Медаља за ревносну службу (1913)

Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Медаља за ревносну службу.

Златна и Сребрна медаља за ревносну службу било је одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Медаља је, у два разреда, као Златна и Сребрна, успостављена 19. априла 1913. и додељивана је за показану одличну и ревносну службу на ратишту за време балканских и Првог светског рата. У међуратном периоду статут медаље је промењен и прилагођен мирнодопским приликама, када се медаља додељивала за показану одличну ревносну службу у миру и рату. Последњи период доделе овог одличја је време Другог светског рата када је додељивана од југословенске Владе у емиграцији за заслуге у овом рату. Медаље за ревносну службу су додељиване у име Краља, а на предлог министра војног, према предлозима команданата нижих војних јединица. Медаља се носила о плавој траци на левој страни прсију.

Златна и Сребрна медаља за ревносну службу
Medalja za revnosnu sluzbu.gif
Фотографија аверса Златне медаље за ревносну службу (1913);[1]
Додељује  Краљевина Србија и  Краљевина Југославија
Типмедаља
Тракица Медаљe за ревносну службу 1913. године
Додељује се за„показану одличну и ревносну службу на ратишту”; од 22. маја 1922. године за „показану одличну ревносну службу у миру и рату”;
Ратни периодБалкански ратови, Први светски рат, међуратни период, Други светски рат;
Установљен19. април 1913.
Важносни ред одликовања
Следеће (више)Медаља за војничке врлине
Следеће (ниже)Медаља за грађанске заслуге

Ауторство медаље није познато, али због њене стилске сличности са Сребрном медаљом за храброст из 1912. године, највећи број истраживача га приписује вајару Ђорђу Јовановићу. Повеље за оба степена медаље је израдио уметник и секретар Краљевских Ордена Ђорђе Чарапић.

Након Другог светског рата и стварања друге Југославије укинута су сва одликовања Краљевине Југославије, тако и Медаља за ревносну службу, чиме је престала да постоји као државно одликовање. За врсту заслуга за који је додељивана су основана нова одликовања са другим идејним предзнаком. Свргнута династија Карађорђевића наставила је доделу старих одличја са историјским називима, сада као приватна одликовања.

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије долази до обнове традиције медаље за ревносну службу, када Савезна Република Југославија усваја своју медаљу која се делимично идејно ослања на Медаљу за ревносну службу из 1913. године. Распадом ове државне заједнице, Република Србија 2009. усваја своју Медаљу за ревносну службу чији је идејни узор Медаља за ревносну службу из 1913. године.

ИсторијатУреди

Петар I Карађорђевић, српски краљ
Вајар Ђорђе Јовановић

Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.[2][3]

Тако је Министарство војно 3. новембра 1912. расписало конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу.[4][5][6][7] Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници.[4][5][6][8] Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски[4][6], и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара.[4][8]

Нису познати подаци о томе који су се уметници одазвали својим радовима на овај конкурс, стога аутор нацрта медаље за коју се Министарство војно одлучило приликом избора, није познат.[5][4][9][6][8] На основу сличности усвојеног идејног решења са идејним решењем Сребрне медаље за храброст из 1912. године, које је такође као и за Медаљу за ревносну службу, израђено новембра 1912. године, више истраживача српских одликовања ауторство приписује вајару Ђорђу Јовановићу, имајући у виду да је он аутор споменуте медаље за храбост.[5][4][9][10] Како истиче историчар уметности Радомир Столица:

Истраживачи Љубомир Стевовић, Коста Кнежевић и Тијана Јовановић Чешка наводе пак да је аутор Медаље за ревносну службу уметник и секретар краљевских ордена Ђорђе Чарапић Фусек. Наиме, Чарапић је према документованом властитом наводу који се чува у Војном архиву, аутор решења које је усвојено на конкурсу, чиме je, под претпоставком тачности, овo једно од првих одликовања које је он дизајнирао.[6] Чарапић је у свом војном досијеу, у којем је ручно испунио податке којима је одликовањима одликован, звездицом обележио одликовања за које наводи да су његови пројекти, те додаје и „исто тако све повеље за наша одликовања”. Међу звездицом означеним одликовањима је и Медаља за ревносну службу из 1913, чији је као споменуто, био и носилац.[11][8]

