Медаља за храброст (1912)

Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Медаљa за храброст.

Златна и Сребрна медаља за храброст је било одликовање Краљевине Србије. Медаља је, у два разреда, као Златна и Сребрна, успостављена 14. новембра 1912. године и додељивана је за истакнуту храброст исказану на ратишту у време Првог балканског рата против Османског царства. Медаљу је додељивао Краљ по личном нахођењу или на предлог министра војног, команданата армија и команданата дивизија. Током употребе, медаља је додељена већем броју војника, официра и редова Српске војске.

Златна и Сребрна медаља за храброст
Medal for Bravery Kingdom of Serbia obverse.jpg
Аверс Златне медаље за храброст (1912) ;
Збирка одликовања Музеја Војводине (инвентарски бр. 308)
Додељује Flag of Serbia (1882–1918).svg
Краљевина Србија
ТипТракица Златне медаљe за храброст 1912. године
Додељује се за„Показану и осведочену храброст на бојишту”
Ратни периодПрви балкански рат; и касније[1]
Установљен14. новембар 1912.
Задње одликовање1913.; или касније (за време и након Првог светског рата).[1]

Аутор медаље је вајар Ђорђе Јовановић и израђене су у стилу академског реализма. Посебно Златна медаља ужива велику естетску вредност међу истраживачима српских одликовања. Повеље за медаљу су рађене по нацрту архитекте Милосава Стојадиновића.

Већина истраживача наводи да сам век употребе медаље није био дуг, свега око шест месеци, док други извори наводе да се са доделом наставило и након Првог балканског рата. Разлог овоме је била неомиљеност изгледа Златне медаље код одликованих, због чега је након поменутог шестомесечног временског периода ова медаља, како Златна тако и Сребрна, замењена новом медаљом за храброст са представом српског јунака Милоша Обилића.

НастанакУреди

Петар I Карађорђевић, српски краљ
Вајар Ђорђе Јовановић

Избијањем Првог балканског рата 1912. године, у који је Србија у савезништву са другим хришћанским земљама на Балкану наступила против Османског царства, покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.[2]

Краљ Петар I Карађорђевић је Уредбом од 14. новембра 1912. установио Златну и Сребрну медаљу за храброст, која је додељивана за „показану и осведочену храброст на бојишту”.[3][4][5][6][7] Израда идејног решења медаље је поверена познатом академском вајару Ђорђу Јовановићу.[8][5][2][9][10] Концепт медаље је био идентичан концепту српских медаља за храброст из претходних ратова (1876—1878; 1885), те је подразумевао златни и сребрни разред медаље[11][5], са различитим ликовним решењем за резреде.[5]

ОписУреди

Златна медаљаУреди

Златна медаља је кружног облика, пречника 30 милиметара. У аверсу медаље је профил жене окренуте налево, у оклопу, са дијадемом украшеном ловоровим венцем на глави и двоглавим орлом са круном на грудима — симболом Краљевине Србије. Уз ивицу аверса медаље, лево и десно од лика жене, је натпис „КРАЉЕВИНА СРБИЈА” (ћириличким писмом) који се завршава петокраком звездицом. Испод попрсја женске фигуре је сигнатура иницијала аутора медаље, Ђорђа Јовановића — „Ђ. Ј” (ћириличким писмом) и то писаним симболима, тј. оригиналним потписом аутора, те година „1912”. На реверсу медаље је ћирилицом, у два хоризонтална реда, натпис „ЗА ХРАБРОСТ” у венцу од (дуже) ловорове и (краће) храстове гранчице, везаних у дну штитом српског грба са круном у надвишењу. Медаља има ушицу кроз коју пролази округла алка, о којој виси на пантљици.[5][10][12][2][9][13][14]

 
Реверс Златне медаље за храброст (1912) ;
Збирка одликовања Музеја Војводине (инвентарски бр. 308)

Млади женски лик на авресу медаље је национална алегорија Србије.[15][2][16][13][5][17] Истраживач Милован Меденица у својој студији о овој медаљи, наводи да је Јовановић женску фигуру радио по лику и сећању на српску хероину Милицу Стојадиновић Српкињу[18], док други истраживачи овај детаљ не помињу.[2][19][20][8][21] Златна медаља је рађена по угледу на француска одликовања са представом жене у аверсу (обично Маријане), као алегорије Француске[5][22], са жељом да и Краљевина Србија на свом одличју за храброст буде представљена кроз лик српске хероине.[22] Како истиче Меденица, Јовановић, као и наручиоц, краљ Петар I, су обојица били познаваоци француске културе, историје и уметности, а краљ и сам носилац француских одличја са мотивом младе жене у аверсу (од прве медаље коју је стекао као добровољац у Француско-пруском рату до ордена Легије части I степена).[22]

Медаља се носила на левој страни прсију, на црвеној моарираној пантљици широкој 40 милиметара, а у виду правоугаоника који је у доњем делу савијен у троугао.[20][12][2][9][19][14] Више аутора наводи да је медаља кована од легуре злата[12][2][9][19], док историчар уметности Радомир Столица у свом опису овог знамења износи да је златна медаља кована од бронзе па позлаћена.[23] Истраживач Борис Пристер, описујући примерак депонован у Повијесном музеју Хрватске, наводи да је тај примерак од позлаћеног сребра.[6] Истраживачи српских одликовања Павел Цар и Томислав Мухић истичу да је златна медаља кована у две варијанте: прва варијанта је израђена од посебне легуре бакра и злата, а друга варијанта од позлаћене бронзе. Они наводе и да позлата код друге варијанте златне медаље није класична, него је по замисли медаљера, коришћено злато сливено са бакром. Према увиду Цара и Мухића, обе варијанте су коване истим калупом, у непознатој, највероватније бечкој радионици.[24] Ова два аутора, и истраживач Лазар Герић, описују и постојање златне медаље које у многим детаљима одступају од основне (званичне) варијанте и, према суду ових истраживача, највероватније су остатак пробне серије.[19][24] Ове медаље су израђене од посребрене бронзе, другачијим калупом и знатно грубљих детаља;[24][19] пречника су 30 милиметара и на свом аверсу имају алегорију Србије док је на реверсу српски државни грб. Герић претпоставља да се ради о неусвојеном предлогу или нереализованој понуди неке непознате медаљарске радионице.[19]

Већина аутора наводи да Златна медаља није имала дуг век употребе — свега око шест месеци, па је сходно томе и релативно мали број примерака је и искован и додељен.[9] Разлог овоме лежи у тадашњем патријахалном схватању идеала храбрости српског војника, у који се није уклапао алегоријски женски лик Србије, што је узроковало неомиљеност овог одликовања код одликованих.[12][6][25][19][22][5] Након поменутог периода, током Другог балканског рата 1913. године, ова медаља замењена је новом медаљом са мужевнијом представом легендарног српског јунака Милоша Обилића[12][6][25][19][22][5][15], по угледу на црногорску медаљу са мотивом истог јунака коју су добијали црногорски борци за време овог рата.[22] Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић пак наводе да се са доделом овог одличја наставило и након поменутог периода, упоредо са доделом споменуте новоосноване медаље за храброст, за заслуге за време Првог светског рата.[1]

Са естетског аспекта, златна медаља представља изванредан[6][19][9][5], посебно леп[26] и оригиналан рад Ђорђа Јовановића, у стилу високог академског реализма.[19][9][27], и под утицајем француског медаљерства.[26] Премда неомиљена код одликованих златна медаља улази у ред најпопуларнијих примерака у збиркама колекционара српских одликовања те због своје реткости и лепоте израде има велику вредност у овим круговима.[19][9]

Сребрна медаљаУреди

Сребрна медаља је, такође, кружног облика, пречника 27 милиметара. У аверсу медаље се дат у рељефу налази српски краљевски грб: двоглави орао у полету, са штитом на грудима на којем су смештени карактеристични крст и четири оцила, те два крина у подножју животиње. Испод орла је, слично као и код златне медаље, сигнатура иницијала Ђорђа Јовановића те година „1912”. Реверс сребрне медаље је истоветан са реверсом златне — девиза: „ЗА ХРАБРОСТ”, окружена полувенцем од храстове и ловорове гранчице, које се укрштају на штиту српског грба.[9][19][23][32][5]

Медаља је кована од легуре сребра и носила се на левој страни груди, о траци у бојама српске народне заставе[2][23][12][24][33], широкој 27 милиметара, дупло толико дугачкој, која је на крају савијена у троугао.[9][19][23][32][5][33] Трака сребрне медаље је сложена слично тракама сребрних медаља за храброст из ранијих ратова.[5]

