Википедија

Delfa Ivanić

Delfa Ivanić (Podgorica, 6. mart 1881 — Beograd, 13. avgust[1] 1972) bila je srpska[2] dobrotvorka i zajedno sa Nadeždom Petrović osniva Kola srpskih sestara.[3]

Delfa Ivanić
Lični podaci
Datum rođenja(1881-03-06)6. mart 1881.
Mesto rođenjaPodgorica, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti13. avgust 1972.(1972-08-13) (91 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFR Jugoslavija

Mladost uredi

 
Grob Ivana i Delfe Ivanić, Novo groblje u Beogradu

Potiče iz ugledne porodice.Njena majka Cvija rođena Vuksanović je bila iz čuvene hercegovačke porodice iz Stoca,[4] a otac don Ivan Musić bio je hercegovački vojvoda, glavar katolika iz Popova Polja,[5] jedan od glavnih vođa ustanka u Hercegovini.[6] Nakon ustanka roditelji su živeli na Cetinju i u Podgorici.[4] Preselili su se u Srbiju, već 1881, posle intriga i nesporazuma oca sa knjazom Nikolom.[3] Vrlo brzo, otac je u Srbiji stekao širok krug prijatelja. Majka se razbolela najverovatnije od tuberkuloze i umrla već 1886, a 1888, umro je i otac.[4]

Pošto je kao devojčica ostala bez roditelja, kao siroče ju je usvojio Mihailo Bogićević, predsednik Beogradske opštine. Osnovnu (1887–1891) i Višu žensku školu (1891–1897) završila je u Beogradu,[4] a studije hemije u Ženevi (1897–1899) prekinula je zbog poočimove smrti. Nakon toga se zaposlila u Skoplju 1900.[3] godine kao učiteljica nastavnica. U Skoplju je stekla širok krug prijatelja, među njima je bio i Ivan Ivanić, književnik, srpski vicekonzul u konzulatu u Skoplju, već priznat nacionalni i kulturni radnik, za koga se udala već naredne 1901. godine.[4] Zbog njegovog posla često je menjala mesto prebivališta. Živeli su u Skoplju, Carigradu, Budimpešti, Rijeci, Trstu, Frankfurtu na Majni. Oboje su bili svedoci velikog stradanja srpskog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji nakon Ilindanskog ustanka.[4]

Sa slikarkom Nadeždom Petrović, vodila je razgovore [traži se izvor] o ubistvima i stradanjima srpskog naroda i obe su se složile oko toga da žene u Kraljevini Srbiji moraju nešto da učine oko toga.Rezultat razgovora je bio osnivanje Kola srpskih sestara 15/28. avgusta 1903. godine,[7] Sarađivala je sa časopisima kao što su Zora, Bosanska vila, Domaćica, Brankovo kolo, Ženski svet. Do Prvog svetskog rata živela je u Carigradu i Budimpešti, u Beograd se vraća 1912. godine. Krsna slava joj je bila Sveti apostol Toma, a poočim ju je pretplatio na Bosansku vilu, koju je veoma voljela i vezala za dedovinu, Bosnu i Hercegovinu, odakle joj je bio otac Ivan Musić.[8]

Balkanski i Prvi svetski rat uredi

U balkanskim ratovima sa Ledi Pedžet 1912. godine osniva IV rezervnu bolnicu za ranjenike u Beogradu i 1913. godine bolnicu za vojnike u Draču. Osniva Srpsko potporno udruženje 1915. godine u Londonu za smeštaj 600 [9] srpskih đaka u Oksfordu i Birmingemu. Humanitarna služba je vodi u Solun, Francusku, Trst i Rijeku. U Beograd ponovo dolazi 1919. godine. Za ovo vreme držala je i predavanja o radu ženskih humanitarnih društava u gotovo svim gradovima u kojima je boravila tokom rata.

Između dva rata uredi

Prva je Srpkinja i prva je žena sa prostora Kraljevine Jugoslavije, dobitnica Medalje za milosrđe „Florens Najtingejl“ (1920), koju je ustanovio Međunarodni crveni krst sa sedištem u Ženevi. Svoju medalju je 1962. poklonila Srpskom lekarskom društvu.[10]

Bavila se književnim i prevodilačkim radom, postala je član redakcije časopisa „Ženski pokret“ i „Almanaha Jadranske straže“. Učestvovala je i u podizanju Doma Kola srpskih sestara u Beogradu, sa internatom za studentkinje, predsednica ovog udruženja postaje 1941. i ostaje na tom mestu sve do ukidanja udruženja. Spasila je Muzej Vuka i Dositeja od rušenja.

Drugi svetski rat i hapšenja uredi

Rat je zatiče u Beogradu. Odnosila je pomoć našim migrantima u logor Topovske šupe, a i Dom Kola srpskih sestara je udomljavao Srbe iz Hrvatske, BiH, Vojvodine, Makedonije i Kosova,[traži se izvor]odakle su morali bežati od ustaša, Mađara, Bugara i Arnauta, i raznih drugih progona. U Domu Kola srpskih sestara živeli su u to doba mnogi nesretni ljudi, bile su sklonjene mnoge naše izbeglice iz Hrvatske i dr. Tamo su bile sklonjene naše izbeglice koje u Beogradu nisu imale porodice i prijatelja. [11]

Nemci joj nude saradnju koju ona odbija što za posledicu ima zabranu rada udruženja, oduzimanje njene imovine i hapšenje 1942. godine. U zatvoru je bila 13 dana. [12] Po izlasku iz zatvora saradnju joj nudi Milan Nedić na šta Delfa ne pristaje već podržava pokret otpora Dragoljuba Mihailovića. Gestapo je zbog toga ponovo zatvara 1944. godine. U četničkim izvorima postoji izveštaj o njenom hapšenju, izveštaj podnosi pukovnik Mirko Lalatović, on piše:

Uhapšeni su: Stranjaković i Katanić, Jovan Vitorović, apotekar, Tomašević, bivši predsednik senata, Bogdan Mihailović, inženjer, Dr Spiro Donović, hirurg, sa ženom, Vujanac, advokat, Zečević, profesor, na radu u Crvenom krstu, Knežević, direktor pošta, Dr Znjec, Kumanudi, Rajević, starešina kvarta, Boško Ilić, policijski inspektor, i pet agenata. Krulj, ministar, Bogićević, prota, Dr Josif Vučković, advokat, Inđić, Cerović i Kuzmić, novinari, Anđelinović, vlasnik štamparije „Globus“, Panta Draškić, namesnik Stanković, Dr Pera Čakuljević, trgovac Veljko Petrović, Delfa Ivanić, Stana Đorđević, kao i mnogi drugi.

[13]

Posleratni period uredi

Po dolasku komunističkih vlasti Josipa Broza ponovo je uhapšena, u zatvoru ostaje neko vreme pod optužbom [traži se izvor] da je protivnik novih vlasti. Na insistiranje viđenijih ljudi, najviše Jaše Prodanovića je puštena na slobodu, ali je Kolu zabranjen rad, a Dom Kola u Beogradu je dodeljen Kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“. Nakon toga se držala po strani, sve do suđenja Draži Mihailoviću, kada se prijavila kao svedok odbrane u procesu, ali joj je zaprećeno sankcijama u slučaju da to učini.[14]

Pismo uredi

Nakon donošenja smrtne presude Draži Mihailoviću, uputila je pismo Prezidijumu FNRJ, u kome je svoj život ponudila umesto njegovog,[14] kako bi se zaustavio dalji razdor u srpskom narodu:

Prezidijumu narodne skupštine FNRJ-Beograd

Obraćam se cenjenom Prezidijumu FNRJ, usrdnom molbom i molim ga za pomilovanje bivšeg đenerala Draže Mihailovića.

Ja se obraćam lično, u svoje ime, ali sam uverena da za mnom i sada, kao i u toku prošlih 47 godina moga nacionalnog rada, stoje mnoge stotitne hiljada srpskih žena. Ja molim Prezidijum, da se u ovom teškom momentu pokaže i blagorodnim i dalekovidnim i da spasavanjem glave jednog protivnika, koji je, besumnje mnogo puta i pogrešio, možda, vrlo često i preko svoje volje, želja i namera, učini da se u srpskom narodu pokaže jedno bolje i plemenitije osećanje od onoga, kazniti krivca, stradalnika i pobeđenog i onda, kada smo mi pobednici. Veći je pobednik, svakako, onaj ko zna da prašta baš onda kad je u snazi i moći, no onaj koji određeuje kaznu i pušta, da se ona izvrši, bez obzira na to, da li je kažnjenik kriv ili nevin. Blagodarstvo i dobrota su zakoni koje nam je darivao Bog i oni su, nesumnjivo, nepogrešni. Blagorodstvo i dobrota to je svakako iznad svih prava i pisanih ljudskih zakona. A sve drugo, zakoni, paragrafi i tome slično, ljudska su rabota i oni mogu biti i pogrešni, mnogo puta i onda, kada se veruje da se kroz njih i preko njih služi opštem dobru. Ja molim Prezidijum, da ovu moju skromnu i usrednu molbu uvaži, i da tim, svojim plemenitim postupkom umiri mnoge čestite srpske duše. Verujući da bi ovo bio jedan ne samo više no blagodaran postupak od strane Prezidijuma, poklanjanje glave jednom velikom protivniku, onda kada je on potpuno pobeđen i savladan, već da bi to neobično mirotvorno delovalo na srpski narod, ja nudim dragovoljno svoju glavu iako znam da ona više mnogo ne vredi, nudim nju i molim da budem streljana ja, umesto osuđenog Draže Mihailovića.

Unapred duboko blagodarna Prezidijumu,

U Beogradu 15. jula 1946. Delfa Iv. Ivanić,

kći vojvode Ivana Musića, osnivač Kola srpskih sestara i negdašnja njegova predsednica. Dušanova ulica 11a, Beograd.[13]

Nakon ovog pisma 1946. je ponovo uhapšena. Po izlasku iz zatvora se povukla iz javnog života. Nakon smrti Mejbl Grujić, napisala je njenu biografiju. Takođe je počela da piše i svoje uspomene, koje su tek nedavno objavljene.[14]

Umrla je 14. avgusta 1972. u Beogradu gde je i sahranjena na Novom groblju. Služilo je pet sveštenika na opelu [traži se izvor] Od pokojnice se oprostio prof. g. Vlad. Stanojević. On je istakao da Delfin rad ima veliki istorijski značaj ne samo za Srpski narod. U službi narodu nije štedela ni svoje zdravlje, nije se gordila, čak i fizičke poslove bi obavljala u službi drugima. Delfa je sahranjena u grobnici pored svoga supruga Ivana. [15] Njen poštovaoc književnik i publicista prota Ljubomir Pavićević Slapski osećajno i dirljivo Delfu opevao u svojim stihovima.[16] Saradnik i sekretar vladike Varnave Nastića, Lazar Babić, je bio Delfin poštovalac. Pred kraj života je često po njenoj želji dolazio i čitao joj knjige i članke, a o praznicima je unosio radost u njenu napaćenu dušu puštajući joj gramofonske ploče – crkvene pesme.[17]

Odlikovanja uredi

Ratna medalja Crvenog krsta, Prosvetni orden Sv. Save i, prvo u našoj zemlji, najviše međunarodno odlikovanje milosrđa za dobrotvoran rad orden Mis Florens Najtingejl koji je stavljen na njene grudi 1919. god. odmah po završetku I Sv. rata.[18]

Tekstovi Delfe Ivanić u Vardaru uredi

  • „Reč Jugoslovenskim sestrama“, 1921.
  • „Ljubica S. Luković“, 1921.
  • „Nadežda Petrović“, 1926.
  • „Kasija Miletićka“, 1926. [19]
  • „Pred odrom dr Slavka Grujića“, Kal. Vardar, 1938. god. 1939.
  • „Zlata Kovačević-Lopašić 1926–1938“, nekrolog, Vardar, 1939. 1940. [20]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 310. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  2. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 169. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  3. ^ a b v „Delfa Ivanić”. knjizenstvo.etf.bg.ac.rs. Pristupljeno 31. 1. 2023. 
  4. ^ a b v g d đ Milanović 2014, str. 10.
  5. ^ Nebojša Mićić: Priča o Delfi Ivanić (10. januar 2016)
  6. ^ Milanović 2014, str. 9.
  7. ^ „Istorija i tradicija”. Kolo srpskih sestara (snagadobrote.com). Arhivirano iz originala 01. 04. 2016. g. Pristupljeno 17. 2. 2012. 
  8. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 185, 246. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  9. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 166. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  10. ^ Milanović 2011.
  11. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 224. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  12. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 235. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  13. ^ a b „Delfa Ivanić”. Republička asocijacija za negovanje Ravnogorskog pokreta. Pristupljeno 17. 2. 2012. [mrtva veza]
  14. ^ a b v Milanović 2014, str. 25.
  15. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 306. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  16. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 306, 307. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  17. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 311. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  18. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 303. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  19. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 205. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  20. ^ Milanović, Jasmina (2012). DELFA IVANIĆ, USPOMENE. Beograd: INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU. str. 223. ISBN 978-86-7403-172-8. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Делфа_Иванић&oldid=27558522”