Петар II Карађорђевић

3. и последњи краљ Југославије (1934—45)
За другу употребу, погледајте чланак Петар Карађорђевић.

Петар II Карађорђевић (Београд, 6. септембар 1923Денвер, 3. новембар 1970) био је трећи и последњи краљ Краљевине Југославије (1934—1945). Био је први син краља Александра I и краљице Марије.

Петар II Карађорђевић
Petar II Karađorđević colorized.jpg
Краљ Петар II, јануар 1944.
Датум рођења(1923-09-06)6. септембар 1923.
Место рођењаБеоград
 Краљевина СХС
Датум смрти3. новембар 1970.(1970-11-03) (47 год.)
Место смртиДенвер
 САД
ГробМанастир Светог Саве у Либертивилу (1970—2013),
Црква Светог Ђорђа на Опленцу
ДинастијаКарађорђевићи
ОтацАлександар I Карађорђевић
МајкаМарија Карађорђевић
СупружникАлександра Карађорђевић
ПотомствоАлександар Карађорђевић
Краљ Југославије
Период9. октобар 193429. новембар 1945.
ПретходникАлександар I Карађорђевић
Наследникфункција укинута (успостављена република)
ЧинSerbian Voivode rank insignia tilted.PNG Војвода
(фелдмаршал)
Royal Monogram of King Peter II of Yugoslavia.svg
Монограм Петра II, краља Југославије
Royal Standard of the Kingdom of Yugoslavia (variant), 1920s to 1937.svg
Стандарта краља Југославије

У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић. После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар II је проглашен пунолетним. У земљи је владао само 19 дана, пошто је 14. априла на предлог председника владе армијског генерала Душана Симовића, одведен у избеглиштво након инвазије сила Осовине. Краљ Петар II је подржавао четнике пуковника (потоњег армијског генерала) Драгољуба Михаиловића, а када су се савезници преоријентисали на партизански покрет предвођен комунистима, краљ Петар II је под притиском Британаца позвао своје присталице да ступе у партизане. Према споразуму Шубашић-Тито са краја 1944. године, краљ је марта 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво.

Краљ Петар II је збачен одлуком нове комунистичке Уставотворне скупштине ФНРЈ од 29. новембра 1945. После рата се населио у САД. Преминуо је 3. новембра 1970. у Денверу од цирозе јетре. Био је сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у савезној држави Илиноис, да би 2013. његови остаци били пренесени у цркви Светог Ђорђа на Опленцу.[1]

ДетињствоУреди

 
Петар II, краљица Марија и кнез Павле (десно) на сахрани краља Александра 1934.
 
Млади 15-годишњи краљ Петар II на Триглаву 12. августа 1939. године, 20 дана касније Немачка је напала Пољску чиме је званично започео Други светски рат.

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Новом двору у Београду 6. септембра 1923. године. Кум на крштењу му је био британски краљ Џорџ V, док су његов син Алберт, војвода од Јорка (будући краљ Џорџ VI) и његова жена Елизабет Боуз-Лајон били краљеви изасланици.[2] После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској - у Лондон је приспео 19. септембра 1934,[3] али морао се вратити после атентата на свог оца - у Београд је приспео 13. октобра, дочекан од великог броја грађана. У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић.

У Београду је потом имао приватне наставнике, за часове фискултуре наставник је сматрао да краљ треба да има другове и позивао је неколико његових вршњака у двор, међу којима су били будући лекари Бранко Радуловић и Љубомир Костић.[4][5]

Политички живот у Југославији за време краљевог малолетстваУреди

Први кораци намесништваУреди

После атентата 1934. у тренутку пројугословенског расположења Аца Станојевић и Антон Корошец су се договорили да Радикалну странку и Словенску људску странку почну стапати у једну политичку партију. Истовремено су се договорили да позову М. Спаха да и ЈМО укључи у ту нову партију.[6]

Кнез Павле је крајем децембра 1934. за председника владе одредио Богољуба Јевтића. Б. Јевтић је био министар који се у тренутку смрти краља Александра нашао поред њега и који је постао познат по изјави да су последње краљеве речи биле „чувајте Југославију”. Јевтић је у јануару 1935. истакао да је његов циљ чување јединства Југославије и „југословенске нације”. У мају 1935. владина листа је остварила победу над Удруженом опозицијом (СД коалиција, Демократска странка и ЈМО) коју је предводио В. Мачек. Опозиција није хтела да призна пораз због притисака и насиља које је влада користила у току избора. После избора наставило се са насиљима и сукобима. У Савској и Приморској бановини обрачунавали су се хрватски националисти са српским националистима и четницима.[7]

Влада Милана СтојадиновићаУреди

У јуну 1935. Јевтићева влада је поднела оставку, а нову владу је оформио дотадашњи министар финансија, доктор Милан Стојадиновић. Стојадиновић је био председник владе до почетка 1939.[8]

Као владина већина створена је Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) од дела радикала, Словенске људске странке и ЈМО. Она је заменила ЈНС. ЈРЗ није прерасла у јединствену странку, остала је савез партија. ЈРЗ је јавно наставила да следи идеју „троименог народа”, али је нестало настојања да се насилно примени интегрално југословенство. У националној политици Стојадиновић је напустио „југословенство”, али не и централизам. Његов главни политички противник били су Мачек и ХСС. Стојадиновић је Мачеку нудио неколико министарских места у влади (мало решење), а Мачек је тражио промену Октроисаног устава (велико решење).[9]

