Википедија

Ђорђе П. Карађорђевић

први син Петра I, престолонаследник током 1903—9
Уколико сте тражили неког од осталих Карађорђевића са истим именом, погледајте чланак Ђорђе Карађорђевић.

Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887 — Београд, 17. октобар 1972) био је српски принц. Треће дете и први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I. Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра. По неким правним тумачењима је незванично био и престолонаследник Краљевине СХС између 1921. и 1923, током периода од смрти краља Петра I до рађања Петра II.

Ђорђе Карађорђевић
Краљевић Ђорђе, 1905.
Лични подаци
Пуно имеЂорђе Петра Карађорђевић
Датум рођења(1887-09-08)8. септембар 1887.[а]
Место рођењаЦетиње, Књажевина Црна Гора
Датум смрти17. октобар 1972.(1972-10-17) (85 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
ГробНово гробље у Београду
(1972 — 18. октобар 1991)[1]
Црква Светог Ђорђа на Опленцу
(20. октобар 1991 —)
Породица
СупружникРадмила Карађорђевић (в. 1947 —  његова смрт 1972)
РодитељиПетар I Карађорђевић
Зорка Карађорђевић
ДинастијаКарађорђевићи
Престолонаследник Краљевине Србије
Период15. јун 1903 — 27. март 1909.
ПретходникАлександар Обреновић
НаследникАлександар Карађорђевић
Престолонаследник Краљевине СХС (по неким правним тумачењима)[б]
Период16. август 1921 — 6. септембар 1923.
НаследникПетар II Карађорђевић
Чинпотпуковник[в]
Потпис

Имао је запажену улогу у протестима у Србији током Анексионе кризе, када је одржао два ватрена говора током два велика митинга. Био је и члан српске делегације која је током кризе отишла у званичну дипломатску посету руском цару Николају II у Санкт Петербург.

На психијатријско лечење је послат 15. маја 1925. године најпре у ловачком имању дворца Тиквеш код места Беље,[2] да би око годину дана касније био пребачен у Горњу Топоницу, код Ниша. Из душевне болнице је изашао 1941. године, након инвазије и окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине. По неким изворима су му Немци понудили да влада окупираном Србијом као краљ, што је он одбио.

После рата је остао да живи у Југославији, убрзо се оженио, и дане је проводио као обични грађанин. Током тог периода је објавио аутобиографију под насловом Истина о моме животу. Постоје и наводи да су га повремено виђали са Јосипом Брозом Титом током неких шетњи кроз Београд. Преминуо је у уторак 17. октобра 1972. са 85 година у Београду. Надживео је свог братанца краља Петра II за око две године. Као и отац, брат, сестра, и братанац, преминуо је у уторак, који се сматра несрећним даном за династију Карађорђевић.

Једини је члан династије Карађорђевић који је остао да живи у Југославији након Другог светског рата, и једини поред сестре Јелене коме није конфискована имовина, нити одузето држављанство указом из 1947.[3]

Док је његов брат Александар био први Србин који је летео авионом, Ђорђе је био први који је летео над српским небом. Летео је 26. децембра 1910. у авиону Фарман IV којим је пилотирао руски пилот Борис Маслеников. Тог дана је и Павле Карађорђевић летео авионом, чиме је он трећи Србин који је то урадио.[4] Није остао тонски запис његовог гласа, међутим пошто му је брат говорио Цетињским нагласком, вероватно је и он говорио њиме.[5]

Детињство и школовање Уреди

Црна Гора (1887—1894) Уреди

 
Породична слика Карађорђевића настала на Цетињу нешто након 8. септембра 1887. Ђорђа држи мајка у средини слике, десно од њега су његова сестра Јелена и стриц Ђорђе, лево је сестра од тетке Ида Николајевић, док његов отац Петар и стриц Арсен стоје.
 
Слика из детињства
 
Принц Ђорђе Карађорђевић и Мика Петровић Алас, 1906.
 
Принц Ђорђе Карађорђевић у Санкт Петербургу, 1908.

Око 29 година пре његовог рођења његов деда кнез Александар је смењен током Светоандрејске скупштине, после чега се са породицом преселио у своје имање у Темишвару. Братанац његовог деде Ђорђе, син старијег Карађорђевог сина Алексе, по неким комбинацијама је имао могућности да постане нови кнез, а један од главних људи који су му пружали подршку у томе је био његов таст капетан Миша Анастасијевић. Скупштина је међутим одлучила да врати назад Милоша Обреновића на место кнеза, после чега је највероватније и старији Ђорђе са женом Сарком отишао у егзил. После атентата на кнеза Михаила кнез Александар је оптужен да је организовао атентат, па је Карађорђевићима забрањен улаз у Србију, а члан 10 првог поглавља Устава Србије из 1869. у једном делу наводи да је на Карађорђевиће и њихове сроднике и потомке бачено народно проклетство, и да се они не могу бирати за кнежеве. Старија грана Карађорђевића је напослетку завршила у Француској, док су деца кнеза Александра путовала по Европи, да би на крају Петар I Карађорђевић вероватно по први пут посетио Кнежевину Црну Гору 16. (2) јануара 1883. године.[6] Тамо се на кратко настанио, да би се истог лета оженио Зорком која је била најстарија ћерка кнеза Николе. Остали сродници Петра Карађорђевића, попут браће Ђорђа и Арсена који су служили у руској војсци, такође су повремено посећивали Црну Гору у којој се Петар тада трајно населио.

