Александар Цинцар-Марковић

југословенски политичар и дипломата (1889—1947)

Александар Цинцар-Марковић (18891947) је био српски и југословенски дипломата и министар спољних послова Краљевине Југославије од 5. фебруара 1939. до 27. марта 1941.

Александар Цинцар-Марковић
Ministar Aleksandar Cincar Marković.jpg
Александар Цинцар-Марковић 1935. године.
Биографија
Датум рођења1889.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти1947.
Место смртиБеоград
ФНРЈ

Породица, детињство и младостУреди

Др Александар Цинцар-Марковић рођен је у Београду 20. јуна 1889. године. Отац, пуковник Марко К. Цинцар-Марковић, командант целокупне жандармерије Србије брат је генерала Димитрија Цинцар-Марковића, председника министарског савета (владе) Краљевине Србије и син пуковника Константина - Косте Цинцар-Марковића, шабачког окружног начелника, усвојеника госпође Томаније Обреновић, кћерке лозничког војводе Антонија Богићевића и жене господара Јеврема Обреновића, a унук Цинцар-Марка Костића (1777—1822), војводе сокоског и кнеза шабачке посавине, родоначелника Цинцар-Марковића[1]. Александар Цинцар-Марковић је имао брата Љубомира Цинцар-Марковића питомца Војне академије [2] и сестре Јелицу и Зору.

Основну школу и Прву мушку гимназију завршио је у Београду [3]. Студирао је права у Фрајбургу и Берлину, где је и дипломирао 1911. Докторирао је у Француској.

Студије права је привремено прекинуо после аустроугарске објаве рата Србији. Ступио је у прву ђачку чету у Скопљу, августа 1914, упућен је на фронт у чину ђака наредника новембра 1914, произведен је у чин резервног пешадијског потпоручника 1915, остао је на војној дужности до ступања у службу Министарства иностраних дела. После ратова имао је чин резервног пешадијског капетана I класе.

Кретање у службиУреди

Александар Цинцар-Марковић ступио је у службу Министарства иностраних дела 1. марта 1918. Унапређен је у секретара Посланства у Бриселу јула исте године. После потписивања примирја у Првом светском рату враћен је на дужност у министарство. На Конференцији мира у Паризу био је члан Секретаријата делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, секретар Николе Пашића. Био је члан и генерални секретар делегације Краљевине СХС у Рапалу 1920. и Санта Маргерити 1922.

Александар Цинцар-Марковић је одређен да отвори Конзулат Краљевине СХС у Задру, јуна 1921, и био је први југословенски конзул у тадашњем италијанском граду. Премештен је за конзула у Трсту јула 1922. године. Премештен је за првог секретара Посланства у Тирани 17. јула 1923, а после три дана је унапређен у саветника истог дипломатског представништва. Александар Цинцар-Марковић је постао отправник послова почетком септемрба исте године.[4] Један од кључних задатака био је да пронађе нову погодну личност међу угледним Албанцима са којима би могла да сарађује југословенска дипломатска и конзуларна служба. Он није имао превише поверења у обећања и планове Ахмеда бега Зогуа. После повратка Ахемда бега на власт, децембра 1924, а и због сопственог здравственог стања, Александар Цинцар-Марковић је премештен у министарство маја 1925. године.[5] Током 1925. и 1926, био је шеф IV одсека Првог политичког одељења (задуженог за Албанију, Хиландар и црквено-школска питања у Цариграду) и III одељења Генералне политичке дирекције (задуженог за Албанију, Грчку, Бугарску и Турску). Највећу пажњу посвећивао је албанским пословима, активностима ВМРО, мађарске емиграције у Краљевини СХС и комуниста. Премештен је за саветника Посланства у Будимпешти 15. јуна 1926. године. Био је отправник послова од почетка јула до краја новембра,[6] у време када је постојала могућност побољшања југословенско-мађарских односа после говора регента и адмирала Миклоша Хортија на прослави 400-годишњице Мохачке битке.[7] Премештен је за саветника посланства у Паризу, децембра исте године, где је радио на албанским и мађарским пословима. Међутим, потписивање италијанско-албанског Пакта пријатељства, због којег је Момчило Нинчић поднео оставку, принудило је новог министра иностраних дела Нинка Перића да повуче Александра Цинцара-Марковића у Београд, фебруара 1927, због рада на албанским пословима.[8] Премештен је за саветника Посланства у Софији маја 1927. године. Убрзо је избила афера између Александра Цинцара-Марковића и Брониславе Михел (рођене Жечиковски), супруге секретара посланства Станислава Михела, којима је био венчани кум. Пошто је софијска јавност била врло заинтересована за развој ситуације, чиме је пољуљан дипломатски и државни престиж Краљевине СХС, оба чиновника су кажњена,[9] а има индиција и да је разматрано отпуштање из службе Александра Цинцара-Марковића.[10] Премештен је за саветника Посланства у Бечу крајем августа 1928, и на нову дужност је ступио почетком септембра. Премештен је за саветника Посланства у Паризу почетком септембра 1930, а на дужност је ступио средином октобра. Иако је посланик у Паризу Мирослав Спалајковић препоручивао министру иностраних послова Војиславу Маринковићу свог штићеника Александра Цинцара-Марковића за унапређење у ранг посланика фебруара 1932, то је учинио тек министар Богољуб Јевтић децембра 1933. године.[11][12]