Имајући пред очима „успехе” Хитлера и Мусолинија у Немачкој и Италији, М. Стојадиновић је настојао да постане српски „вођа”. У спољној политици Стојадиновићева влада је одлучила да тражи ближу сарадњу са Хитлером и Мусолинијем и ослања се на њих. Оваквом окретању је допринела изјава Хитлера који је изрекао октобра 1936. на састанку у Бергхофу са кнезом Павлом. Хитлер је обећао Павлу целовитост Југославије, ако она буде неутрална у могућем рату у Европи.[10]

Стојадиновић се надао да ће поправљањем односа са Немачком и Италијом престати њихова подршка исељеним противницима Југославије. Од октобра 1936. поправљали су се односи са Италијом, а марта 1937. Београд је посетио италијански министар спољних послова Галеацо Ћано. Тада је потписан уговор којим је Италија признала непромењивост граница Југославије и обећала да ће забранити рад усташких група у Италији. Истовремено, Југославија се удаљавала од савезника Чехословачке. Крајем 1937. Мала антанта је престала да има реалан значај.[11]

Стојадиновић је охрабривао чланове ЈРЗ да га називју „вођом”. Идејом о српском „вођи” изазивао је сумњу код кнеза Павла, а повезивањем са фашистима и нацистима одбијао је велики део српских политичара. То је олакшало повезивања српске опозиције са ХСС. У октобру 1937. СД коалиција и српска опозиција (Демократска странка, Народна радикална странка и Савез земљорадника) су се договориле да створе Блок народног споразума.[12]

Стојадиновић никако није успевао да се споразуме са ХСС и Мачеком. Зато је помислио да конкордатом са Ватиканом и преко католичког свештенства може, заобилазећи ХСС, стећи утицај међу Хрватима. Тако је Стојадиновићева влада одлучила да склопи конкордат са Ватиканом. Према конкордату, потписаном 1935. у Риму, Католичка црква је добијала повлаштени положај у Југославији. Тек када је Народно представништво требало да ратификује конкордат, он је објављен југословенској јавности. Зато се од почетка 1937. у јавности отворено говорило против конкордата. То је водило у сукоб власти са СПЦ. Покушају полицијске забране литије на улицама Београда у јулу 1937. довео је до сукоба жандармерије и православних верника које је предводио патријарх Варнава Росић. Овај догађај добио је назив Крвава литија.[13]

То није спречило Народну скупштину да потврди конкордат. На несрећу, док су гласали, умро је патријарх Варнава Росић. Појавиле су се сумње да је отрован. Протести православног свештенства и православних верника су се наставили. Зато је Стојадиновић морао да одустане од захтева да се конкордат изврши. Попуштање Стојадиновића је изазвало незадовољство и отпор у влади. Носилац отпора је био министар унутрашњих послова Корошец. Као што су православци у конкордату гледали давање привилегија Католичкој цркви, тако су католици у отпору конкордату видели православну нетрпељивост.[14]

Влада Драгише Цветковића и стварање Бановине ХрватскеУреди

На изборима у децембру 1938. против Стојадиновића је била удружена листа Сељачко-демократске коалиције и србијанске опозиције. Носилац те листе био је Влатко Мачек. Стојадиновићеве присталице су користиле притиске на гласаче, чак и фалсификовања, како би победили. Мачекове присталице су такође примениле застрашивање и насиље према противницима. Присталице Стојадиновићеве листе и организатори њихових скупова нападани су и пребијани од стране Мачекових присталица, а нападачи нису проналажени и кажњавани. Листа Милана Стојадиновића је победила освојивши око 1.644.000 гласова, остваривши предност од око 279.000 гласова у односу на листу Мачека.[15]

Кнез Павле је постао сумњичав према Стојадиновићу. Поред тога био је наклоњен Енглеској, а њој је сметао све већи економски и политички утицај Италије и Немачке на Стојадиновића. Зато су и енглески политичари наговарали кнеза Павла да примора Стојадиновића на оставку. Павле се одлучио да испуни захтеве Енглеза и Хрвата. Искористио је разлаз у ЈРЗ који је настао између Стојадиновића и Корошца. После оставке неколико министара, у фебруару 1939. Стојадиновић је морао да поднесе оставку целе владе.[16]

Нову владу саставио је радикал Драгиша Цветковић. Основни захтев који је постављен новој влади био је да се споразуме са Ма-чеком, тј. да удовољи захтевима Хрвата да се разговара о хрватском питању. Постојала је мала нада да се испуњавањем жеља Хрвата може ојачати Југославија, посебно у односу на притиске из Италије и Немачке. Споразумом Цветковић–Мачек од 23. августа 1939. званично је напуштена идеја о јединственом народу и прихваћено да су Срби, Хрвати и Словенци посебни народи. После тог споразума створена је заједничка влада у којој је Мачек био потпреседник. Владином уредбом од 26.8.1939. створена је Бановина Хрватска. Она је настала спајањем бановина Савске и Приморске, а додати су им срезови Илок, Шид, Брчко, Дервента, Градачац, Фојница, Травник и Дубровник.[17]

Бановина Хрватска добила је широку аутономију. Краљ је у њој управу морао вршити преко бана кога је именовао. Први бан је постао Иван Шубашић, бивши добровољац на Солунском фронту. Бановинска управа је управљала пословима полиције, правосуђа, трговине, индустрије, пољопривреде, здравства, просвете и социјалне политике. Предвиђено је стварање Хрватског сабора који би заједно са краљем вршио законодавну власт. Стварањем Бановине Хрватске напуштено је централистичко уређење, а држава је федерализована. Истовремено са стварањем Бановине Хрватске намесници су распустили Народну скупштину.[18]