Са аспекта ликовног израза, према суду истраживача, решење сребрне медаље је неупадљиво и посве обично[6], шаблонско[5], скромније и неугледније у односу на златну медаљу[5][19], али се стилски уклапа уз њу.[19] Више аутора наводи да се сребрна медаља, исто као и златна, додељивала само шест месеци, након чега је повучена из употребе[9][34], док истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић наводе да се са доделом овог разреда медаље, исто као и златног, наставило, током и након Првог светског рата.[1] Сребрна медаља се на колекционарском тржишту појављује чешће од златне медаље, па је стога, у колекционарском смислу, мање вредна.[19]

ПовељаУреди

 
Повеља за Сребрну медаљу за храброст којом је 1913. године одликован „ађутант 3. батаљ. III пука II позива, питомац војне академије, поднаредник Милош Н. Бранковић из Београда“. Повеља је атрактивно украшена славолуком и државним и ратним симболима. Поред уобичајене титуле краља — „Његово величанство Петар Први по милости божјој и вољи народној Краљ Србије“, придодана је и војна — „врховни заповедник војске“. Надаље, врста заслуга наведених на повељи отиснута је као саставни део текста повеље, а гласи: „Благоволео је указом својим од 5. маја 1913. године Ф/А No. 14613, одликовати ..... Сребрном Медаљом за храброст за показану и осведочену храброст на бојишту, у рату 1912. — 13. године.“ Према увиду Цара и Мухића, медаља је додељена тек 1. јула 1913. године, након завршетка ратних операција, а повеља носи потпис надлежног заповедника, „команданта Моравске дивизије“. Као напоменуто, повеља за златну медаљу је слична повељи за сребрну, само је написана друга ознака разреда медаље.[35]

Уз медаље су додељиване повеље које су потписивали команданти војски или самосталних дивизија. У случају да је медаљом био одликован неко од команданата војски, повељу је онда својеручно потписивао Краљ као врховни заповедник.[5]

Повеље за Златну и Сребрну медаљу за храброст су рађене по идејном нацрту архитекте Милосава Стојадиновића, а штампане у Картографској радионици географског одељења Главног ђенералтаба. Према суду истраживача српских одликовања Миле Пилетић, Павела Цара и Томислава Мухића, изглед ових повеља се одликује веома оригиналним и занимљивим ликовним решењем.[12][36] Изглед повеље се састојао од атрактивно приказаног тријумфалног славолука украшеног државним и ратним симболима. Изглед повеља за два разреда медаље, Златни и Сребрни, није се битно разликовао осим у исписаној другој ознаци разреда.[35]

Историја употребеУреди

Златну и Сребрну медаљу за храброст је додељивао краљ Петар I или сам по свом нахођењу или на предлог команданата армија, дивизија или војног министра официрима, подофицирима и редовима Српске војске који су се истакли личном храброшћу у рату 1912—1913.[12][5] Попис одликованих особа је вођен у Министарству војном, које је водило и бригу о набавци и дистрибуцији медаље. За додељене медаље није наплаћивана надокнада, а медаља је након смрти одликоване особе остајала наследницима на чување.[5]

Указом од 5. маја 1913. године Златном медаљом за храброст одликовано 312 наредника, поднаредника, каплара и редова армија, дивизија, бригада и пукова Српске војске.[12][5][23] Пошто друге могуће доделе нису забележене, Цар и Мухић су мишљења да се наведена бројка одликованих не може сматрати коначном.[5] Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић, увидом у документа похрањених у Архиву Југославије у Београду, наводе да је додела оба разреда Медаље за храброст из 1912, упоредо са доделом Медаље за храбост „Милош Обилић”, настављена и након Првог балканског рата, даље током Првог светског рата.[1]

