Отворите главни мени

Унутрашња македонска револуционарна организација

Војводе ВМОРО 1905. (претеча организације ВМРО)
Географска област Македоније
Тетовиран знак ВМРО на руци убице краља Александра Карађорђевића 1934.

Унутрашња македонска револуционарна организација (буг. Вътрешна македонска революционна организация, мкд. Внатрешна македонска револуционерна организација), позната и по верз. скр. ВМРО (буг. ВМРО, мкд. ВМРО), била је револуционарна, касније и терористичка, организација која је дјеловала на османским територијама у Европи, од касног 19. до раног 20. вијека.

Основана 1893. године у Солуну,[1] почетни циљ био је стицање аутономије за Македонију и Једрене у Османском царству,[2] али је касније организација постала агент у служби бугарским интересима у балканској политици.[3] ВМРО је настао по узору на Унутрашњу револуционарну организацију Васила Левског и прихватила је њен слоган Слобода или смрт (буг. Свобода или смърть).[4] Почетком 1896. године против Османлија се борила герилском тактиком, у чему су успјели, успостављајући чак и државу у држави у неким областима, укључујући и прикљупљање пореза. Ова дешавања ескалирала су 1903. године Илинданским устанком. У борбама је учествовало око 15. 000 припадника ВМРО-а и 40. 000 османских војника. Након што је устанак пропао, а Османлије уништиле око 100 села, ВМРО је прибјегла систематском облику тероризма којем су циљ били цивили. Током балканских ратова и Првог свјетског рата организација је подржавала бугарску војску и бугарске ратне власти када су привремено преузеле контролу над дијеловима Тракије и Македоније. У овом периоду аутономизам као политичка тактика је напуштена и подржане су анексионистичке позиција с циљем евентуалног укључивања окупираних подручја у састав Бугарске.[5]

Након Првог свјетског рата кобиновани македонско-тракијски револуционарни покрет се подијелио на двије одвојене организација, ВМРО и ВТРО.[6] Након овог момента, ВРМО је стекла репутацију крајње терористичке мреже, која је тражила промијену граница у дијеловима Македоније који се налазе у саставу Грчке и Србије (касније Југославије).[7] Оспоравали су подјелу Македоније и покретали упаде из свог упоришта Петрич на грчку и југословенску територију. Њихова база дјеловања у Бугарској је била угрожена Нишким споразумом, због чега је ВМРО извела атентат на бугарског премијера Александра Стамболијског 1923. године, у сарадњи са другим бугарским елементима који су му се супротстрављали.[8] Грчка војска је 1925. године покренула прекограничку операцију како би се смањило базно подручје ВМРО, али је она преко Друштва народа заустављена, а ВМРО је наставила са нападима.[9] У међуратном периоду ВРМО је сарађивала са хрватским усташама, а крајња жртва њихове сарадње био је краљ Александар I, који је убијен у Француској 1934. године.[10][11] Након државног удара у Бугарској 1934, у упориште ВМРО-а Петрич је упала бугарска војка, чиме је организација сведена на маргинални феномен.[12]

Организација је у неколико наврата мијењала свој назив. Након пада комунизма у регији, бројне странке искористиле име организације како би легитимисале своје циљеве.[13] У Бугарској је 1990-их основана десничарска странка ВМРО — Бугарски национални покрет, док је у Сјеверној Македонији основана десничарска ВМРО-ДПМНЕ.

Османска ераУреди

Поријекло и оснивањеУреди

 
Оснивачи ВМОРО (приказани као оснивачи ВМРО)

Организација је основана 1893. године у Солуну, који се у то вријеме налазио у саставу османског Солунског вилајета, од стране мање скупине македонско-бугарских револуционара, који су сматрали да је Македонија недјељива територија и да су сви њени становници Македонци, без обзира на религији или етничност.[14] У пракси, ВМРО су основали Бугари и већина сљедбеника организације били су Бугари.[15] Организација је била тајно револуционарно друштво које је дјеловало крајем 19. и почетком 20. вијека са циљем стварања аутономне македонске и једренске области.[16] У почетку, били су против тежњи сусједних држава на то подручје и будућу аутономну македонску и једренску област видјели су као мултиетничку субјект.[17][18] Изгледа да је у раним фазама борбе жељени исход аутонимије био уједињење са Бугарском.[19][20][21] Овај циљ је касније промијењен идејом претварања Балкана у федералну државу, у којој би Македонија и Тракија биле равноправне чланице.[22][23] Идеја аутономије је била строго политичка и није подразумјевала одвајање од бугарске националности.[24] Чак и они који су се загалали за независну Макеоднију и Тракију никада нису доводили у питање бугарски карактер словенског становништва у тим областима.[25] Оснивачи организације су Христо Татарчев, Дамјан Груев, Петар Поп Арсов, Андон Димитров, Христо Батанџиев и Иван Хаџиниколов. Већина њих (осим Хаџиниколова) били су у блиској вези са Солунском бугарском мушком гимназијом. Према Сјећањима Христа Татарчева, ВМРО је у почетку имала једноставан назив Македонска револуционарна организација (буг. Македонска революционна организация, МРО).