Посланик у Софији и БерлинуУреди

Александар Цинцар-Марковић је преузео дужност посланика Краљевине Југославије у Софији средином фебруара 1934. године. На дужности је био током владе Звенарана челу са Кимоном Георгијевим која се званично обрачувнавала са ВМРО и радила на успостављању што бољих бугарско-југословенских односа. Процедура премештаја за посланика у Берлину отпочела је, септембра 1935, непосредно пре инцидета преласка Дамјана Велчева са југословенске на бугарску територију. Током његове службе у Софији, војни аташе био је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Пре преузимања нове дужности посланика Краљевине Југославије у Берлину, Александар Цинцар-Марковић се задржао месеца дана у Београду, припремајући се за рад на новом положају. Био је југословенски посланик у Немачкој до пада владе Милана Стојадиновића, фебруара 1939, када је постављен за министра иностраних послова у влади Драгише Цветковића.

Министар иностраних послова Краљевине ЈугославијеУреди

 
Министри спољних послова Југославије и Мађарске Александар Цинцар-Марковић и Ласло Бардош потписују Уговор о вечном пријатељству. Лево (са наочарима) стоји мађарски премијер Пал Телеки.

Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење. Личним ангажовањем кнеза Павла Карађорђевића за министра иностраних послова постављен је Александар Цинцар-Марковић, који је био наклоњен Немачкој, те је на тај начин послата порука да се неће мењати курс дотадашње политике.[13] [14] Пошто се смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, нова југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком. Истовремено, вођена је пасивна политика у погледу италијанског напада на Албанију, да би се избегла реакција сила Осовине.[15] [16]

Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. Са Јоахимом фон Рибентропом је разговарао 25. априла, а 26. априла га је примио и Адолф Хитлер. Суштина пута је била да се очувају југословенско-немачки односи, али и да се избегне приступање Антикоминтернском пакту.[17]

У својству југословенског министра иностраних послова се 4. јула 1939. године састао са бугарским председником владе Кјосеивановом. На састанку који се одржао на Бледу министар Цинцар-Марковић је покушао да увуче Бугарску у Балкански пакт.[18] Немачка је због својих интереса тражила да се тај пакт поништи.

Краљевина Југославија и Мађарска закључују уговор о пријатељству, под немачким патронатом, који на југословенски предлог - добија назив „Уговор о вечном пријатељству“. Уговор потписују Александар Цинцар-Марковић и мађарски министар иностраних послова гроф Иштван Чаки 12. децембра 1940. године.[19]

Председник југословенске Владе Драгиша Цветковић и министар Цинацар-Марковић заједно са немачким послаником у Београду Виктором фон Хереном отпутовали су 13. фебруара 1941. године у посету немачком министру спољних послова Јоахиму фон Рибентропу, који их је примио у својој вили у Фушлу, Аустрија. Цветковић и Цинцар-Марковић су током састанка покушали да задрже Југославију на позицијама неутралности према Немачкој. Адолф Хитлер је 15. фебруара примио Цветковића и Цинцар-Марковића. Он је изричито захтевао да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је захтеве одбио уз образложење да би пакт угрозио суверинитет Југославије и да нема овлашћење од кнеза Павла за тај акт. Хитлер је био незадовољан овим ставом и захтевао хитан састанак са кнезом Павлом Карђорђевићем.

Тројни пактУреди

На седници Крунског савета, 6. марта 1941. године, дошло је до судбоносног избора између пакта и рата. Цинцар-Марковић изнео је став да је једина алтернатива рату потписивање Тројног пакта, с тим што би се Хитлеру могло поставити неки услови:да гарантује суверинитет и интегритет Југославије, да неће тражити војну помоћ и пролаз трупа, и да ће узети у обзир интерес Југославији за Солун у новом европском покрету. Приликом гласања, сви су се сложили да се пакт прихвати уз одређене услове.

