Отворите главни мени

Александар Цинцар-Марковић

југословенски политичар и дипломата (1889—1947)

Александар Цинцар-Марковић (18891947) је био југословенски дипломата и министар спољних послова Краљевине Југославије од 5. фебруара 1939. до 27. марта 1941.

Александар Цинцар-Марковић
Ministar Aleksandar Cincar Marković.jpg
Александар Цинцар-Марковић 1935. године.
Биографија
Датум рођења1889.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти1947.
Место смртиБеоград
ФНРЈ

Породица, детињство и младостУреди

Др Александар Цинцар-Марковић рођен је у Београду 1889. године. Отац, пуковник Марко К. Цинцар-Марковић, командант целокупне жандармерије Србије брат је генерала Димитрија Цинцар-Марковића, председника министарског савета (владе) Краљевине Србије и син пуковника Константина - Косте Цинцар-Марковића, шабачког окружног начелника, усвојеника госпође Томаније Обреновић, кћерке лозничког војводе Антонија Богићевића и жене господара Јеврема Обреновића, a унук Цинцар-Марка Костића (1777—1822), војводе сокоског и кнеза шабачке посавине, родоначелника Цинцар-Марковића[1]. Александар Цинцар-Марковић је имао брата Љубомира Цинцар-Марковића питомца Војне академије [2] и сестре Јелицу и Зору.

Основну школу и Прву мушку гимназију завршио је у Београду [3]. Студирао је права у Фрајбургу и Берлину, где је и дипломирао 1911. Докторирао је у Француској.

Као резервни пешадијски официр учествовао је у ратовима у првим борбеним јединицама 1912—1918..

Био је ожењен Идалијом Зервос, Гркињом. Није имао деце.

Кретање у службиУреди

Секретар у Министарству иностраних дела од краја 1918. На конференцији мира у Паризу био је члан Секретаријата делегације Краљевине СХС, секретар Николе Пашића. Члан и генерални секретар делегације Краљевине СХС у Рапалу 1920. и Санти Маргарити 1922.

Цинцар-Марковић је био конзул Краљевине СХС у Задру од јуна 1921. Конзул у Трсту. Први секретар, потом саветник посланства у Тирани од јула 1923. до маја 1925. Шеф Балканског осека у Министарству иностраних дела 1925—1926. Отправник послова у Будимпешти од јуна 1926. Затим од јесени 1926. постаје саветник посланства у Паризу. Потом, саветник посланства у Софији од маја 1927. године. Цинцар-Марковић борави на месту саветника посланства у Бечу од августа 1928. Такође је био саветник посланства у Паризу од 1930.

Посланик у Софији и БерлинуУреди

Посланик Краљевине Југославије у Софији 1934—1935, где је војни аташе био генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Посланик Краљевине Југославије у Берлину 1935—1939. године.

Министар иностраних послова Краљевине ЈугославијеУреди

 
Министри спољних послова Југославије и Мађарске Александар Цинцар-Марковић и Ласло Бардош потписују Уговор о вечном пријатељству. Лево (са наочарима) стоји мађарски премијер Пал Телеки.

Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење. Пошто се смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, нова југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком.

Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. Са Јоахимом фон Рибентропом је разговарао 25. априла, а 26. априла га је примио и Адолф Хитлер.

У својству југословенског министра иностраних послова се 4. јула 1939. године састао са бугарским председником владе Кјосеивановом. На састанку који се одржао на Бледу министар Цинцар-Марковић је покушао да увуче Бугарску у Балкански пакт. Немачка је због својих интереса тражила да се тај пакт поништи.

Краљевина Југославија и Мађарска закључују уговор о пријатељству, који на југословенски предлог - добија назив „Уговор о вечном пријатељству“. Уговор потписују Александар Цинцар-Марковић и мађарски министар иностраних послова гроф Иштван Чаки 12. децембра 1940. године.

Председник југословенске Владе Драгиша Цветковић и министар Цинацар-Марковић заједно са немачким послаником у Београду Виктором фон Хереном отпутовали су 13. фебруара 1941. године у посету немачком министру спољних послова Јоахиму фон Рибентропу, који их је примио у својој вили у Фушлу, Аустрија. Цветковић и Цинцар-Марковић су током састанка покушали да задрже Југославију на позицијама неутралности према Немачкој. Адолф Хитлер је 15. фебруара примио Цветковића и Цинцар-Марковића. Он је изричито захтевао да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је захтеве одбио уз образложење да би пакт угрозио суверинитет Југославије и да нема овлашћење од кнеза Павла за тај акт. Хитлер је био незадовољан овим ставом и захтевао хитан састанак са кнезом Павлом Карђорђевићем.

Тројни пактУреди

На седници Крунског савета, 6. марта 1941. године, дошло је до судбоносног избора између пакта и рата. Цинцар-Марковић изнео је став да је једина алтернатива рату потписивање Тројног пакта, с тим што би се Хитлеру могло поставити неки услови:да гарантује суверинитет и интегритет Југославије, да неће тражити војну помоћ и пролаз трупа, и да ће узети у обзир интерес Југославији за Солун у новом европском покрету. Приликом гласања, сви су се сложили да се пакт прихвати уз одређене услове.

Дана 25. марта 1941. године председник Владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковићм и немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп у дворцу Белведере потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Два дана касније, 27. марта група југословенских официра извела је војни удар, уз британску подршку збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића, Александра Цинцар-Марковића и остале министре, а малолетног краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт.

27. март и капитулација Краљевине ЈугославијеУреди

После војног удара 27. марта министар Цинцар-Марковић је био ухапшен и интерниран у Брус. Рано ујутру, 6. априла 1941. године Немачка је без објаве рата напала Југославију. Цинцар-Марковић је истог дана отишао за Сарајево. На Палама га је пронашао генерал Данило Калафатовић где му је изложио тешку ситуацију у којој се налазе народ и војска. У време када су чланови пучистичке владе спремали да из Никшића напусте земљу, генерал Калафатовић је морао да пристане на безусловну капитулацију. Калафатовић је после дугог и напорног убеђивања успео да приволи Александра Цинцар-Марковића на преговоре са Немцима.

Опуномоћеници Врховне команде југословенске владе, бивши министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су у згради чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Краљевине Југославије, који им је издиктирао немачки командант, генерал Максимилијан фон Вајкс. Трећи рајх је наметнуо безусловну, потпуно, неограничену капитулацију, војска Југославије је углавном одведена у заробљеништву, земља је подељена између Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Југословенска ратна морнарица припала је Италији.

Суђење и смртна пресудаУреди

После рата нове власти су организовале суђење Александру Цинцар-Марковићу због приласка Југославије Тројном пакту и он је погубљен 1947. године.[4]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903, Политика, 21 – 30. октобра 1926. М. Милићевић, Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Београд (2003). стр. 250.
  2. ^ Погинуо од последица пада са коња
  3. ^ Вид. Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, Београд (1939). стр. 395.
  4. ^ Листа попечитеља и министара иностраних послова од образовања прве владе 1811. године до данашњег дана

ЛитератураУреди