Једренска област је био општи назив који је ВМРО дала дијелу Тракије који је, као и Македонија, пао под османску власт тј. већи дио области, а гдје је словенски елемент преовлађивао у мултиетничком становништву. Организовани револуционарни покрет у Тракији датира из 1895. године, када је Дамјан Груев регрутовао Христа Коцева, рођеног у Штипу, који је био учитељ у Једренској бугарској мушкој гимназији. Дјелујући у име Централног комитета, Коцев је успоставио обласни комитет у Једрену и постепено су оснивани одбори широм подручја.[26]

На основу историјских доказа, бугарских, западних и руских историчара,[27] вјерује се да је 1896. или 1897. године прво и вјероватно незванично име организације промијењено у Бугарски македонско-једренски револуционарни комитети (буг. Български македоно-одрински революционни комитети, БМОРК) и организација је постојала под тим именом до 1902. године, када је добила име Тајна македонско-једренска револуционарна организација (буг. Тайна македоно-одринска революционна организация, ТМОРО). Иако дио македонских историчара[28] признаје постојање имена БМОРК у веома раном периоду организације (1894—1986), у Сјеверној Македонији се генерално претпоставља да је у периоду 1896—1902. име организације било ТМОРО. Обје стране немају поуздане документоване доказе, јер се ниједно од ових имена не јавља у документима ВМРО-а, али је познато из недатираних штампаних или руком писаних статута.[тражи се извор] Међутим, македонски историчари указују на чињеницу да се копија статута ТМОРО-а из 1898. чува у Лондону.[нејасно ] Неспорно је да је организација 1905. године примијенила име у Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (буг. Вътрешна македоно-одринска революционна организация, ВМОРО) и под тим именом се спомиње у бугарској историографији. Након распуштања током прве бугарске анексије Македоније (1915—1918), организација је оживјела 1920. године под називом Унутрашња македонска револуционарна организација (буг. Вътрешна македонска революционна организация, ВМРО), под којим је данас општепозната.

Наведени циљ првобитно Комитета био је обједињавање свих елемената незадовољних османским терором у Македонији и Једренском вилајету, чиме би се на крају стекла политичка аутономија за те двије области. У овом задатку, организација се надала да ће имати подршку мјесних Влаха, Грка, па чак и Турака. Напори су били усмјерени на моралну пропаганду, а видови побуне и терористичких дејстава били су далеки. Организација се брзо развијала: за само неколико година, Комитет је успио да успостави широку мрежу мјесних организација широм Македоније и Једренског вилајета. Обично су се фокусирали на школе Бугарске егзархије, а за вође су имали мјесне и бугарске учитеље. Иако је ВМРО од свог оснивања претежно био етнички бугарски, залагао се за идеју аутономне Македоније и радије се одвајао од званичне бугарске политике и није био под владином контролом. Оснивачи ВМРО-а су вјеровали да ће аутономни покрет вјероватније наћи заједнички језик са великим силама, него онај који би био алат бугарске владе.[24]

Штавише, поједине млађе вође заговарале су радикалније социјалистичке и анархистичке идеје и као свој циљ су видјели успостављање новог облика власти, а не уједињење са Бугарском. На крају, та схватања су приморала организацију да промијени статут и за чланове прихвати не само Бугаре, већ и све Македонце и Једренце, без обзира на религијску и етничку припадност. У стварности, осим појединих Влаха који су постали чланови, чланство организације су претежно чини бугарски егзархисти.[29]