Дана 25. марта 1941. године председник Владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковићм и немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп у дворцу Белведере потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Два дана касније, 27. марта група југословенских официра извела је војни удар, уз британску подршку збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића, Александра Цинцар-Марковића и остале министре, а малолетног краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт.

27. март и капитулација Краљевине ЈугославијеУреди

После војног удара 27. марта министар Цинцар-Марковић је био ухапшен и интерниран у Брус. Рано ујутру, 6. априла 1941. године Немачка је без објаве рата напала Југославију. Цинцар-Марковић је истог дана отишао за Сарајево. На Палама га је пронашао генерал Данило Калафатовић где му је изложио тешку ситуацију у којој се налазе народ и војска. У време када су чланови пучистичке владе спремали да из Никшића напусте земљу, генерал Калафатовић је морао да пристане на безусловну капитулацију. Калафатовић је после дугог и напорног убеђивања успео да приволи Александра Цинцар-Марковића на преговоре са Немцима.

Опуномоћеници Врховне команде југословенске владе, бивши министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су у згради чехословачког посланства у Београду, акт о капитулацији оружаних снага Краљевине Југославије, који им је издиктирао немачки командант, генерал Максимилијан фон Вајкс. Трећи рајх је наметнуо безусловну, потпуно, неограничену капитулацију, војска Југославије је углавном одведена у заробљеништву, земља је подељена између Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Југословенска ратна морнарица припала је Италији.

Суђење и смртна пресудаУреди

После рата нове власти су организовале суђење Александру Цинцар-Марковићу због приласка Југославије Тројном пакту и он је погубљен 1947. године.[20]

Породичне приликеУреди

Оженио се Гркњиом Идалијом Зервос, 20. новембра 1918. године.[21] Није имао деце. Његова сестра од стрица Ружица била је удата за генерала Драгољуба Петровића.

Види јошУреди


РеференцеУреди

  1. ^ Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903, Политика, 21 – 30. октобра 1926. М. Милићевић, Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Београд (2003). стр. 250.
  2. ^ Погинуо од последица пада са коња
  3. ^ Вид. Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, Београд (1939). стр. 395.
  4. ^ Архив Југославије, Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије (334), кутија 202, јединица описа 525 персонални досије Александра Цинцара-Марковића
  5. ^ Мишић, Саша (2009). Албанија: пријатељ и противник. Југословенска политика према Албанији 1924-1927. Београд: Службени гласник. стр. 24, 39, 40, 49, 50, 78. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  6. ^ АЈ, ф. 334, к. 202, ј. о. 525
  7. ^ Hornyák, Árpád (2013). Hungarian-Yugoslav Diplomatic Relations 1918-1927. New York: Columbia University Press. стр. 250—259. ISBN 978-0-88033-701-4. 
  8. ^ АЈ, ф. 334, к. 202, ј. о. 525
  9. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 213—216. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  10. ^ Crnjanski, Miloš (1983). Embahade, I-III. Beograd: Nolit. стр. 169. 
  11. ^ АЈ, ф. 334, к. 202, ј. о. 525
  12. ^ Бајин, Зоран Д. (2016). Мирослав Спалајковић (1869-1951). Биографија. Београд: (докторска дисертација, Филозофски факултет). стр. 513, 520. 
  13. ^ Hoptner, Jacob B. (1973). Jugoslavija u krizi 1934-1941. Rijeka: "Otokar Krešovani". стр. 153. 
  14. ^ Денда, Далибор (2019). Шлем и шајкача: војни фактор и југословенско-немачки односи (1918-1941). Нови Сад: Матица српска. стр. 473. ISBN 978-86-7946-311-1. 
  15. ^ Hoptner, J. B. Jugoslavija u krizi 1939-1941. стр. 162—163. 
  16. ^ Денда, Д. Шлем и шајкача. стр. 475—478. 
  17. ^ Денда, Д. Шлем и шајкача. стр. 479—484. 
  18. ^ Hoptner, J. B. Jugoslavija u krizi 1934-1941. стр. 177—178. 
  19. ^ Vinaver, Vuk (1976). Jugoslavija i Mađarska 1933-1941. Beograd: IP "Narodna knjiga" : Institut za savremenu istoriju. стр. 392—394. 
  20. ^ Листа попечитеља и министара иностраних послова од образовања прве владе 1811. године до данашњег дана
  21. ^ АЈ, ф. 334, к. 202, ј. о. 525

ЛитератураУреди