У новоствореној Бановини Хрватској онемогућаван је рад српских друштава, а почели су и отворени прогони Срба. Од стварања Бановине Хрватске, стотине Срба учитеља и службеника отпуштени су са посла. Отпуштани су и југословенски опредељени Хрвати и сви они које је ХСС сматрала противницима своје политике. Ипак, хрватски националисти нису били задовољни. Павелићеве присталице су тврдиле да је, у споразуму са Цветковићем, Мачек добио мало.[19]

Бановини Хрватској није било довољно што је добила своју полицију и жандармерију. Као паралелну војску држала је „Градску и сељачку стражу” са полунаоружаним припадницима. Њу је од 1937. стварала ХСС по угледу на страначке војске Мусолинија у Италији и Хитлера у Немачкој. У њој су све већи утицај имале усташе и њихове присталице. Као одговор на хрватске сељачке страже, Срби у Лици су створили српску стражу. Учестали су међунационални сукоби. Средишња власт није могла да их заустави.[20]

Споразум није ојачао јединство државе. Срби су сматрали да тиме губе своје право да живе у јединственој држави. Зато је у неким деловима Бановине Хрватске где су Срби били већина, тражено је одвајање од ње. Такав захтев се појавио крајем 1939. на подручју Вуковара. Оно што се после августа 1938. дешавало у Бановини Хрватској само је уверило Србе да је кнез Павле издао њихове интересе. Зато је од стварања Бановине Хрватске расло незадовољство кнезом Павлом међу Србима. То незадовољство је неизбежно водило побуни која се догодила у марту 1941.[21]

Тежње за децентрализацијом су ојачале. Представници ЈМО су тражили да се, у преуређењу државе, као целина издвоји Босна и Херцеговина (БиХ), а да јој се врате делови предати Бановини Хрватској. У Црној Гори даљу федерализацију тражио Секула Дрљевић, вођа Црногорске федералистичке странке.[22]

Отпор јачању нацизма и стварању Бановине ХрватскеУреди

Неколико дана после стварања Бановине Хрватске, нападом Немачке на Пољску почео је Други светски рат. Рат је служило Павлу као изговор за одлагање избора за нову Народну скупштину Краљевине Југославије, као и за Хрватски сабор. Незадовоњство Срба кнезом Павлом и владом Цветковић-Мачек расло је и било је јасно да би њихова политика на гласању била кажњена. Свестан незадовољства које се ствара уступком само Хрватима, Драгиша Цветковић је др. Ђорђу Тасићу поверио рад на припреми уредбе којом би се увела јединствена српска управна јединица. Њу је требало да чини пет аутономних покрајина (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија и Војводина).[23]

Политика кнеза Павла од 1939. је створила му је непомирљиве противнике међу Србима официрима и политичара, али и у Српској православној цркви (СПЦ). Међу противницима јачања утицаја Немачке нашла се и илегална КПЈ. Упркос споразуму о ненападању са Хитлером, Стаљин је 1940. наредио Коминтерни да од комуниста у Европи тражи да подрже у народу и војсци отпор ширењу утицаја Немачке. Пред потписивање приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. такву препоруку је послао Георги Димитров Титу и КПЈ.[24]

Универзитетски професор Слободан Јовановић је покушао и раније да окупи интелектуалце како би остварио културно уједињење Срба. Окупљао их је око Српског културног клуба (СКК), који је своја прва правила добио у јануару 1937. После стварање Бановине Хрватске, СКК је покушао да уобличи нови српски национални програм. Њихова мисао водиља је била „Јако српство – јака Југо- славија” а истакнута је у заглављу њиховог листа „Српски глас”. Ипак, њихов програм из 1940. о стварању „српских земаља” унутар Југославије остао је неостварена замисао. У оснивању својих одбора СКК је већу активност показао у крајевима северно од Саве и западно од Дрине.[25]

Нацистичко опкољавање Југославије 1940-41.Уреди

Док је био у затвору двадесетих година XX века, Адолф Хитлер је написао „Мајн кампф”. У тој књизи је описао своје расистичке замисли о вишим расама које, као државотворније и интелигентније, имају право да истребе људе нижих раса или да завладају њима. Из тих замисли је настао нацистички покрет у Немачкој. За вишу расу немачки нацисти су прогласили само себе, Немце (Аријевце), а у ниже расе су ставили Јевреје и словенске народе. Те мисли би остале само још једна у низу радикалних идеја на подручју Европе да економска криза 1929-1932. није довела милионе Немаца на руб глади. Очајни народ тражио је спас у вођи. Један од оних који је обећавао да је спаситељ био је Хитлер, на шта су му је немачки народ одговорио масовном подршком, верујући да ће на тај начин решити своје проблеме. У јануару 1933. Хитлер је постао канцелар, а у августу 1934. и председник Немачке. Тако је добио велика средства да покуша да оствари своје замисли.[26]

Хитлерова Немачка је 1936. иступила из Друштва народа. Следеће, 1937. потписивањем савеза Немачке и Италије почело је стварање „Тројног пакта”. Када је Хитлер у марту 1938. Немачкој припојио Аустрију, Југославија је добила суседа са опасним намерама. Председник владе Југославије Милан Стојадиновић је тада тврдио да је то уједињавање Немаца, а да Хитлер гарантује непо- вредивост границе Југославије. Хитлерове претње да ће војно припојити Судете, део Чешке насељен већином Немцима, утицале су да вође Велике Британије и Француске оду на преговоре у Минхен. Крајем септембра 1938. они су се договорили да Хитлер Судете може преузети без рата. Хитлеру то није било довољно. По његовом наговору, Словачка је објавила да се одваја од Чехословачке. Краљевина Југославија је у марту 1939. гледала како нестаје њен савезник Чехословачка, а на њену територију улази немачка војска. Исто тако је посматрала како у првој половини априла 1939. војска Италије заузима Албанију. Када је 1. септембра 1939. нападом на Пољску отпочео Други светски рат, Југославија је могла само да се нада да он неће стићи до ње.[27]

