Цинцар-Марковићи

Цинцар-Марковићи
Држава Србија
Звања војвода сокоске нахије
од 12/24. јула 1812.
Оснивач породице војвода сокоске нахије
Цинцар Марко Костић, (1777—1822)
Порекло Доња Белица, Стара Србија, Македонија
Крсна слава Митровдан - Свети великомученик Димитрије
Националност Српска
Данашњи потомци Максимовићи

Цинцар-Марковићи воде порекло од војводе сокоске нахије Цинцар-Марка Костића, (1777—1822). Породична крсна слава је Митровдан. Исто порекло има и породица Цинцар-Јанковић, јер су војвода Цинцар-Јанко и војвода Цинцар-Марко браћа од стричева. Из породице Цинцар-Марковић су председник министарског савета (владе) Србије генерал Димитрије Цинцар-Марковић, командант жандармерије Србије пуковник Марко Цинцар-Марковић и министар иностраних послова Краљевине Југославије др Александар Цинцар-Марковић.

ПореклоУреди

Пошто се Цинцар-Марков отац звао Константин – Коста, он се презивао Костић. Његова деца касније су усвојила презиме Цинцар-Марковић. Цинцар-Марков стриц био је охридски протојереј, а брат од стрица Цинцар-Јанко, војвода пожаревачки. И Марко и Јанко су по доласку у Србију живели у Ваљеву. Цинцар-Марко је родоначелник Цинцар–Марковића, а Цинцар-Јанко Цинцар-Јанковића. Често долази до мешања презимена Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић у новинским чланцима, историјским списима[1], а понекад и у судским документима.

Војвода Цинцар-Марко Костић (1777—1822)Уреди

Цинцар-Марко је имао троје деце, два сина Константина - Косту и Милана и кћерку Елену. Сину Кости дао је име по свом оцу, а Милану по рудничком војводи Милану Обреновићу. Марко је са породицом живео у Шапцу, где је био кнез шабачки, односно шабачке посавине.

Цинцар-Марко и његова породица били су одавно у добрим односима са Обреновићима, као и са породицом лозничког војводе Антонија – Анте Богићевића, чија кћерка Томанија је била удата за кнез Милошевог млађег брата господара Јеврема Обреновића, од 1816. кнеза целе шабачке нахије, а од 1818. управника и београдске, ваљевске и сокоске нахије.

После Цинцар-Маркове смрти, малолетног сина Косту усвојила је, односно узела у своју кућу и одшколовала госпођа Томанија Обреновић, чија кћерка је Анка Константиновић, унука Катарина Константиновић, којом је хтео да се ожени кнез Михаило, а унук краљ Милан.

Константин Цинцар-МарковићУреди

Коста Цинцар-Марковић завршио је војне школе и службовао је у војној и државној управи у западној Србији, као срески, а потом и дугогодишњи окружни начелник у Шапцу. Коста је био ожењен Недом Ранковић (30. јануар/ 11. фебруар 1820 — 8/20. април 1873), родом из Крагујевца, кћерком капетана Стојана Ранковића, познатог у време Првог српског устанка и под именом војвода Стојан Арачлија.

Син војводе Цинцар-Марка, пуковник Коста Цинцар-Марковић, шабачки окружни начелник и Неда Цинцар-Марковић, рођ. Ранковић имали су синове Марка и Димитрија и кћерке Анку и Петрију - Перку. Марко је добио име по деди Цинцар-Марку, Димитрије по Светом Димитрију, јер је крсна слава Цинцар-Марковића Митровдан, а Анка по Анки Константиновић.

Петрија Ђелић, рођ. Цинцар-МарковићУреди

Петрија Перка Ћелић рођ. Цинцар-Марковић, кћерка Косте Цинцар-Марковића била је удата за Петра Ћелића, касационог судију и државног саветника, сина Милојка Ћелића (1790—1867), трговца, посланика, уставобранитеља, родом из села Брадарца код Пожаревца, сина попа Марка из манастира Рукумије. Имао је и сина Радована, трговца, чији је унук Милутин Д. Илојковић, трговац и председник града Пожаревца (1937)[2]

Пуковник Марко Цинцар-МарковићУреди

Цинцар-Марков унук пуковник Марко Цинцар-Марковић био је командант целокупне жандармерије Србије [3]. Међутим, у напетој атмосфери у време женидбе краља Александра Обреновића Драгом Машин, огорчен краљевом одлуком, написао је неколико шаљивих песама у којима је критиковао краљицу Драгу, што се открило, па је био смењен са положаја и притворен. Пуковник Марко Цинцар-Марковић имао је два сина Александра и Љубомира и две кћерке Јелицу и Зору.