Тако је Уредбом краља Петра I Карађорђевића од 19. априла 1913.[12][13][14][15][16][9][10][4][6], након истоимених медаља из 1877—78. и 1885—86[17], трећи пут обновљена институција Медаље за ревносну службу, утемељењем Златне и Сребрне медаље „за показану одличну и ревносну службу на ратишту”.[14][5][9][4][10][16][6]

Након балканских ратова, за време Првог светског рата и првих година након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настављена је додела овог одликовања, за показану ревносну службу у претходном ратном периоду.[4][18] Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914. године, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.[18][9]

Статут одликовања из 1913. допуњен је 20. маја 1922, од када се ова медаља додељује за „показану одличну ревносну службу у миру и рату”[19][12][4][9], чиме је настављен употребни век медаље у новооснованој држави и након завршеног рата[9], као мирнодопског одликовања.[13][16]

Статут медаље је поново допуњен 24. новембра 1924, а ова допуна је омогућавала доделу Медаље за ревносну службу једном лицу више пута. Новина је представљала оснивање посебне декорације, у виду храстове гранчице, које су носиоци добили уместо одликовања. Тако се за свако поновљено одликовање, у зависности од класе медаље, добијала златна или сребрна гранчица, која се би се причврстила и носила на врпци раније стечене медаље.[19][12][4][9] Иначе је за време трајања Краљевине Југославије, идејно решење усвојено 1913. са српским краљевским државним грбом, усвојено као дефинитивно и у новој држави и додељивало се са споменутим старим српским државним грбом.[4][9]

Историја употребеУреди

Медаље за ревносну службу су додељиване у име краља, а на предлог министра војног, према предлозима команданата нижих војних јединица.[20][9] Према закону, попис одликованих особа је вођен у Канцеларији Краљевских Ордена. За додељене медаље није наплаћивана такса, а медаља је након смрти одликоване особе остајала наследницима на чување. Уз медаљу је додељивана повеља коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена.[20] (в. опширније испод)

Прве медаље за ревносну службу су додељене маја 1913. официрима, подофицирима, наредницима и санитетском особљу. Позната сликарка Надежда Петровић, која је била добровољна болничарка у балканским и Првом светском рату, једна је од особа које су у овом првом периоду доделе понеле ово одликовање.[5][9]

Додела медаље настављена је и за време Првог светског рата[18][9][4], и као већ претходно истакнуто, Уредбом о одликовањима у војсци од 22. новембра 1914, Златну медаљу су добијали официри, а Сребрну официри неборачких јединица.[18][9]

Као напоменуто, додела овог одличја је настављена и у Краљевини Југославији за заслуге у првом светском рату, а након претварања медаље и у мирнодопско одликовање, употребни век медаље је настављен у новој држави и за одличну ревносну службу у миру, а након нове измене статута медаље од 1924. године, додељивана је и једном истом носиоцу више пута.[18][4][9]

Према увиду истраживача Радомира Столице, Павела Цара и Томислава Мухића, оба разреда медаље су додељивана у великом броју у свим споменутим раздобљима доделе овог одличја, до 1941. године[9][21], а како истиче Столица, додела је била посебно интензивна за време Првог светског рата и током постојања Краљевине СХС/Југославије.[4] Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић истичу да је додела посебно била интензивна у првој половини двадесетих година.[22]

Медаља за ревносну службу је додељивана и током Другог светског рата, а додељивала ју је југословенска Влада у избеглиштву на предлог министра војног у влади, ђенерала Драгољуба Михаиловића.[23][24] Истраживач Ратомир Миликић наводи да су у овом периоду доделе краљевских југословенских одликовања, осим Медаље за храброст и Ордена Карађорђеве звезде са мачевима која су додељивана најчешће, сва остала одличја додељивана знатно ређе.[23] Формалном транзицијом власти, одличја настала под окриљем КПЈ и НОВЈ за време Другог светског рата постају и званична државна одликовања нове Југославије, чиме Медаља за ревносну службу, заједно са другим одличјима старе државе, престаје да постоји као државно одликовање.[25][26]

