Букурешки мир 1812.

За другу употребу, погледајте чланак Букурешки мир.

Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. у Букурешту којим је завршен Руско-турски рат 1806—1812, који је имао велики утицај на положај устаничке Србије. Мир је склопљен после Кутузовљевих војних успеха, пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије. Русија је добила Бесарабију, а Турској је препустила Влашку и Молдавију.

Бесарабија (светло зелено) прикључена Русији Букурешким миром 1812.

Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је утицало на све услове, а нарочито на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Предвиђена је општа амнестија, враћање градова Турској с правом да у њима држи гарнизоне с артиљеријом и другом опремом, док се утврђења подигнута у време Првог српског устанка морају порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага и другде, а да им „испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом.

Преко опунемоћеног делегата Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а нарочито тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са Турцима да би добио у времену.

Одредбе мира су, ипак, биле веома повољне за српске устанике у условима када је Русија била принуђена да се брани од Наполеонове инвазије. Међутим, Карађорђе је одбио мир и 8. тачку, што је било потпуно политички неприхватљиво. Карађорђе није схватао ситуацију у Европи, није разумео да је ослањање на Русију потребно не само у ослобађању Србије, него и када је сила заштитница приморана да делује и другачије. Карађорђе није разумео да се до независности долази и другим начинима, као што је дипломатија и временски постепено. Карађорђе је хтео наставак оружане борбе. Када је видео да је то немогуће, Карађорђе је на несхватљив начин напустио устанике и отишао у Земун. Одлазак Карађорђа је деморалисало народ и све устанике. Турска је радосно дочекала такав став Карађорђа и ослобођена рата с Русијом, подузима рат против Србије са изговором да Срби нису испунили одредбе Букурештанског мира. То доводи до слома Првог српског устанка 1813.

Букурештански споразум је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија као субјект помиње, чиме је царска Русија Србију увела у међународну заједницу. Све што је после њега дошло, иако је Српски устанак војнички пропао, представља разраду и реализацију Букурештанског споразума. Сва права која су Срби касније постепено добијали налазе се у овом уговору. Устанак 1804. и члан 8. Уговора, као што ће историја касније потврдити, су темељ српске државности. Да није било Русије и Букурештанског уговора 1812. не би Срби добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. на Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године. Иза свих ових међународних уговора стајала је Русија, директно у служби српских интереса.

Остали чланови уговора (16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу руско-турске односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У дипломатској историји Русије одредбе Букурешког мира оцењују се као веома повољне.

ЛитератураУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Букурешки_мир_1812.&oldid=22993744”