  • Др Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова, посланик, дипломата.
  • Љубомир Цинцар-Марковић, питомац Војне академије. Погинуо од последица пада са коња.
  • Јелица Цинцар-Марковић.
  • Зора Цинцар-Марковић.

Деца пуковника Марка Цинцар-Марковића нису имала потомство.

Др Александар Цинцар-МарковићУреди

Цинцар-Марков праунук, син пуковника Марка Цинцар-Марковића је др Александар Цинцар-Марковић, последњег министра иностраних послова Краљевине Југославије. Александар Цинцар-Марковић био је ожењен Идалијом Зервос, Гркињом, нису имали деце.

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић (1849—1903)Уреди

Унук војводе Цинцар-Марка, син пуковника Косте Цинцар-Марковића, окружног начелника је генерал Димитрије Цинцар-Марковић. Генерал Димитрије Цинцар-Марковић (Шабац, 25. август/ 6. септембар 1849Београд, 29. мај/ 11. јун 1903) председник министарског савета (владе) Краљевине Србије од 7/20. новембра 1902. до 29. маја /11. јуна 1903, командант Активне војске, начелник Главног генералштаба, начелник команде Активне војске, сенатор у тадашњој дводомној скупштини, професор историје ратне вештине и стратегије на Војној академији. Генерал Цинцар-Марковић убијен је у мајском преврату 29. мај/ 11. јун 1903.

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић био је ожењем Маријом Маргетић, кћерком Илије Маргетића као начелник одељења казначејства и главни казначеј био је заступник министра финансија (1868) Панте Јовановића, а касније и министар финансија Кнежевине Србије 1879-1880. године [4] и Анђелије Новаковић кћерке протојереја-ставрофора Илије Новаковића (1813—1885) дворског свештеника, духовника кнеза Михаила, београдског окружног и војног свештеника, посланика на Светоандрејској скупштини[5], чија сестра је била позната добротворка Марија Миливојевић [6].

Цинцар-Марковићев таст Илија Маргетић (1820-1910), родом из Дубровника био је син последњег секретара дубровачког кнеза [7].

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић и Марија Цинцар-Марковић, рођ. Маргетић имали су Марка, Милана, Владимира, Томанију, Ружицу и Анђелију.

  • Марко Цинцар-Марковић. Нема потомства.
  • Анђелија Цинцар-Марковић, умрла је жалећи за оцем убијеним у Мајском преврату. Нема потомства.

Пашеног генерала Цинцар-Марковића, ожењен кћерком Илије Маргетића Милевом Маргетић, био је Светозар Гвоздић (Пожаревац,1848 - Београд, 1907), министар привреде 1893, државни саветник, комесар Народне банке. Два Гвоздићева сина били су официри, коњички потпуковник Јован Гвоздић и артиљеријски пуковник Илија Гвоздић, а кћерка је била удата за генерала Николу Христића, двороуправитеља. Гвоздићи (Св. Архангел Михаило) пореклом из Пожаревца, Јован Гвоздић, велики трговац, се доселио из Рајца (код Неготина), а жена његова из Каменице (нишки срез) [8].

Милан Цинцар-Марковић (1877—1929)Уреди

Милан Цинцар-Марковић (1877-1929), правник, секретар Министарства унутрашњих послова. Нема потомства.

Владимир Цинцар-Марковић (1889 – 1950)Уреди

Владимир Цинцар-Марковић (1889 – 1950), правник, дипломата. Владимир је у браку са Станицом Гвоздић, кћерком Светозара Гвоздића, министра привреде, комесара Народне банке и државног саветника, имао сина Димитрија Цинцар-Марковића[9]. Нема потомака.

МаксимовићиУреди

Цинцар-Маркова најстарија праунука Томанија Цинцар-Марковић, која је добила име по госпођи Томанији Обреновић, била је удата за дивизијског генерала Војина Ђ. Максимовића (1876-1942).

Генерал Војин Максимовић (1876—1942)Уреди

Генерал Војин Максимовић и Томанија Максимовић, рођ. Цинцар-Марковић имали су два сина и једну кћерку.

  • Вера Максимовић, кћерка див. генерала Војина Максимовића и Томаније Обреновић удала се 1937. за ваздухопловног капетана, пилота-ловца Милана Д. Ристића [10].

