је Ана од Хабзбурга (1601–1666), а синови Луј XIV и Филип I, војвода Орлеански.

Породично стабло

уреди
Преци Луј XIII
16. Франсоа, гроф Вендома
8. Charles de Bourbon, Duke of Vendôme
17. Marie de Luxembourg
4. Антонио Бурбонски
18. René of Alençon
9. Françoise of Alençon
19. Margaret of Lorraine
2. Анри IV
20. Хуан III од Наваре
10. Енрике II од Наваре
21. Катарина од Наваре
5. Хуана III од Наваре
22. Шарл од Орлеана, гроф од Ангулема
11. Маргарита од Наваре
23. Лујза од Савоје
1. Луј XIII
24. Giovanni dalle Bande Nere
12. Козимо I Медичи
25. Марија Салвијати
6. Франческо I Медичи
26. Pedro Álvarez de Toledo
13. Eleonora di Toledo
27. Maria Osorio
3. Марија Медичи
28. Филип I од Кастиље
14. Фердинанд I, цар Светог римског царства
29. Хуана од Кастиље
7. Јохана од Аустрије
30. Владислав II Јагелонац Млађи
15. Ана од Чешке и Угарске
31. Ана од Фоа-Кандала

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 68. ISBN 86-331-2116-6. 
  2. ^ Petitfils 2008, стр. 849.

Литература

уреди
  • Petitfils, Jean-Christian (2008). Louis XIII. Perrin. 
  • Blanchard, Jean-Vincent (2011). Éminence: Cardinal Richelieu and the Rise of France. New York: Walker & Company. ISBN 978-0-8027-1704-7. 
  • Howell, James "Louis XIII" English historiographer Royal 1661–1666
  • Huxley, Aldous. The Devils of Loudun. 1952. . The trial of Urbain Grandier, priest of the town who was tortured and burned at the stake in 1634
  • Knecht, Robert, Renaissance France, genealogies, Baumgartner, genealogical tables
  • Willis, Daniel A. (comp). The Descendants of Louis XIII (1999). Clearfield

Спољашње везе

уреди
  • Миливојевић, Урош; Милојевић, Милош; Пешић, Наташа (ур.). „Марија Медичи”. Историјска библиотека. 


 
Француски краљеви
(1610 — 1643)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луј_XIII&oldid=29864890”