Златном медаљом за храброст су за заслуге у Првом балканском рату одликоване и заставе појединих пешадијских и коњичких пукова војске Краљевине.[12][5] Тако су, за показану храброст у рату 1912—13, Указом од 24. маја 1913. године, Златном медаљом за храброст одликоване заставе: VI пешадијског пука I позива народне војске „Престолонаследника краљевића Александра“, VII пешадијског пука I позива народне војске „Краља Петра I“, XII пешадијског пука I позива народне војске „Цара Лазара“, XIV пешадијског пука I позива народне војске[37], XVI пешадијског пука I позива народне војске „Цара Николе I“[а], II прекобројног пешадијског пука I позива народне војске, III, V, VIII, XII и XIII пешадијског пука II позива народне војске, IV коњичког пука I позива народне војске „Великог књаза Константина Константиновића“, Дунавског и Шумадијског дивизијског коњичког пука I позива народне војске.[37] Према наводима истраживача Миле Пилетић из 1987. године, једино је застава Дунавског дивизијског коњичког пука сачувала своје одличје, а застава XIV пешадијског пука диплому за одличје; обоје депоновано у Војном музеју у Београду.[39]

ОсталоУреди

Медаља за ревносну службу, обновљена такође избијањем балканских ратова, је својим изгледом идентична сребрној медаљи за храброст из 1912. Аутор ове медаље није дефинитивно познат,[44][45][46] а међу истраживачима се ауторство приписује или Ђорђу Јовановићу,[44][45][46] или Ђорђу Чарапићу Фусеку.[47]

НапоменеУреди

  1. ^ Пилетић наводи да је реч о XVI пешадијском пуку I позива народне војске „Цар Никола I[37], док Радомир Столица наводи да је почасни назив пука био „Цар Никола II”.[38]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д Жикић & Томанић 2018, стр. 160.
  2. ^ а б в г д ђ е ж Ацовић 2013, стр. 136.
  3. ^ Пилетић 1987, стр. 54.
  4. ^ Gerić 1998, стр. 49.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с Car & Muhić 2009, стр. 384.
  6. ^ а б в г д ђ Prister 1984, стр. 157.
  7. ^ „МЕДАЉА ЗА ХРАБРОСТ (1912)”. royalfamily.org. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 30. 12. 2015. 
  8. ^ а б Пилетић 1987, стр. 54—55.
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Medenica 1997, стр. 34.
  10. ^ а б Stolica 1975, стр. 53.
  11. ^ Gerić 1997, стр. 48.
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и Пилетић 1987, стр. 55.
  13. ^ а б Gerić 1998, стр. 49—50.
  14. ^ а б Prister 1984, стр. 157—158.
  15. ^ а б Lazarević & 192X, стр. 833.
  16. ^ а б Пилетић 1987, стр. 149.
  17. ^ Petrović, Boris. „Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata”. libartes.com. Архивирано из оригинала на датум 9. 5. 2016. Приступљено 31. 12. 2015. 
  18. ^ Medenica 1997, стр. 34—35.
  19. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Gerić 1998, стр. 50.
  20. ^ а б Stolica 1975, стр. 53—54.
  21. ^ Car & Muhić 2009, стр. 384—386.
  22. ^ а б в г д ђ Medenica 1997, стр. 35.
  23. ^ а б в г д Stolica 1975, стр. 54.
  24. ^ а б в г Car & Muhić 2009, стр. 384—385.
  25. ^ а б Ацовић 2013, стр. 136;138.
  26. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 575.
  27. ^ Car & Muhić 2009, стр. 384;575.
  28. ^ Ацовић 2013, стр. 286—287.
  29. ^ Car & Muhić 2009, стр. 394.
  30. ^ Ацовић 2013, стр. 30—32.
  31. ^ Ацовић 2013, стр. 255.
  32. ^ а б Пилетић 1987, стр. 55;149.
  33. ^ а б Prister 1984, стр. 158.
  34. ^ Ацовић 2013, стр. 138.
  35. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 386.
  36. ^ Car & Muhić 2009, стр. 384;12.
  37. ^ а б в Пилетић 1987, стр. 83.
  38. ^ Stolica 2003, стр. 49.
  39. ^ Пилетић 1987, стр. 83;149.
  40. ^ Car & Muhić 2009, стр. 385.
  41. ^ Car & Muhić 2009, стр. 393.
  42. ^ Ацовић 2013, стр. 647.
  43. ^ Пилетић 1987, стр. 198.
  44. ^ а б Пилетић 1987, стр. 56.
  45. ^ а б Stolica 2003a, стр. 26.
  46. ^ а б Јовановић Чешка 2018, стр. 95.
  47. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 90—91;95.

ЛитератураУреди

Књиге и каталозиУреди

ЧасописиУреди

Види јошУреди