Пошто је лако уништио Пољску, Хитлер је у априлу и мају 1940. године извршио нападе на Данску, Норвешку, Белгију, Холандију и Француску. Пораз Пољске није био изненађење, али је изненађењеизазвао брз пораз који је немачка војска од маја до јуна 1940. нанела Француској. Немачка армија (Вермахт) је деловала незаустављиво. Хитлер је био убеђен да је на крају историје, тј. почетку „хиљадугодишњег” немачког царства. У пораженим земљама нашли су се и они који су били спремни да прихвате пораз и сарађују са нацистима. У Норвешкој је вођа сарадника нациста био Видкун Квинслинг, а његово презиме је постало симбол за издајника.[28]

Југославија је у свом суседству имала два врло моћна политичара која су желела да јој наметну своју вољу, при чему је њена политичка елита није имала илузија да ли ће, већ како и када ће то учинити. У септембру 1940. у Берлину је формално створен Тројни пакт, који су чиниле Немачка, Италија и Јапан. Чланице су се обавезале на узајамну помоћ у стварању „новог поретка” у свету. Крајем октобра 1940. Италија је напала Грчку, али су Италијани доживели пораз. У новембру 1940. Мађарска је приступила Тројном пакту. У децембру 1940. Југославија је са Мађарском склопила уговор о „вечном пријатељству”. Убрзо се показало да та „вечност” у политици може да значи и само неколико месеци. Румунија, у којој је почетком септембра 1940. председник владе постао генерал Јон Антонеску, такође се прикључила Тројном пакту у новембру 1940.[29]

Немачка је од Бугарске затражила да преко њене територије пређе немачка војска која ће напасти Грчку. Тако је и она 1. марта 1941. приступила Тројном пакту, а немачка војска је ушла на њену територију. Осим Грчке, у марту 1941. године на Балканском полуострву изван Тројног пакта је била само Југославија. Немачка је вршила притисак на руководство Југославије да и она приступи Тројном пакту. Са друге стране, Велика Британија је позивала Југославију да уђе у рат на њеној страни.[30]

Вођа Збора Димитрије Љотић (1891-1945), бивши министар правде у влади П. Живковића, стављен је у кућни притвор крајем 1940. Љотић је сматрао да није Хитлер кривац за рат у Европи, него да су кривци Јевреји. Мислио је да Јевреји у савезу са комунистима покушавају да униште хришћанске и националне државе. Његов Збор је представљао једину праву фашистичку организацију код Срба. Настао је 1935. спајањем неколико мањих организација. Значајнију подршку за Немачку представљало је око пола милиона припадника немачке мањине у Југославији. Они су били окупљени у удружењу „Културбунд”. У њему је било и немачких обавештајаца.[31]

Потписивање Тројног пакта и пуч од 27. марта 1941. годинеУреди

У марту 1941. у Југославији је постојала подела на присталице попуштања пред Хитлеровим захтевима и противнике тога. Противнике Немачке и Тројног пакта охрабривали су Британци, тј. њихови политичари и обавештајна служба. Неким противницима Тројног пакта Британија је слала и новац да подрже њену страну, али то није било одлучујуће у опредељивању Срба за мартовски пуч 1941. године.[32]

Британци су у лето 1940. у сукобима авијације показали да Хитлерова војска није незадржива. Она је доживела пораз у покушају да освоји Велику Британију. Срби, противници Тројног пакта су зато тражили савезника управо у Великој Британији. Упркос данас увреженом мишљењу да је Велика Британија стајала иза пуча 27. марта, не може се рећи да оно одговара истини. Пре би се могло рећи да је она више била његов помагач, него покретач. Завереници који су се као Боривоје Мирковић договарали са Британцима, или чак примали и материјалну помоћ од ње, били су већином савезници који раде на заједничком циљу. Српске војне и политичке вође, као и народ, су од августа 1939. у кнезу Павлу видели рушитеља јединства Југославије и желели су његов пад. Најкасније средином 1940. неки Срби су, попут Јована Ђоновића, тражили подршку британских обавештајаца у Београду за збацивање са власти кнеза Павла. Већина Срба учесника у преврату 1941. се борила за своја убеђења и своје интересе. Извор отпора Тројном пакту лежао је пре свега у убеђењу дела српског народа да су Хитлер и Немци који га следе, „највеће зло”. Пучисти су сматрали да попуштање пред Хитлером значи уништење без отпора, као и да је отпор Немцима ипак пружао макар и слабу наду у повољан исход рата.[33]

Велика Британија и њен председник владе Винстон Черчил, одвраћали су кнеза Павла од приступања Тројном пакту, али нису могли да обећају стварну војну помоћ. У разговору са кнезом Павлом против приступања Тројном пакту, у име СПЦ, говорио је и патријарх Гаврило Дожић. Међу противницима пакта се нашла и Народна одбрана. Ипак, притисак из Немачке био је превелики за кнеза Павла. После сусрета са Хитлером у Бергхофу 4. марта 1941. он је закључио да је једини начин да се Југославија спасе војног пораза и окупације да приступи Тројном пакту. У то је убедио Крунски савет и владу. У Бечу 25. марта 1941. председник владе Д. Цветковић и министар Александар Цинцар Марковић потписали су приступање Југославије Тројном пакту.[34]