Бугарска егзархија и ВМРОУреди

 
Свештеници Бугарске егзархије и комите

Крајем 19. века словенско становништво македонске области у Бугарској су сматрали Бугарима.[30][31] Основни узрок става да су Словени у Македонији по националној припадности Бугари, била је јурисдикција Бугарске егзархије над Македонијом и бугаризација спровођена у црквама и школама које су похађали Словени из Македоније, а које је на територији Македоније основала Бугарска егзархија. Многи истакнути чланови ВМРО су себе сматрали Бугарима и организација је у почетку била углавном про-бугарски оријентисана. Иако се ВМРО званично борила за аутономију, односно независност Македоније и Једренски вилајет, многи од њених бораца су се залагали за припајање Македоније Бугарској. Скоро све најистакнутије припаднике ВМРО су, још у школским клупама, врбовали учитељи које је плаћала Бугарска егзархија.[тражи се извор]

Антисрпски карактер ВМРОУреди

Уплашени успесима српске дипломатије у Отоманском царству (1896. Србин владика добио је катедру скопске митрополије, а 1897. Срби су добили привилегију да отварају школе у Битољском и Солунском вилајету, челници ВМРО-а решили су да се обрачунају са Србима у Македонији. Истакнути чланови ВМРО су 1897. године у Солуну основали подкомитет Централног комитета организације који је колоквијално назван „Друштво против Срба“. Вођа овог друштва био је Дамјан Груев, један од оснивача ВМРО, а постављени циљ је био да

.... огњем и мачем искорени Србе из Македоније.

— „Народна права“ Бугарска

.[32] Између 1897. и 1902. године ВМРО је извршио 95. атентата над виђенијим Србима у Македонији од којих су 42. за резултат имали смртни исход жртве. На мети су се нашли српски учитељи, свештеници, управници школа и народни прваци.[33][34]

УставУреди

 
Устав ВМОРО-а

Устав Унутрашње македоно-одринске револуционарне организације је донет на генералном конгресу 1905. године.[тражи се извор]

Глава I - Циљ

Члан 1. - Циљ Унутрашње македоно-одринске револуционарне организације је да уједини све незадовољно становништво Македоније и Једренског вилајета, без обзира на њихову националну припадност, како би се могла добити политичка аутономија за ове две области.

Члан 2. Организација се противи тежњама било које друге државе да подели или покори ове две области...

Виничка афераУреди

Прво велико јавно разоткривање организације се десило 1897. године. У Виници је током ноћи 27. новембра 1897. године (по грегоријанском календару) група разбојника (арамија) која је дошла из Бугарске, предвођена познатим разбојником познатим под именом Коте Голчев, убила богатог Турчина Казим-агу и опљачкала око 800 лира из његове куће. Приликом повлачење убили су и једног становника који је био припадник ВМРО. Његова жена је, мислећи да су њеног мужа убили чланови ВМРО, пријавила османским жандармима оружје које је било сакривено у њеној кући, што је било повод за претрес целог села и разбијање ћелија организације у читавом региону. Они код којих је пронађено оружје су под мукама одавали и остале чланове организације. Постоје и наводи о постојању доушника у самој организацији, као што је био Георги Јованов који је потказао османским властима чланове организације, између остали и учитеља Христа Поп Коцева и Тодора Лазарова. Османска жандармерија под командом Дервиша Ефендија је у Штипу поставила свој штаб за саслушавање и мучење ухапшених чланова организације и успела је у потпуности да открије читаву мрежу организације у Штипској, Кратовској, Паланечкој, Радовишкој, Кумановској и Малешевској кази. Заплењено је наоружање, муниција и пропагандни материјал. Ухапшено је око 600 људи, 200 је мучено а тројица су убијена. Око 300 чланова организације је спас пронашло бежећи у Бугарску. Неколико десетина ухапшених чланова организације је осуђено на затворске казне од 10 година до доживотног затвора. Сви су били заточени у тврђави Бодрум кале и издржавали су казну до 1902. године када су сви амнестирани .[35]

Остале провале ВМРО у периоду 1897—1903.Уреди

Виничка афера је утицала на појачану будност османских власти и интензивирање рада доушника на провалама у остатку организације у Македонији. Провале су биле најбројније и са највећим последицама у оним регионима у којима је ВМРО имао највећи број присталица и најдубље корење. У региону града Костур је у периоду 18991903. било 14 провала организације и 230 људи је подвргнуто мучењу. У периоду 18971901. је у региону града Струмица било 5 провала и око 740 ухапшених .[36] Нарочито велике последице је имала провала у Битољу 1900. године када је због тога што га је ВМРО присилио да учествује у финансирању организације, егзархијски свештеник поп Ставра пријавио ову „комитску уцену“ властима Битољског вилајета. Због овог чина га је окружни комитет ВМРО осудио на смрт и ујутро, 17. августа 1900. године су припадници ВМРО убили попа Ставру хицима из револвера.[тражи се извор]

