Отворите главни мени

Илиндански устанак

Илиндански устанак (мкд. Илинденско востание) један је од највећих и најзначајнијих догађаја у модерној историји Северне Македоније. Вођен је против Османског царства, за аутономију Македоније.

Илиндански устанак
Ilindenski-krstovdanski-rodopski ustanak.PNG
Време:1903.
Место:Северна Македонија
Грчка
Бугарска
Резултат: Неуспех устанка
Директно мешање великих сила
да се реши македонско питање
у издејствовању Мирцштегских реформи
Сукобљене стране
Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација Османлијско царство
Команданти и вође
Никола Карев Хусеин Хилми Паша
Јачина
26.500 [1] 350.000[1]
Жртве и губици
1.000 убијених
200 запаљених села
4.700 убијених жена,деце и стараца
3.000 силованих жена и девојки
70.000 остало без домова
30.000 избеглица у Бугарску
3.000 убијених
5.000 рањених[1]

Почетак устанкаУреди

Устанак је почео 2. августа 1903. године на православни вјерски празник Илиндан (мкд. Илинден). Устанак је организовала Тајна македонско-одринска револуционарна организација (касније Унутрашња македонска револуционарна организација, позната по свом акрониму ВМРО).

Ток устанкаУреди

Највећи замах устанак је имао у Битољском револуционарном округу. Устаници су пресекли телеграфске и телефонске жице, нападали беговске куле и поседе и месне гарнизоне и порушили мостове. У преспанском крају нападнут је нахијски центар Наколец, у демирхисарском крају нападнут је гарнизон у селу Прибилци, у костурском крају устаници су напали аскер у селу Вишени и градове Клисуру и Невеску. У леринском крају били су нападнути Старо Нередски и Ниџенски. У охридском крају нападани су турски гарнизони у Малисију, Горну Дебарцу, Долну Дебарцу и Ортакол. Било је нападнуто и Кичево. У прилепском крају највећа акција је била напад на село Чаниште.

Циљеви устанкаУреди

Крушево је освојено нападом на касарну, пошту, зграду општине и друге објекте. У њему је успостављена скупштина од 60 чланова. Проглашена је Крушевска Република, прва република на Балкану у то време, а Никола Карев (1877—1905) је изабран за њеног предсједника. Формирана је скупштина која ће да изабере републичку владу. Чланови Владе били су Дину Вангели, Георги Чаче, Теохар Нешков, Христо Ћуркчиев, Димитар Секулов и Никола Баљу.[2][3][4][5] Влада је издала документ под именом Крушевски манифест, који је одређивао циљеве устанка и организовање аутономије Македоније након устанка.

Контранапад Османског царстваУреди

 
Споменик на брду Слива изнад Крушева, једна од локација где су браниоци Крушевске републике 1903. до последњег човека пружали отпор османлијским снагама
 
Српски конзул Љуба Михаиловић, о разорног марша турских хорди против хришћанског становништва након пада Крушевске републике, спаљивање села у Лерин, убиства, заробљеници, пљачке и друге зулуме. (Битољ, 15. август, 1903)

Османске власти су спровеле контранапад, кренувши на Смилево, а затим и на Демир Хисар. 10. августа 20.000 турских војника под командом Бахтијар-паше опколило је Крушево. Крушевски револуционари, којих је укупно било 1200, заузели су одбрамбене положаје. Бахтијар-паша је 12. августа позвао устанике да се предају, али они су то одбили. Након бомбардовања града, турски аскер је са свих страна ушао у Крушево. У чети војводе Питу Гулија сви су изгинули. Штаб, на челу са Николом Каревим, пробио се низ турски кордон. Међутим, устаници су побијеђени. Крушевска република трајала је само десет дана. Османлије су затим вршиле одмазду над становништвом Крушева.

Сљедећа три мјесеца Османлије су хватале и убијале устанике по Македонији. Посљедице устанка биле су трагичне. Изгорело је 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без домова, из Македоније је избјегло 30.000 људи, било је убијено 8.816 људи, жена и дјеце. У Битољском вилајету је изгорело 108 села, која су потпуно уништена. Када се ситуација смирила власт је дала новчану накнаду становништву. Добили су само деца (испод 15 година) и старци (преко 60 година) "једном за свагда 15 гроша по глави". Далеко већу помоћ пружиле се државе Русија, Србија и Енглеска, док је Бугарска дала мање. Руси су дали бугарским владикама да они деле, а Енглези су у Охриду отворили две болнице; једну за рањенике а другу за дифтеричну децу, а Србија је изгласала у скупштини прилог од 500.000 динара и велику количину брашна, уз прилог који је обезбедило "Коло српских сестара".[6]

Ситуација након устанкаУреди

Неуспехом Илинданског устанка, ситуација у Македонији се знатно промијенила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три жељеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се двије политичке струје. Македонски револуционари који су преостали били су више усредсређени на политику него да ослобођење од турске владавине. ВМРО је ослабила и није успјела да се претвори у самосталну македонску војску која би се залагала за аутономију или независност Македоније, како је жељела. У Македонији су ојачали тзв. врховисти, присталице Врховног македонског комитета, политичког тијела које је успоставила Бугарска и које је имало за циљ бугаризацију словенског становништва Македоније и њено припајање Бугарској.

За време Југославије илинданским устаницима се признала такозвана илинденска пензија.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Стојчев, Ванче (2000). Воена историја на Македонија. Скопје: Сојуз на друштвата на историчарите на Република Македонија : Воена академија "Генерал Михаило Апостолски". стр. 483. ISBN 978-9989-776-07-6. 
  2. ^ Siljanov, Hristo. Oslobodilačke borbe Makedonije, Sofija 1933 (na bugarskom), s. 292.
  3. ^ Томалевски, Георги. 13-те дена на Крушовската република. Спомени, Илинденско-Преображенското въстание 1903—1968, София 1968, с. 64.
  4. ^ Лабаури, Дмитрий Олегович. Болгарское национальное движение в Македонии и Фракии в 1894-1908 гг: Идеология, программа, практика политической борьбы, София 2008, с. 166.
  5. ^ "Беше наполно прав и Мисирков во своjата фундаментална критика за Востанието и неговите раководители. Неговите укажуваньа се покажаа наполно точни во послешната практика. На пр., во ослободеното Крушево се формира градска управа составена од "Бугари", Власи и Гркомани, па во зачуваните писмени акти не фигурираат токму Македонци(!)..." Блаже Ристовски, "Столетиjа на македонската свест", Скопjе, Култура, 2001, стр. 458.
  6. ^ "Застава", Нови Сад 1904. године
  7. ^ http://www.slvesnik.com.mk/Issues/FFDD8BA33E004B379F7B548455C0B026.pdf

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди