Ница (франц. Nice) је лучки град, смештен недалеко од италијанске границе, између Кана и Монака. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 347.060.[2][3]

Ница

Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Француска
РегионПрованса-Алпи-Азурна обала
ДепартманПриморски Алпи
Становништво
Становништво
 — 2017.942.886 [1]
 — густина13.110,21 ст./km2
Географске карактеристике
Координате43° 42′ 12″ С; 7° 15′ 59″ И / 43.703393° С; 7.266274° И / 43.703393; 7.266274
Временска зонаUTC+1, лети UTC+2
Површина71,92 km2
Ница на карти Француске
Ница
Ница
Ница на карти Француске
Остали подаци
ГрадоначелникКристијан Естрози
Поштански број06000, 06100, 06200, 06300
Позивни број493
INSEE код06088
Петао је постао симбол Француске, захваљујући игри речи. Наиме, на латинском језику, "gallus" је значио и петао и гал, а током римске епохе, Француска се звала Галија. Стога је дошло до поистовећивања петла са Галијом и Галима, а данас и са Француском.

Географија уреди

 
Лука Нице

Ница се састоји из три различита дела по физиономији, а донекле и по функцијама. То су: стари део града, Симез (старо римско регионално средиште) и нови део града.

Стари део града карактерише се релативно уским, местимично кривудавим улицама и осталим одликама медитеранских градова (високим кућама саграђеним углавном од камена са карактеристичним дрвеним капцима на прозорима). Источно од старог града и луке, на полуострву Кап-Фера, у густим, вечно зеленим медитеранским шумама, развило су луксузно туристичко насеље Вилфранш са више од 3.000 вила, која се временом територијално спојила са Ницом. Још источније, а опет у заливу, развило се друго туристичко насеље Болије.

Нови део града се простире поред обале, односно дуж једног широког и овалног залива жаловитом обалом. Његову најупадљивију одлику представљају широке авеније декорисане зеленим палмама, разноврсним цвећем и травњацима. Најпривлачнија од свих је надалеко чувено „Енглеско шеталиште“ на коме су редом поређани најелитнији хотели и луксузне виле.[4] Ова улица пружа се 5 km дуж залива, тј. од саме делте Вара. Све остале улице међусобно су паралелне, широке и готово сасвим праве, са знатно новијим, комфорним кућама. Ова четврт прошарана је многим вртовима, дивним парковима. Има велики број цвећара и продавница са сувенирима.

Клима уреди

Због свог положаја, Ница је једно од најтоплијих места Азурне обале. Најпријатнији месеци за путовање су мај и период од половине септембра до половине октобра. Најкишовитији дани су у фебруару и марту, а од јуна до августа могуће су велике врућине. Зиме су благе и нема мраза, па је зато овај град у 19. веку Енглезима био омиљено место за одмор у току зиме, што данас доказују велики хотели и баште. Блага клима погодна је и за виноградарство.

Клима (Ница)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 22,5
(72,5)
25,8
(78,4)
26,1
(79)
26,0
(78,8)
30,3
(86,5)
36,8
(98,2)
36,3
(97,3)
37,7
(99,9)
33,9
(93)
29,9
(85,8)
25,4
(77,7)
22,0
(71,6)
37,7
(99,9)
Средњи максимум, °C (°F) 13,1
(55,6)
13,4
(56,1)
15,2
(59,4)
17,0
(62,6)
20,7
(69,3)
24,3
(75,7)
27,3
(81,1)
27,7
(81,9)
24,6
(76,3)
21,0
(69,8)
16,6
(61,9)
13,8
(56,8)
19,6
(67,3)
Просек, °C (°F) 9,2
(48,6)
9,7
(49,5)
11,6
(52,9)
13,6
(56,5)
17,4
(63,3)
20,9
(69,6)
23,8
(74,8)
24,1
(75,4)
21,0
(69,8)
17,4
(63,3)
12,9
(55,2)
10,1
(50,2)
16,0
(60,8)
Средњи минимум, °C (°F) 5,3
(41,5)
5,9
(42,6)
7,9
(46,2)
10,2
(50,4)
14,1
(57,4)
17,5
(63,5)
20,3
(68,5)
20,5
(68,9)
17,3
(63,1)
13,7
(56,7)
9,2
(48,6)
6,3
(43,3)
12,4
(54,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −7,2
(19)
−5,8
(21,6)
−5,0
(23)
2,9
(37,2)
3,7
(38,7)
8,1
(46,6)
11,7
(53,1)
11,4
(52,5)
7,6
(45,7)
4,2
(39,6)
0,1
(32,2)
−2,7
(27,1)
−7,2
(19)
Количина падавина, mm (in) 69,0
(27,17)
44,7
(17,6)
38,7
(15,24)
69,3
(27,28)
44,6
(17,56)
34,3
(13,5)
12,1
(4,76)
17,8
(7,01)
73,1
(28,78)
132,8
(52,28)
103,9
(40,91)
92,7
(36,5)
733,0
(288,58)
[тражи се извор]

Историја уреди

Неоспорно је де је главни град Азурне обале. Ница је предео који је још од најстаријих времена био непрекидно, густо насељен. Доказ су предмети нађени у Грималдијевој пећини и присуство људи још у Палеолиту и Неолиту. Природне погодности ове области користили су Грци, који су своју насеобину назвали Никаеа,[5], а то име задржали су се и Римљани, који су касније освојили ову регију. У 14. веку Авињон је био духовни центар и цела Прованса је доживела литерарни и уметнички процват. Док је Прованса овим дефинитивно постала француска, будућност Нице је кроз повезаност са савојским војводама доживела обрт. Град је 1793. анектиран од Француске, а 1814. припао је династији Савоја, све док, после масовног протеста народа 1860, коначно није додељен Француској.

Демографија уреди

Демографија
1945.1954.1962.1968.1975.1982.1990.1999.2006.2011.
211.165244.400295.000322.422346.600337.085342.439342.738347.060344.064

Фестивали уреди

Разни фестивали и карневали уносе у живот изузетну ведрину, јужњачку присност и топлину. Познати су цветни фестивал односно „Битка цвећем“ први пут одржан 1876, зимски карневал, спектакли са вештачком ватром.

Партнерски градови уреди

Срби у Ници уреди

У Ници је, по наводима Делфе Иванић, у време Првог светског рата, било 7 српских малих кафана где се хранио, углавном српски свет. Тада је основано и једно српско женско удружење „L komite de dam Serb“ за чију је председницу изабрана гђа Стана Лозанић (супруга Симе Лозанића), а за потпредседнице Мара Марка Трифковића (суприга Марка Трифковића) и Делфа Иванић. Циљ удружења је било помагање српским сиромашним избеглицама, који су се нашли у туђини, без довољно новца. Продавале су лутке обучене у српске народне ношње, у Ници и у Лиону, а део су слале у Париз и Америку. Организовале су и изложбу слика Пашка Вучетића и др. Канцеларија им је била у једној соби конзулата. У Ници је тада постојао и интернат српске женске деце.[6]

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ „National Institute of Statistics and Economic Studies”. 
  2. ^ Demographia: World Urban Areas, March 2010
  3. ^ „INSEE – Résultats du recensement de la population de 2008 – Aire urbaine de Nice”. Архивирано из оригинала 5. 2. 2013. г. Приступљено 18. 10. 2013. 
  4. ^ Ruggiero 2006, стр. 137.
  5. ^ Ruggiero 2006, стр. 17–18.
  6. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 171, 173. ISBN 978-86-7403-172-8. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди