Универзитет у Кембриџу
Универзитет у Кембриџу (енгл. University of Cambridge; неформално Cambridge University, Cambridge) је државни универзитет у граду Кембриџу у источној Енглеској. Други је најстарији англофонски универзитет на свету који ради непрекидно од оснивања. Његово име се некада означава са: Cantab. што потиче од латинског имена града Кембриџ: Cantabrigia, Cantabrigiensis. Мото универзитета је: Hinc lucem et pocula sacra, што на латинском значи: „Одавде светлост и драгоцено знање“.
| University of Cambridge | |
 Грб | |
| лат. Universitas Cantabrigiensis | |
| Мото | Hinc lucem et pocula sacra |
|---|---|
| Мото (на српском) | Одавде светлост и драгоцено знање |
| Тип | државни универзитет |
| Оснивање | око 1209. |
| Буџет | 7,46 милијарди евра[1][2][3] |
| Потканцелар | Стефан Тур |
| Ректор | Лорд Сејнсбери од Тервила |
| Академско особље | 6.645 |
| Админ. особље | 3.178[4] |
| Број студената | 19.660 (2015/16)[5] |
| Први степен | 12.220 (2015/16) |
| Други степен | 7.440 (2015/16) |
| Број факултета | 31 |
| Локација | Кембриџ, Енглеска, Уједињено Краљевство |
| Боје | Кембриџ плава[6] |
| Афилијације | Russell Group, EUA, G5 universities, Golden triangle, LERU, IARU |
| Веб-сајт | www.cam.ac.uk |
Основан 1209. године[7] и са краљевском повељом од Хенрија III 1231. године, Кембриџ је трећи најстарији преживели универзитет на свету и један од његових најпрестижнијих, тренутно други најбољи на свету и најбољи у Европи према КС Светском универзитетском рангирању.[8] Међу најистакнутијим бившим студентима универзитета су 11 Филдсових медаљиста, седам добитника Тјурингове награде, 47 шефова држава, 14 британских премијера, 194 спортиста освајача олимпијских медаља,[9] и неке од најтрансформативнијих и најиконичнијих личности светске историје у различитим дисциплинама, укључујући Френсис Бејкон, Лорд Бајрон, Оливер Кромвел, Чарлс Дарвин, Стивен Хокинг, Џон Мејнард Кејнс, Џон Милтон, Владимир Набоков, Џавахарлал Неру, Исак Њутн, Алан Тјуринг, Бертран Расел, Лудвиг Витгенштајн и други. Алумни и професори Кембриџа освојили су 121 Нобелову награду, што је највише од свих универзитета на свету, према универзитету.[10]
Оснивање Универзитета у Кембриџу у 13. веку било је у великој мери инспирисано удружењем научника који су тада побегли са Универзитета Оксфорд у Кембриџ након suspendium clericorium (вешања научника) у спору са локалним грађанима.[11][12] Два древна енглеска универзитета, иако се понекад описују као ривали, деле многе заједничке карактеристике и често се заједнички називају Оксбриџ. Универзитет је основан из разних институција, укључујући 31 полуаутономни саставни колеџ и преко 150 академских одељења, факултета и других институција организованих у шест школа. Сви колеџи су самоуправне институције у оквиру универзитета, које управљају сопственим особљем и политиком, а од свих студената се захтева да имају факултетску припадност у оквиру универзитета. Универзитет нема главни кампус, а његови колеџи и централни објекти су раштркани по целом граду. Додипломска настава на Кембриџу је усмерена на недељне групне надзоре на колеџима у малим групама од једног до четири студента. Овај интензиван метод подучавања се широко сматра драгуљем у круни додипломског образовања на Оксбриџу.[13][14][15][16][17] Предавања, семинаре, лабораторијске радове, а повремено и даље надзоре обезбеђују централни универзитетски факултети и катедре, а последипломско образовање се такође претежно обезбеђује централно; дипломе, међутим, додељује универзитет, а не факултети.
