Васил Левски

Уколико сте тражили село у Бугарској, погледајте чланак Васил Левски (Бугарска).

Васил Левски (буг. Васил Иванов Кунчев; Карлово, 18. јул 1837 — Софија, 18. фебруар 1873) је био бугарски револуционар, идеолог, стратег и теоретичар бугарске националне револуције, вођа борбе за ослобођење од османске владавине.

Васил Левски
Васил Левски
Пуно име	Васил Иванов Кунчев
Датум рођења	(1837-07-18)18. јул 1837.
Место рођења	Карлово  Османско царство
Датум смрти	18. фебруар 1873.(1873-02-18) (35 год.)
Место смрти	Софија  Османско царство

Споменик у родном Карлову, Бугарска.

Биста Васила Левског у Димитровграду

Биографија

Левски је рођен у Карлову, 1837. године. Замонашио се у двадесет четвртој години, постао јерођакон, али је касније напустио цркву и прикључио се либералном покрету.

Године 1862. Левски је отишао у Србију да се као добровољац придружи Бугарској легији коју је основао такође бугарски револуционар, Георги Раковски. Завршио је у Београду војну академију. Између 1862. и 1868. године учествовао је у свим бугарским борбама против Османске империје.

Крајем 1860-их, Левски је развио револуционарну теорију, које је значила одлучан корак ка бугарском покрету ослобођења. Ова теорија је видела национално ослобађање као подизање на оружје свих Бугара у Османској империји. Устанак би требало да припреми, води и координише централна револуционарна организација. Ова организација би требало да има више локалних револуционарних комитета у свим деловима Бугарске и требало би да делује потпуно независно од било које стране силе.

Левски је такође одредио и будућу форму владавине у ослобођеној Бугарској - демократску републику, која почива на принципима Повеље Људских и Грађанских Права Француске револуције.

До одласка у Бугарску, радио је као трговачки помоћник у Крагујевцу. Левски је почео да поставља локалне комитете 1869. године. До средине 1872. године успео је да успостави јаку мрежу комитета у више бугарских градова и села који су били у сталној вези и примали наређења од тајне владе у граду Ловечу. Комитети су набављали оружје, организовали борбене одреде, и казнене акције против османских званичника и бугарских издајника.

У мају 1872, Бугарски револуционарни централни комитет и Интерна револуционарна организација су се спојиле у једну организацију, убеђени да ће координација рада донети опште добро.

На јесен 1872. османска полиција је ушла у траг неколико комитета у североисточној Бугарској, укључујући и главни штаб организације у Ловечу, након што су активисти револуционарне организације опљачкали османску пошту да би набавили новац за куповину оружја. Хапшења многих револуционара су била претња уништењу организације. У покушају да спасе документацију, Левског су ухапсиле османске власти и обесиле у Софији, фебруара 1873. године.

Подигнут му је у родном Карлову велики споменик, након Првог светског рата.

Види још

• Историја Бугарске

Спољашње везе

• History of Bulgaria