ОписУреди

 
Изглед Златне и Сребрне медаље за ревносну службу у публикацији „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije ; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie”[31] — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине.[32]

Обе класе медаље, и Златна и Сребрна, су кружног облика, пречника 30 милиметара[12][5][4][9], попут Златне медаље за храбост из 1912. године.[9] Изглед обе класе медаље је такође истоветан.[12][33]

На аверсу медаље је, у три реда, ћириличним писмом написана девиза „ЗА / РЕВНОСНУ / СЛУЖБУ”, смештена у средини аверса медаље. Око натписа је венац од дуже ловорове и краће храстове гранчице које су доле повезане штитом српског грба са круном у надвишењу. У горњем делу венац је отворен. На реверсу медаље је у средини приказан државни грб Краљевине Србије — двоглави бели орао у полету са штитом на грудима и круном над главама. Испод двоглавог орла налазе се, између канџи и репа, два крина.[12][14][5][34][4][13][6]

Медаља, и Златна и Сребрна, су се носиле о плавој моарираној траци, сложеној у троугао, чије су стране дугачке 50 милиметара.[а][12][5][4][14][9] Овиме је, како истиче Столица, усвојена нова величина и боја траке у односу на раније две медаље за ревносну службу, чија је дужина износила 40 милиметара и основна боја траке била црвена.[37] Нијанса плаве боје траке се разликовала кроз период доделе овог одликовања. За време Краљевине Србије трака ја била светлије плаве, док је у периоду Краљевине Југославије медаља истицана на врпци тамније плаве боје.[9]

Текстом закона, медаља се истицала на левој страни груди.[12][4][9] Као већ напоменуто, промена статута одличја од 24. новембра 1924. је омогућила доделу медаље једном лицу више пута, симболизовано кроз апликацију храстове гранчице, такође основане овом променом, на врпцу већ раније стечене медаље.[19][4][9] У временском периоду након успостављања одличја, су ковани примерци који стилском обрадом појединих детаља и величином одступају од законом прописаног изгледа медаље, а настали као последица уметничке слободе поједних произвођача ове медаље. Тако једна варијанта медаље има другачије, карактеристично решење државног грба, које је рађено по угледу на руски државни грб, где се над сваком од глава орла на медаљи налази по једна мала краљевска круна.[4][5][38][6][33] Према суду историчара уметности Столице ова верзија медаље представља веома успело идејно решење.[4]

Медаље су коване од позлаћене[4][9][36], односно од посребрене бронзе.[9][33] Истраживач Борис Пристер наводи такође и примерке коване од сребра, у збирци Повијесног музеја Хрватске.[33]

Постојане су минијатуре обе класе Медаље за ревносну службу.[38]

ПовељаУреди

 
Повеља Златне медаље за равносну службу, којом је 15. децембра 1925. године у Београду одликван пешадијски капетан 2. класе Бранко С. Пеић.; Збирка Војног музеја у Београду (Инв. број 1975);[39][40]

Као напоменуто, закон је, уз одличје, прописао додељивање и повељe коју је потписивао Канцелар Краљевских Ордена.[20][41] Повеље за оба разреда медаље су биле исте, а разред је руком уписиван заједно са подацима о одликованој особи.[42]