Ђорђе је рођен 8. септембра (27. августа) 1887. године на Цетињу као треће дете и први син Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке. Вест о његовом рођењу је објављена у службеним новинама Кнежевине Црне Горе Глас Црногорца, где је наведено да се он родио на десету годишњицу освајања Никшића, током Црногорско-турског рата.[7] Тог дана је у Београду одржана прослава имендана краљице Наталије Обреновић,.[8] а пошто су Карађорђевићи и Обреновићи били у сукобу, у званичним новинама Србије није било речи о његовом рођењу. Крштен је првог дана Свете Тројице 18. (30.) јуна 1888. године. Кум му је био руски император Александар III, а кумица императорова сестра Марија Александровна. Пошто кумови нису могли лично да присуствују крштењу, именовали су своје заменике; Александар III је именовао посланика Русије у Црној Гори, Кимона Емануиловича Аргиропула, док је царева сестра именовала ћерку књаза Николе, Стану Николајевну. Крштење је обављено у Цркви Успења Пресвете Богородице у Радовићима, локално познату као Црква Свете Госпође.[9] Непосредно по његовом рођењу или крштењу је настала фотографија његове породице, и то је најранија слика на којој се он појављује.

Млађи брат Александар се родио мало више од годину дана касније, 16. (4) децембра 1888, међутим око осам дана дана након тога му од галопирајуће туберкулозе умире стриц који се такође звао Ђорђе и који је био млађи брат његовог оца Петра.[10]

Мајка му је преминула на порођају 16. марта 1890. у 25 година рађајући његовог брата Андрију. После Зоркине смрти и Андрија је убрзо преминуо. Брата од стрица Павла је добио 27. (15) априла 1893. године. Он је био син Арсена и Ауроре Демидове. Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10 живели следеће 4 године.

Швајцарска и Русија (1894—1903) Уреди

 
Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена и Кнежевић Ђорђе, Деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице — Зорке Карађорђевић, Женева 1894.
 
Павле Карађорђевић са мајком Аурором Демидовом 1896. године

Са сестром Јеленом, братом Александром и оцем је још неко време живео на двору свог деде кнеза Николе. Петар је 29. (17) јуна 1894. отпутовао у иностранство[11] одакле се вратио после скоро месец дана, 27. (15) јула.[12] У следећем броју Гласа Црногорца од 3. августа (22. јула) је објављено да је Петар током боравка у иностранству у Женеви узео стан у најам, и да 20. (8) септембра планира да се ради васпитања своје деце трајно пресели тамо. Та вест је дочекана са благим изненађењем, пошто се изгледа у јавности није очекивало да ће се он после 10 година у Црној Гори са породицом иселити одатле.[13] Тако је Ђорђе са братом, сестром и оцем отишао у Женеву, где је са њима и похађао школу. Годину дана по њиховој селидби у Женеву, стриц Арсен се развео од своје жене Ауроре Демидове, па је оставио свог једногодишњег сина Павла код њих.[14] Ђорђе је у том граду заједно са Александром и Павлом похађао школу по називу Брехбил (Brechbühl).[15] Његов отац Петар је једном приликом испричао Арчибалду Рајсу да су његова деца сама ишла до школе и назад, и да је једном приликом влада под Миланом Обреновићем покушала да их отме. Ђорђе му се конкретно једном приликом пожалио да је један човек хтео да га поведе пошто га је претходно задржао на улици. Тамошња полиција је била извештена о томе, и након тога се то није понављало, на шта је тада краљ Петар I похвалио Рајсу швајцарску полицију.[16]

Касније је са братом Александром ишао у војну школу у царској Русији, где су дошли до Кадетског корпуса цара Александра II. Од својих другова кадета је скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке, биле удате у Русији за чланове царске породице. Такође му је и стриц Арсен у то време служио у руској војсци, док је пре смрти 1888. ту служио и његов други стриц Ђорђе. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. године, када су у Србији убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Карактерне особине Уреди

Добио је име према своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Имао је неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду Циганлију у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник.

Престолонаследник Србије (1903—09) Уреди

Први долазак у Србију Уреди

Након Мајског преврата је Србија остала без краља, а државом је управљала новоформирана Друга влада Јована Авакумовића. Влада је сазвала скупштину и сенат са циљем избора новог краља, и одабрали су Ђорђевог оца Петра Карађорђевића. У тренутку избора је Петар са братанцем Павлом живео у Женеви, док је Ђорђе био у Русији са братом Александром где су служили у руској војсци, стриц Арсен такође, док му је сестра Јелена живела са теткама из династије Петровић Његош које су биле удате тамо. Петар је сам дошао у Србију, а око месец дана по његовом доласку је 5. августа (23. јула) 1903. објављено да ће 10. августа (28. јула) у понедељак Ђорђе, Александар и Јелена око пола 7 ујутру доћи у Београд. За њихов дочек је влада направила и посебан одбор.[17] На датум објаве те вести је краљ Петар I одликовао свог млађег сина Александра, млађег брата Арсена, и братанца Павла орденом двоглавог белог орла петог степена. Одлука је у службеним вестима објављена 9. августа (27. јула).[18] Проглас да је Ђорђе стигао у Беч је био 7. августа (25. јула), одакле у недељу 10. августа (28. јула) креће за Београд у коме треба да дође у понедељак око 9. У званичним новинама краљевине Србије се више извештавало о Ђорђевом здрављу, пошто је био престолонаследник, а објављен је и свечани протокол који ће се извршавати при дочеку престолонаследника Ђорђа.[19]

 
Деца краља Петра I у Бечу на путу ка Србији. Објављено у новинама Wiener Bilder од 12. августа 1903.

У понедељак 28. јула 1903. (10. августа по новом календару) је из Беча стигао воз којим је Ђорђе дошао у Београд. На железничкој станици је било присутно доста људи уз вероватно целокупни државни врх. Када је воз стао, краљ Петар је први ушао у воз и извео старијег сина, престолонаследника Ђорђа, пред окупљени народ. На перону је дочекан са одушевљењем, а за њим су редом изашли и његов млађи брат Александар, старија сестра Јелена, стриц Арсен и брат од стрица Павле, и свита која је са њима пошла, у којој су били и доктор Ненадовић, секретар краља Петра, и официри који су предати на службу Ђорђу. Он и Александар су носили уноформу руских кадета, с тим што је Ђорђе имао и ленту Белог Орла на грудима, сестра им је носила свилену хаљину за путовања, док су Арсен и Павле били у цивилу.[20] У протоколу није спомињано да ће на дочеку доћи и Арсен са сином Павлом, а осим Петра I нико од присутних Карађорђевића до тада није крочио у Србију, нити се тамо родио. Старија Алексина грана породице, коју су чинили Сарка, Алекса и Божидар, није била на овом дочеку.

 
Јелена, Ђорђе, Александар и Павле Карађорђевић у младости. Слика је вероватно настала нешто после њиховог доласка у Србију.

Краљ је повео Ђорђа поред почасне чете која им је дала одговарајући поздрав, затим су отишли до чланова актуелне Авакумовићеве владе које му је отац представио, да би га онда шеф владе Јован Авакумовић поздравио једним дужим говором. Ђорђе му је на говор одговорио:[20]

Окупљени народ је поздравио говор, после чега је председник београдске општине Никола Стаменковић Ђорђу дао со и хлеб, и одржао свој поздравни говор. Он му се захвалио, па се упознавао са члановима дипломатског кора, државним службеницима, и осталим окупљеним народом.[20] Жена Јована Авакумовића је Јелени Карађорђевић дала букет цвећа. После неког времена се краљ Петар са породицом одвезао до Саборне цркве, где је Митрополит београдски Инокентије са свештенством одржао молитву и благодарење. У првим колима је био Петар са престолонаследником Ђорђем, у другом Јелена и Александар, у трећем Арсен и Павле, док је за њима ишла и њихова свита. После службе у цркви су отишли у Двор.[21]

По једном руском извору Ђорђе се у овом тренутку живота солидно служио српским језиком, али му то није био главни језик у комуникацији, већ је то био француски. У Женеви где је одрастао велика већина грађана говори француски, а тим језиком су на двору и код краља Николе изгледа говорили његови рођаци са мајчине стране, а и његов отац Петар. Млађи брат Александар по том извору скоро уопште није говорио српски када је дошао у Србију, већ је морао да га учи.[22]

Анексиона криза Уреди

Први митинг у Београду Уреди

 
Престолонаследник Ђорђе (у позадини на балкону) позива демонстранте на рат са Аустроугарском током демонстрација 1908. године. Слика објављена у новинама Wiener Bilder (Бечке слике) 21. (9.) октобра 1908.

У Београду је 28. септембра (10. октобра) 1908. године одржан велики протестни митинг поводом анексије Босне од стране Аустроугарске. По писању „Политике” око 3.000 људи се до пола 4 скупило код споменика Кнеза Михаила, и онда је Бранислав Нушић позвао окупљене да оду до двора и поздраве краља Петра и престолонаследника Ђорђа. Када су пристигли до двора, поздравили су краља, па је неко из масе позвао да се оде до престолонаследникове куће. По доласку на одредиште, повицима су поздравили и Ђорђа, који се затим појавио на прозору. Пошто се један војни добровољац, Јован Сремац, обратио престолонаследнику кратким говором, Ђорђе се обратио окупљенима следећим речима:[23]

Сутрадан је „Политика” пренела честитке кнеза Петра Петровића Његоша поводом Ђорђевог говора, и одговор Ђорђа кнезу Петру.[24]

Други митинг у Београду Уреди

 
Застава Аустрије коју је по неким причама Ђорђе запалио на овом митингу. Број Политике од 16. (3) октобра 1908, који је покривао ову причу, не наводи тај догађај.
 
Петар Марковић — Смрт аждаји, Принц Ђорђе Карађорђевић као Св. Ђорђе, 1908, литографија, Галерија Матице Српске. На аждаји је написано "Аустрија".