Општи преглед
уредиУниверзитет је основала група учених људи који су 1209. отишли из Оксфорда после сукоба са тамошњим житељима.[18] Универзитети у Оксфорду и Кембриџу су временом постали значајан део британске културе и историје. Вековима се међу њима развијао ривалитет.
Кембриџ се у различитим анализама стално сврстава међу пет најбољих универзитета на свету, и оцењује се као најбољи европски универзитет.[19][20] Универзитет у Кембриџу је дао 81 добитника Нобелове награде (до 2008),[21] што је више него било који други универзитет у свету.
Године 2008. Универзитет је имао 8.614[22] наставног особља и 18.396[23] студената (12.018[23] на основним студијама и 6.378[23] постдипломаца). Универзитет је 2006. располагао са 4,1 милијардом фунти (7,9 милијарди $)[24] средстава.
Организација
уредиКембриџ је организован на принципу аутономних и самоуправних колеџа, који сви имају своју имовину и приходе. Већина колеџа образује студенте у широком спектру академских дисциплина, иако се неки специјализују за поједине области (рецимо, Гонвил и Киз колеџ је нарочито јак у медицинским наукама.[25]) На свим факултетима, школама и одсецима могу се срести студенти и наставници са разних колеџа.
Факултети су одговорни за предавања, семинаре, истраживачки рад и утврђивање наставног програма. Њих надгледа посебан савет. Централну администрацију универзитета предводи вицеканцелар (има функцију ректора). Библиотеке постоје на свим нивоима, од Универзитета (Универзитетска библиотека Кембриџа), преко одсека, до мултидисциплинарних библиотека у појединим колеџима које служе углавном студентима на основним студијама.
Колеџи
уреди
Студенти и многи наставници су везани за колеџе, где живе, хране се и воде друштвени живот. Ту студенти могу да слушају мања предавања (консултације). Сваки колеџ одабира свој наставни кадар и студенте, иако је за већину предавања и доделу диплома одговоран Универзитет. Колеџ се брине и о добробити својих студената, наставника и особља.
Универзитет у Кембриџу данас има 31 колеџ, од којих 3 примају само девојке. Сви остали колеџи примају студенте оба пола.
У Кембриџу постоји и пар теолошких колеџа који су у лабавој заједници са Универзитетом.
Референце
уреди- ^ Colleges of the University of Cambridge
- ^ „Reports and Financial Statement 2019” (PDF). University of Cambridge. Приступљено 2. 4. 2020.
- ^ „Reports and the Financial Statements 2019” (PDF). University of Cambridge. Приступљено 25. 8. 2021.
- ^ „Who's working in HE?”. HESA. Приступљено 25. 8. 2021.
- ^ „Cambridge at a glance”. септембар 2020.
- ^ „Identity Guidelines – Colour” (PDF). University of Cambridge Office of External Affairs and Communications. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 9. 2008. г. Приступљено 28. 3. 2008.
- ^ „Early records”. University of Cambridge (на језику: енглески). 28. 1. 2013. Приступљено 5. 12. 2019.
- ^ „QS World University Rankings 2023: Top Global Universities”. Top Universities (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2022.
- ^ "All Known Cambridge Olympians". Hawks Club. Retrieved 17 May 2019.
- ^ „Nobel prize winners”. University of Cambridge. 28. 1. 2013. Приступљено 10. 6. 2022.
- ^ Catto, J. I. (1984). The History of the University of Oxford: I The Early Oxford Schools (на језику: енглески) (1st изд.). Oxford: Clarendon Press. стр. 37—41. ISBN 0199510113.
- ^ „A Brief History: Early records”. University of Cambridge. Приступљено 17. 8. 2008.
- ^ Tapper, Ted; Palfreyman, David (2011). „The Tutorial System: The Jewel in the Crown”. Oxford, the Collegiate University. Higher Education Dynamics. 34. Springer. стр. 95—115. ISBN 978-94-007-0046-8. doi:10.1007/978-94-007-0047-5_6. Приступљено 7. 6. 2021.