Повеља Медаље за ревносну службу је настала у периоду након Првог светског рата, када је спроведена типизација образаца повеља за одликовања, а која се састојала у усвајању начелног ликовног решења према којем се у врху декоративног приказа налази нацрт аверса одликовања. Оваквом типизацијом, где се измењују само назив и сликовни приказ одликовања, одбачена је сва ранија пракса решавања изгледа образаца. Обрасци за медаље из овог периода су били скромније израде од образаца повеља за ордене, већином штампани у црно-белој техници, мањих димензија од орденских образаца. Иначе, период Првог светског рата је, како истичу Цар и Мухић, био прекретница у развоју образаца за повеље. Од повлачења Српске војске на Крф 1915. па до почетка двадесетих година, повеље за одликовања нису додељиване. Усред отежаних ратних услова повеље нису штампане, а за сва одликовања додељена током рата као и првих послератних година, одликовани су добијали потврде. Свака јединица је водила регистар одликованих, на основу ког су, након завршетка рата и нормализација стања, од око 1920. године, почеле да се додељују повеље. За заслуге у Великом рату повеље су додељиване све до краја 20их година, некад и са десет, па и више година закашњења. Такође, како истичу двојица истраживача, новонастала ситуација и стварање Краљевине СХС/Југославије су резултирали и креирањем новог ликовног решења повеља, прилагођених новонасталој ситуацији.[43] Повеља Медаље за ревносну службу је, својим изгледом и димензијама, у потпуном сагласју са другим повељама за медаље насталим након Првог светског рата.[42]

Ликовно решење обрасца повеље Медаље за ревносну службу је израдио уметник и канцелар краљевских ордена Ђорђе Чарапић.[42][44], а штампане су у Картографској радионици Топографског одељења Врховне команде, Војном географском институту у Београду и Репродукционом одсеку Географског института у Земуну.[45] Како истиче истраживач Тијана Јовановић Чешка, повеља за ову медаљу се у великој мери разликује од претходних Чарапићевих ликовних решења за повеље других медаља — повеље Медаље за храброст „Милош Обилић” и повеље Медаље за војничке врлине — али да су неки елементи на овој повељи преузети са претходних наведених. Текст повеље је у централном делу оивичен широком и раскошном бордуром, која се састоји од флоралних елемената развијених форми. Јовановић Чешка наводи да је положај медаље и њена представа на овој повељи решена слично повељи Медаље за храброст — виси у горњем централном делу, уоквирена хералдичком траком која је декоративно изувијана и надвисује текст повеље. У доњем средњем делу остављен је медаљон за печат, који је такође декоративно оивичен флоралним украсима, а са бочних страна фланкиран декоративним птицама (орлови), које, како истиче Јовановић Чешка, остварују изузетно јаку ликовну представу.[44] У властитом естетском суду ове повеље, овај истраживач оцењује ово Чарапићево дело негативно.[44] Како наводи:

На основу имена и титуле владара, који код свих повеља одликовања Кнежевине и Краљевине Србије и Краљевине Југославије чине основу њеног текста[47], повеља Медаље за ревносну службу је постојана у пет типова[42][45]:

  • Петар I., краљ Србије,[42]
  • У име Петра I., краља Србије, Александар, наследник престола,[42]
  • У име Петра I., краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александар, наследник престола,[42]
  • Александар I., краљ Југославије,[42]
  • У име Петра II., краља Југославије, краљевски намесници.[42]

Израда и набавкаУреди

За разлику од израде прве и друге медаље за ревносну службу, медаља из 1913. године није кована код познатих бечких мајстора медаље. Како истиче Радомир Столица, нове културне и политичке оријентације ка другим земљама западне Европе, усмериле су развој српске и југословенске медаљарске уметности ка њиховим центрима, а од Беча. Ковањем овог, трећег типа медаље за ревносну службу, се бавило више, тада непознатих медаљарских радионица са којима су закључене прве поруџбине.[21] Као и највећи број ратних медаља и споменица из времена балканских и првог светског рата, медаља за ревносну службу је кована у швајцарској фирми „Браћа Игенин“ (етимолошки: Huguenin Freres) из Ле Локла и паришкој фирми „Артус Бертранд“ (етим. Arthus Bertrand).[21][19][9] Цар и Мухић наводе да су прве медаље, које су изгледом биле у пуном сагласју са законским текстом, биле израђене у радионици Артус-Бертранд, а да се радионица Браће Игенин у производњу укључила касније. Ова два истраживача истичу, пак, да је у израду медаље била укључена и бечка радионица Фридриха Орта (етим. Friedrich Orth) која је израђивала медаљу са споменутим карактеристичним детаљем грба на реверсу.[52]

Након уједињења 1918. године и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивају се и домаће ковнице које у свом саставу имају медаљерске радионице и мајсторе-гравере. Оснивањем фирми „Гризбах и Кнаус“ (етим. Griesbach i Knaus) 1921. године у Загребу, „Фран Сорлини“ у Вараждину и „Ковница А. Д.1929. године у Београду, знатно се смањује потреба за поверавањем израде домаћих одликовања ковницама у иностранству. Споменуте три радионице су за време постојања Краљевине вршиле израду Медаље за ревносну службу.[49][19][53]

Пошто производи домаћих ковница нису означени сигнатурама, тако ни израђене медаље нису означене због чега је тешко утврдити порекло поједине варијанте.[49][9] Пилетић и Столица наводе да све медаље настале у овим ковницама носе печат серијске израде и типски су скоро идентичне.[19][49]

Наруџбине медаље за ревносну службу су оствариване преко Официрске задруге у Београду, која је имала своја продајна места у скоро свим већим градовима у земљи.[49]

Положај у важносном реду одликовањаУреди

 
Изглед Медаље за ревносну службу и других одликовања Краљевине Југославије објављених у публикацији „Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883-1935. г.” у издању Канцеларије Краљевских ордена из 1935 године.[54]

Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онакивм какав је затечен на крају Првог светског рата.[55] Систем одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије је био утемељен „Законом о орденима и медаљама“ од 23/26. јануара 1883., више пута измењиваног допуњаваног.[56][57]

Златна и Сребрна медаља за ревносну службу су се налазила на 37. односно 38. месту у важносом реду одликовања Краљевине Југославије[58], а на 6. односно 7. месту у међусобном рангу медаља— испред Златне медаље за Грађанске Заслуге, а након Медаље за Војничке врлине.[59][60] Табеларни приказ положаја Златне и Сребрне медаље за ревносну службу је дат испод:

 
Изглед медаље и других одликовања без натписа, у истој публикацији.[54]
Међусобни ранг одликовања:
[Важносни ред одликовања какав је приказан у табели је објављен 1. јануара 1931. године од Канцеларије Краљевских ордена][58]
1. Кнеза Лазара
2. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима I
3. Кара-Ђорђева Звезда без мачева I
4. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима II
5. Кара-Ђорђева Звезда без мачева II
6. Бели Орао са мачевима I
7. Бели Орао без мачева I
8. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима III
9. Кара-Ђорђева Звезда без мачева III
10. Бели Орао са мачевима II
11. Бели Орао без мачева II
12. Југословенска Круна I
13. Свети Сава I
14. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима IV
15. Кара-Ђорђева Звезда без мачева IV
16. Бели Орао са мачевима III
17. Бели Орао без мачева III
18. Југословенска Круна II
19. Свети Сава II
20. Бели Орао са мачевима IV
21. Бели Орао без мачева IV
22. Југословенска Круна III
23. Свети Сава III
24. Бели Орао са мачевима V
25. Бели Орао без мачева V
26. Југословенска Круна IV
27. Свети Сава IV
28. Југословенска Круна V
29. Свети Сава V
30. Златна Војничка Кара-Ђорђева Звезда са мачевима
31. Сребрна Војничка Кара-Ђорђева Звезда са мачевима.
32. Златна медаља за храброст.
33. Сребрна медаља за храброст.
34. Медаља Краља Петра I.
35. Албанска споменица.
36. Медаља за Војничке врлине.
37. Златна медаља за Ревносну службу.
38. Сребрна медаља за Ревносну службу.
39. Златна медаља за Грађанске заслуге.
40. Сребрна медаља за Грађанске заслуге.
41. Златна медаља за унапређење пољопривреде
42. Сребрна медаља за унапређење пољопривреде
43. Бронзана медаља за унапређење пољопривреде
44. Крст Милосрђа Женски и Мушки.
45. Медаља за Услуге Краљевом Дому
46. Црвени Крст
47. Сребрна Медаља Црвеног Крста
48. Бронзана Медаља Црвеног Крста
49. Споменица Српско-Турског Рата 1912 год.
5. Споменица Српско-Бугарског Рата 1913 год.
51. Споменица Рата за Ослобођење и Уједињење 1914.-1918 г.
Међусобни ранг медаља:
[Међусобни ранг медаља приказан у табели је објављен 1935. године у публикацији „Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883-1935. г” издатој од Канцеларије Краљевских Ордена][61][60]
1. Златна медаља за храброст.
2. Сребрна медаља за храброст.
3. Медаља Краља Петра I.
4. Албанска споменица.
5. Медаља за Војничке врлине.
6. Златна медаља за Ревносну службу.
7. Сребрна медаља за Ревносну службу.
8. Златна медаља за Грађанске заслуге.
9. Сребрна медаља за Грађанске заслуге.
10. Крст Милосрђа Женски и Мушки.
Напомена: Медаља за Услуге Краљевском дому долази у рангу медаља одмах после Крста Милосрђа.