Други велики протестни митинг је одржан 15. (3) октобра 1909. Демонстранти су се окупљали код споменика кнеза Михаила испред кога су око поднева развијене три заставе. Око пола 4 је народ почео да се окупља код трга, а из Коларчеве улице су дошли и Херцеговци који су били одушевљено поздрављени. Од зграде Универзитета у Београду су пошли и студенти уз музику. Окупљени су узвикивали "Живела српска Босна и Херцеговина!" и "Доле Аустрија! Смрт отимачима!". Након неког времена су заставници покупили три постављене заставе са постоља, и кренули су ка двору. Испред двора су поздравили краља Петра, да би даље продужили ка двору престолонаследника Ђорђа. Прошли су и поред аустроугарске амбасаде која је била на углу Ресавске и Крунске улице, и коју је чувало два обруча полиције и жандармерије. Демонстранти нису обраћали претерану пажњу на амбасаду, већ су продужили ка Ђорђевом двору. Испред двора су га дозивали, али он се није одазивао пошто тада није био тамо, али је јављено да је на путу назад. Када је стигао, пропустили су га до његовог прозора и онда је он одржао следећи говор:[25]

По писању Политике, његов говор је прекидан овацијама, а по његовом крају су демонстранти позивали на Дрину и на рат са Аустријом, на шта је и Ђорђе одговорио гестикулацијом да и он то жели да уради. Маса људи је затим кренула ка Теразијама, пред "Росијом" су чинилу овације заступнику француског амбасадора, да би на крају завршили испред енглеске амбасаде. Око пола 7 су се демонстранти и разишли.[25]

По неким причама је вероватно приликом овог митинга Ђорђе запалио црно-жуту заставу Аустрије. Број Политике од 16. (3) октобра 1908. године који је покривао овај догађај није то споменуо.[26] Аустроугарске новине Das interessante Blatt (Занимљиви лист) у броју од 22. октобра 1908. нису навеле да је он лично запалио заставу, али да је прилично јавно и отворено поздравио њено спаљивање на демонстрацијама.[27]

Абдикација Уреди

 
Слика из 1916. године
 
Краљевић Ђорђе са француским маршалом Фердинандом Фошом. Објављено у француским новинама Le Miroir, додатку Le Petit Parisien 11. јула 1915. године.

Добровољно је понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Његовој абдикацији је претходио и инцидент на двору у коме је он смртно ранио свог слугу, што је значајно допринело нарушавању његовог угледа и притиску јавности за његово повлачење.[28] Нови престолонаследник постао је Ђорђев брат Александар, који тада долази из Санкт Петербурга.

Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако „Политика“ у коментару вести о абдикацији пише: „... Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији.”[29]

 
Принц Ђорђе Карађорђевић на Мачковом камену. Фотографија из спомен збирке Ристе Марјановића

Након те абдикације, Ђорђе је остао само принц, такође, пошто је краљев син, негде је називан и краљевић Ђорђе. Чак и након смрти свог оца краља Петра је, конкретно у Политици, називан краљевићем.

Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа, јер је за време Анексионе кризе 1908. давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрација на тргу спалио аустроугарску заставу.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у Бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.[30]

Између два светска рата Уреди

 
Краљевић Ђорђе (X) и Министар Војни, генерал г. Зечевић (XX), на челу официра у тренутку полагања заклетве новоме краљу Александру I 1921, после смрти краља Петра I

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар. Дворски савет је у новембру 1922. требало да разматра спорну ситуацију са Ђорђем, али он је упутио писмо у којем је изразио жаљење за "досадашње моје поступке".[31]

Принц Ђорђе је ухапшен 15. (3) маја 1925. године и смештен најпре у дворац Тиквеш код Беља,[2] а годину дана касније је премештен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници, код Ниша.[32]

Реакција на Марсељски атентат Уреди

У тренутку Александрове посете Француској, Ђорђе је био око девет година на лечењу, од чега годину дана у Бељу, а онда у Горњој Топоници, код Ниша. Неколико дана пре саме посете је преко радија сазнао да ће краљевски пар посетити Француску. У својим мемоарима је описао тренутак када је сазнао за Марсељски атентат:[33]

Сазнао је да је престо преузео кнез Павле, његов брат од стрица, који га по Ђорђевим речима "никада није волео". Ђорђе није био присутан на Александровој државној сахрани. Није наведен разлог, али вероватно му није било дозвољено да напусти Горњу Топоницу током лечења.

Други светски рат Уреди

Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.

Када је ослобођен Београд, 1944. године, одмах се састао са генерал-лајтнантом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера, тврдећи да му је довољан и његов бицикл.

Живот после Другог светског рата Уреди

 
Принц Ђорђе, 27. августа 1905. године. Усликао: Милан Јовановић

После Другог светског рата, нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије, који су у том тренутку били у изгнанству, осим његовој сестри Јелени и њему.[3] Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. Сестра му је након 1919. живела у Ници, у Француској. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.

Његов рођак Михаило Петровић Његош је 1948. такође дошао у Београд,[34] где је једно време и живео, чиме су њих двојица били једини чланови својих династија који су боравили у послератној Југославији. Није познато да ли су се сретали, ни да ли је неко од њих двојице знао да су у истом граду. Ђорђе изгледа после рата није имао контакта са остатком породице која је била у егзилу, али је кнез Павле у преписци са Костом Ст. Павловићем повремено питао за њега, а сазнао је и да се он оженио, али није знао ко му је жена.[35]

Медији су 2010. пренели неутемељену вест да је принц Ђорђе имао ћерку Јелену и унуку Марију Јелисавету, рођену 1932. у Београду.[36][37]

Смрт и сахрана Уреди

Преминуо је у Београду, у дубокој старости од 85 година, 17. октобра 1972. године. Као и деда, отац, брат, сестра, брат од стрица и братанац, преминуо је у уторак, што се по неким тумачењима сматра несрећним даном за династију Карађорђевић. Две године пре њега је преминуо његов братанац Петар II Карађорђевић. Након смрти је био сахрањен на Новом гробљу у Београду,[38] у непосредној близини Спомен-костурнице бранилаца Београда.

Почетком 1990-их су се поједини Карађорђевићи вратили у Србију, а међу првима је био његов братанац Томислав. У Борби од среде 16. октобра 1991. је било написано да је Ђорђева последња жеља била да га сахране у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, и да ће се она те недеље и остварити.[38] Захтев за премештање је властима Србије поднела његова удовица Радмила.[1] Опонумоћеник породице Карађорђевић, адвокат Сава Анђелковић, обавестио је јавност да ће у петак 18. октобра ујутру Ђорђево тело бити ексхумирано, и у 12 сати бити пренето у Саборну цркву у Београду ради вршења црквених обреда. Поред Анђелковића, чланови комисије за ексхумацију су били директор задужбине на Опленцу Миладин Гавриловић и књижевник Данко Поповић.[1] Заупокојену литургију је служио патријарх српски Павле, а од чланова породице је било написано да су присуствовали Ђорђева жена Радмила, и још неки присутни чланови Карађорђевића.[38] После службе је ковчег био изложен од 15 до 19 часова како би грађани одали почаст, а у недељу 20. октобра од 11 сати је извршено премештање остатака на Опленац.[1] Касније је поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

Мати ти је била Црногорка, али ти је отац Србијанац Уреди

Из његовог детињства потиче једна анегдота да се током одрастања једном приликом потукао са локалним Цетињанином, и да су сви окупљени навијали за тог дечка. После тог догађаја је свом деди кнезу Николи то испричао, и да му није било јасно зашто су сви били против њега. Кнез Никола му је рекао да је то због тога што Ђорђе није Црногорац, упркос томе што му је мајка била Црногорка, већ је Србијанац јер му је отац Србијанац. Додао је и да треба да буде поносан што је Србијанац и Србин, и да треба да буде радостан што је Србин, баш као да је прави Црногорац.[39] Док се у савременом добу у појединим круговима ова изјава тумачи као један од доказа да Црногорци нису Срби, у то време је Црногорац била регионална одредница попут Шумадинац или Херцеговац. Сам кнез Никола је приликом посете Александра Обреновића Црној Гори на Ђурђевдан 1897. као део здравице изговорио:[40]

Наводи о хомосексуалности Уреди

Повремено се у вестима о Ђорђу јавља и то да је наводно био хомосексуалац, и да је у једном тренутку можда и био у вези са својим учитељем и пријатељем Миком Петровићем Аласом. Његов отац Петар I се по тим причама "до Бога жалио што му Мика Алас печати сина одастраг", а сам Ђорђе се сврстава у групу наводних хомосексуалаца попут Слободана Јовановића, Петра Живковића, па и Мике Аласа.[41]

Са друге стране Ђорђе је током живота показивао интересовање и за жене. Свог слугу Стевана Колаковића је смртно ранио због тога што није испоручио писмо некој жени, а за разлику од Слободана Јовановића, Михаила Петровића Аласа и Петра Живковића, он се јесте оженио. После Другог светског рата је оженио Радмилу Радоњић, која је на те гласине наводно одговарала да "неверне Томе пошаљу своје ћерке или жене код њега" па да се разувере у гласине.[42]

Титуле и признања Уреди

  • 8. септембар 1887 — 15. јун 1903: Његово Височанство кнез Ђорђе П. Карађорђевић
  • 15. јун 1903 — 27. март 1909: Његово Краљевско Височанство принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић од Србије
  • 27. март 1909 — 17. октобар 1972: Његово Краљевско Височанство принц Ђорђе Карађорђевић

Одликовања Уреди

Инострана одликовања Уреди

Аутобиографија Уреди

Главни чланак: Истина о моме животу

Написао је аутобиографију „Истина о моме животу“, у којој је пред крај свог живота сабрао сећања свега онога што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука.

Филмови, серије, и културно наслеђе Уреди

Породица Уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марица Живковић
 
 
 
 
 
 
 
Александар Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јаков Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
Јеврем Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Персида Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Младен Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
Јованка Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Босиљка
 
 
 
 
 
 
 
Ђорђе Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Станко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Зорка Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Родитељи Уреди

име слика датум рођења датум смрти
Краљ Петар I   11. јул 1844. 16. август 1921.
Кнегиња Зорка   23. децембар 1864. 16. март 1890.

Супружник Уреди

име слика датум рођења датум смрти
Радмила Радоњић 4. јул 1907. 5. септембар 1993.

