Ђорђе П. Карађорђевић
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. (Сазнајте како и када да уклоните овај шаблон обавештења) |
Принц Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887 — Београд, 17. октобар 1972) је био први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.
| Ђорђе Карађорђевић | |
|---|---|
 Краљевић Ђорђе, 1909. | |
| Датум рођења | 8. септембар 1887. |
| Место рођења | Цетиње Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 17. октобар 1972. (85 год.) |
| Место смрти | Београд СФР Југославија |
| Гроб | Црква светог Ђорђа на Опленцу |
| Династија | Карађорђевићи |
| Отац | Петар I Карађорђевић |
| Мајка | Зорка Карађорђевић |
| Супружник | Радмила Карађорђевић |
| престолонаследник Краљевине Србије | |
| Период | 15. јун 1903. — 27. март 1909. |
Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.
Детињство и школовањеУреди
Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883—1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновић и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, а породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10 живели следеће 4 године.
Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке биле удате у Русији за чланове царске породице. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.
Карактерне особинеУреди
Добио је име према своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Имао је неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник.
АбдикацијаУреди
Добровољно је понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Његовој абдикацији је претходио и инцидент на двору у коме је он смртно ранио свог слугу, што је значајно допринело нарушавању његовог угледа и притиску јавности за његово повлачење.[1] Нови престолонаследник постао је Ђорђев брат Александар, који тада долази из Санкт Петербурга.
Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако „Политика“ у коментару вести о абдикацији пише: „... Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији.”[2]
Након те абдикације Ђорђе је остао само принц, такође пошто је краљев син негде је називан и краљевић Ђорђе.
Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа јер је за време Анексионе кризе 1908. давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрација на тргу спалио аустроугарску заставу.
Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у Бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.[3]
Између два светска ратаУреди
После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар.
Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и смештен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници код Ниша.[4] После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, понадао се да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез-намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат.
Други светски ратУреди
Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.
Када је ослобођен Београд одмах се састао са генералом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера тврдећи да му је довољан и његов бицикл.
Живот после Другог светског ратаУреди
После Другог светског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије који су били у изгнанству. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.
Преминуо је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.
Медији су 2010. пренели неутемељену вест да је принц Ђорђе имао ћерку Јелену и унуку Марију Јелисавету рођену 1932. у Београду.[5][6]
Титуле и признањаУреди
- 8. септембар 1887 - 15. јун 1903: Његово Височанство кнез Ђорђе П. Карађорђевић
- 15. јун 1903 - 27. март 1909: Његово Краљевско Височанство принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић од Србије
- 27. март 1909 - 17. октобар 1972: Његово Краљевско Височанство принц Ђорђе Карађорђевић
ОдликовањаУреди
- Орден Светог кнеза Лазара (Краљевина Србија)
Орден Карађорђеве звезде, Велики крст (Краљевина Србија).
Орден белог орла, Велики крст (Краљевина Србија).
Орден Светог Саве (Краљевина Србија).
Медаља за храброст (1912) (Краљевина Србија)
Медаља за храброст (1913) (Краљевина Србија)
Споменица на рат 1913. године (Краљевина Србија)
Страна одликовањаУреди
Орден књаза Данила I (Краљевина Црна Гора)
Орден Светог Петра Цетињског (Краљевина Црна Гора)
АутобиографијаУреди
Написао је аутобиографију „Истина о моме животу“, у којој је пред крај свог живота сабрао сећања свега онога што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука.
ПородицаУреди
| Петар Јовановић | ||||||||||||||||
| Карађорђе Петровић | ||||||||||||||||
| Марица Живковић | ||||||||||||||||
| Александар Карађорђевић | ||||||||||||||||
| Јелена Јовановић | ||||||||||||||||
| Петар I Карађорђевић | ||||||||||||||||
| Јаков Ненадовић | ||||||||||||||||
| Јеврем Ненадовић | ||||||||||||||||
| Персида Ненадовић | ||||||||||||||||
| Младен Миловановић | ||||||||||||||||
| Јованка Миловановић | ||||||||||||||||
| Босиљка | ||||||||||||||||
| Ђорђе Карађорђевић | ||||||||||||||||
| Станко Петровић Његош | ||||||||||||||||
| Мирко Петровић Његош | ||||||||||||||||
| Крстиња Врбица | ||||||||||||||||
| Никола I Петровић Његош | ||||||||||||||||
| Анастасија Мартиновић | ||||||||||||||||
| Зорка Петровић Његош | ||||||||||||||||
| Петар Вукотић | ||||||||||||||||
| Милена Вукотић | ||||||||||||||||
| Јелена Војводић | ||||||||||||||||
РодитељиУреди
| име | слика | датум рођења | датум смрти |
|---|---|---|---|
| Краљ Петар I |  |
11. јул 1844. | 16. август 1921. |
| Кнегиња Зорка |  |
23. децембар 1864. | 16. март 1890. |
СупружникУреди
| име | слика | датум рођења | датум смрти |
|---|---|---|---|
| Радмила Радоњић | 4. јул 1907. | 5. септембар 1993. |
РеференцеУреди
- ^ „Криви увек други”, Вечерње новости, 27. март 2010.
- ^ „Политика“, 15. март 1909. pp. 2, „Престолонаследник Александар“ (Дигитална Народна библиотека Србије)
- ^ „Сабља краљевића Ђорђа (РТС, 28. септембар 2014)”. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2014. Приступљено 1. 10. 2014.
- ^ „Принц је ипак био мало луд? Истине и лажи о најчуднијем Карађорђевићу”, Блиц, 10. октобар 2016.
- ^ Генеалогија, плава крв и патка за новинаре (НСПМ, 18. јануар 2010)
- ^ Дејан Несторовић доводи у Србију потомка прица Ђорђа Карађорђевића („Свет“, 27. јул 2010)
Спољашње везеУреди
| Ђорђе П. Карађорђевић на Викимедијиној остави. |
- Информације о гробу принца Ђорђа Карађорђевића
- „Чудан принц“, Дејан Медаковић, Вечерње новости, део фељтона, 23. мај 2003.
- „Принц рђавих манира“, Живорад Лазић, Вечерње новости, део фељтона, 18. фебруар 2005.
- „У сенци Николе Пашића и Јосипа Броза“, Зорица Јанковић, Време, 14. мај 2009.
- „Принц са грешком“, др Бранислав Глигоријевић, Вечерње новости, фељтон, 18—29. март 2010.
- „Лажно лудило принца Ђорђа“, Влада Арсић, Прес, 13. јун 2010.
- Краљевић Ђорђе од двора до луднице (24. април 2017)
- Сенка над монархијом Карађорђевић („Вечерње новости”, фељтон, новембар 2017)
- Абдикација престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, Историјска читанка, 12. децембар 2017