НаслеђеУреди

Као већ напоменуто, победом КПЈ и партизанске војске у Другом светском рату и стварањем друге Југославије, одликовања краљевине престају да постоје као државна одликовања, па тако и Медаља за ревносну службу.[25][26][49] У новој држави није обновљена вишедеценијска традиција медаље за ревносну службу, а тип заслуга за који је додељивана ова медаља у новој држави су преузела нова одликовања, сада са новим ликовним решењима, хералдичким елементима, натписима и бојама трака, означавајући „нову еру“ у развоју друштва, инспирисане новим историјским личностима, збивањима и стремљењима.[49]

Падом монархије и успостављањем републике, свргнута династија Карађорђевић наставила је да додељује стара државна одликовања са историјским називима, сада као приватна династичка одликовања, укључив и Медаљу за ревносну службу.[62]

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и стварањем Савезне Републике Југославије, долази до обнове традиције медаље за ревносну службу. Нова држава децембра 1998. године усваја две медаље које су делимично настале на традицији краљевских српских и југословенских медаља за ревносну службу пре Другог светског рата — Медаљу за дугогдишњу ревносну службу држави и Медаљу за дугогодишњу ревносну службу у областима одбране и безбедности. Ликовно решење друге медаље, која се додељивала за заслуге у одластима одбране и безбедности земље и која се додељивала за службу од 10, 20, 30 и 40 година, је делом ослоњено на ликовно решење Медаље за ревносну службу из 1913. године. Аутори решења су историчар уметности Радомир Столица и вајар Драгомир Милеуснић.[63][64]

Изсласком Црне Горе из Државне заједнице СЦГ 2006. систем одликовања СР Југославије, који је са извесним изменама преузела и Државна заједница, фактички је престао да постоји. Србија као држава сукцесор није преузела право доделе ових одликовања.[65] Након више покушаја успоставе новог система одликовања,[66] Народна скупштина је 26. октобра 2009. усвојила нов систем одликовања Србије. Међу новим одликовањима нашла се и Медаља за ревносну службу (која је до преименовања 2010. носила назив Медаља за заслуге за одбрану и безбедност). Медаља је обликовно инспирисана Медаљом за ревносну службу из 1913. године.[67] На јавном конкурсу расписаном за израду идејних графичких решења одликовања Републике Србије, у чијем склопу је тражено и решење за нову Медаљу, као услов конкурса био је да решење буде урађено према краљевској српској и југословенској Медаљи за ревносну службу.[68]

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Текстом закона[35], те према описима овог одличја од историчара уметности Радомира Столице и истраживача Миле Пилетић, дужина траке износи 50 милиметара[4][5], док истраживачи српских одликовања Борис Пристер, Павел Цар и Томислав Мухић наводе дужину од 40 милиметара.[36][9]