Занимљивости Уреди

 
Слика краљевића Ђорђа у Спомен-цркви Св. Стефана Високог на Мачковом камену
  • Родио се на десету годишњицу освајања Никшића током Црногорско-турског рата.[7]
  • Његов рођендан и имендан краљице Наталије Обреновић се падао истог дана, 8. септембра (27. августа).
  • После стрица и даљег рођака је био трећи Ђорђе у династији Карађорђевић.
  • Трећи је најстарији син неког владара из династије Карађорђевић који није дошао на престо. Пре њега ни Алекса ни Алексије Карађорђевић нису дошли на престо.
  • Био је талентован за математику и течно је говорио француски. Остало је и његово писмо које је 12. марта 1911. написао француском математичару Анрију Поенкареу.[48]
  • Док је његов млађи брат Александар био први Србин који је летео авионом, Ђорђе је био први Србин који је летео изнад Србије. Летео је 26. децембра 1910. у авиону Фарман IV којим је пилотирао руски пилот Борис Маслеников. Тог дана је и Павле Карађорђевић летео авионом, чиме је он трећи Србин који је то урадио, а други над Србијом.[4]
  • Једини је члан династије Карађорђевић који је остао да живи у Југославији након Другог светског рата, и једини поред сестре Јелене коме није конфискована имовина, нити одузето држављанство указом из 1947.[3]
  • Његов рођак Михаило Петровић Његош је 1948. такође дошао у Београд,[34] где је једно време и живео, чиме су њих двојица били једини чланови својих династија који су боравили у послератној Југославији. Није познато да ли су се сретали, ни да ли је неко од њих двојице знао да су у истом граду.
  • Као и отац, брат, сестра, братанац и брат од стрица преминуо је у уторак, што се по неким тумачењима сматра несрећним даном за династију Карађорђевић.
  • Појављује се на два снимка: на крунисању свога оца Петра I и на његовој сахрани.[49]
  • Био је виши од свог стрица Арсена и брата од стрица кнеза Павла,[49] а самим тим и од брата Александра I,[50] што значи да је имао нешто изнад 1,74m.
  • После Другог светског рата изгледа није имао контакта са остатком породице која је била у егзилу, али је кнез Павле у преписци са Костом Ст. Павловићем повремено питао за њега, а сазнао је и да се он оженио, али није знао ко му је жена.[35]
  • По неким подацима је наводно једном приликом играо покер са Лепом Лукић.[51]
  • Престолонаследник Александар је 18. октобра 2002. у име династије издао саопштење поводом 30 година од смрти краљевића Ђорђа. У њему се између осталог наводи да је "био човек велике личне храбрости и импулсивног карактера и у позним годинама живота био је омиљена фигура међу Београђанима, између осталог и као једини Карађорђевић који није морао да напусти своју земљу."[52]
  • У Спомен-цркви Св. Стефана Високог на Мачковом камену се налази и његова слика, где је наведено да је рањен током битке на Мачковом камену.
  • По једном руском извору Ђорђе је при првом доласку у Србију 10. августа (28. јула) 1903. солидно говорио српски језик, али му то није био главни језик у комуникацији, већ је то био француски. У Женеви где је одрастао велика већина грађана говори француски, а тим језиком су на двору и код краља Николе изгледа говорили његови рођаци са мајчине стране, а и његов отац Петар. Такође се наводи да је знао и енглески и руски. Млађи брат Александар по том извору скоро уопште није говорио српски када је дошао у Србију, већ је морао да га учи.[22]
  • Деда му је био краљ Црне Горе, теча и брат од тетке краљеви Италије, а тетка краљица Италије.
  • Био је пушач.[53]
  • Први је српски престолонаследник који се одрекао наслеђа у корист млађег брата.
  • Стицајем околности је на 32. годишњицу његове абдикације 27. марта 1941. извршен Мартовски пуч.

