Отворите главни мени

Кристина, краљица Шведске

Кристина Августа (швед. Kristina Augusta; Стокхолм, 8. децембар 1626. — Рим, 19. април 1689.) је била владајућа шведска краљица 1632—1654.

Кристина од Шведске
Swedish queen Drottning Kristina portrait by Sébastien Bourdon stor.jpg
Датум рођења(1626-12-08)8. децембар 1626.
Место рођењаСтокхолм
Шведска
Датум смрти19. април 1689.(1689-04-19) (62 год.)
Место смртиРим
ДинастијаВаса
ОтацГустав II Адолф
МајкаМарија Елеонора од Бранденбурга
ПретходникГустаф II Адолф Шведски
НаследникКарл X Густаф Шведски

БиографијаУреди

Била је ћерка шведског краља Густава II Адолфа и Марије Елеоноре од Бранденбурга. Постала је краљица у шестој години, а крунисана 12 година касније. Била је једна од најобразованијих жена Европе, била мецена науке и књижевности и на двору окупљала учене људе, међу њима француског филозофа Декарта. Присиљена је да абдицира 1654, прешла у католицизам и живела по европским градовима. Живела је једно време у дворцу Фонтенбло. Умрла је 1689. и сахрањена у цркви светог Петра у Риму.

Детињство и долазак на престоУреди

Њено рођење се одвијало под ретким астролошким феноменом који је свима уливао наду да ће Марија Елеонора родити мушко дете. Међутим, ипак је родила ћерку. Али зато је од самог почетка била одгајана као мушко; ишла је у лов и бавила се спортом. Њен отац је посебно на томе инсистирао јер је знао да ће она бити будућа краљица Шведске, као његов једини потомак. Касније је на захтев њеног оца одвојена од мајке јер је он сматрао да има лош утицај на њу. Израсла је у чврсту, мушкобањасту, тврдоглаву и јако интелигентну жену. Што се тиче љубавног живота, имала је везу са својим рођаком Карлом али је веза окончана 1645. године. Након погибије њеног оца, 1632. године током битке код Луцерна, била је приморана да постане краљица са само шест година. Пошто је била малолетна, уместо ње влада намесништво. Владало је све до 1644. године када је Кристина постала пунолетна. Исте године је крунисана за краљицу. Њен однос са намесником Акселом Оксеншерном се погоршавао и у годинама пре него што је дошла на власт. Нису се слагали око много ствари, посебно око Тридесетогодишњег рата. Она је за разлику од њега заговарала примирје, које се и догодило 1648. миром у Вестфалену, за које је и она била заслужна. Што се тиче наследника, Кристина је донела јасну одлуку да се неће удати. Ипак је изабрала наследника, а то није био нико други до њен рођак Карло. Намесник и племство се са том одлуком нису слагали, али Кристина је придобила племство на своју страну у току господарске и социјалне кризе 1650. године, а за кризу је она била делимично одговорна дарујући богатим поклонима, те краљевском земљом.

Прелаз са политике на религијуУреди

Након што је њен наследник био потврђен и од стране парламента 1650. године, Кристина је све више губила интерес за политику те се окреће књижевности и науци. На свој двор позива разне учитеље, песнике, музичаре и филозофе. Такође финансира и многе позоришне представе. Успела је да претвори Шведску у важно културно средиште, Стокхолм су назвали Атина Севера. Један од њених најпознатијих учитеља је био француски филозоф Рене Декарт. Са њим се дописивала неко време пре него што га је позвала на свој двор у Шведској. Водили су дубоке филозофске расправе и Кристина се јако дивила Декарту. Међутим он је убрзо оболео од упале плућа и умро. Њу је његова смрт јако погодила. Од 1650. ситуација за Кристину је постала тежа јер се разболео и намесник. Не само то, пољски краљ Јан Казимир II[1] је био узрујан јер је Кристина за наследника изабрала Карла, а не њега. Јан је такође био из династије Васа па је полагао право на Шведску круну. Он је претио Шведској посредством Француске али ипак није дошло до отвореног сукоба. У Либеку се 1651. одржала мировна конференција на којој су Пољаци одбијали да признају Кристину као краљицу Шведске. Јан је претио окупацијом Данзига, на то је Кристина одговорила тако што је послала војску у Финску и Ливонију, захтевала је да је признају за краљицу, но Пољаци су још увек остајали при својој одлуци. Мировна конференција није била успешна.

После неког времена је примила католичку веру. Пошто је то био казнени чин у Шведској, она је све више размишљала о томе да се одрекне круне добровољно, што се ретко дешавало. Међутим, то није био једини разлог за абдикацију. Већ 1650. године Шведска је упала у финансијску кризу што је изазвало друштвене немире. Она је 1651. године донела одлуку о ступању са престола. Имала је потешкоће са тим, но 1653. је коначно успела да се избори за то да напусти Шведску. Процедура абдицирања је трајала до 1654. и тада је формално круна припала њеном рођаку Карлу.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ерик Јохансон
 
 
 
 
 
 
 
8. Густав Васа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Сесилија Монсдотер Eka
 
 
 
 
 
 
 
4. Карл IX Шведски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Erik Abrahamsson Leijonhufvud
 
 
 
 
 
 
 
9. Маргарет Лејонхуфвуд
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Ebba Eriksdotter Vasa
 
 
 
 
 
 
 
2. Густав II Адолф
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Фредерик I Дански
 
 
 
 
 
 
 
10. Adolf, Duke of Holstein-Gottorp
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Софија од Помераније
 
 
 
 
 
 
 
5. Кристина од Холштајн-Готорпа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Филип I од Хесена
 
 
 
 
 
 
 
11. Christine of Hesse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Кристина од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
1. Кристина Шведска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Јохан Георг, изборник Бранденбурга
 
 
 
 
 
 
 
12. Joachim III Frederick, Elector of Brandenburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Sophie of Legnica
 
 
 
 
 
 
 
6. Јохан Сигисмунд, изборник Бранденурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. John, Margrave of Brandenburg-Küstrin
 
 
 
 
 
 
 
13. Catherine of Brandenburg-Küstrin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Катарина од Брауншвајг-Волфенбитела
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Елеонора од Бранденбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Albert, Duke of Prussia
 
 
 
 
 
 
 
14. Алберт Фридрих, војвода Пруске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Anna Marie of Brunswick-Lüneburg
 
 
 
 
 
 
 
7. Ана од Пруске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. William, Duke of Jülich-Cleves-Berg
 
 
 
 
 
 
 
15. Marie Eleonore of Cleves
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Maria of Austria
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

  1. ^ „John II Casimir Vasa”. Wikipedia (на језику: енглески). 18. 2. 2018. 

Спољашње везеУреди