Вест о потписивању Тројног пакта је до врхунца довела незадовољство Срба кнезом Павлом и владом Драгише Цветковића. 25. марта 1941. почела су протестна окупљања у Београду. Демонстранти су носили пароле са натписом „Доле издајници” и томе слично. Коначну одлуку о извршењу пуча донео је генерал ратног ваздухопловства Душан Симовић. Он је и раније био противник попуштања Немцима. Његов главни помоћник у извршењу преврата био је генерал Боривоје Мирковић. Војни завереници су после поноћи 26-27. марта 1941. насилно преузели власт у престоници. Министри су били похапшени. Намесништву је одузета власт, а краљ Петар II је проглашен за пунолетног, шест месеци пре времена. Народ је и 27. марта 1941. у Београду изашао изашао на улице да подржи пуч. На радију је и патријарх Гаврило одржао говор подршке Симовићу и пучистима.[35]

За разлику од Београда, Сплита и више других градова, у Загребу није било масовног одушевљења превратом. Мачек и већи-на Хрвата су слутили да збацивање кнеза Павла и Д. Цветковића показује незадовољство стварањем Бановине Хрватске колико и Тројним пактом. Кнез Павле Карађорђевић је морао да напусти Југославију. Британска влада му је одредила боравак у Кенији. Командант ратног ваздухопловства Душан Симовић је постао председник владе. За потпредседнике владе именовани су Слободан Јовановић и Влатко Мачек.[36]

Када је сазнао за пуч, Хитлер је наредио да се припреми напад на Југославију. У Загребу су, у име Немачке, Хитлерови представници понудили Мачеку да прогласи сецесију и тако пружи изговор Немачкој за војни напад. Мачек је неколико дана оклевао да ли да прихвати понуду Хитлера или Симовића. Одлучио се да прихвати постављење у владу Симовића и отишао је у Београд 4.4.1941. При стварању владе Симовић је покушао да она окупи представнике свих важнијих политичких, етничких и верских група. У њој су били Милан Грол (Демократска странка), Сава Косановић (Самостална демократска странка), Марко Даковић из Црне Горе. Преко министара Михе Крека и Франца Куловца били су представљени Словенци, а преко Џафера Куленовића (ЈМО) муслимани из БиХ.[37]

Његова влада је покушала да умањи опасност од немачког напада. Није се усудила да тражи раскидање Тројног пакта, али то није утицало на Хитлерову одлуку. Он је за напад лако обезбедио подршку Италије, Мађарске и Бугарске. Симовићева влада је покушала да пронађе нове савезнике, али за то више није било времена. Истога дана када је Југославија нападнута, завршени су преговори са СССР-ом о склапању уговора о ненападању.[38]

Иако се опасност од рата приближавала Југославији, она га је дочекала неспремна. Државни буџет за 1939-40. износио је 12,95 милиона динара, а за војно министарство одвојено је само 2,93 милиона динара.[39]

Други светски ратУреди

Слом Краљевине ЈугославијеУреди

 
17-годишњи краљ Петар 28. марта 1941. у униформи армијског генерала
 
Председник владе Душан Симовић, краљ Петар II и Радоје Кнежевић у Лондону 1941.

Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке и фашистичке Италије која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку између 14. и 16. априла[40], а затим у Јерусалим и Египат. Краљ и главни министри владе су допутовали у Лондон 21. јуна 1941,[41] где су дочекани као хероји.[42] За време свог избеглиштва краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског краљевског ратног ваздухопловства.

Деловање у изгнанствуУреди

Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички и Равногорски покрет, на челу са пуковником, касније генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био партизански покрет, који су предводили комунисти на челу са Јосипом Брозом — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

Октроисани устав из 1931, по ком влада је влада одговарала краљу, а не Народној скупштини, је ставио младог и неискусног краља у центар политичких афера.[43] Млади краљ није био дорастао озбиљности ситуације и лако је потпадао под утицај чланова владе и Британаца.[44] То је прво дошло до изражаја услед Каирске афере и Симовићеве смене, после које ће млади краљ доћи под утицај свог министра двора Радоја Кнежевића. Милан Кнежевић и његов рођени брат Живан Кнежевић, као представници Лиге мајора, ће у наредном периоду имати јак утицај на младог краља Петра II, и били су сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића.[45] Поред тога, краљеви ађутанти мајори Светислав Вохоска и Властимир Рожђаловски су такође били чланови Лиге мајора.

Промена британске политикеУреди

Када се краљ Петар II одлучио да се ожени грчком принцезом Александром за време трајања рата, избила је криза у његовим односима са својим министрима и са Винстоном Черчилом. Председници избегличке владе Слободан Јовановић и Милош Трифуновић и сви други српски политичари су сматрали да је неприкладно венчавати се у ратно време. Против свадбе је била и краљица Марија, и то је довело до коначног прекида њихових односа. Винстон Черчил, мада је подржавао брак представника југословенске и грчке краљевске династије, такође се противио краљевим намерама. Несрпски министри Јурај Крњевић, Јурај Шутеј и Миха Крек су били мишљења да је краљева женидба његова приватна ствар и држали су се неутрално. Са друге стране, Драгољуб Михаиловић је чврсто подржавао краљеву намере и јуна и јула 1943. је организовао прикупљање потписа југословенских грађана који су се слагали са краљевом одлуком.

 
Краљ Петар II у разговору са новим председником владе Ивом Шубашићем, након првог састанка са Јосипом Брозом у Барију, у слободној Италији, 21. јун 1944.