Видите још Уреди

Референце Уреди

  1. ^ а б в г Б.С. (18. октобар 1991). „Сахрана на Опленцу - Данас ексхумација Ђорђа Карађорђевића”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. Приступљено 16. август 2023. 
  2. ^ а б „Краљевић Ђорђе”. digitalna.nb.rs. Политика. 4. мај 1925. стр. 1. Приступљено 28. јун 2022. 
  3. ^ а б в Председништво президијума народне скупштине ФНРЈ (8. март 1947). „Указ о одузимању држављанства” (PDF). royalfamily.org. Приступљено 27. мај 2022. „Не спомињу се Ђорђе Петра Карађорђевић, ни Јелена Петра Карађорђевић” 
  4. ^ а б Владимир Лепојевић (11. август 2013). „Летење младих Карађорђевића у пионирском добу ваздухопловства”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Ваздухопловне традиције Србије. Архивирано из оригинала 19. мај 2022. г. Приступљено 18. мај 2022. 
  5. ^ „Jedinstveni tonski snimak kralja Aleksandra I Karađorđevića (1933)”. youtube.com. 1933. Приступљено 27. мај 2022. 
  6. ^ „Домаће вијести - Цетиње 15. јануара” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 15. јануар 1883. Приступљено 10. јануар 2023. „Средина четврте колоне на трећој страни” 
  7. ^ а б „Домаће вијести” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 30. август 1887. Приступљено 2. јул 2022. „Десни део при врху треће стране” 
  8. ^ „Неслужбени део, Београд, 27. августа”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 27. август 1887. Приступљено 4. јул 2022. „Насловна страна, крајња десна колона при врху” 
  9. ^ „Из Двора. — Крштење” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 18. јун 1888. Приступљено 2. јул 2022. „Средина прве стране” 
  10. ^ „Књаз Ђорђе А. Карађорђевић” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 18. децембар 1888. Приступљено 10. јануар 2023. 
  11. ^ „Домађе вијести - 17. јун 1894.” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 18. јун 1894. Приступљено 11. јануар 2023. „Четврта страна, прва колона скроз лево при средини” 
  12. ^ „Домаће вијести - 15. јул” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 16. јул 1893. Приступљено 11. јануар 2023. „Трећа страна, средина прве колоне” 
  13. ^ „Домаће вијести Цетиње 22. јула - С Двора” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 23. јул 1894. Приступљено 11. јануар 2023. „Трећа страна, колона скроз десно по средини” 
  14. ^ Коста Ст. Павловић (1980). „Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом (1950—1976) (28. страна)” (PDF). 27mart.com. Приступљено 14. јануар 2023. „...Међутим, ја сам напустио Русију кад сам био годину дана стар, 1894, a моји су се родитељи растали 1895. кад су ме оставили у Женеви код стрица кр(аља) Петра I c ким сам увек живео и то дуже него његова деца. Синови (Ђорђе и Александар, пр. п.) су били у руским школама а кћерка (Јелена, пр. п.) код руских тетака, и тако сам био сам са стрицом 1903. кад је постао краљ.” 
  15. ^ Коста Ст. Павловић (1980). „Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом (1950—1976) (28. страна)” (PDF). 27mart.com. Приступљено 14. јануар 2023. „...Кад су моју жену родитељи 1920. уписали у женевску школу "Брехбил", коју су некад посећивали краљ Александар, краљевић Ђорђе и кнез Павле...” 
  16. ^ „Arčibald Rajs o Kralju Petru I Karađorđeviću”. talijaizdavastvoblog.wordpress.com. 9. децембар 2017. Приступљено 14. јануар 2023. „...On hvali ženevsku policiju koja je bila uvek vrlo predusretljiva prema njemu. Kako su njegova deca išla u školu sasvim sama, Obrenovićeva vlada je htela da ih otme, i, jednog dana, njegov sin Đorđe dođe kući i ispriča kako je neki gospodin hteo da ga povede, pošto ga je zadržao na ulici. Čim je policija bila izveštena, ona je sprečila da se ne ponove ovakve stvari. „Ah, ja bih hteo da Srbija i Srbi budu kao Švajcarska i Švajcarci!” kazao mi je on...” 
  17. ^ „Неслужбени део: домаће вести - Дочек Њихових Височанстава, Краљеве Деце”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 23. јул 1903. Приступљено 28. јануар 2023. „Прва страна, крајња десна колона” 
  18. ^ Петар I Карађорђевић (24. јул 1903). „Службени део”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. „Колона скроз лево испод прогласа о протоколу.” 
  19. ^ „Насловна страна Српских новина (25. јул 1903)”. digarhiv.nbs.rs. 25. јул 1903. Приступљено 29. јануар 2023. 
  20. ^ а б в „Дочек краљеве деце”. digarhiv.nbs.rs. 28. јул 1903. Приступљено 29. јануар 2023. 
  21. ^ „Дочек краљеве деце (наставак)”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 28. јул 1903. Приступљено 29. јануар 2023. „Друга страна новина” 
  22. ^ а б Галина Шевцова. Красные маки для княгини. — М: Союз- Дизайн, 2017. — С. 37.
  23. ^ „Јучерашњи дан — престолонаследников говор”. digitalna.nb.rs. НБС. 29. септембар 1908. стр. 1. Приступљено 16. јун 2022. 
  24. ^ „Престолонаследник Ђорђе и кнез Петар”. digitalna.nb.rs. НБС. 30. септембар 1908. стр. 2. Приступљено 16. јун 2022. 
  25. ^ а б „Јучерашњи дан - Нове манифестације, престолонаследник оглашује рат тиранима”. digitalna.nb.rs. Политика. 3. октобар 1908. Приступљено 17. јануар 2023. „Вест у другој колони на другој страни новина.” 
  26. ^ „Политика (3. октобар 1908)”. digitalna.nb.rs. 3. октобар 1908. Приступљено 17. јануар 2023. 
  27. ^ „Die Kriegshetze in Belgrad gegen Österreich-Ungarn” [Ратно хушкање у Београду против Аустро-Угарске]. anno.onb.ac.at (на језику: немачки). Das interessante Blatt. 22. октобар 1908. Приступљено 31. март 2023. „Други пасус треће колоне на 11. страни новина.” 
  28. ^ „Криви увек други”, Вечерње новости, 27. март 2010.
  29. ^ „Политика“, 15. март 1909. pp. 2[мртва веза], „Престолонаследник Александар“ (Дигитална Народна библиотека Србије)
  30. ^ „Сабља краљевића Ђорђа (РТС, 28. септембар 2014)”. Архивирано из оригинала 1. 10. 2014. г. Приступљено 1. 10. 2014. 
  31. ^ "Политика", 13. нов. 1922, стр. 3
  32. ^ „Принц је ипак био мало луд? Истине и лажи о најчуднијем Карађорђевићу”, Блиц, 10. октобар 2016.
  33. ^ Ivana Anđelković (4. мај 2021). „Đorđe Karađorđević i Tito”. blic.rs. Блиц. Приступљено 21. мај 2022. 
  34. ^ а б Č. Prelević (2. avgust 2010). „Tri puta odbio krunu”. novosti.rs. Večernje novosti. Приступљено 27. avgust 2022. „Taj civilni list priznala je i komunistička vlada u novoj Jugoslaviji, pa je, posle robijanja u nemačkim zatvorima, 1948. došao u Beograd....” 
  35. ^ а б Коста Ст. Павловић (1980). „Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом (30. страна)” (PDF). 27mart.com. Приступљено 11. јануар 2023. „Тридесета страна” 
  36. ^ Генеалогија, плава крв и патка за новинаре (НСПМ, 18. јануар 2010)
  37. ^ Дејан Несторовић доводи у Србију потомка прица Ђорђа Карађорђевића („Свет“, 27. јул 2010)
  38. ^ а б в Н.Т. (16. октобар 1991). „Сахрана на Опленцу - Биће испуњена последња жеља принца Ђорђа Карађорђевића”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. Приступљено 16. август 2023. 
  39. ^ „“Rođen si ovde i mati ti je bila Crnogorka, ali ti je otac Srbijanac, pa si i ti Srbijanac”: Kako je knjaz Nikola razgovarao sa svojim unukom princom Đorđem”. nedeljnik.rs. 22. јануар 2020. Приступљено 16. август 2023. 
  40. ^ „Трећи дан (Доњи десни угао друге стране)” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 26. април 1897. Приступљено 16. август 2023. 
  41. ^ Лидија Стоисављевић (20. јун 2020). „Mika Alas, princ, general… Slavni Srbi koji su bili gej”. nova.rs. Приступљено 19. март 2023. 
  42. ^ „MISTERIOZNA ĆERKA PRINCA KARAĐORĐEVIĆA: Mislili su da on nema dece, a ona je odigrala OGROMNU ulogu u našoj istoriji!”. espreso.co.rs. 28. новембар 2017. Приступљено 19. март 2023. 
  43. ^ Петар I Карађорђевић (5. децембар 2022). „Службени део”. digarhiv.nbs.rs. Народна банка Србије. Приступљено 30. август 2022. „Прва вест у крајње левој колони. Иако је објављено 17. (5) децембра, на дну указа пише 30. новембар.” 
  44. ^ „Odlazak ratnika — povratak marsala (full cast and crew)”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 
  45. ^ „Black Sun — Zarko Lausevic as Princ Djordje Karadjordjevic”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 
  46. ^ Lidija Georgijev (1. decembar 2017). „Prinčevu vilu u Toponici nagriza zub vremena”. rts.rs. RTS. Приступљено 10. октобар 2022. 
  47. ^ S. Marković (30. avgust 2019). „Vila kraj Niša u kojoj se lečio Đorđe Karađorđević propada bez zaštite”. juznevesti.com. Južne vesti. Приступљено 10. oktobar 2022. 
  48. ^ Ђорђе Карађорђевић (12. март 1911). „Djordje Karadjordjević to H. Poincaré”. henripoincarepapers.univ-nantes.fr (на језику: француски). Универзитет у Нанту. Приступљено 8. јануар 2023. 
  49. ^ а б „Сахрана Краља Петра I Ослободиоца 1921.године”. youtube.com. 1921. Приступљено 8. јануар 2023. „На почетку, кратко у средини, и на крају клипа је скроз десно на степеницама.” 
  50. ^ На овој разгледници су Арсен, Павле и краљ Александар исте висине, а Павле и Александар су били мало виши од 1,73 m
  51. ^ Milan Jovanović Strongman (24. август 2020). „Djordje Karadjordjevic, da li je zaista bio lud? - (Deo sa Lepom Lukić)”. youtube.com. Приступљено 14. јануар 2023. 
  52. ^ Канцеларија престолонаследника Александра (18. октобар 2002). „30-ГОДИШЊИЦА СМРТИ Њ.К.В КРАЉЕВИЋА ЂОРЂА”. royalfamily.org. Приступљено 16. јануар 2023. 
  53. ^ На слици из старости држи цигарету у десној руци.

Напомене Уреди

  1. ^ 27. августа по старом календару
  2. ^ Период обухвата смрт краља Петра I и рађање Петра II. Неки правници су у то време сматрали да се Ђорђе није одрекао права наследства престола у Краљевини СХС, пошто је то нова држава, а Александар тада није имао потомке. И сам Ђорђе је једно време био тог става. Рађањем Петра II је то питање дефинитивно решено
  3. ^ Стечен у војсци Краљевине Србије, признат у Краљевини Југославији и касније у СФРЈ.

Спољашње везе Уреди

 
Ђорђе П. Карађорђевић на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_П._Карађорђевић&oldid=26094394”