Петар II Карађорђевић

3. и последњи краљ Југославије (1934-1945)
За другу употребу, погледајте чланак Петар Карађорђевић.

Петар II Карађорђевић (Београд, 6. септембар 1923 — Денвер, 3. новембар 1970) био је трећи и последњи краљ Краљевине Југославије (1934—1945). Био је први син краља Александра I и краљице Марије.

Петар II Карађорђевић
Petar II Karađorđević colorized.jpg
Краљ Петар II, јануар 1944.
Датум рођења(1923-09-06)6. септембар 1923.
Место рођењаБеоград
 Краљевина СХС
Датум смрти3. новембар 1970.(1970-11-03) (47 год.)
Место смртиДенвер
 САД
ГробМанастир Светог Саве у Либертивилу (1970—2013),
Црква Светог Ђорђа на Опленцу
ДинастијаКарађорђевићи
ОтацАлександар I Карађорђевић
МајкаМарија Карађорђевић
СупружникАлександра Карађорђевић
ПотомствоАлександар Карађорђевић
Краљ Југославије
Период9. октобар 1934 — 29. новембар 1945.
ПретходникАлександар I Карађорђевић
Наследникфункција укинута (успостављена република)
Чинармијски генерал
Royal Monogram of King Peter II of Yugoslavia.svg
Монограм Петра II, краља Југославије
Royal Standard of the Kingdom of Yugoslavia (variant), 1920s to 1937.svg
Стандарта краља Југославије

У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић. После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар II је проглашен пунолетним. У земљи је владао само 19 дана, пошто је 14. априла на предлог председника владе армијског генерала Душана Симовића, одведен у избеглиштво након инвазије сила Осовине. Краљ Петар II је подржавао четнике пуковника (потоњег армијског генерала) Драгољуба Михаиловића, а када су се савезници преоријентисали на партизански покрет предвођен комунистима, краљ Петар II је под притиском Британаца позвао своје присталице да ступе у партизане. Према споразуму Шубашић-Тито са краја 1944. године, краљ је марта 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво.

Краљ Петар II је збачен одлуком нове комунистичке Уставотворне скупштине ФНРЈ од 29. новембра 1945. После рата се населио у САД.

БиографијаУреди

 
Петар II, краљица Марија и кнез Павле (десно) на сахрани краља Александра 1934.
 
Млади 15-годишњи краљ Петар II на Триглаву 12. августа 1939. године, 20 дана касније Немачка је напала Пољску чиме је званично започео Други светски рат.

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Новом двору у Београду 6. септембра 1923. године. Кум на крштењу му је био британски краљ Џорџ V, док су његов син Алберт, војвода од Јорка (будући краљ Џорџ VI) и његова жена Елизабет Боуз-Лајон били краљеви изасланици.[1] После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској - у Лондон је приспео 19. септембра 1934,[2] али морао се вратити после атентата на свог оца - у Београд је приспео 13. октобра, дочекан од великог броја грађана. У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић.

У Београду је потом имао приватне наставнике, за часове фискултуре наставник је сматрао да краљ треба да има другове и позивао је неколико његових вршњака у двор, међу којима су били будући лекари Бранко Радуловић и Љубомир Костић.[3][4]

Други светски ратУреди

Мартовски пуч и Априлски ратУреди

 
17-годишњи краљ Петар 28. марта 1941. у униформи армијског генерала
 
Председник владе Душан Симовић, краљ Петар II и Радоје Кнежевић у Лондону 1941.

Почетак Другог светског рата у Европи (1939) ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка — Италија — Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар II проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва.

Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке и фашистичке Италије која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку између 14. и 16. априла[5], а затим у Јерусалим и Египат. Краљ и главни министри владе су допутовали у Лондон 21. јуна 1941,[6] где су дочекани као хероји.[7] За време свог избеглиштва краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског краљевског ратног ваздухопловства.

Деловање у изгнанствуУреди

 
Бернард Монтгомери, 17-годишњи Петар II и Винстон Черчил 4. јула 1941.

Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички и Равногорски покрет, на челу са пуковником, касније генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био партизански покрет, који су предводили комунисти на челу са Јосипом Брозом — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

Октроисани устав из 1931, по ком влада је влада одговарала краљу, а не Народној скупштини, је ставио младог и неискусног краља у центар политичких афера.[8] Млади краљ није био дорастао озбиљности ситуације и лако је потпадао под утицај чланова владе и Британаца.[9] То је прво дошло до изражаја услед Каирске афере и Симовићеве смене, после које ће млади краљ доћи под утицај свог министра двора Радоја Кнежевића. Милан Кнежевић и његов рођени брат Живан Кнежевић, као представници Лиге мајора, ће у наредном периоду имати јак утицај на младог краља Петра II, и били су сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића.[10] Поред тога, краљеви ађутанти мајори Светислав Вохоска и Властимир Рожђаловски су такође били чланови Лиге мајора.