По повратку у Лондон из Каира, краљ се одлучио на женидбу и она је одржана 20. марта 1944. у југословенској амбасади. Међу званицама било је само 19 Југословена, а међу њима Трифуновићев наследник Божидар Пурић и Михаиловићев изасланик мајор Војислав Лукачевић, коме је краљ доделио звање свог ађутанта. Краљев кум био је британски краљ Џорџ VI. Од британске дипломатије присуствовао је само министар спољних послова Ентони Идн, док Черчил није дошао иако је био позван. Краљево венчање је рђаво одјекнуло у југословенској и светској јавности.

Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра да ће, уколико не уклони Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар је 29. августа 1944. године донео указ О. Бр. 881 којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.

Под притиском Британаца, у јеку битке за Србију, краљ Петар је 12. септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију осудио као издајнике који „злоупотребљавају име краља и ауторитет круне" ради правдања сарадње са непријатељем. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором „Тито-Шубашић“ и пристанком краља Петра II решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др Шубашићем. Указом краља Петра II смењен је генерал Михаиловић са места министра војске и морнарице и на његово место постављен Јосип Броз Тито.

Губитак престола и укидање монархијеУреди

У преговорима између председника краљевске владе Ивана Шубашића и председника НКОЈ-а Јосипа Броза Шубашић се састао са Титом у Београду и 1. новембра парафирао нови споразум.[46] Према том споразуму, краљ не би смео да се врати у земљу до одржавања плебисцита о очувању монархију и пренео је своја овлашћења на трочлано Намесништво који би били именовани у споразуму са Титом.[46] Постигнут је споразум да се именује трочлано намесничко веће (један Србин - Срђан Будисављевић, један Хрват - Анте Мандић и један Словенац - Душан Сернец) које ће заступати краља Петра II за његове одсутности из земље, тј. до одлука о унутрашњем уређењу државе које ће донети Уставотворна скупштина.

Ни краљ ни емигрантски политичари нису хтели да прихвате споразум Тито-Шубашић. Ослањајући се на америчку подршку, краљ Петар није хтео да потврди споразум и сменио је Шубашића јануара 1945. Са друге стране, Совјетски Савез је био заинтересован да се усвоји Београдски споразум. Иако је сматрала да споразум Тито-Шубашић не иде у корист емигрантској влади, Велика Британије је била заинтересована за остварење тог споразума, јер је схватила да ако Београдски споразум не буде реализован, да ће СССР моћи једнострано да да званично признање НКОЈ-у, чиме би пропали сви британски напори да у послератној Југославији задржи некакав утицај. Стога је Черчил присилио краља Петра да прихвати споразум, мада је схватио да из њега може проистећи мало шта у корист емигрантске владе. На Кримској конференцији је донесена одлука да се подржи заједничка влада, после чега је краљ Петар попустио и створена је. Након дуготрајног притиска од странке Британаца и Американаца да прихвати свршени чин или ће све одлучити и без њега, Петар је 2. март 1945. именовао намесничко веће и пренео сва политичка овлашћења на њих. Привремена влада ДФЈ је образована 7. марта на челу са Титом и Шубашићем као министром иностраних послова и добила је међународно признање.

Пошто је 7. августа 1945. године у Београду отпочело Треће заседање АВНОЈ-а, краљ Петар II је одлучио да прогласом од 8. августа опозове сву тројицу краљевских намесника. Међутим, намесници се нису повиновали опозиву, а Привремена влада је закључком од 10. августа и формално анулирала краљеву одлуку.[47]

Монархија је укинута одлуком Уставотворне скупштине од 29. новембра 1945. године, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране једног броја историчара се сматра абдикацијом,[тражи се извор] док други сматрају да није никада абдицирао.[48][49] У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром, 20. марта 1944[50]) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци. Био је на челу реду Светог Јована Јерусалимског.[51]

Финансијска ситуација након губитка престолаУреди

Прве годинеУреди

Првих година након губитка круне, краљ се још увек надао да ће у земљи ускоро доћи до промена и рестаурације монархије. Последња финансијска средства која је добио од своје владе износила су 40 000 фунти, као и 30 000 фунти од своје уштеђевине, немилице је трошио. Живео је, сходно свом положају, у најбољим хотелима са раскошним намештајем, имао је на располагању два аутомобила и шофере, одмор и празнике проводио је у Монте Карлу или Сент Морицу. Део трошкова ишао је на издржавање краљеве пратње и обезбеђења- једног генерала, једног саветника и њихове породице, затим на скупе пријеме и забаве у луксузним хотелима. Други део средстава трошио је на своје агенте импровизоване тајне службе и за финансијску помоћ илегалним активностима. Када су финансијска средства била исцрпљена, краљ је почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље- драгуље, драго камење, смарагде, огрлице, украшене дијадеме које је његов отац откупио од једне руске грофице још 1920. године. Неки од смарагда били су величине кокошијег јајета, али их је он продао једном јувелиру по цени знатно нижој од њихове стварне вредности.[52]

Краљ је оправдавао своје трошење новца чињеницом да у његовом образовању није било лекција које би га научиле како се економише- увек је добијао и трошио колико му је било потребно. Горко се кајао што није купио кућу када је имао довољно новца. Био је потпуно сломљен сазнањем да се налази на ивици сиромаштва, без довољно средстава за издржавање породице. Покушавајући да нађе излаз из ситуације у којој се нашао, 1951. године преселио се у САД. У Њујорку, на Менхетну, изнајмио је два трособна стана, један за себе и краљицу, други, нешто комфорнији, за принца Александра и његову дадиљу. Услед финансијске ситуације у којој су се нашли, више нису могли да плаћају шофера, куварицу и слушкињу, те је сав терет пао на краљицу Александру, која се, ненавикнута на послове у вези са одржавањем домаћинства, стално осећала уморно. Краљица је ретко излазила из стана и одбијала је да иде у посете пријатељима јер није имала новца да се обуче онако како би желела.[53]

