Драгутин Димитријевић Апис

официр и обавештајац у Краљевини Србији

Драгутин Т. Димитријевић — Апис (Београд, 18. август 1876Солун, 26. јун 1917) био је официр и обавештајац у Краљевини Србији.

Драгутин Димитријевић Апис
Dragutin Dimitrijević-Apis, ca. 1900.jpg
Драгутин Димитријевић Апис
Датум рођења(1876-08-18)18. август 1876.
Место рођењаБеоград
 Кнежевина Србија
Датум смрти26. јун 1917.(1917-06-26) (40 год.)
Место смртиСолун
 Краљевина Грчка
ВојскаСрпска војска
Чинпуковник

Био је један од главних организатора завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар I Карађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт" познатије под именом Црна рука, чији се поједни припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, Тимочке војске и на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.

На Солунском процесу под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Карађорђевића осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године. Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године када је процес обновљен у време ФНРЈ, а осуђени постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу доказано је да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран, а као могући разлог који је довео до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустро-Угарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.[1]

Године 2012. Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.[2]

БиографијаУреди

Детињство и одрастањеУреди

Рођен је у Београду, у малој кући од непечене цигле у Цетињској улици, на чијем је месту касније подигнута фабрика. Након његовог крштења, породица се преселила у Крагујевац где се отац Тодор запослио у фабрици оружја. Након пораза Србије у рату 1876. године Димитријевићи су се вратили у Београд, али због сиромаштва породице, најстарија ћерка Јелена се преселила у Краљево где је постала учитељица у тамошњој школи. Када је Драгутину било 5 година његов отац Тодор изненада умире и сестра Јелена преузима бригу о целој породици (мајци, сестри и брату).

Драгутин је у Краљеву започео основну школу, а звршио ју је у Нишу, где је његова сестра у међувремену била премештена. Нишки гарнизон је тада био један од највећих у Србији, а сам град је био пун војске и војне музике којом је деветогодишњи Драгутин био одушевљен. Тешко је поднео српски пораз код Сливнице и док је његова сестра неговала рањенике Драгутин је пратио групе војника који су пристизали.

Уписао је класичну гимназију у Нишу, а убрзо се његова сестра Јелена верила за Живана Живановића, њеног колегу, историчара и политичара. Након њиховог венчања породица се преселила у Београд и од 1890. живела у улици Св.Саве на Славији. Драгутин је наставио школовање у Првој београдској гимназији, а онда је у последњем разреду гимназије на пречац одлучио да упише Војну академију.[3]

По природи је био дружељубив и у сваком друштву се лако издвајао као вођа. Увек је био у друштву својих другова и готово никада се није могао срести сам. Волео је друштво жена али се никада није оженио јер за то, како је говорио својој породици, није имао времена због државних обавеза. Живео је у породици своје сестре и зета у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дувана.[4]

Војна каријераУреди

Нижу школу Војне академије је завршио 1896. године као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника. Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. године. 1902. постао је капетан II класе. 1905. положио је испит за Генералштаб и постао капетан I класе у генералштабној струци након чега је отпутовао на војне студије у Берлин. Усавршавање у иностранству је према тадашњем програму образовања било обавезно за генералштабне официре. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком и поседовао је богату библиотеку војних књига на тим језицима, која је уништена током окупације Београда 1915. године.

По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907. године. 1908. постао је мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. пуковник. Од 1910. до 1914. предавао је Стратегију у Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908, а потом комадант батаљона у Крагујевцу. Од 1910. до 1912. био је начелник штаба Коњичке дивизије у Београду, а у периоду 1913-1914. начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба.[5]

Био је у Македонији краће време када се прикључио Четничком удружењу са седиштем у Скопљу и Куманову, а са циљем ослобођења Старе Србије и Македоније од Турака. Учествовао је у раду Главног одбора четничке акције у Београду, чији је члан био и његов зет Живан.