Током јуна и јула 1901. године се десила провала позната као Солунска афера, која је обухватила 16 каза у Солунском вијалету и веома велики број ухапшених, а највише у Ђевђелијској, Кукушкој и Тиквешкој кази.[37] Сви ухапшени су били ослобођени пре истека казни на које су били осуђени, током тзв. Падарских реформи и неке од бројних амнестија у Османском царству.[тражи се извор]

Да би оснажили утицај ВМРО који је после бројних провала био значајно уздрман, припадници ВМРО почињу акције усмерене против бројних локалних насилника, углавном арнаутских бандита. У селу Долно Бошава је ликвидиран Ибраим Будерник, а у селу Горниково Мустафа Алков који је често пљачкао становнике села Витачево. Највећи терет борбе са арнаутским бандама су изнели одреди ВМРО којима је командовао Крсто Николов.[38]

Илиндански устанакУреди

Илиндански устанак је почео 2. августа 1903. године, на православни верски празник Илиндан. Устанак је организовала Тајна македоно-одринска револуционарна организација. За време Илинданског устанака формирана је македонска Крушевска република, прва република на Балкану. Власт устаника трајала је 10 дана - од 3. до 13. августа 1903. године и сматра се највећим успехом македонских устаника против турске власти. Главни град у коме је било седиште владе било је Крушево, по чему је и цела република добила име. Иако је завршен неуспехом, илиндански устанак се сматра једним од највећих и најзначајнијих догађаја у историји Северне Македоније.[тражи се извор]

Криза ВМРО-аУреди

Након погибије главног вође ВМРО-а, Дамјана Груева 1906, у ВМРО-у нису били способни да одаберу новог лидера. Тако је на снази остала стара, али завађена управа:

Активности ВМРО током Балканских ратоваУреди

Тиквешки устанакУреди

ВМРО је организовала устанак који је познат под називом Тиквешки устанак (мкд. Тиквешко востание) 15. јуна 1913.[39] године (или 19. јуна 1913.[40][41]) против српских власти на територији места Кавадарци, Неготино и Ваташа на територији Вардарске Македоније. Српске власти су овај устанак брзо угушиле и том приликом ликвидирале 363 устаника.[тражи се извор]

Сви устаници и чланови њиховог командног штаба су били чланови ВМРО. Организатори устанка, углавном некадашње војводе из доба Илинданског устанка, су планирали да изведу синхронизовани напад на војску Краљевине Србије у сарадњи са бугарском војском. Због тога што су припреме за устанак откривене ВМРО је започео оружане акције пре договореног рока. Током устанка су биле формиране две велике групе наоружаних устаника. Једну је предводио Дончо Лазаров, а другу Мише Шкартов. Први напад је изведен на јединице војске Краљевине Србије које су биле стациониране у месту Неготино. Устаници су потиснули војску Краљевине Србије из града Неготино, а убрзо и из Кавадараца и Ваташе.[тражи се извор]

Војска Краљевине Србије се реорганизовала и под командом Василија Трбића и Јована Бабунског угушила устанак седам дана после његовог избијања. Због изостанка војне помоћи бугарске војске која се налазила са друге стране реке Вардар, око 200 устаника су били препуштени сами себи и нису били у стању да пруже озбиљан отпор. Током акција војске Краљевине Србије је убијено 545 људи, а спаљено и уништено више од 600 кућа, највише у Неготину, а затим и у Кавадарцима и Ваташи.[40]

Сарадња ВМРО и албанских качакаУреди

У нападима које су качаци извршавали током септембра 1913. године на територију Краљевине Србије активну улогу су имале комите ВМРО који су у Албанији обучавали косовскометохијске качаке Исе Бољетинца и Хасана Приштине и наоружавали их захваљујући финансијској помоћи Аустроугарске.[42]