Промена британске политикеУреди

Када се краљ Петар II одлучио да се ожени грчком принцезом Александром за време трајања рата, избила је криза у његовим односима са својим министрима и са Винстоном Черчилом. Председници избегличке владе Слободан Јовановић и Милош Трифуновић и сви други српски политичари су сматрали да је неприкладно венчавати се у ратно време. Против свадбе је била и краљица Марија, и то је довело до коначног прекида њихових односа. Винстон Черчил, мада је подржавао брак представника југословенске и грчке краљевске династије, такође се противио краљевим намерама. Несрпски министри Јурај Крњевић, Јурај Шутеј и Миха Крек су били мишљења да је краљева женидба његова приватна ствар и држали су се неутрално. Са друге стране, Драгољуб Михаиловић је чврсто подржавао краљеву намере и јуна и јула 1943. је организовао прикупљање потписа југословенских грађана који су се слагали са краљевом одлуком.

 
Краљ Петар II у разговору са новим председником владе Ивом Шубашићем, након првог састанка са Јосипом Брозом у Барију, у слободној Италији, 21. јун 1944.

По повратку у Лондон из Каира, краљ се одлучио на женидбу и она је одржана 20. марта 1944. у југословенској амбасади. Међу званицама било је само 19 Југословена, а међу њима Трифуновићев наследник Божидар Пурић и Михаиловићев изасланик мајор Војислав Лукачевић, коме је краљ доделио звање свог ађутанта. Краљев кум био је британски краљ Џорџ VI. Од британске дипломатије присуствовао је само министар спољних послова Ентони Идн, док Черчил није дошао иако је био позван. Краљево венчање је рђаво одјекнуло у југословенској и светској јавности.

Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра да ће, уколико не уклони Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар је 29. августа 1944. године донео указ О. Бр. 881 којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.

Под притиском Британаца, у јеку битке за Србију, краљ Петар је 12. септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију осудио као издајнике који „злоупотребљавају име краља и ауторитет круне" ради правдања сарадње са непријатељем. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором „Тито-Шубашић“ и пристанком краља Петра II решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др Шубашићем. Указом краља Петра II смењен је генерал Михаиловић са места министра војске и морнарице и на његово место постављен Јосип Броз Тито.

Губитак престола и укидање монархијеУреди

У преговорима између председника краљевске владе Ивана Шубашића и председника НКОЈ-а Јосипа Броза Шубашић се састао са Титом у Београду и 1. новембра парафирао нови споразум.[11] Према том споразуму, краљ не би смео да се врати у земљу до одржавања плебисцита о очувању монархију и пренео је своја овлашћења на трочлано Намесништво који би били именовани у споразуму са Титом.[11] Постигнут је споразум да се именује трочлано намесничко веће (један Србин - Срђан Будисављевић, један Хрват - Анте Мандић и један Словенац - Душан Сернец) које ће заступати краља Петра II за његове одсутности из земље, тј. до одлука о унутрашњем уређењу државе које ће донети Уставотворна скупштина.

Ни краљ ни емигрантски политичари нису хтели да прихвате споразум Тито-Шубашић. Ослањајући се на америчку подршку, краљ Петар није хтео да потврди споразум и сменио је Шубашића јануара 1945. Са друге стране, Совјетски Савез је био заинтересован да се усвоји Београдски споразум. Иако је сматрала да споразум Тито-Шубашић не иде у корист емигрантској влади, Велика Британије је била заинтересована за остварење тог споразума, јер је схватила да ако Београдски споразум не буде реализован, да ће СССР моћи једнострано да да званично признање НКОЈ-у, чиме би пропали сви британски напори да у послератној Југославији задржи некакав утицај. Стога је Черчил присилио краља Петра да прихвати споразум, мада је схватио да из њега може проистећи мало шта у корист емигрантске владе. На Кримској конференцији је донесена одлука да се подржи заједничка влада, после чега је краљ Петар попустио и створена је. Након дуготрајног притиска од странке Британаца и Американаца да прихвати свршени чин или ће све одлучити и без њега, Петар је 2. март 1945. именовао намесничко веће и пренео сва политичка овлашћења на њих. Привремена влада ДФЈ је образована 7. марта на челу са Титом и Шубашићем као министром иностраних послова и добила је међународно признање.

Пошто је 7. августа 1945. године у Београду отпочело Треће заседање АВНОЈ-а, краљ Петар II је одлучио да прогласом од 8. августа опозове сву тројицу краљевских намесника. Међутим, намесници се нису повиновали опозиву, а Привремена влада је закључком од 10. августа и формално анулирала краљеву одлуку.[12]

Монархија је укинута одлуком Уставотворне скупштине од 29. новембра 1945. године, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране једног броја историчара се сматра абдикацијом,[тражи се извор] док други сматрају да није никада абдицирао.[13][14] У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром, 20. марта 1944[15]) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци. Био је на челу реду Светог Јована Јерусалимског.[16]

Последње годинеУреди

 
Гроб краља Петра II у Либертивилу, Илиноис, САД где је почивао од 1970. до 2013.