За то време краљ је обилазио изблеглице и прогнане Југословене у Америци и Канади, апелујући на националне организације да се тим људима укаже помоћ у смештају и приликом запошљавања. При обиласку логора бивших ратних заробљеника у Немачкој, срео са тридесетак генерале бивше Краљевске војске, који су живели у крајњој беди. За збрињавање Југословена у Америци, Аустралији, Западној Немачкој и Француској, значајну финансијску помоћ добијао је од кнеза Монака, принца Ренијеа.[54]

Краљева имовина у Југославији и њена конфискацијаУреди

Заоставштина краља Александра КарађорђевићаУреди

Након убиства краља Александра, кнез Павле је, у својству првог намесника и старатеља његове троје малолетне деце, располагао њиховом имовином. Вељко Петровић, бивши краљев адвокат, је већ у јануару 1935. године извршио попис имовине краља Александра и благовремено га доставио кнезу Павлу. У погледу задужбинског имања на Опленцу, Петровић је указао на чињеницу да је мањим делом остало од краља Петра I, у наслеђе, као засебна установа под именом Задужбине краља Петра, али да је други, већи део тог имања купио краљ Александар. По жељи краља Александра, тапије купљеног имања гласиле су на име Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу, али то није искључивало могућност да његови наследници, можда, задрже за себе дворац и виноград као приватну имовину.[54]

Кнез Павле је расподелу имовине краља Александра одлагао до последњег тренутка. Тек у октобру 1938. године започета је оставинска расправа, која је завршена у мају 1940. године. На основу увида у заоставштину краља Александра, Срески суд за град Београд је 27. октобра 1938. године донео одговарајућа решења, од којих су најважнија следећа:

1.     Оглашава за наследнике целокупне приватне непокретне и покретне имовине краља Александра: његове синове краља Петра II, краљевића Томислава и краљевића Андреју на равне делове, с тим да се поклони које су добили за живота краља Александра, имају рачунати у наследне делове.

2.     Краљици Марији, на име удовичког уживања, припада сума од 6 000 000 динара годишње, као и стан снабдевен стварима, посуђем и превозним средствима, како доликује краљици Југославије. Давање овог уживања пада на терет краља Петра, као наследника круне.

3.     Краљу Петру II припада право уживања, са осталим члановима Краљевског дома, по краљевој дозволи, задужбинског имања на Опленцу, при чему се он, као владајући краљ из династије Карађорђевића, има увек старати и управљати том Задужбином.[55]

Од покретне имовине, Суд се највише бавио оном која је била у трезорима и касама Морган банке и Комп. у Паризу, а која се састојала од вредносних папира- акција облигација и обвезница разних предузећа. Након утврђивања вредности краљеве оставштине, Срески суд за град Београд је 8. маја 1940. године донео решење по коме сва та имовина припада краљу Петру II, краљевићу Томиславу и краљевићу Андреју на равне делове. Како су сва три наследника били малолетни, целокупном покретном и непокретном имовином и даље је располагао кнез Павле у својству намесника.[56]

За двадесет година своје владавине, краљ Александар је стекао и оставио наследицима велики иметак. Његово богатство није потицало од примања која је, путем цивилне листе, добијао од државе, већ пре свега предузетничким пословима. Краљ Александар је имао осећај за приватност и желео је да сам нешто створи. Ова склоност је посебно изражена код Карађорђевића и због тога што су годинама живели у емиграцији без икакве имовине. Куповином земљишта на Топчидеру и у Раковици  1924. године основано је Дворско пољопривредно добро. Почело се од производње зимског поврћа и цвећа у стакленицима на простору од 8 хектара и 75 ари у Дворској башти у Раковици, а наставило се оснивањем Дворске економије у Топчидеру, са ергелом за коње, шталом за краве и живинарником. Задужбинско имање на Опленцу стално је увећавао, откупљујући годинама плацеве од сељака. Временом оно је заузимало површину од 143 хектара и 68 ари, а састојало се од шуме и паркова, винограда, воћњака, ораница и ливада. Бавећи се понајвише гајењем винове лозе, краљ је подигао сопствени подрум, из кога су излазила позната вина Опленка, бело, и Тријумф, црно, које је извожено и на страна тржишта. Кад се посао мало развио и приходи увећали, купљено је земљиште у Демир Капији, такође намењено за садњу винограда, као и имање у Сокобањи, које је претворено у Краљеве ливаде, са којег је сакупљано сено за потребе Дворске економије у Топчидеру. Такође, краљ Александар је остваривао и велике приходе инвестирањем у експлоатацију рудника Железник, Нересница и Бродица, дуж пута Кучево-Мајданпек, у којима су откривена налазишта златне руде. Извађена руда је прерађивана у фабрици Благојев камен, која је била у власништву француско-италијанског друштва.[57]

Последње годинеУреди

 
Гроб краља Петра II у Либертивилу, Илиноис, САД где је почивао од 1970. до 2013.

После неуспеле трансплантације јетре, јер је боловао од цирозе јетре, умро је у денверској болници 3. новембра 1970. године, у коју је примљен под псеудонимом Петар Петровић.[58] Сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). Његови посмртни остаци су ексхумирани 17. јануара 2013. године са циљем да буду пренети у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе). По доласку у отаџбину његови посмртни остаци су почивали у дворској капели Светог Андреја Првозваног у склопу Двора на Дедињу.[1] Државна сахрана четири члана породице Карађорђевић обављена је 26. маја 2013. на Опленцу.[59][60] На његовој сахрани 1970. као и 2013. опело је служио исти свештеник Марко Тодоровић.[61]

Рехабилитован је решењем Вишег суда у Београду од 10. јула 2015.[62]

По њему се зову ОШ „Краљ Петар II Карађорђевић” Београд и ОШ „Краља Петра Другог“ Ужице.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
8. Александар Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
4. Петар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јеврем Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
9. Персида Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јованка Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
2. Александар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
10. Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
5. Зорка Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
11. Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
1. Петар II Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Карл-Антон Хоенцолерн-Сигмаринген
 
 
 
 
 
 
 
12. Леополд Хоенцолерн-Сигмаринген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Жозефина Фредерика Луиза
 
 
 
 
 
 
 
6. Фердинанд Хоенцолерн
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Фернандо II Португалски
 
 
 
 
 
 
 
13. Антонија Португалска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Марија II Португалска
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Хоенцолерн
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Алберт од Сакс-Кобург и Гота
 
 
 
 
 
 
 
14. Алфред, војвода од Единбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Викторија Хановерска
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија од Единбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Александар II Романов
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Романов
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија од Хесена и Рајне
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Александра 25. март 1921. 30. јануар 1993.

ДецаУреди

име слика датум рођења супружник
Принц Александар 17. јул 1945. Принцеза Марија; Катарина Карађорђевић

ГалеријаУреди

ЗанимљивостиУреди

Уочи нове 1973. године Татомир Будисављевић био је гост на Брионима, на позив Јованке Будисављевић Броз. Тито је тада испричао да је у току рата замало срео на Крфу кнеза Павла, који је исто тада био на Крфу. Тито је рекао за Павла да су могли бити и пријатељи, имали су исти циљ да сачувају Југославију, само то није Павлу пошло за руком, а њему, Титу, јесте. Позитивно се изразио и о старом краљу Петру и рекао како је то био један фини човек, прави, истински демократа. Прескочио је краља Александра, па је наставио да прича о Петру Другом, рекавши да је то страшно шта су Енглези с тим младим човеком учинили. То је био приватни разговор где Броз говори као човек, а не као политичар који мора да гледа партијску идеологију. [63]


Претходник:
Александар I Карађорђевић
Карађорђевићи
Наследник:
укинуто

НапоменеУреди

Напомена: Садржај ове странице је написан према званичној биографији на наведеном сајту http://www.royalfamily.org Фотографије су такође са тог сајта, дозволу за коришћење овог материјала можете погледати овде.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Петар II Карађорђевић на путу за отаџбину („Вечерње новости“, 19. јануар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Ђерковић 1990, стр. 37.
  3. ^ "Политика", 21. септ. 1934
  4. ^ Учио сам краља Петра да игра кликере („Вечерње новости“, 10. септембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Са краљем Петром II често сам бежао са двора („Вечерње новости“, 28. јануар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.
  6. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 646. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  7. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 646. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  8. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 647. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  9. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 647. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  10. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 647. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  11. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 647—648. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  12. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 648. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  13. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 648. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  14. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 648. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  15. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 650. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  16. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 650. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  17. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 650. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  18. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 650—651. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  19. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 651. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  20. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 651. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  21. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 651—652. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  22. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 652. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  23. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 652. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  24. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 652. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  25. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 652—653. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  26. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 653. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  27. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 653. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  28. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 653—654. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  29. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 654. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  30. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 654. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  31. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 654. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  32. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 655. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  33. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 655—656. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  34. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 656. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  35. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 656. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  36. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 656. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  37. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 656—657. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  38. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 657. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  39. ^ Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд: АТЦ. стр. 657. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  40. ^ Tomasevich 1975, стр. 263.
  41. ^ Tomasevich 1975, стр. 262.
  42. ^ Pavlowitch 1981, стр. 89.
  43. ^ Kay 1991, стр. 3.
  44. ^ Petranović 1992, стр. 174.
  45. ^ Tomasevich 1975, стр. 272.
  46. ^ а б Pavlowitch 1981, стр. 115.
  47. ^ Димић 2001, стр. 320.
  48. ^ краљ Петар II није абдицирао („Вечерње новости“, 1. март 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  49. ^ Историчари: Краљ Петар II није абдицирао, то је Брозова кампања („Блиц“, 1. март 2012), Приступљено 8. 4. 2013.
  50. ^ краљ без земље и принцеза без мираза (Српско наслеђе), Приступљено 8. 4. 2013.
  51. ^ The King Peter Order of Saint John Grand Masters Архивирано на сајту Wayback Machine (2. август 2008) (језик: енглески)
  52. ^ Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 215. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  53. ^ Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 215—216. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  54. ^ а б Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 216. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  55. ^ Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 216—217. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  56. ^ Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 217. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  57. ^ Глигоријевић, Бранислав (2011). Краљ Петар II Карађорђевић. Београд: Завод за уџбенике. стр. 217—218. ISBN 978-86-17-17214-3. 
  58. ^ Poslednja bitka kralja
  59. ^ Сахрањени Карађорђевићи на Опленцу („Вечерње новости“, 26. мај 2013)
  60. ^ Сахрана Карађорђевића: Династији мир, а Србији помирење („Вечерње новости“, 26. мај 2013)
  61. ^ Прота Марко Тодоровић: Сахранио сам краља два пута („Вечерње новости“, 2. јун 2013)
  62. ^ Рехабилитован краљ Петар II („Вечерње новости“, 29. август 2015)
  63. ^ Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 170. Прометеј. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди