Bukureški mir 1812.
Bukureški mir 1812. je naziv za sporazum, zaključen 28. maja 1812. u Bukureštu kojim je završen Rusko-turski rat 1806—1812, koji je imao veliki uticaj na položaj ustaničke Srbije. Mir je sklopljen posle Kutuzovljevih vojnih uspeha, pred direktnom pretnjom Napoleonove invazije Rusije. Rusija je dobila Besarabiju, a Turskoj je prepustila Vlašku i Moldaviju.[1] Pregovori su inicirani od strane vezira Ahmed Paše koji je posle bitke sa rusima kod Ruščuka 1811. godine bio opkoljen sa 36.000 vojnika na levoj obali Dunava i nije mogao da se povuče. Pregovori su zvanično počeli oktobra meseca u Đurđevu.[2]
Da bi skratila pregovore Rusija je ograničila svoje zahteve prema Turskoj. To je uticalo na sve uslove, a naročito na odredbe koje govore o Srbiji (čl.VIII). Predviđena je opšta amnestija, vraćanje gradova Turskoj s pravom da u njima drži garnizone s artiljerijom i drugom opremom, dok se utvrđenja podignuta u vreme Prvog srpskog ustanka moraju porušiti ukoliko nisu potrebna Turskoj. Trebalo je da se Porta dogovori s narodom o njegovom obezbeđenju od ugnjetavanja od turskih garnizona. Porta je obećala Srbima ista prava koja imaju njeni podanici na ostrvima Arhipelaga i drugde, a da im „ispoljavajući velikodušnost“, daje unutrašnju upravu i povlasticu da sami prikupljaju danak, s tim da se o svemu ovom Porta dogovara sa srpskim narodom.
Preko opunomoćenog delegata Karađorđe je poručio da je sklopljeni mir veoma opasan za srpski narod, a naročito tačka koja traži predaju gradova i topova. On je pokušavao da povede pregovore sa Turcima da bi dobio u vremenu.
Odredbe mira su, ipak, bile veoma povoljne za srpske ustanike u uslovima kada je Rusija bila prinuđena da se brani od Napoleonove invazije. Međutim, Karađorđe je odbio mir i 8. tačku, što je bilo potpuno politički neprihvatljivo. Karađorđe nije shvatao situaciju u Evropi, nije razumeo da je oslanjanje na Rusiju potrebno ne samo u oslobađanju Srbije, nego i kada je sila zaštitnica primorana da deluje i drugačije. Karađorđe nije razumeo da se do nezavisnosti dolazi i drugim načinima, kao što je diplomatija i vremenski postepeno. Karađorđe je hteo nastavak oružane borbe. Kada je video da je to nemoguće, Karađorđe je na neshvatljiv način napustio ustanike i otišao u Zemun. Odlazak Karađorđa je demoralisalo narod i sve ustanike. Turska je radosno dočekala takav stav Karađorđa i oslobođena rata s Rusijom, poduzima rat protiv Srbije sa izgovorom da Srbi nisu ispunili odredbe Bukureštanskog mira. To dovodi do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. Na Karađorđevu odluku da odbaci odredbe mirovnog sporazuma uticala je i dvostruka igra Rusije, koja je odredbe sporazuma dugo krila od Karađorđa, sa kojim je uporedo planirala tkz. Jadransku ekspediciju gde bi ruska Dunavska armija na čelu sa generalom Čičagovljevim i srpskim, crnogorskim i hercegovačkim ustanicima napala tursku vojsku na položajima u Bosni i Hercegovini. Ruski plan je bio da ovim združenim napadom izađu na Jadransko more i tamo se sukobile sa armijom Napoleona, čime bi front na kome bi se vodile borbe sklonila sa svoje granice.[3]
Bukureštanski sporazum je prvi međunarodni ugovor u srpskoj istoriji u kome se moderna Srbija kao subjekt pominje, čime je carska Rusija Srbiju uvela u međunarodnu zajednicu. Sve što je posle njega došlo, iako je Srpski ustanak vojnički propao, predstavlja razradu i realizaciju Bukureštanskog sporazuma. Sva prava koja su Srbi kasnije postepeno dobijali nalaze se u ovom ugovoru. Ustanak 1804. i član 8. Ugovora, kao što će istorija kasnije potvrditi, su temelj srpske državnosti. Da nije bilo Rusije i Bukureštanskog ugovora 1812. ne bi Srbi dobili samoupravu posle Drugog srpskog ustanka 1815, niti bi došlo do autonomije 1829. na Jedrenskom miru, i kasnije, nezavisnosti Srbije 1878. godine. Iza svih ovih međunarodnih ugovora stajala je Rusija, direktno u službi srpskih interesa.
Ostali članovi ugovora (16 članova i dodatak od dva tajna člana) regulišu rusko-turske odnose, amnestiju za učesnike u ratu, razgraničenje, slobodnu plovidbu Dunavom, potvrđuju ranije ugovore i konvencije, povlastice za ruske trgovce i sl. U diplomatskoj istoriji Rusije odredbe Bukureškog mira ocenjuju se kao veoma povoljne.
Reference uredi
Literatura uredi
- Đorđević, Miroslav R. (1979). Srbija u ustanku: 1804-1813. Rad.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3.
- D. Matić, Javno pravo Knjaževine Srbije, Beograd 1851;
- S Žugarev, Ruskaja politika v vostočnom voprose, Moskva 1896;
- M Vukićević, Odnosi Rusije prema Srbiji, u vreme Prvog srpskog ustanka od kraja 1808 do kraja 1913, Delo 1902,23 i 24;
- G. Jakšić, Evropa i vaskrs Srbije (1804—1834), Beograd 1934;
- „Diplomatičeskij slovar“, Moskva 1948.
- Enciklopedija Jugoslavije JLZ Zagreb 1982
- Ćorović, Vladimir (1997). Istorija srpskog naroda.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.