Универзитет у Кембриџу
Универзитет у Кембриџу (енгл. University of Cambridge; неформално Cambridge University, Cambridge) је универзитет у граду Кембриџу у источној Енглеској. То је други најстарији англофонски универзитет на свету који ради непрекидно од оснивања. Његово име се некада означава са: Cantab. што потиче од латинског имена града Кембриџ: Cantabrigia, Cantabrigiensis.
| University of Cambridge | |
 Грб Универзитета у Кембриџу | |
| лат. Universitas Cantabrigiensis | |
| Мото | Hinc lucem et pocula sacra |
|---|---|
| Мото (на српском) | Одавде светлост и драгоцено знање |
| Тип | државни |
| Оснивање | око 1209. |
| Буџет | 7,46 милијарди евра |
| Потканцелар | Stephen Toope |
| Ректор | The Lord Sainsbury of Turville |
| Академско особље | 6.645 |
| Административно особље | 3.178 |
| Број студената | 19.660 (2015/16) |
| Преддипломци | 12.220 (2015/16) |
| Постдипломци | 7.440 (2015/16) |
| Број факултета | 31 |
| Локација | Кембриџ,  Уједињено Краљевство |
| Боје | Кембриџ плава |
| Афилијације | Russell Group, EUA, G5 universities, Golden triangle, LERU, IARU |
| Веб-сајт | www.cam.ac.uk |
Мото универзитета је: Hinc lucem et pocula sacra, што на латинском значи: „Одавде светлост и драгоцено знање“.
Општи прегледУреди
Универзитет је основала група учених људи који су 1209. отишли из Оксфорда после сукоба са тамошњим житељима. [1] Универзитети у Оксфорду и Кембриџу су временом постали значајан део британске културе и историје. Вековима се међу њима развијао ривалитет.
Кембриџ се у различитим анализама стално сврстава међу пет најбољих универзитета на свету, и оцењује се као најбољи европски универзитет. [2][3] Универзитет у Кембриџу је дао 81 добитника Нобелове награде (до 2008),[4] што је више него било који други универзитет у свету.
Године 2008. Универзитет је имао 8.614[5] наставног особља и 18.396[6] студената (12.018[6] на основним студијама и 6.378[6] постдипломаца). Универзитет је 2006. располагао са 4,1 милијардом фунти (7,9 милијарди $)[7] средстава.
ОрганизацијаУреди
Кембриџ је организован на принципу аутономних и самоуправних колеџа, који сви имају своју имовину и приходе. Већина колеџа образује студенте у широком спектру академских дисциплина, иако се неки специјализују за поједине области (рецимо, Гонвил и Киз колеџ је нарочито јак у медицинским наукама. [8]) На свим факултетима, школама и одсецима могу се срести студенти и наставници са разних колеџа.
Факултети су одговорни за предавања, семинаре, истраживачки рад и утврђивање наставног програма. Њих надгледа посебан савет. Централну администрацију универзитета предводи вицеканцелар (има функцију ректора). Библиотеке постоје на свим нивоима, од Универзитета (Универзитетска библиотека Кембриџа), преко одсека, до мултидисциплинарних библиотека у појединим колеџима које служе углавном студентима на основним студијама.
КолеџиУреди
Студенти и многи наставници су везани за колеџе, где живе, хране се и воде друштвени живот. Ту студенти могу да слушају мања предавања (консултације). Сваки колеџ одабира свој наставни кадар и студенте, иако је за већину предавања и доделу диплома одговоран Универзитет. Колеџ се брине и о добробити својих студената, наставника и особља.
Универзитет у Кембриџу данас има 31 колеџ, од којих 3 примају само девојке. Сви остали колеџи примају студенте оба пола.
У Кембриџу постоји и пар теолошких колеџа који су у лабавој заједници са Универзитетом.
РеференцеУреди
- ^ „A Brief History: Early records”. University of Cambridge. Приступљено 17. 8. 2008.
- ^ „Top 500 World Universities (1—99)”. ARWU 2007. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2007. Приступљено 9. 10. 2007.
- ^ „World University Rankings”. The Times Higher Education Supplement (Requires subscription and log-in). Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2007. Приступљено 9. 10. 2007.
- ^ „University and Colleges: The Nobel Prize”. Cam.ac.uk. 13. 10. 2008. Приступљено 8. 8. 2009.
- ^ „Facts and Figures January 2008” (PDF). University of Cambridge. Приступљено 1. 6. 2008.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 „Table 0b - All students FTE by institution and level of study 2004/05”. Higher Education Statistics Agency. Архивирано из оригинала (Microsoft Excel spreadsheet) на датум 28. 9. 2007. Приступљено 1. 6. 2008.
- ^ „University of Cambridge appoints Chief Investment Officer”. University of Cambridge. 27. 11. 2006. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2008. Приступљено 8. 9. 2008.
- ^ „Medicine at Caius - Subject Information Page”. Gonville and Caius College. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2008. Приступљено 18. 11. 2008.
ЛитератураУреди
- Leedham-Green, Elisabeth (1996). A concise history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43978-7.
- Leader, Damien (1988—2004). A history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32882-1.
- Stubbings, Frank (1995). Bedders, bulldogs and bedells: a Cambridge glossary. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47978-3.
- Smith, J. (2001). Teaching and Learning in 19th century Cambridge. Stray, C. Boydell Press. ISBN 978-0-851-15783-2.
- Willis, Robert (1988). John Willis Clark, ур. The Architectural History of the University of Cambridge and of the Colleges of Cambridge and Eton. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35851-4.
- Deacon, Richard (1985). The Cambridge Apostles: A History of Cambridge University’s Elite Intellectual Secret Society. Cassell. ISBN 978-0-947-72813-7.
- Christopher N.L. Brooke (1988—2004). A history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-34350-3.
- „Japanese Students at Cambridge University in the Meiji Era, 1868–1912: Pioneers for the Modernization of Japan”. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2009. Приступљено 08. 8. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|access-date=(помоћ), by Noboru Koyama, translated by Ian Ruxton,„A Translation from a Japanese Original”. Lulu Press. 2004. Текст „. 2009. ISBN 978-1-4116-1256-3.” игнорисан (помоћ) This book includes information about the wooden spoon and the university in the 19th century as well as the Japanese students. - Webb, Grayden (2005). The History of the University of Cambridge and Education in England. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32882-1.