Охридско-дебарски устанакУреди

 
Војвода Петар Чаулев и део охридских устаника

Охридско-дебарски устанак је израз који се у одређеним историјским изворима употребљава као назив за масовни упад наоружаних Албанаца и комита ВМРО са територије Кнежевине Албаније на територију Краљевине Србије започет 11. септембра 1913. године. Овај упад су подржали војска Аустроугарске и Краљевине Бугарске[43] уз одређено учешће и становника западне Македоније (припадника ВМРО и становника албанске националности из Охрида, Струге, Дебра и Кичева које су организовали чланови ВМРО, комитске војводе Петар Чаулев и Милан Матов (брат члана централног комитета ВМРО Христе Матова) .[44]

Активности ВМРО током Првог светског ратаУреди

Припадници ВМРО су током Првог светског рата у периоду када је Краљевина Бугарска окупирала значајан део територије Краљевине Србије (1915—1918) били постављени на положаје начелника појединих окупационих области (Александар Протогеров у Нишу, Тодор Александров и Петар Чаулев у Скопљу...). Учитељи који су на српском језику изводили наставу и свештеници Српске православне цркве су били прогањани и убијани, а уместо њих постављани бугарски учитељи и свештеници. Познате комитске војводе ВМРО (Тане Николов, Гаврил Кроилов, Крум Зографов...) су учествовале у гушењу Топличког устанка.[45]

Активности ВМРО у међуратном периодуУреди

 
Тодор Александров и друге вође ВМРО.

Македонија је подељена између Србије, Грчке и Бугарске одредбама Лондонског мира потписаног 30. маја 1913. Подела Македоније је извршена тако што је део под називом Вардарска припао Србији, Егејска Грчкој, а Пиринска Бугарској.[тражи се извор]

Бугарске комите су и након Првог светског рата, у миру биле организоване; међусобно повезане радиле су "уз скуте" бугарске државе. Велика Бугарска још није била заокружена, и они нису бирали средства да остваре циљ. Конгрес македонских братстава одржан је у Софији, 18. фебруара 1925. године. Пре закључка, конгрес "македонствујушћих" је усвојио десет резолуција. У неким од њих, које су упућене Друштву народа и великим светским силама протестује се "против угњетавања Бугара, под Србима и Грцима". Бугарској влади је замерено то "што није довољно обратила пажњу", на избеглички проблем у Бугарској. У новоизабрани Централни одбор ушли су прваци: др Станишев, В. Думев, Д. Јанев, С. Константинов, Л. Киселинчев, Наум Екимов, Г. Кондев, Христо Антов, М. Димитров, П. Ачков и К. Теодосиев.[46]

Нишки споразум и ВМРОУреди

Нишки споразум потписан 23. марта 1923.[47] године у Нишу између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Бугарске о уређењу међудржавних питања везаних за граничне проблеме.

Споразумом је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца омогућено да се бори против комита ВМРО и на бугарској територији, с обзиром да премијер Бугарске Александар Стамболијски није могао да се ослони на бугарску војску.[48] Споразум је подразумевао заједничко патролирање на граници како би се погранична подручја довела у ред.[тражи се извор]

Споразумом је Бугарска прихватила суверенитет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца над "Старом Србијом".[49]

Потписивање споразума је Стамболијском створило проблеме. Овакав споразум је највише сметао ВМРО-у чији чланови више нису могли да врше упаде на територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из Краљевине Бугарске.[тражи се извор]

Споразум је један од разлога пуча изведеног 9. јуна 1923. године. Премијера Александра Стамболијског су, 14. јуна исте године на његовој фарми у Сливовици, отели, мучили и убили ВМРО и његови политички противници исекавши му шаку којом је потписан нишки споразум.[50]

ВМРО у Вардарској МакедонијиУреди

Због деловања Бугарске егзархије, за чије је формирање 1870. године Порта дала сагласност под пресудним утицајем Русије, школе на српском језику на територији Вардарске Македоније су биле затваране, поготово после 1885. године и припајања Источне Румелије Бугарској, и вршена је систематска бугаризација словенског становништва Вардарске Македоније .[51]

У областима Вардарске Македоније, београдска влада је после Балканских ратова спроводила доследну политику србизације.[52] У школама је спровођења систематска политика денационализовања и посрбљавања македонског становништа.[53] Београдска влада је наметала и лингвистичку политику србизације Вардарској Македонији]][54], која је називана „ Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено после 1929. године). Говорни језик становника Македоније словенског порекла је сматран дијалектом српско-хрватског језика.[55] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.[56]

Незадовољна распарчавањем македонских области, ВМРО је наставила оружану борбу за независност и уједињење читаве Македоније. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти под сумњом сарадње са ВМРО.[57] У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.[57] Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битки и 73 терористичка акта.[57] Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.[57]

ВМРО је у периоду после Првог светског рата активно спроводио убиства представника државне власти. Једна од жртава је био и Велимир Прелић, некада четник а у моменту убиства правни референт скопске жупаније. На њега је извршила атентат припадница ВМРО, Мара Бунева је 13. јануара 1928. године. Атентат је изведен на скопској улици Радомира Путника, где му је пуцано у леђа. Умро је 3 дана након рањивања у Војној болници у Скопљу.[тражи се извор]

Непосредно по завођењу шестојануарске диктатуре у Југославији 1929. године, у Софији долази до састанка вођа УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) Анте Павелића и ВМРО Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније.[58]

Приликом реформи административне поделе Краљевине Југославије највећи део Вардарске Македоније се нашао обједињен у оквиру Вардарске бановине која је обухватала целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне Србије и јужне делове Косова и Метохије.[тражи се извор]

Државни удар војно-политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са Француском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.

Дана 9. октобра 1934. године је један од припадника ВМРО, Владо Черноземски, у сарадњи са усташким покретом, извршио атентат у Марсељу на југословенског краља Александра Карађорђевића.[тражи се извор]

ВМРО у Пиринској МакедонијиУреди

Холандски писац Ван ден Долард је током четворомесечног боравка у Бугарској приметио да су "амерички гангстери Ал Капоне и покојни Џек Дајмонд просто бедници, кад се сравне са вођама Комитета".[59]

ВМРО је имала де факто контролу над читавом области Пиринске Македоније и деловала је попут државе у држави. Бугарска влада је прећутно одобравала деловање ВМРО на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[57]

ВМРО у Егејској МакедонијиУреди

Други светски ратУреди

Током Другог светског рата, много борци ВМРО-а су се борили на страни Бугарске и нису доживљавали бугарске трупе у области Македоније као окупаторске.[60] Доласком Светозара Вукмановића Темпа у Вардарску Македонију 1943. године, многи чланови ВМРО прелазе на страну партизана. 2. августа 1944. године (што у Северној Македонији зову Други Илиндан) у Манастиру светог Прохора Пчињског је Антифашистичко собрање народног ослобођења Македоније са Панком Брашнаровом (револуционаром из Илинданског периода) на челу, прогласило Народну Републику Македонију као федералну јединицу у оквиру Демократске Федеративне Југославије, што је доживело међународно признање.[тражи се извор]

Након Другог светског рата ВМРО престаје да постоји.[тражи се извор]

РуководиоциУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Biondich 2011, стр. 67–69.
  2. ^ Тасић, Дмитар (2002). „Војно-политичка акција „македонствујушчих“ у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године”. Архив (на језику: српски). Архив Југославије (3): 93. ISSN 1450-9733. »Унутрашња македонска револуционарна организација или ВМРО основана је у Солуну 1893. године као организација чији је званични циљ био добијање политичке аутономије за македонску и једренску област.« 
  3. ^ Combs, Cindy C.; Slann, Martin W. (2009). Encyclopedia of Terrorism, Revised Edition (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 135. ISBN 9781438110196. Приступљено 26. 9. 2019. 
  4. ^ Perry, Duncan M. (1988). The Politics of Terror: The MacEdonian Liberation Movements, 1893-1903 (на језику: енглески). Duke University Press. стр. 39—40. ISBN 9780822308133. Приступљено 26. 9. 2019. 
  5. ^ Frusetta, James Walter (2006). Bulgaria's Macedonia: Nation-building and State-building, Centralization and Autonomy in Pirin Macedonia, 1903-1952 (на језику: енглески). University of Maryland. стр. 137—140. Приступљено 26. 9. 2019. 
  6. ^ Bechev, Dimitar (2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. 100. ISBN 9780810862951. Приступљено 26. 9. 2019. 
  7. ^ Brown, Keith. „Terrorist Transformations: IMRO and the Politics of Violence | Watson Institute”. Watson Institute for International and Public Affairs (на језику: енглески). Приступљено 26. 9. 2019. 
  8. ^ Biondich 2011, стр. 112–114.
  9. ^ Biondich 2011, стр. 117.
  10. ^ Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). The Balkans: A Post-Communist History (на језику: енглески). Routledge. стр. 190. ISBN 9781134583270. Приступљено 26. 9. 2019. 
  11. ^ Chary, Frederick B. (2011). The History of Bulgaria (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 71. ISBN 9780313384479. Приступљено 26. 9. 2019. 
  12. ^ Biondich 2011, стр. 151.
  13. ^ Lampe, John; Mazower, Mark (2004). „Common Heroes, Divided Claims: IMRO Between Macedonia and Bulgaria”. Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth-Century Southeastern Europe (на језику: енглески). Central European University Press. стр. 110—130. ISBN 9789639241824. Приступљено 26. 9. 2019. 
  14. ^ Hupchick, Dennis P. (2004). The Balkans: From Constantinople to Communism (на језику: енглески). Palgrave Macmillan. стр. 299. ISBN 9781403964175. Приступљено 28. 9. 2019. 
  15. ^ Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel Kural (1977). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Volume 2, Reform, Revolution, and Republic: The Rise of Modern Turkey 1808-1975 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 209. ISBN 9780521291668. Приступљено 28. 9. 2019. 
  16. ^ Унутрашња македонска револуционарна организација на сајту Енциклопедија Британика
  17. ^ Rossos, Andrew (2008). Macedonia and the Macedonians: A History (на језику: енглески). Hoover Institution Press. ISBN 9780817948818. Приступљено 28. 9. 2019. 
  18. ^ Shea, John (1997). Macedonia and Greece: The Struggle to Define a New Balkan Nation (на језику: енглески). McFarland. ISBN 9780786402281. Приступљено 28. 9. 2019. 
  19. ^ MacDermott, Mercia (1978). Freedom Or Death: The Life of Gotsé Delchev (на језику: енглески). Pluto Press. стр. 322. ISBN 9780904526325. Приступљено 28. 9. 2019. 
  20. ^ Гоцев, Димитър (1983). Идеята за автономия като тактика в програмите на национално-освободителното движение в Македония и Одринско 1893-1941 (на језику: бугарски). БАН. стр. 34. Приступљено 29. 9. 2019. 
  21. ^ Ципушев, Коце (2004). 19 години в сръбските затвори (на језику: македонски). СУ Св. Климент Охридски. стр. 31—32. ISBN 954-91083-5-X. 
  22. ^ The Times, (London), 16 September 1924, p. 9. An interview with Todor Alexandrov.
  23. ^ [promacedonia.org/im_statii/im_s4.html „Ivam Mihajlov - Interview with Boris Vishinski”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). promacedonia.org (на језику: енглески). Приступљено 29. 9. 2019. 
  24. 24,0 24,1 Banac 1988, стр. 307-328.
  25. ^ Danforth, Loring M. (1997). The Macedonian Conflict: Ethnic Nationalism in a Transnational World (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 64. ISBN 9780691043562. Приступљено 29. 9. 2019. 
  26. ^ MacDermott, Mercia (1978). Freedom Or Death: The Life of Gotsé Delchev (на језику: енглески). Pluto Press. стр. 230. ISBN 9780904526325. Приступљено 28. 9. 2019. 
  27. ^ Лабаури, Дмитрий Олегович (2008). Болгарское национальное движение в Македонии и Фракии в 1894-1908 гг: идеология, программа, практика политическои борьбы (на језику: руски). Марин Дринов. стр. 7. ISBN 9789543223176. Приступљено 29. 9. 2019. 
  28. ^ Ǵorǵiev, Vančo (1997). Petar Pop Arsov: prilog kon proučuvanjeto na makedonskoto nacionaln oosloboditelno dviženje (на језику: македонски). MM. стр. 44. ISBN 9789989480157. Приступљено 29. 9. 2019. 
