Отворите главни мени

Делфа Иванић (Подгорица, 6. март 1881Београд, 14. август 1972) је била српска сликарка, добротворка и заједно са Надеждом Петровић идејни творац Кола српских сестара.

Делфа Иванић
D.i.jpg
Датум рођења(1881-03-06)6. март 1881.
Место рођењаПодгорица
Књажевина Црна Гора
Датум смрти14. август 1972.(1972-08-14) (91 год.)
Место смртиБеоград
СФР Југославија

Садржај

МладостУреди

Потиче из угледне породице. Њена мајка Цвија рођена Вуксановић је била из чувене херцеговачке породице из Стоца,[1] а отац дон Иван Мусић био је херцеговачки војвода, главар католика из Попова Поља,[2] један од главних вођа устанка у Херцеговони.[3] Након устанка родитељи су живели на Цетињу и у Подгорици.[1] Преселили су се у Србију, већ 1881, после интрига и неспоразума оца са књазом Николом. Врло брзо, отац је у Србији стекао широк круг пријатеља. Мајка се разболела највероватније од туберкулозе и умрла већ 1886, а 1888, умро је и отац.[1]

Пошто је као девојчица остала без родитеља, као сироче ју је усвојио Михаило Богићевић, председник Београдске општине. Основну (1887–1891) и Вишу женску школу (1891–1897) завршила је у Београду,[1] а студије хемије у Женеви (1897–1899) прекинула је због поочимове смрти. Након тога се запослила у Скопљу 1900. године као учитељица наставница. У Скопљу је стекла широк круг пријатеља, међу њима је био и Иван Иванић, књижевник, српски вицеконзул у конзулату у Скопљу, већ признат национални и културни радник, за кога се удала већ наредне 1901. године.[1] Због његовог посла често је мењала место пребивалишта. Живели су у Скопљу, Цариграду, Будимпешти, Ријеци, Трсту, Франкфурту на Мајни. Обоје су били сведоци великог страдања српског народа у Старој Србији и Македонији након Илинданског устанка.[1]

Са сликарком Надеждом Петровић, водила је разговоре о убиствима и страдањима српског народа и обе су се сложиле око тога да жене у Краљевини Србији морају нешто да учине око тога. Резултат разговора је био оснивање Кола српских сестара 15/28. августа 1903. године,[4] Сарађивала је са часописима као што су Зора, Босанска вила, Домаћица, Бранково коло, Женски свет. До Првог светског рата живела је у Цариграду и Будимпешти, у Београд се враћа 1912. године.

Балкански и Први светски ратУреди

У балканским ратовима са Леди Пеџет 1912. године оснива IV резервну болницу за рањенике у Београду и 1913. године болницу за војнике у Драчу. Оснива Српско потпорно удружење 1915. године у Лондону за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему. Хуманитарна служба је води у Солун, Француску, Трст и Ријеку. У Београд поново долази 1919. године. За ово време држала је и предавања о раду женских хуманитарних друштава у готово свим градовима у којима је боравила током рата.

Између два ратаУреди

Прва је Српкиња и прва је жена са простора Краљевине Југославије, добитница Медаље за милосрђе „Флоренс Најтингејл“ (1920), коју је установио Међународни црвени крст са седиштем у Женеви. Своју медаљу је 1962. поклонила Српском лекарском друштву.[5]

Бавила се књижевним и преводилачким радом, постала је члан редакције часописа „Женски покрет“ и „Алманаха Јадранске страже“. Учествовала је и у подизању Дома Кола српских сестара у Београду, са интернатом за студенткиње, председница овог удружења постаје 1941. и остаје на том месту све до укидања удружења.

Други светски рат и хапшењаУреди

Рат је затиче у Београду. Немци јој нуде сарадњу коју она одбија што за последицу има забрану рада удружења, одузимање њене имовине и хапшење 1942. године. По изласку из затвора сарадњу јој нуди Милан Недић на шта Делфа не пристаје већ подржава покрет отпора Драгољуба Михаиловића. Гестапо је због тога поново затвара 1944. године. У четничким изворима постоји извештај о њеном хапшењу, извештај подноси пуковник Мирко Лалатовић, он пише:

„Ухапшени су: Страњаковић и Катанић, Јован Виторовић, апотекар, Томашевић, бивши председник сената, Богдан Михаиловић, инжењер, Др Спиро Доновић, хирург, са женом, Вујанац, адвокат, Зечевић, професор, на раду у Црвеном крсту, Кнежевић, директор пошта, Др Зњец, Кумануди, Рајевић, старешина кварта, Бошко Илић, полицијски инспектор, и пет агената. Круљ, министар, Богићевић, прота, Др Јосиф Вучковић, адвокат, Инђић, Церовић и Кузмић, новинари, Анђелиновић, власник штампарије „Глобус“, Панта Драшкић, намесник Станковић, Др Пера Чакуљевић, трговац Вељко Петровић, Делфа Иванић, Стана Ђорђевић, као и многи други.”

[6]

Послератни периодУреди

По доласку комунистичких власти Јосипа Броза поново је ухапшена, у затвору остаје неко време под оптужбом да је противник нових власти. На инсистирање виђенијих људи, највише Јаше Продановића је пуштена на слободу, али је Колу забрањен рад, а Дом Кола у Београду је додељен Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“. Након тога се држала по страни, све до суђења Дражи Михаиловићу, када се пријавила као сведок одбране у процесу, али јој је запрећено санкцијама у случају да то учини.[7]

ПисмоУреди

Након доношења смртне пресуде Дражи Михаиловићу, упутила је писмо Президијуму ФНРЈ, у коме је свој живот понудила уместо његовог,[7] како би се зауставио даљи раздор у српском народу:

Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.

Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници. Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин. Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру. Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946. Делфа Ив. Иванић, кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.[6]

Након овог писма 1946. је поново ухапшена. По изласку из затвора се повукла из јавног живота. Након смрти Мејбл Грујић, написала је њену биографију. Такође је почела да пише и своје успомене, које су тек недавно објављене.[7]

Умрла је 14. августа 1972. у Београду где је и сахрањена на Новом гробљу.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Милановић 2014, стр. 10.
  2. ^ Небојша Мићић: Прича о Делфи Иванић (10. јануар 2016)
  3. ^ Милановић 2014, стр. 9.
  4. ^ „Историја и традиција”. Коло српских сестара (snagadobrote.com). Архивирано из оригинала на датум 01. 04. 2016. Приступљено 17. 2. 2012. 
  5. ^ Милановић 2011.
  6. 6,0 6,1 „Делфа Иванић”. Републичка асоцијација за неговање Равногорског покрета. Приступљено 17. 2. 2012. [мртва веза]
  7. 7,0 7,1 7,2 Милановић 2014, стр. 25.

ЛитератураУреди

Види јошУреди

Спољашње везеУреди