Vasil Levski
Vasil Ivanov[1] (bug. Васил Иванов Кунчев;[2] Karlovo, 18. jul 1837 — Sofija, 19. februar 1873)[3] je bio bugarski revolucionar, ideolog, strateg i teoretičar bugarske nacionalne revolucije, vođa borbe za oslobođenje od osmanske vladavine.
Vasil Ivanov | |
|---|---|
 Vasil Ivanov zvani Levski | |
| Puno ime | Vasil Ivanov Kunčev |
| Datum rođenja | 18. jul 1837. |
| Mesto rođenja | Karlovo, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 19. februar 1873. (35 god.) |
| Mesto smrti | Sofija, Osmansko carstvo |
Levski je gledao dalje od čina oslobođenja i zamišljao je bugarsku republiku etničke i verske jednakosti, koja u velikoj meri odražava liberalne ideje Francuske revolucije i savremenog zapadnog društva. On je rekao: „Bićemo slobodni u potpunoj slobodi tamo gde žive Bugari: u Bugarskoj, Trakiji, Makedoniji; ljudi ma koje nacionalnosti koji žive pod ovim našim nebom, biće u svemu jednaki po pravima sa Bugarima. Levski je smatrao da sve verske i etničke grupe koje žive u slobodnoj Bugarskoj uživaju jednaka prava.[4][5][6] U Bugarskoj i Srbiji je obeležen spomenicima, a njegovo ime nose brojne nacionalne institucije. Godine 2007. bio je na prvom mestu u nacionalnoj televizijskoj anketi kao najveći Bugarin svih vremena.[7]
Istorijska zaleđina
urediEkonomske poteškoće Osmanskog carstva iz 19. veka dovele su do njegovog oličenja kao „bolesnika Evrope“.[8] Reforme koje su planirali sultani suočile su se sa nepremostivim poteškoćama.[9] Bugarski nacionalizam se postepeno pojavio sredinom 19. veka sa ekonomskim usponom bugarskih trgovaca i zanatlija, razvojem narodnog obrazovanja finansiranog od Bugara, borbom za autonomnu bugarsku crkvu i političkim akcijama u pravcu formiranja posebne bugarske države.[10] Prvi i Drugi srpski ustanak su postavili temelje autonomne Srbije tokom kasnih 1810-ih,[11] a Grčka je uspostavljena kao nezavisna država 1832. godine, nakon Grčkog rata za nezavisnost.[12] Međutim, podrška sticanju nezavisnosti kroz oružanu borbu protiv Osmanlija nije bila univerzalna. Revolucionarno raspoloženje bilo je koncentrisano uglavnom među obrazovanijim i urbanim sektorima stanovništva. Bilo je manje podrške za organizovanu pobunu među seljaštvom i bogatijim trgovcima i zanatlijama, koji su se plašili da će osmanske represalije ugroziti ekonomsku stabilnost i rašireno vlasništvo nad zemljom na selu.[13]
Biografija
urediLevski je rođen u Karlovu, 1837. godine. Zamonašio se u dvadeset četvrtoj godini, postao jerođakon, ali je kasnije napustio crkvu i priključio se liberalnom pokretu. Godine 1862. Levski je otišao u Kneževinu Srbiju da se kao dobrovoljac pridruži Bugarskoj legiji koju je osnovao takođe bugarski revolucionar, Georgi Rakovski. Završio je u Beogradu vojnu akademiju.[14] Između 1862. i 1868. godine učestvovao je u svim bugarskim borbama protiv Turskog carstva.
Krajem 1860-ih, Levski je razvio revolucionarnu teoriju, koje je značila odlučan korak ka bugarskom pokretu oslobođenja. Ova teorija je videla nacionalno oslobađanje kao podizanje na oružje svih Bugara u Osmanskom carstvu. Ustanak bi trebalo da pripremi, vodi i koordiniše centralna revolucionarna organizacija. Ova organizacija bi trebalo da ima više lokalnih revolucionarnih komiteta u svim delovima Bugarske i trebalo bi da deluje potpuno nezavisno od bilo koje strane sile.
Levski je takođe odredio i buduću formu vladavine u oslobođenoj Bugarskoj - demokratsku republiku, koja počiva na principima Povelje Ljudskih i Građanskih Prava Francuske revolucije.
Do odlaska u Bugarsku, radio je kao trgovački pomoćnik u Kragujevcu. Levski je počeo da postavlja lokalne komitete 1869. godine. Do sredine 1872. godine uspeo je da uspostavi jaku mrežu komiteta u više bugarskih gradova i sela koji su bili u stalnoj vezi i primali naređenja od tajne vlade u gradu Loveču. Komiteti su nabavljali oružje, organizovali borbene odrede, i kaznene akcije protiv osmanskih zvaničnika i bugarskih izdajnika.
U maju 1872, Bugarski revolucionarni centralni komitet i Interna revolucionarna organizacija su se spojile u jednu organizaciju, ubeđeni da će koordinacija rada doneti opšte dobro.
Na jesen 1872. osmanska policija je ušla u trag nekoliko komiteta u severoistočnoj Bugarskoj, uključujući i glavni štab organizacije u Loveču, nakon što su aktivisti revolucionarne organizacije opljačkali osmansku poštu da bi nabavili novac za kupovinu oružja. Hapšenja mnogih revolucionara su bila pretnja uništenju organizacije. U pokušaju da spase dokumentaciju, Levskog su uhapsile osmanske vlasti i obesile u Sofiji, februara 1873. godine.
Podignut mu je u rodnom Karlovu veliki spomenik, nakon Prvog svetskog rata.
Revolucionarna teorija i ideje
urediKrajem 1860-ih, Levski je razvio revolucionarnu teoriju koja je bugarski oslobodilački pokret videla kao oružani ustanak svih Bugara u Osmanskom carstvu. Ustanak je trebalo da priprema, kontroliše i interno koordiniše centralna revolucionarna organizacija, koja je trebalo da uključi lokalne revolucionarne komitete u svim delovima Bugarske i da deluje nezavisno od bilo kakvih stranih faktora.[15][16] Teorija Levskog proizišla je iz ponovljenih neuspeha da se ideje Rakovskog efikasno sprovedu, kao što je upotreba oružanih odreda (četa) sa sedištem u inostranstvu za izazivanje opšte pobune.[17][18][19] Levskijeva ideja o potpuno nezavisnoj revoluciji, međutim, nije naišla na odobravanje celokupnog stanovništva — zapravo, on je bio jedini istaknuti bugarski revolucionar koji ju je zagovarao. Umesto toga, mnogi su intervenciju velikih sila smatrali izvodljivijim rešenjem.[20]
Levski je zamišljao Bugarsku kao demokratsku republiku,[5][21] povremeno nalazeći zajednički jezik sa „Deklaracijom o pravima čoveka i građanina”,[22] i u velikoj meri odražavajući liberalne ideje Francuske revolucije i savremenog zapadnog društva.[23][24] On je rekao: „Bićemo slobodni u potpunoj slobodi tamo gde žive Bugari: u Bugarskoj, Trakiji, Makedoniji; ljudi ma koje nacionalnosti živeli pod ovim našim nebom, biće jednaki u pravima po Bugarima u svemu. Imaćemo zastavu koja kaže: 'Čista i sveta republika'... Vreme je da se jednim delom postigne ono što su tražili naša braća Francuzi..."[4] Levski je smatrao da su sve verske i etničke grupe u slobodnoj Bugarskoj — bilo da su Bugari, Turci, Jevreji ili drugi — trebalo bi da uživaju jednaka prava.[4][5][6] On je ponovio da su se bugarski revolucionari borili protiv sultanove vlasti, a ne protiv turskog naroda[25] i njegove vere: „Mi ne teramo turski narod ni njegovu veru, već cara i njegove zakone (jednom rečju, tursku vladu), koja je varvarski vladala ne samo nama, nego i samim Turkom."[4][21]
Levski je bio spreman da žrtvuje svoj život za revoluciju i stavi Bugarsku i bugarski narod iznad ličnih interesa: „Ako pobedim, pobediću za ceo narod. Ako izgubim, izgubiću samo sebe.”[26][27][28] U oslobođenoj Bugarskoj on sebe nije zamišljao kao nacionalnog vođu ili visokog funkcionera: „Želimo da vidimo slobodnu otadžbinu, a [tada] bi mi čak mogu narediti da napasam patke, zar nije tako?"[4][21] U duhu Garibaldija, Levski je planirao da pomogne drugim potlačenim narodima sveta u njihovom oslobođenju kada Bugarska bude ponovo uspostavljena.[29] Takođe se zalagao za „strogo i redovno računovodstvo” u svojoj revolucionarnoj organizaciji i nije tolerisao korupciju.[30]
Reference
uredi- ^ First name also transliterated as Vassil, alias archaically written as Levsky in English (cf. MacDermott).
