Михаило Богићевић

Михаило Богићевић (Земун, 8. јул 1843Београд, 28. октобар 1899[1]) је био министар грађевина Србије и два мандата председник Београдске општине (18. градоначелник Београда). Делфа Иванић наводи 8. август 1843. као датум његовог рођења, а датум смрти је 16. октобар 1899. по јулијанском календру, и назива га Мијаило. [2]

Михаило Богићевић
Mihailo Bogicevic.jpg
Српски министар и градоначелник Београда
Биографија
Датум рођења(1843-07-08)8. јул 1843.
Место рођењаЗемун
Аустријско царство
Датум смрти28. октобар 1899.(1899-10-28) (56 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија

БиографијаУреди

 
Гроб Мијаила Богићевића, Ново гробље у Београду

Рођен је 1843. године у Земуну у познатој породици Богићевић од оца Милоша Богићевића (1811-1844) и Анђелије рођене Лукачевић. Отац Милош је био 2. градоначелник Београда, у то време се то звало председник Београдске општине, 1840. године. Милош је био син војводе Анте Богићевића и брат Томаније удате за Јеврема Обреновића, бабе краља Милана. Стрељан је 1844. по наређењу Томе Вучића-Перишића после неуспеле Катанске буне против Карађорђевића који су 1842. на власти заменили Обреновиће.

Михаило се школовао на Великој школи у Београду, после тога је студирао рударство у Паризу као државни питомац Србије. Био је члан Напредњачке странке. Био је два пута министар грађевина Србије: 5/17.2.1887 — 1/13.6.1887. у влади Милутина Гарашанина и 14/26.4.1888 — 22.2/6.3.1889. у влади Николе Христића.[3] Два мандата је био председник Београдске општине, 4.4.1886 — 4.2.1887. и 14.5.1894 — 8.11.1896.

Обављао је и друге јавне функције као што је директор Дирекције српских државних железница, члан Управног одбора Управе државног монопола. Био је амбасадор Србије („посланик“) у Берлину.

Ангажовао се око оснивања „Друштва Свети Сава“ (чији је био потпредседник) и градњу зграде друштва, за 11 дана је изградио старију малу цркву Светог Саве на Врачару [4], трудио се око изградње дома за незбринуту децу „Стефан Дечански“ у Београду. „Друштво Краљ Дечански“ је основано 1894. године са задатком да отвара школе и склоништа за глувонему и слепу децу. Бавио се добротворним и социјалниом радом.[5] Делфа Иванић је писала да је њен поочим као председник Београдске општине, обновио београдску џамију и уз њу хоџин стан. Био је велики пријатељ хоџе Фалаџића, који му је чувао ћерку у својој кући до џамије, док је међу децом харао шарлах. Са још неким интелектуалцима је припадао кругу људи који су муслимане нашега језика сматрали Србима и били су им благонаклони.[6]

Оженио се Катарином Константиновић (1848-1910), ћерком своје сестре од тетке Анке рођ. Обреновић и Александра Константиновића. Катарина је била вереница кнеза Михаила и преживела атентат на њега у Кошутњаку 1868. године. После тога се удала за Миливоја Петровића Блазнавца (1824-1873) са којима је имала двоје деце Војислава и Милицу. Када је остала удовица удала се за Михаила Богићевића. Због блиског сродства нису могли да се венчају у Србији, већ су се венчали у Мађарској, у Соколовцу (сада Румунија). Парох Прока Милошевић их је мимо црквених правила венчао 1876. године. Због овог венчања кажњен је са 9 месеци епитимије (црквена казна). Долазио је у Београд. Кум Катарини и Богићевићу био је Коста Петровић, касациони судија. Свештеник Прока, који је имао 4 кћери и једног сина, своју кћер Анђелију дао је код Катарине код које је учила ручни рад. Она је издржавала и спремила за удају.[7]

Касније су живели у Београду на Теразијама. Нису имали деце, усвојили су Делфу Иванић (1881-1972), једну од оснивача Кола српских сестара.[8]

Носилац је више србијанских, црногорских и бугарских одликовања. Преминуо је у Београду 1899. године.

ПородицаУреди

РодитељиУреди

име слика датум рођења датум смрти
Милош Богићевић 1811. 1844.
Анђелија Лукачевић

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Катарина Константиновић 1848. 1910.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Српски биографски речник, том 1, Матица српска, Нови Сад, 2004. године Архивирано на сајту Wayback Machine (16. септембар 2011), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 53, 63. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  3. ^ „Владе Србије: 1805-2005“, приредио Радош Љушић, 596 страна. ISBN 978-86-17-13111-9. издавач „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 2005. године. COBISS.SR 124721676
  4. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 54. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  5. ^ Српска породична енциклопедија, том 4. стр. 57, изд. Политика и Народна књига. Београд: 2006. ISBN 978-86-331-2733-2. COBISS.SR 131573004
  6. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 241. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  7. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 325. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  8. ^ Александар Динчић: Делфа Иванић, Приступљено 13. 4. 2013.


Претходник:
Владан Ђорђевић
председник Београдске општине
18861887

Наследник:
Светомир Николајевић
Претходник:
Милован Маринковић
председник Београдске општине
18941896
Наследник:
Никола Стевановић