Од деце генерала Димитрија Цинцар-Марковића, данас има само потомства од његове најстарије кћерке Томаније Максимовић, рођ. Цинцар-Марковић.

МиљковићиУреди

Арт. капетан Јован МиљковићУреди

Ружица Цинцар-Марковић била је удата за артиљеријског капетана Јована Миљковића, ордонанс - официра краља Александра Обреновића, који је погинуо на дужности у мајском преврату 29. маја/ 11. јуна 1903.

ПетровићиУреди

Генерал Драгољуб Петровић (1880—1957)Уреди

Ружица Миљковић, рођ. Цинцар-Марковић, после смрти првог мужа арт. капетана Јована Миљковића била је удата за дивизијског генерала Драгољуба Петровића (1880—1957), од 1935. до 1937. команданта Зетске дивизијске области војске Краљевине Југославије. Нема потомака.

Цинцар-ЈанковићиУреди

Цинцар-Марковог брата од стрица Цинцар-Јанка синови су пуковник Ђорђе Цинцар-Јанковић, окружни начелник, потпуковник Љубомир Цинцар-Јанковић, командат Шапца, а унуци Тома Цинцар-Јанковић, (1865-1946), управник београдске царине, градски одборник, рентијер, филантроп, Велимир Тодоровић, који је и праунук кнеза Теодосија из Орашца, министар унутрашњих послова у последњој влади краља Александра Обреновића и сенатор у тадашњој дводомној Скупштини, а рањен у мајском преврату 1903. и Босиљка Јанић, београдска милионерка и велика добротворка.

Породичне куће и имањаУреди

Породица генерала Димитрија Цинцар-Марковића становала је 1903. године у кући на углу Крунске и Ресавске улице у Београду.

СродствоУреди

Цинцар-Марковићи су у сродству са Цинцар-Јанковићима (породице потичу од два брата од стрица), породицом војводе Стојана Арачлије Ранковића, Маргетићима, Жујовићима, породицом Николе Христића, породицом Митрополита Инокентија, као и, посредно са свим породицама са којима су у сродству Цинцар-Јанковићи.

РеференцеУреди

  1. ^ На пример погрешно Јелена Цинцар-Марковић као предак др Илије пл. Бајића, уместо Јелена Цинцар-Јанковић, вид. Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, друго знатно допуњено издање, Београд 1937, pp. 322. На сајту храма Светог Саве Тома Цинцар-Марковић, а правилно би требало да буде Тома Цинцар-Јанковић вид. - 38k
  2. ^ Путовођа кроз Пожаревац, 1937, 71.
  3. ^ Вид. Вечерње новости, бр. 195, 1903, Поводом бележака госпође Цинцар-Марковић, Политика, 24. октобар 1926, pp. 2
  4. ^ Вид. Српске новине, 12. децембар 1868, pp. 1; Устави и владе 1835-1941, Београд 1988, pp. 99.
  5. ^ Познати прота Вазнесенске цркве у Београду. Предлагано је Димитрију Цинцар-Марковићу, унуку генераловом, да се комисијски прегледа породична гробница где је положен прота, јер је дуго његово тело било цело. Преко проте Илије Новаковића, Цинцар-Марковићи су у блиском сродству за Жујовићима. Постоји анегдота да је на помену кнезу Михаилу прота Илија разбеснео кнеза Милана Обреновића, јер је грешком уместо Михаиловог имена рекао Милан. На то је млади кнез Милан реаговао речима „Знам да то желиш, прото“.
  6. ^ Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр..
  7. ^ На грбу Маргетића је био „анђео са трубом на мосту“. Према предању Цинцар-Марковића, Маргетићи су пореклом из Угарске, где је један предак изазвао на двобој и убио неког од млађих чланова владарске породице, због чега је морао да побегне у Далмацију. Илија Маргетић се, као и многи Дубровчани његове генерације, изјашњавао као Србин. Пошто је, због свог богатства био честа мета лопова, своју кућу на Врачару оградио је високом оградом са гвозденим шиљцима
  8. ^ Мих. Миладионовић, Пожаревачка морава, Етнографски зборник, СКА, Београд 1928, 183.
  9. ^ Димитрије Цинцар-Марковић, седамдесетих година двадесетог века посетио је Цинцар-Марково родно место Доњу Белицу, где је стекао устисак да је насељено скоро искључиво албанцима
  10. ^ Вид. М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941, Београд 2004, pp. 201

Види јошУреди