Мајски превратУреди

У ноћи 29. маја повео је заверенике из Официрског дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди и ногу. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболео те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић и остали завереници нису желели да створе војну диктатуру у држави, већ су одмах после преврата власт предали политичарима. "Завереници су хитно сазвали представнике свих политичких странака и замолили их да оформе владу народног јединства, која ће водити Србију првих неколико месеци. Неки политичари којима су се официри обратили, нису могли да поверују да им се власт предаје у руке. Стојан Протић је у почетку сумњао да је по среди превара, да би се похапсили он и његове колеге. Љуба Живковић, вођа самосталних радикала говорио је народу: "Браћо, немојте мислити да је ово војна или армијска револуција. Војска је ово урадила у убеђењу да ће српски народ то подржати, и није хтела да уради било шта без подршке или против српског народа". Војислав Гојковић, један од завереника, тврдио је да је то једини случај у историји света да вође успелог војног удара добровољно и одмах предају власт политичарима" [6] Сећајући се тих догађаја Живан Живановић (министар просвете у влади пре 29. маја) пише како је одведен у зору 29. маја у пратњи једног официра у министарство у којем су већ били сви виђенији политичари: Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Ђорђе Генчић, Стојан Протић, Љуба Живковић, Љубa Стојановић, В. С. Вељковић, Аца Борисављевић и други. Након неког времена, а изашав напоље у предсобље, Живановић је погледао на сат на коме је откуцавало 5:35. Нешто касније сусрео се са Ј. Авакумовићем који му је рекао да се ништа не брине и да је позван само да би се формално извршила промена. На питање: "Молим Вас, има ли владе и ко јој је председник?" Авакумовић је одговорио, "Ја сам."[7]

Према Д. Васићу: „Било је тачно 1:45 када се капетан Драгутин Димитријевић подигао са свога места и заповеднички изговорио две речи, после којих сви разговори, песма и свирка умукоше као пресечени громом ове одлучне команде: „ Господо напред!“ Тада, као један, поскочише они са својих места, спремни за полазак, да намах застану задржани енергичним покретом руке поручника Антонија Антића. Узимајући чашу и подижући је изнад главе он изговори ово: „Другови, пре него што кренемо да извршимо овај свети задатак, закунимо се: да у случају неуспеха један другог никад издати нећемо, а успемо ли, да за себе нећемо тражити никакве награде!“ „Заклињемо се!“, гласио је одговор завереника.“[8] Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат. Кнез Михаило је убијен такође 29. маја, а како је датум преврата зависио од распореда дежусртава завереника тешко је рећи да ли је била реч о "слављу" или простом опијању завереника како би се добило на "храбрости". Наиме, Живан Живановић у "Политичкој историји 1858-1903" бележи разговор са Аписом о избору датума: „Од куда паде избор баш на тај дан: - запитао је писац овог дела доцније свог шурака и добио овај одговор: С тога што су по ранијем распореду дежурстава, тога дана случајно, на свима важнијим местима, били наши људи... а у кругу завере водило се строга рачуна о тим распоредима“. Писац је имао доцније у рукама и карту посетницу једног официра упућену Апису на којој је цела друга страна била исписана датумима месеца маја по реду... Међу овима био је подвучен датум 29. И тога дана доиста су били као дежурни или као командири страже, или комаданти својега одреда чланови завере- и у двору, и у Гарди, и у коњици, и у артиљерији, и у VI , и у VII пуку и у Граду..." [9]

Недуго по почетку саме акције, Апис је рањен у холу двора, те није лично учествовао у најзначајнијем делу преврата. Завереници су касније причали да је приликом рањавања говорио војнику, који га је ранио, да на њега испразни све метке, рачунајући да тако ништа неће остати за другове који су ишли иза њега.[10] Заједно са осталим завереницима постао је први носилац Карађорђеве звезде, која је установљена као одликовање, 1904. године.[11]

Пуковник Апис се у својој завршној речи на суђењу у Солуну кратко осврнуо и на мајски преврат објашњавајући:

     „Поред врло значајних узрока унутрашњег карактера за ту револуцију било је исто тако врло значајних узрока, за ту промену, карактера општесрпског. Српска мисао и српски аманет били су до тог времена по све напуштени. Несрећна тајна конвенција са Аустријом и слепа предаја Србије у наручје Аустрији била је најсрамнија издаја Српске заветне мисли". [12]