- ^ „What should students expect from their College and the University?”. University of Cambridge. децембар 2017. Приступљено 7. 6. 2021.
- ^ „The Jewel in the Crown?”. David Palfreyman. Архивирано из оригинала 31. 03. 2022. г. Приступљено 7. 6. 2021.
- ^ „'Jewel in the crown?' The Oxbridge College: its origin, character and future” (PDF). Duncan Dormor. Приступљено 7. 6. 2021.
- ^ „The Tutorial System: The Jewel in the Crown”. Ted Tapper, David Palfreyman. Приступљено 7. 6. 2021.
- ^ „A Brief History: Early records”. University of Cambridge. Приступљено 17. 8. 2008.
- ^ „Top 500 World Universities (1—99)”. ARWU 2007. Архивирано из оригинала 24. 8. 2007. г. Приступљено 9. 10. 2007.
- ^ „World University Rankings”. The Times Higher Education Supplement (Requires subscription and log-in). Архивирано из оригинала 18. 8. 2007. г. Приступљено 9. 10. 2007.
- ^ „University and Colleges: The Nobel Prize”. Cam.ac.uk. 13. 10. 2008. Приступљено 8. 8. 2009.
- ^ „Facts and Figures January 2008” (PDF). University of Cambridge. Приступљено 1. 6. 2008.
- ^ а б в „Table 0b - All students FTE by institution and level of study 2004/05”. Higher Education Statistics Agency. Архивирано из оригинала (Microsoft Excel spreadsheet) 28. 9. 2007. г. Приступљено 1. 6. 2008.
- ^ „University of Cambridge appoints Chief Investment Officer”. University of Cambridge. 27. 11. 2006. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 8. 9. 2008.
- ^ „Medicine at Caius - Subject Information Page”. Gonville and Caius College. Архивирано из оригинала 15. 10. 2008. г. Приступљено 18. 11. 2008.
Литература
уреди- Leedham-Green, Elisabeth (1996). A concise history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43978-7.
- Leader, Damien (1988—2004). A history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32882-1.
- Stubbings, Frank (1995). Bedders, bulldogs and bedells: a Cambridge glossary. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47978-3.
- Smith, J. (2001). Teaching and Learning in 19th century Cambridge. Stray, C. Boydell Press. ISBN 978-0-851-15783-2.
- Willis, Robert (1988). John Willis Clark, ур. The Architectural History of the University of Cambridge and of the Colleges of Cambridge and Eton. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35851-4.
- Deacon, Richard (1985). The Cambridge Apostles: A History of Cambridge University’s Elite Intellectual Secret Society. Cassell. ISBN 978-0-947-72813-7.
- Christopher N.L. Brooke (1988—2004). A history of the University of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-34350-3.
- „Japanese Students at Cambridge University in the Meiji Era, 1868–1912: Pioneers for the Modernization of Japan”. Архивирано из оригинала 17. 2. 2009. г. Приступљено 08. 8. 2009., by Noboru Koyama, translated by Ian Ruxton,„A Translation from a Japanese Original”. Lulu Press. 2004. Архивирано из оригинала 29. 04. 2011. г. Приступљено 22. 08. 2009. This book includes information about the wooden spoon and the university in the 19th century as well as the Japanese students.
- Webb, Grayden (2005). The History of the University of Cambridge and Education in England. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32882-1.
- Anonymous (2009) [1790]. A Concise and Accurate Description of the University, Town and County of Cambridge. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-00065-9.
- Garrett, Martin (2004). Cambridge: A Cultural and Literary History. Signal Books. ISBN 1-902669-79-7.
- Lee, John S. and Christian Steer, eds, Commemoration in Medieval Cambridge History of the University of Cambridge, Boydell. 2018. ISBN 978-1-78327-334-8.
- Rawle, Tim (2016). Adamson, John, ур. Cambridge. Oxbridge Portfolio. ISBN 978-0-9572867-2-6.
- Smith, J.; Stray, C. (2001). Teaching and Learning in 19th-Century Cambridge. Boydell Press. ISBN 978-0-85115-783-2.