  29. ^ Силянов, Хр (1933). Освободителните борби на Македония: в 1 тома. Следъ (на језику: бугарски). Илинденската Орг. Приступљено 29. 9. 2019. 
  30. ^ Етнография на Македония (Извори и материали в два тома), Автор: Колектив под редакцията на доц. Маргарита Василева, Обем: 853 стр. Издател: Българска Академия на Науките, Година: 1992.
  31. ^ Sources of Bulgarian Ethnography. Volume 3. Ethnography of Macedonia. Materials from the Archive Heritage. Sofia, 1998 Publication: Ethnologia Bulgarica. Yearbook of Bulgarian Ethnology and Folklore (2/2001) Author Name: Nikolova, Vanya; Language: English, Subject: Anthropology, Issue: 2/2001,Page Range: 143-144
  32. ^ Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Београд 2006, 15.
  33. ^ Иван Иванић, Из Црквене Историје Срба у Турској у 18. и 19. веку, Београд-Нови Сад 1902, 114-118. Иванић даје имена 33. жртве ВМРО-а, зато што је његово дело писано крајем 1901. а почетком 1902. осталих 12. пало је током 1902.
  34. ^ Јован Хаџи Васиљевић, Четничка акција, Београд 1928, 15.
  35. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 23, 2010) (на језику: енглески) Предавствата и атентатите во македонската историја, Виолета Аковска и Никола Жежов, Скопље 2004. године. pp. 55–56
  36. ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 23, 2010) (на језику: енглески) Предавствата и атентатите во македонската историја, Виолета Аковска и Никола Жежов, Скопље 2004. године. pp. 57.
  37. ^ Тодор Камчев, тиквешки војвода и револуционар, Петре Камчевски издавач Музеј-галерија Кавадарци, страна бр. 62, Кавадарци, године. 2002. ISBN 978-9989-9562-4-9.
  38. ^ Тодор Камчев, тиквешки војвода и револуционар, Петре Камчевски издавач Музеј-галерија Кавадарци, страна бр. 63, Кавадарци, године. 2002. ISBN 978-9989-9562-4-9.
  39. ^ [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 7, 2010) (на језику: енглески) Балкански ратови 1912—1913, Издавачи: Просведни преглед, Београд и Центар за демократију и помирење у југоисточној Европи, Солун 2005. pp. 19], Приступљено 27. 4. 2013.
  40. 40,0 40,1 [4] Интервју који је директор Музеја у Кавадарцима дао агенцији Фокус поводом 95 година Тиквешког устанка, објављен 6. јула 2008. године на интернет сајту агенције „Фокус“
  41. ^ [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 14, 2011) (на језику: енглески) Фељтон објављен 3. августа 2007. године на интернет сајту „Утрински весник“
  42. ^ [6] Душан Т. Батаковић, Књига о Косову
  43. ^ Богдановић, Димитрије. „Књига о Косову”. Приступљено 23. 7. 2010. »Međutim, nije ce radilo ni o kakvoj pobuni ili ustanku makedonskih Albanaca, nego o organizovanom masovnom upadu sa albanske teritorije, iza kojeg su stajali austrougarski i bugarski vojni krugovi U prvom naletu su pali Piškopeja, Žirovica i Debar. U napadu je učestvovalo oko 10.000 Albanaca, kojima su rukovodili strani oficiri, a c njima su sadejstvovali i izvesni komitski odredi VMRO. Činjenica da u albanskim četama ima stranih, i to bugarskih oficira, potvrđena je raznim obaveštajnim i diplomatskim kanalima, ali je posebno interesantna veza sa BMPO i lično s Janetom Sandanskim, koji je više meseci boravio u Albaniji organizujući albanski pokret prema Makedoniji«  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  44. ^ [7] Текст под називом „Охридско-дебарски устанак“ објављен на сајту Македонска нација, аутор Љупчо Зорески
  45. ^ Грешка код цитирања: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом arhivyu2002.
  46. ^ "Политика", Београд 20. фебруар 1925. године
  47. ^ Poulton 2000, стр. 82.
  48. ^ Turnock 2004, стр. 467.
  49. ^ Lampe 2000, стр. 156.
  50. ^ Spencer Tucker, Encyclopedia of World War I, 2005 - pp. 114.
  51. ^ Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље. pp. 94, Приступљено 27. 4. 2013.
  52. ^ Nepostojećem narodu nametnut nepostojeći jezik, Приступљено 27. 4. 2013.
  53. ^ „The Real Face of Serbian Education in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 9 (Jan. 10, 1926), Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 8. 2007. 
  54. ^ „An article by Dimiter Vlahov about the persecution of the Bulgarian population in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Balkanska federatsia", No. 140, Aug.20, 1930, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 8. 2007. 
  55. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52. pp. 31–57
  56. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 3. 8. 2007. 
  57. 57,0 57,1 57,2 57,3 57,4 Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София. 1998. pp. 140–141.
  58. ^ Ivan Vanča Mihajlov: makedonski revolucionar uskraćen za domovinu i korijene, Приступљено 27. 4. 2013.
  59. ^ Владан Јовановић. Губици југословенске жандармерије у сукобима са качацима и комитима 1918-1934. године Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 2, 2014) (на језику: енглески)
  60. ^ Palmer & King 1971, стр. 65-67.

ЛитератураУреди