После неуспеле трансплантације јетре, јер је боловао од цирозе јетре, умро је у денверској болници 3. новембра 1970. године, у коју је примљен под псеудонимом Петар Петровић.[17] Сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). Његови посмртни остаци су ексхумирани 17. јануара 2013. године са циљем да буду пренети у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе). По доласку у отаџбину његови посмртни остаци су почивали у дворској капели Светог Андреја Првозваног у склопу Двора на Дедињу.[18] Државна сахрана четири члана породице Карађорђевић обављена је 26. маја 2013. на Опленцу.[19][20] На његовој сахрани 1970. као и 2013. опело је служио исти свештеник Марко Тодоровић.[21]

Рехабилитован је решењем Вишег суда у Београду од 10. јула 2015.[22]

По њему се зову ОШ „Краљ Петар II Карађорђевић” Београд и ОШ „Краља Петра Другог“ Ужице.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
8. Александар Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
4. Петар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јеврем Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
9. Персида Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јованка Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
2. Александар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
10. Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
5. Зорка Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
11. Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
1. Петар II Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Карл-Антон Хоенцолерн-Сигмаринген
 
 
 
 
 
 
 
12. Леополд Хоенцолерн-Сигмаринген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Жозефина Фредерика Луиза
 
 
 
 
 
 
 
6. Фердинанд Хоенцолерн
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Фернандо II Португалски
 
 
 
 
 
 
 
13. Антонија Португалска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Марија II Португалска
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Хоенцолерн
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Алберт од Сакс-Кобург и Гота
 
 
 
 
 
 
 
14. Алфред, војвода од Единбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Викторија Хановерска
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија од Единбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Александар II Романов
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Романов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија од Хесена и Рајне
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Александра
 
25. март 1921. 30. јануар 1993.

ДецаУреди

име слика датум рођења супружник
Принц Александар
 
17. јул 1945. Принцеза Марија; Катарина Карађорђевић

ГалеријаУреди

  • Стандарта Краљa Југославије

  • 1939.

  • 1942.

  • 1943.

  • Краљ Петар II 1955. године.

  • Манастир Св. Саве у Либеритвилу, Илиноис, САД, у коме је био сахрањен краљ Петар II од 1970. до 2013. године.

ЗанимљивостиУреди

Уочи нове 1973. године Татомир Будисављевић био је гост на Брионима, на позив Јованке Будисављевић Броз. Тито је тада испричао да је у току рата замало срео на Крфу кнеза Павла, који је исто тада био на Крфу. Тито је рекао за Павла да су могли бити и пријатељи, имали су исти циљ да сачувају Југославију, само то није Павлу пошло за руком, а њему, Титу, јесте. Позитивно се изразио и о старом краљу Петру и рекао како је то био један фини човек, прави, истински демократа. Прескочио је краља Александра, па је наставио да прича о Петру Другом, рекавши да је то страшно шта су Енглези с тим младим човеком учинили. То је био приватни разговор где Броз говори као човек, а не као политичар који мора да гледа партијску идеологију. [23]


Претходник:
Александар I Карађорђевић
 Карађорђевићи
Наследник:
укинуто

НапоменеУреди

Напомена: Садржај ове странице је написан према званичној биографији на наведеном сајту http://www.royalfamily.org Фотографије су такође са тог сајта, дозволу за коришћење овог материјала можете погледати овде.

РеференцеУреди

  1. ^ Ђерковић 1990, стр. 37.
  2. ^ "Политика", 21. септ. 1934
  3. ^ Учио сам краља Петра да игра кликере („Вечерње новости“, 10. септембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Са краљем Петром II често сам бежао са двора („Вечерње новости“, 28. јануар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Tomasevich 1975, стр. 263.
  6. ^ Tomasevich 1975, стр. 262.
  7. ^ Pavlowitch 1981, стр. 89.
  8. ^ Kay 1991, стр. 3.
  9. ^ Petranović 1992, стр. 174.
  10. ^ Tomasevich 1975, стр. 272.
  11. ^ а б Pavlowitch 1981, стр. 115.
  12. ^ Димић 2001, стр. 320.
  13. ^ краљ Петар II није абдицирао („Вечерње новости“, 1. март 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  14. ^ Историчари: Краљ Петар II није абдицирао, то је Брозова кампања („Блиц“, 1. март 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  15. ^ краљ без земље и принцеза без мираза (Српско наслеђе), Приступљено 8. 4. 2013.
  16. ^ The King Peter Order of Saint John Grand Masters Архивирано на сајту Wayback Machine (2. август 2008) (језик: енглески)
  17. ^ Poslednja bitka kralja
  18. ^ Петар II Карађорђевић на путу за отаџбину („Вечерње новости“, 19. јануар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.
  19. ^ Сахрањени Карађорђевићи на Опленцу („Вечерње новости“, 26. мај 2013)
  20. ^ Сахрана Карађорђевића: Династији мир, а Србији помирење („Вечерње новости“, 26. мај 2013)
  21. ^ Прота Марко Тодоровић: Сахранио сам краља два пута („Вечерње новости“, 2. јун 2013)
  22. ^ Рехабилитован краљ Петар II („Вечерње новости“, 29. август 2015)
  23. ^ Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 170. Прометеј. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_II_Карађорђевић&oldid=23931817”