Црна рукаУреди

 
Апис (десно) са друговима

ОснивањеУреди

Након проглашења анексије Босне у Београду су избиле масовне демонстрације, а хабсбуршка застава је јавно спаљена. На територији Србије организована је обука добровољаца под покровитељством удружења „Народна одбрана“. Било је створено преко 220 локалних одбора широм Србије али и у Босни и Херцеговини и међу емигрантима у САД.[13] 19.марта 1909. Аустро-Угарска је предала Србији ултиматум тражећи од ње да призна анексију. Немајући подршку Русије и других савезника српска влада је била приморана да попусти: признала је да њена права анексијом Босне нису угрожена, обавезала се да ће напустити протестно и опонирајуће држање и истовремено променити курс своје политике према Аустро-Угарској, да ће разоружати и отпустити своје добровољце и чете и спречити формирање нових јединица сводећи своју војску на стање до пролећа 1908. Српска јавност је била разочарана, а нарочито омладина и војни кругови који су оптуживали владу за капитулацију. [14]

Револтирани попуштањем званичних власти, већ од 22. марта 1909. група официра, заједно са неким цивилима почиње да организује састанке у циљу оснивања тајне патриотске организације. Међу њима су били Велимир Вемић, Војислав Танкосић, Петар Живковић, Љубомир Јовановић Чупа, Богдан Раденковић, Милан Прибићевић и други. Велимир Вемић је о намерама ове групе људи обавестио Аписа 06. марта 1911, а организација је дефинитивно основана у мају исте године када је донет Устав и Пословник и то по угледу на немачка тајна патриотска удружења и италијанске карбонаре.[15] Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, као и неколико цивила, а међу њима и пар жена, али је главна личност био пуковник Драгутин Димитријевић Апис.[16] У удружрње нису ушли сви завереници, нити су сви чланови удружења учествовали и мајском преврату. Циљ организације био је уједињење Српства у једну државу и све друштвене и политичке догађаје чланови организације су посматрали у контексту корисности за остварење тог циља.[17]

Треба напоменути да Апис никада није био на челу организације. Први и једини председник њене Врховне централне управе био је Илија Радивојевић-Чича, а када је он погинуо 1913. године нови председник није ни биран. Чланови организације имали су задатак да исту повежу са званичним институцијама, другим патриотским удружењима и сл. па се тако Аписова улога састојала у томе да организацију повеже са Двором и неким министрима, што је он захваљујући својим ранијим везама и остварио. Како је изнео на суђењу у Солуну, он се приликом формирања организације одмах изјаснио да се неће бавити врбовањем нових чланова, јер за то нема времена.

На суђењу у Солуну пуковник Апис је о оснивању организације рeкao: „... ми смо сви усвојили потребу да за рад на националним пословима треба јаче ангажовати и обавезати из свих друштвених слојева Србије и Српства што више људи тако да национална идеја постане идејом водиљом масе српског народа. То је био можда сан, можда само маштање, али смо ми тада тако сањали и тако маштали... Тако је постала наша организација - Уједињење или смрт...Једном приликом пуковник Туцовић је у друштву својих другова (то су били Петар Живковић, Јосиф Костић и Антоније Антић) за столом у кафани изнео један налог за заклетву нових чланова са печатом организације и шалећи се позвао их да улазе у друштво. Наљућени да их Туцовић зове у неко ново друштво, а сматрајући да су обиђени и да се нешто ради ван њих, они су тим поводом почели викати на тај рад називајући друштво, ваљда због печата, „Црном руком[18]

РадУреди

За рад организације знали су и престолонследник Александар и тадашњи председник владе и министар спољних послова радикал Милован Миловановић који је пратио рад Црнорукаца и једном приликом рекао Апису: „Ставите Ви пријатељу Вашу Црну руку мени на расположење па да видите каква ћемо сила бити“.[19] На почетку се Миловановић и црнорукци нису слагали. Миловановић је желео савез са Бугарском како би Србију заштитио од Аустрије. Савез је подржавала Русија. Миловановић је обећао Бугарима део Македоније због чега га је „Пијемонт“, лист „Црне руке“, оштро критиковао. Међутим, Апис је охрабривао Миловановића да поведе смелију спољну политику. Српско-бугарски савез од марта 1912. године, основа будућег Балканског савеза, био је дело министра иностраних дела Миловановића и Аписове „Црне руке".[20]

Иако је раздор у официрском кору постајао све већи, Апис и другови су имали подршку многобројних млађих, али и старијих официра пре свега Радомира Путника, Степе Степановића и Илије Гојковића. Захваљујући њима успевали су да остваре свој утицај у војсци иако су бројно били у мањини. 1912. године око Аписа је од око 120 официра завереника остало њих 70-80. Исте године, према подацима из Буџета државних расхода и прихода Краљевине Србије, официра је укупно било 2.038, подофицира 4.389, а војника редова на одслужењу војног рока 22.559.[21]

Црна рука је била активна све до уласка Србије у рат са Турском 1912. године када је дефакто престала да постоји. Све везе које су организацију држале услед погибије чланова у Балканским ратовима прекинуте су. Само из Управе организације у тим ратовима погинула су три члана, укључујући и њеног председника. Пуковник Апис у својој завршној речи на суђењу у Солуну истиче да треба правити разлику између рада организације „Уједињење или смрт“ докле је она постојала (1912.) и рада појединих чланова као личности за себе. Такође треба утврдити:

   „шта јавност и кога све сматра Црном руком и Црнорукцима“, јер су многи официри који су се побунили против Уредбе о приоритету власти сматрани Црнорукцима иако то никада нису били и „одмах се на таквог официра сручавала маса оптужби само да му се нашкоди, убије углед и претстави као штетан“. [22]

Други истакнути чланови [23]Уреди

Милан Миловановић Пилац – Заједно са још неколико официра, чланова организације, 1912. био послат, по наређењу војводе Путника, у извиђање терена у правцу Куманова, Скопља и Овчег поља. У рату 1912. помоћник начелника штаба Дунавске дивизије, 1913. помоћник начелника штаба Треће армије. 1914-1915. начелник штаба Друге армије којом је командовао војвода Степа Степановић. На Крфу постављен за команданта II бригаде Моравске дивизије. На С.П.осуђен на смрт, па помилован на 20 година затвора. Пензионисан као генералштабни пуковник. Умро изненада 1933. на једном газдинству у Војводини док је, за рачун власника, надгледао убирање приноса.

Душан Јездић – у четничкој акцији борац и војвода. Учествовао у свим ратовима као командант добровољачких одреда, а на солунском фронту командант батаљона у Добровољачком одреду војводе Вука. Након С.П.смењен, интерниран у логор Лутри, затим у Бизерту. Приликом пребацивања осуђеника из Бизерте на Крф утопио се са торпиљираним бродом августа 1917.

Љубомир Вуловић – Учествовао у четничкој акцији. Од 1911. гранични официр. 1912-1913. командовао четничким одредом. Уочи Срајевског атентата био је командант целог граничног сектора према Аустро-Угарској. 1914-1916. шеф Обавештајног одсека Треће армије. На солунском фронту организовао обавештајну службу у позадини фронта. Изненада је смењен и одведен у Бизерту. Тамо је ухпшен и одведен у затвор у Солун. На С.П.осуђен на смрт и стрељан заједно са пуковником Аписом 26. јуна 1917.

Милутин Лазаревић –1912-1913. начелник штаба Ибарске војске. 1914-1915. начелник штаба Одбране Београда. На солунском фронту помоћник начелника штаба Друге армије. На С.П.осуђен на 15 година и 8 месеци затвора. После помиловања као генералштабни пуковник у пензији објавио четири књиге из историје ратова са Турском и Бугарском и био стални сарадник за војну рубрику у Српском књижевном гласнику. Умро у Београду 1954. године.

Радоје Јанковић – Писао за „Пијемонт“. 1916. са Крфа послат у Русију у добровољачку дивизију. Открио огромне злоупотребе у куповини и испоруци хране из Русије за Србију („Одеска афера“). На С.П.осуђен на 18 година затвора. По повратку из емиграције 1923. одлежао две године, па потом помилован. Одмах после тога постављен за генералног конзула у Чикагу, а потом за посланика Југославије у Тирани. 1941. хапшен од Гестапоа. Умро у Београду 1944.

Радоје Лазић – У ратовима 1912-1913. начелник штаба дивизије, а 1914-1915. нaчелник штаба Дунавске дивизије која је бранила Београд. На Солунском фронту помоћник начелника штаба Прве армије. Био је секретар организације.На С.П.осуђен на смрт па помилован на 20 година затвора. Умро у Београду 1953. као генералштабни пуковник у пензији.

Чедомир Поповић – Оснивач и члан Врховне централне управе. Од 1911. гранични официр на сектору Дрине са седиштем у Ужицу. Са великим успехом организовао акције у Сандџаку и Босни. 1912-1913. командант батаљона. Почетком рата 1914. заједно са Аписом сарађивао на изради плана за формирање добровољачких одреда. Командант Златиборског добровољачког одреда кога је лично формирао. На С.П.осуђен на смрт па помилован на 20 година робије. Умро у Београду као пуковник у пензији 1938.

Велимир Вемић - Уочи рата 1912. био у извиђању у правцу Куманова, Скопља и Овчег Поља. 1912-1913. командант коњичког пука Моравске дивизије. На челу пука први ушао у Скопље и Прилеп. 1914. командовао Горњачким добровољачким одредом. Тешко рањен у десну ногу која му је била знатно скраћена. Остаје у војсци у штабу Дунавске дивизије. На солунском фронту командује коњичким пуком и први улази у ослобођени Битољ. Иницијатор и оснивач организацијe и члан Врховне централне управе. На С.П.осуђен на смрт. Успео да побегне из импровизованог затвора, али је убрзо пронађен. Помилован на 20 година затвора. Умро је у Београду изненада 1945.

Војин Поповић (Војвода Вук) – Од почетка активно учествује у четничком покрету на терену. Прославио се у борби на Челопеку већ 1905. године. Први Балкански рат затиче га на Козјаку. Одреди којима је он командовао били су претходница српској војсци у биткама на Куманову, Битољу и Прилепу. 1913. бори се на Брегалници. 1914. постављен за команданта Церског добровољачког одреда који учествује у борбама у Мачви и на Церу. Добровољачки одред убрзо постаје самостална јединица, а Војвода Вук на његовом челу учествује у повлачењу 1915. као заштитница. На солунском фронту опет командује добровољачким одредом и гине на Црном камену више Груништа. Војвода Вук је имао сва наша и савезничка ратна одликовања. Његову смрт генерал Сарај је објавио посебном наредбом.

Војислав Танкосић – Од почетка активно учествује у четничкој акцији на терену. После анексије Босне руководи обуком добровољаца у четничкој школи у Ћуприји. Иницијатор и оснивач организације и члан Врховне централне управе. Помогао набавку оружја и прелазак атентатора из Србије у Босну. Учествовао у свим ратовима као командант добровољачких одреда. Рањен 1915. у близини Трстеника и од последица рањавања преминуо. 1923. пренет је на Ново гробље у Београду уз дотле незапамћено учешће Београђана на једном погребу.