- ^ Undžiev 1980, str. 53
- ^ Family name also transliterated as Kunčev, Kountchev, Kuntchev, etc.
- ^ a b v g d „Idei za svobodna Bъlgariя”. Arhivirano iz originala 11. 4. 2009. g. Pristupljeno 11. 4. 2009., 170 godini.
- ^ a b v Manova, Zhelev & Mitev 2007
- ^ a b Crampton 2007, str. 422
- ^ „Vasil Levski beše izbran za naй-velikiя bъlgarin na vsički vremena” (na jeziku: bugarski). Velikite bъlgari. 18. 2. 2007. Arhivirano iz originala 17. 3. 2007. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ De Bellaigue, Christopher (5. 7. 2001). „The Sick Man of Europe”. The New York Review of Books. Arhivirano iz originala 30. 9. 2008. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ Castellan 1999, str. 221–222
- ^ Castellan 1999, str. 315–317
- ^ Castellan 1999, str. 258
- ^ Castellan 1999, str. 272
- ^ Roudometof 2001, str. 136
- ^ "Vreme", Beograd 5. maj 1940.
- ^ Bakalov & Kumanov 2003
- ^ Vatahov, Ivan (20. 2. 2003). „Vassil Levski — Bulgaria's 'only son'”. The Sofia Echo. Arhivirano iz originala 17. 06. 2016. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ „Vasil Levski”. Encyclopædia Britannica Online. 2008. Arhivirano iz originala 12. 3. 2009. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ „Život i delo”. Arhivirano iz originala 13. 2. 2010. g. Pristupljeno 23. 10. 2008., 170 godini.
- ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 136
- ^ Dimitrov 2001
- ^ a b v Doйnov & Dževezov 1996, str. 21
- ^ Cornis-Pope & Neubauer 2004, str. 317
- ^ Čureški, Stefan (17. 2. 2006). „Ideite na Levski i modernostta” (na jeziku: bugarski). Sega. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ Hrissimova, Ognyana (1999). „=Les idées de la révolution française de 1789 et les droits réels de l'homme et du citoyen dans les Constitutions de Etats nationaux des Balkans”. Études balkaniques (na jeziku: francuski). Sofia: Académie bulgare des sciences. 3—4: 17. ISSN 0324-1645.
- ^ Daskalov 2004, str. 61
- ^ Crampton 1997, str. 79
- ^ Doйnov & Dževezov 1996, str. 17
- ^ „Ako spečelя, pečelя za cяl narod — ako zagubя, gubя samo mene si” (na jeziku: bugarski). Svяta i čista republika. Arhivirano iz originala 25. 9. 2008. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
- ^ Kьosev, Aleksandъr (24. 2. 2007). „Veličie i mizeriя v epohata na Vodoleя” (na jeziku: bugarski). Sega. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 25. 10. 2008.
- ^ Todorov, Petko. „Blizo li e vremeto?” (PDF) (na jeziku: bugarski). Zemя. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 10. 2008. g. Pristupljeno 24. 10. 2008.
Literatura
uredi- Castellan, Georges (1999). Histoire des Balkans, XIVe–XXe siècle (na jeziku: francuski). transl. Lilyana Tsaneva (Bulgarian translation izd.). Paris: Fayard. ISBN 2-213-60526-2.
- Cornis-Pope, Marcel; Neubauer, John (2004). History of the literary cultures of East-Central Europe: junctures and disjunctures in the 19th and 20th centuries. John Benjamins Publishing Company. ISBN 90-272-3452-3..
- Crampton, R.J. (2007). Bulgaria. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820514-2.
- Crampton, R.J. (1997). A Concise History of Bulgaria. Cambridge University Press. ISBN 0-521-56183-3.
- Daskalov, Rumen (2004). The Making of a Nation in the Balkans: Historiography of the Bulgarian Revival. Central European University Press. ISBN 963-9241-83-0.
- Dimitrov, Vesselin (2001). Bulgaria: The Uneven Transition. Routledge. ISBN 0-415-26729-3.
- Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804–1920: A History of East Central Europe. University of Washington Press. ISBN 0-295-96413-8.
- MacDermott, Mercia (1962). A History of Bulgaria 1395–1885
. New York: Frederick A. Praeger — preko Internet Archive. - MacDermott, Mercia (1967). The Apostle of Freedom: A Portrait of Vasil Levsky Against a Background of Nineteenth Century Bulgaria. London: G. Allen and Unwin. OCLC 957800.
- Manova, Denitza; Zhelev, Radostin; Mitev, Plamen (19. 2. 2007). „The Apostle of Freedom — organizer and ideologist of the national liberation struggle”. BNR Radio Bulgaria. Arhivirano iz originala 17. 3. 2008. g. Pristupljeno 25. 10. 2008.
- Miller, William (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801–1927. Routledge. ISBN 0-7146-1974-4.
- Perry, Duncan M. (1993). Stefan Stambolov and the Emergence of Modern Bulgaria, 1870–1895. Duke University Press. ISBN 0-8223-1313-8.
- Roudometof, Victor (2001). Nationalism, Globalization, and Orthodoxy: The Social Origins of Ethnic Conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. ISBN 0-313-31949-9.
- Stavrianos, Leften Stavros (2000). The Balkans Since 1453. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 1-85065-551-0.
- Ternes, Elmar; Tatjana Vladimirova-Buhtz (1999). „Bulgarian”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. str. 55—57. ISBN 0-521-63751-1.
- Todorova, Maria (2007). „Was there civil society and a public sphere under socialism? The debates around Vasil Levski's alleged burial in Bulgaria”. Schnittstellen: Gesellschaft, Nation, Konflikt und Erinnerung in Südosteuropa : Festschrift für Holm Sundhaussen zum 65. Geburtstag. Oldenbourg Wissenschaftsverlag. ISBN 978-3-486-58346-5.
- Trotsky, Leon; Brian Pearce; George Weissman; Duncan Williams (1980). The War Correspondence of Leon Trotsky. The Balkan Wars, 1912–13. Resistance Books. ISBN 0-909196-08-7.
- Bakalov, Georgi; Kumanov, Milen (2003). „LEVSKI, Vasil (V. Ivanov Kunčev, Dяkona, Apostola) (6/19.VII.1837-6/18.II.1873)”. Elektronno izdanie "Istoriя na Bъlgariя" (na jeziku: bugarski). Sofiя: Trud, Sirma. ISBN 954528613X.
- Doйnov, Doйno; Dževezov, Stoяn (1996). „Ne щяh da sъm turski i nikakъv rob”. Kъщa-muzeй Vasil Levski Karlovo (na jeziku: bugarski). Sofiя: Slavina. OCLC 181114302.
- Kondarev, Nikola (1946). Vasil Levski. Biografiя (na jeziku: bugarski). Sofiя: Izdatelstvo na Bъlg. Rabotničeska Partiя (Komunisti). OCLC 39379012. Arhivirano iz originala 26. 08. 2021. g. Pristupljeno 30. 07. 2022.
- Račeva, Vanя Nikolova (2007). „170 godini ot roždenieto na Vasil Levski” (na jeziku: bugarski). Dъržavna agenciя za bъlgarite v čužbina. Arhivirano iz originala 15. 6. 2008. g. Pristupljeno 23. 10. 2008.
- Simeonova, Margarita Vasileva (2007). Ezikovata ličnost na Vasil Levski (na jeziku: bugarski). Sofiя: Akademično izdatelstvo "Marin Drinov". ISBN 978-954-322-196-7. OCLC 237020336.
- Stoяnov, Zahariй (1943) [1883]. Vasilъ Levski (Dяkonъtъ). Čerti izъ života mu (na jeziku: bugarski). Plovdiv, Sofiя: Novъ Svѣtъ. OCLC 4273683. Arhivirano iz originala 25. 02. 2021. g. Pristupljeno 30. 07. 2022.
- Strašimirov, Dimitъr (1995). Levski pred Kъkrinskata golgota: istoriя i kritika (na jeziku: bugarski). Sofiя: Sibiя. ISBN 954-8028-29-8. OCLC 33205249.
- Undžiev, Ivan (1980). Vasil Levski. Biografiя (na jeziku: bugarski) (Vtoro izdanie izd.). Sofiя: Nauka i izkustvo. OCLC 251739767.