РеференцеУреди

  1. ^ „МЕДАЉА ЗА РЕВНОСНУ СЛУЖБУ”. royalfamily.org. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 2. 2. 2022. 
  2. ^ Ацовић 2013, стр. 136;138.
  3. ^ Stolica 2003, стр. 24;26.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф Stolica 2003, стр. 26.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Пилетић 1987, стр. 56.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з Јовановић Чешка 2018, стр. 95.
  7. ^ Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 117.
  8. ^ а б в г Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 118.
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц Car & Muhić 2009, стр. 400.
  10. ^ а б в Ацовић 2013, стр. 138.
  11. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 16—17;90.
  12. ^ а б в г д ђ е ж Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 53.
  13. ^ а б в Lazarević & 192X, стр. 833.
  14. ^ а б в г Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 12.
  15. ^ Ранковић 1939, стр. 330.
  16. ^ а б в Prister 1984, стр. 160.
  17. ^ Stolica 2003, стр. 24—26.
  18. ^ а б в г д Пилетић 1987, стр. 56—57.
  19. ^ а б в г д ђ Пилетић 1987, стр. 57.
  20. ^ а б в Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 54.
  21. ^ а б в Stolica 2003, стр. 26—27.
  22. ^ Жикић & Томанић 2018, стр. 159.
  23. ^ а б Milikić 2017, стр. 90;92.
  24. ^ Ацовић 2013, стр. 157.
  25. ^ а б Milikić 2017, стр. 97.
  26. ^ а б Ацовић 2013, стр. 167—168.
  27. ^ „Новчаница номиналне вредности 200 динара”. Народна банка Србије. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2017. Приступљено 3. 12. 2021. 
  28. ^ а б в г д Car & Muhić 2009, стр. 403.
  29. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 16.
  30. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 404.
  31. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. TAB. XII.
  32. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 3.
  33. ^ а б в г Prister 1984, стр. 162.
  34. ^ Prister 1984, стр. 161—162.
  35. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 11;53.
  36. ^ а б Prister 1984, стр. 161.
  37. ^ Stolica 2003, стр. 26;24—25.
  38. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 400—401.
  39. ^ Маричић 2019, стр. 140—141.
  40. ^ Пилетић 1987, стр. 156.
  41. ^ Маричић 2019, стр. 60.
  42. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Car & Muhić 2009, стр. 402.
  43. ^ Car & Muhić 2009, стр. 11—12;.
  44. ^ а б в Јовановић Чешка 2018, стр. 84.
  45. ^ а б Маричић 2019, стр. 138—140.
  46. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 84—85.
  47. ^ Car & Muhić 2009, стр. 14.
  48. ^ Јовановић Чешка 2018, стр. 85.
  49. ^ а б в г д ђ е Stolica 2003, стр. 27.
  50. ^ Маричић 2019, стр. 124—125.
  51. ^ Маричић 2019, стр. 135;137.
  52. ^ Car & Muhić 2009, стр. 400—401;563.
  53. ^ Car & Muhić 2009, стр. 400—401;564.
  54. ^ а б Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 87.
  55. ^ Ацовић 2013, стр. 147.
  56. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 11.
  57. ^ Ацовић 2013, стр. 453—455.
  58. ^ а б Архив : часопис Архива Југославије год. 3, бр.3 2002, стр. 153—154.
  59. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 67—68.
  60. ^ а б Ранковић 1939, стр. 332.
  61. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 1—2;67—68.
  62. ^ Ацовић 2013, стр. 218—219.
  63. ^ Stolica 2003a, стр. 28—29.
  64. ^ Ацовић 2013, стр. 213.
  65. ^ Ацовић 2013, стр. 216.
  66. ^ Ацовић 2013, стр. 216;228;230.
  67. ^ Ацовић 2013, стр. 230;233—234.
  68. ^ Ацовић 2013, стр. 437;440.
  69. ^ Ацовић 2013, стр. 234;440.

ЛитератураУреди

Књиге и каталозиУреди

ЧасописиУреди

Спољашње везеУреди