Кристина, краљица Шведске

Кристина Августа (швед. Kristina Augusta; Стокхолм, 8. децембар 1626 — Рим, 19. април 1689) је била владајућа шведска краљица 1632—1654.

Кристина од Шведске
Лични подаци
Датум рођења	(1626-12-08)8. децембар 1626.
Место рођења	Стокхолм, Шведска
Датум смрти	19. април 1689.(1689-04-19) (62 год.)
Место смрти	Рим, Папска држава
Породица
Родитељи	Густав II Адолф Марија Елеонора од Бранденбурга
Династија	Васа
Претходник	Густаф II Адолф Шведски
Наследник	Карл X Густаф Шведски

Биографија

Била је ћерка шведског краља Густава II Адолфа и Марије Елеоноре од Бранденбурга. Постала је краљица у шестој години, а крунисана 12 година касније. Била је једна од најобразованијих жена Европе, била мецена науке и књижевности и на двору окупљала учене људе, међу њима француског филозофа Декарта. Присиљена је да абдицира 1654, прешла у католицизам и живела по европским градовима. Живела је једно време у дворцу Фонтенбло. Умрла је 1689. и сахрањена у цркви светог Петра у Риму.

Детињство и долазак на престо

Њено рођење се одвијало под ретким астролошким феноменом који је свима уливао наду да ће Марија Елеонора родити мушко дете. Међутим, ипак је родила ћерку. Али зато је од самог почетка била одгајана као мушко; ишла је у лов и бавила се спортом. Њен отац је посебно на томе инсистирао јер је знао да ће она бити будућа краљица Шведске, као његов једини потомак. Касније је на захтев њеног оца одвојена од мајке јер је он сматрао да има лош утицај на њу. Израсла је у чврсту, мушкобањасту, тврдоглаву и јако интелигентну жену. Што се тиче љубавног живота, имала је везу са својим рођаком Карлом али је веза окончана 1645. године. Након погибије њеног оца, 1632. године током битке код Лицена, била је приморана да постане краљица са само шест година. Пошто је била малолетна, уместо ње влада намесништво. Владало је све до 1644. године када је Кристина постала пунолетна. Исте године је крунисана за краљицу. Њен однос са намесником Акселом Оксеншерном се погоршавао и у годинама пре него што је дошла на власт. Нису се слагали око много ствари, посебно око Тридесетогодишњег рата. Она је за разлику од њега заговарала примирје, које се и догодило 1648. миром у Вестфалену, за које је и она била заслужна. Што се тиче наследника, Кристина је донела јасну одлуку да се неће удати. Ипак је изабрала наследника, а то није био нико други до њен рођак Карло. Намесник и племство се са том одлуком нису слагали, али Кристина је придобила племство на своју страну у току господарске и социјалне кризе 1650. године, а за кризу је она била делимично одговорна дарујући богатим поклонима, те краљевском земљом.

Прелаз са политике на религију

Након што је њен наследник био потврђен и од стране парламента 1650. године, Кристина је све више губила интерес за политику те се окреће књижевности и науци. На свој двор позива разне учитеље, песнике, музичаре и филозофе. Такође финансира и многе позоришне представе. Успела је да претвори Шведску у важно културно средиште, Стокхолм су назвали Атина Севера. Један од њених најпознатијих учитеља је био француски филозоф Рене Декарт. Са њим се дописивала неко време пре него што га је позвала на свој двор у Шведској. Водили су дубоке филозофске расправе и Кристина се јако дивила Декарту. Међутим он је убрзо оболео од упале плућа и умро. Њу је његова смрт јако погодила. Од 1650. ситуација за Кристину је постала тежа јер се разболео и намесник. Не само то, пољски краљ Јан Казимир II је био узрујан јер је Кристина за наследника изабрала Карла, а не њега. Јан је такође био из династије Васа па је полагао право на Шведску круну. Он је претио Шведској посредством Француске али ипак није дошло до отвореног сукоба. У Либеку се 1651. одржала мировна конференција на којој су Пољаци одбијали да признају Кристину као краљицу Шведске. Јан је претио окупацијом Данзига, на то је Кристина одговорила тако што је послала војску у Финску и Ливонију, захтевала је да је признају за краљицу, но Пољаци су још увек остајали при својој одлуци. Мировна конференција није била успешна.

После неког времена је примила католичку веру. Пошто је то био казнени чин у Шведској, она је све више размишљала о томе да се одрекне круне добровољно, што се ретко дешавало. Међутим, то није био једини разлог за абдикацију. Већ 1650. године Шведска је упала у финансијску кризу што је изазвало друштвене немире. Она је 1651. године донела одлуку о ступању са престола. Имала је потешкоће са тим, но 1653. је коначно успела да се избори за то да напусти Шведску. Процедура абдицирања је трајала до 1654. и тада је формално круна припала њеном рођаку Карлу.

Породично стабло

16. Ерик Јохансон

8. Густав Васа

17. Сесилија Монсдотер Eka

4. Карл IX Шведски

18. Erik Abrahamsson Leijonhufvud

9. Маргарет Лејонхуфвуд

19. Ebba Eriksdotter Vasa

2. Густав II Адолф

20. Фредерик I Дански

10. Adolf, Duke of Holstein-Gottorp

21. Софија од Помераније

5. Кристина од Холштајн-Готорпа

22. Филип I од Хесена

11. Christine of Hesse

23. Кристина од Саксоније

1. Кристина Шведска

24. Јохан Георг, изборник Бранденбурга

12. Joachim III Frederick, Elector of Brandenburg

25. Sophie of Legnica

6. Јохан Сигисмунд, изборник Бранденурга

26. John, Margrave of Brandenburg-Küstrin

13. Catherine of Brandenburg-Küstrin

27. Катарина од Брауншвајг-Волфенбитела

3. Марија Елеонора од Бранденбурга

28. Albert, Duke of Prussia

14. Алберт Фридрих, војвода Пруске

29. Anna Marie of Brunswick-Lüneburg

7. Ана од Пруске

30. William, Duke of Jülich-Cleves-Berg

15. Marie Eleonore of Cleves

31. Maria of Austria