Балкански ратови и период после њихУреди

Малтешка грозницаУреди

За време боравка на Косову, непосредно пред почетак Балканских ратова, где је боравио како би убедио албанска племена Исе Бољетинца да не нападају српску војску када се она буде сукобила са турском, отровао се пијући непрокувано козје млеко, услед чега је добио тешко тровање крви и малтешку грозницу и једва преживео. Због овог тровања није активно учествовао у Балканским ратовима. Наиме према сећању пуковника Панковића: „Када је 18. септембра завршена мобилизација српске војске, Апис је кренуо за Ћуприју. Топло се опростио са Сањом (Александар Сања Живановић, Аписов сестрић, прва жртва Балканских ратова) на ћупријској железничкој станици и онда се сместио у Врњачкој Бањи, заједно са штабом Коњичке дивизије. Ту се разболео од тровања крви и малтешке грознице коју је добио у Албанији. Главни знаци његове болести били су напади тешке грознице са температуром до 40 степени. Иако је много патио Апис је упорно обављао своје дужности... Пошто су му напади грознице постајали све чешћи и тежи, његова снажна кобила Звездана галопирала је тресући се целим телом. Чланови штаба су се забринули због Аписове болести... По наређењу Врховне команде, док се још бунио, превезен је у београдску војну болницу.“[24] Престолонаследник Александар Карађорђевић лично је позвао доктора Цина, чувеног берлинског бактериолога, и платио све трошкове лечења.[25] Немогућност учествовања у Балканским ратовима Апис је сматрао својом највећом несрећом у животу, а његови другови и претпостављени сматрали су то великим губитком јер су "Коњичкој дивизији недостајали енергија и динамичност пуковника Аписа".[1] О озбиљности болести говоре њене последице којима је био сведок и Слободан Јовановић. Он је упознао Аписа 1914. када је по распореду био одређен Ратном пресбироу којим је руководио Апис: „ Он ме је дочекао онако љубазно, како сам после видео да дочекује цео свет... Он се још није био опоравио од своје болести, још је вукао трагове отрова у свом организму. На ногама још није био сасвим сигуран; умотане у увијаче, оне су изгледале отечене. Због недовољног кретања био је стао да се гоји. Имао је нездраву тамно-бледу боју и глава му је била готово сасвим ћелава.“ “[26]

Мајска кризаУреди

Након Балканских ратова Радикална влада није хтела да прошири деловање Устава Србије на нове територије већ је владала уредбама које су на терену спроводили њени партијски функционери. У том уставном вакуму било је случајева насиља и пљачке због чега је становништво било незадовољно. Влада се, наиме, водила примерима Немачке и других земаља које су у новим територијама постављале привремену управу, са трајањем од десет и више година како би их припремиле за примену устава који је био на снази у земљи матици. Влада је сматрала да се Устав Краљевине Србије може примењивати на њену територију пре Балканских ратова за коју је и прављен, а да је потребно да прође око десет година да он постане применљив и у новим областима. Против таквог решења одлучно је устала опозиција, али влада је имала већину у парламенту и очекивала је да ће без проблема њена замисао о уређењу нових територија бити спроведена у дело. Међутим, официрски кор, који је био и најзаслужнији за успех у Балканским ратовима и који није могао да се помири са тим да њихова борба за ослобођење народа у Македонији и Старој Србији од Турака буде искомпромитована, на челу са Војводом Радомиром Путником, војсковођом од неприкосновеног ауторитета, одлучно је стао на страну опозиције. Прво су се побунили официри у Македонији који су били и сведоци полицијских и чиновничких крађа и пљачки узимајући народ у заштиту. Писали су рапорте старешинама са захтевима да се нешто учини како би се такво стање прекинуло. Одржана је скупштина Официрске задруге којом је председавао Војвода Радомир Путник, на којој су официри јавно протествовали против оваквог стања у новим областима, али и против клевета министра Стојана Протића упућених на рачун Аписа и другова и против „Уредбе о приоритету власти“, коју су примили као увреду, јер је предвиђала да при државним светковинама представници цивилних власти буду испред представника војске. Протестни телеграм потписао је генерал Петар Бојовић. У сарадњи са Војводом Путником, Апис је утицао на шефове опозиционих странака да се уједине против радикала и оформе коалициону владу, на шта је и Краљ Петар био спреман да да сагласност. На договор су пристали напредњаци и либерали, али не и самостални радикали. Влада Николе Пашића је поднела оставку, али на интервенцију Русије, криза је решена тако што је на челу нове радикалне владе опет дошао Никола Пашић, уз услов да распусти Народну скупштину и спроведе изборе. Краљ Петар је под изговором нарушеног здравља био принуђен да се повуче и власт уступи млађем сину Александру. Избори су требали да буду одржани 1./14. августа 1914. али је њихово одржавање спречио рат који је уследио. Међутим, овај сукоб групе официра са владом, њихово мешање у политику и криза до које је поводом тога дошло, утицали су на приближавање регента Александра и Николе Пашића. Маја 1914. дневни листови „Политика“ и „Новости“ објавили су да би због изазване кризе требало да буду пензионисани пуковници Миливоје Анђелковић,Никола Стефановић, потпуковници Апис, Милан Миловановић, мајор Војислав Танкосић, а иако није било објављено у новинама, знало се да би требало да буду пензионисани пуковник Драгомир Стојановић Старији, потпуковници Војин Поповић, Велимир Вемић и мајор Љубомир Вуловић. Пензионисању су се оштро супродставили Војвода Путник начелник Главног генералштаба и пуковник Крста Смиљанић начелник Општег одељења министарства војног.[27]

О својој улози у овим догађајима пуковник Апис је изјавио следеће:

   "Цео тај мој рад био је у основи рад на томе да се изазове криза владе и смени влада уставним путем, због грубе грешке те владе, којом се је огрешила о официрски кор и све је то уствари била једна епизода партиске борбе у којој је једно питање официрског кора служило као пиво за партиске маневре... у то питање умешао сам се само зато, што сам сматрао да официрски кор није био заслужио, да му се у то време наноси таква једна увреда и што сам тим својим радом мислио да официре сачувам од штетног партиског утицаја једне политичке странке... Никада ми, па ни у то доба ни на крај памети није била жеља да војска узме власт у своје руке. Од 29. маја 1903. у коме сам догађају ја учествовао, па и док сам био још млад официр, мене никад није бунило то да су цивилне власти те да на крају крајева имају да управљају земљом и свима је познато, да је догађај од 29. маја углавном свршен од војске, па је војска предала власт цивилним властима у руке. То је за мене било, господо, једно политичко васпитање и то и данданас исповедам као своје вјерују".[28]

Сарајевски атентатУреди

„Историчари Првога светског рата набројали су шест основних претпоставки о томе ко је све могао стајати иза сарајевских атентатора: Србија (било српска влада, регент Александар или удружење Уједињење или смрт); царска Русија (руски Генералштаб, тајна полиција Охрана или руски револуционарни терористи); Мађарска (председник владе Иштван Тиса); Немачка (пангермански антихабсбуршки кругови) Француска и Британија (масони или тајна полиција).“[29]

Улога пуковника Аписа у овом догађају и даље је нејасна.

Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената Босни и Херцеговини.[30] Овоме је помагало незадовољство српског становништва аустроугарском управом, српски национални покрет и ширење југословенске идеје после Балканских ратова.[30] Са друге стране, Пашићева влада је настојала да даље не квари односе са Аустроугарском, па је покушавала да својим установама блокира рад црнорукаца у Босни и Херцеговини.[30]

Неки сматрају да је контролисао организацију Млада Босна, која је извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Међутим за то нема поузданих доказа. Напротив, постоје сведочења да се Војислав Танкосић жалио Апису на групу младића из Босне који су наваљивали на њега да им помогне да пређу Дрину, како би извршили неко "велико дело". Апис се сложио са тим не мислећи да су ти младићи заиста способни да предузму такав корак. Међутим, касније се одлучио да преко Ђуре Шарца младићима пошаље поруку да не предузимају никакву акцију јер би то могло бити опасно по Србију, али било је прекасно.[31] Младобосанци нису желели да одустану. У часопису „Нова Европа“ (XXV/8, 26.07.1932.) бивши пуковник Чеда Поповић наводи да му је Апис о Сарајевском атентату изјавио следеће:

   „Био сам убеђен да је пројектовани маневар у Босни претекст за упад Аустрије у Србију, на челу са главнокомандујућим аустријске војске Ф. Фердинандом. И ја сам у души ужасно страховао од тога... А ти знаш да је по несрећи, тада у земљи владало и сувише заоштрено стање у погледу политичких, унутарњих борби. Каква је била наша војничка ситуација, то ти је познато: могли су пустити само једну-две коњичке дивизије у Србију, па не би имао ко да их заустави. Док би наше трупе пристигле из јужних крајева, Србија би била прегажена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну – хоћу ли да их пустим?“ - ја сам доиста тога тренутка, не размишљајући даље, казао: „Па пусти их!“ Танкосић ми је тада рекао да ти младићи по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда..... Ипак, када сам, после неког времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате, и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан....нису хтели да чују за то“. [32]

Највећу сумњу на тврдњу да је Апис организовао атентат баца начин на који је атентат извршен. Др. Миле Бјелајац у предговору реиздања књиге М. Живановића поставља и питање „да ли би, да је он заиста организатор атентата, и да је желео да то успе, пре послао проверене борце из ратова као атентаторе, а не групу неспретних ђака који су тек узели оружје у руке те испуцали неколико метака?“

Ипак, изгледа да је Апис имао разлога за забринутост јер је добио информацију од свог главног агента за Аустро-Угарску, Радета Малобабића, да монархија планира да у војне маневре укључи 250.000 војника. [33]

Малобабића су 1913. године Апису препоручили његов претходник на месту шефа обавештајног одељења пуковник Димитрије Павловић и Срђан Будисављевић, девер Дијане Будисављевић, адвокат који је бранио оптужене на Загребачком процесу и који је са Аписом у међувремену постао добар пријатељ. Малобабић је имао задатак да створи мрежу српских обавештајаца у монархији. [34] За потребе њихове безбедности било је потребно да обавештајна служба набави ручно наоружање. Апис је набавио четири револвера са муницијом које је Раде требало да пребаци у Босну. Са Радетом је заједно кренуо мајор Вуловић који је управо тих дана постао командант пограничног сектора. Приликом истраге на Солунском процесу код пуковника Аписа су пронађени рачуни за куповину 4 револвера руски „наган“ за које је образложио да су купљени за потребе наоружања обавештајаца у Босни. Министарство унутрашњих послова краљевине Србије водило је истрагу против Малобабића у току 1914. године, због илегалног преноса оружја преко Дрине и због сумње да је двоструки агент, јер нису знали шта Малобабић ради за Генералштаб. Апис је поднео извештај полицији и врховној команди о раду Малобабића верујући да је тај извештај био довољан да се са Малобабића скине сумња. Малобабић је 25.07.1914. дошао из Босне у Београд код Аписа који га је обавестио да се јави полицији. Овај је то и учинио и одмах био ухапшен. Држан је у ланцима у затвору све до новембра 1915. када га је пронашао Љуба Вуловић и о томе обавестио Аписа који га је ставио под своју личну заштиту. [35]

У свом делу, Дедијер набраја низ аргумената против постојања улоге Димитријевића у Сарајевском атентату:

  • У свом ултиматуму од 23.07.1914. Аустро-Угарска је оптужила "Народну одбрану", а не "Уједињење или смрт", као главног покретача Младе Босне
  • Групе Младобосанаца деловале су још од 1904. а организација „Уједињење или смрт“ почела је са радом 1911.
  • Принципова група се идеолошки разликовала од организације Уједињење или смрт: Младобосанци су се залагали за југословенску државу без верске и националне нетрпељивости и у својим редовима су имали и муслимане и Хрвате. „Уједињење или смрт“ у члану 1. свог устава као циљ наводи „уједињење српства“ и да члан може бити „сваки Србин без обзира на пол, веру, место рођења...“. У члану 7. се говори да Врховну централну управу чине чланови из Краљевине Србије и један делегат из свих српских покрајина: 1)Босне и Херцеговине, 2) Црне Горе, 3) Старе Србије и Македоније, 4) Хрватске, Славоније и Срема, 5) Војводине, 6) Приморја. Заклетва се полагала пред крстом.
  • Малобабић није преносио оружје за потребе атентата (како је уобичајено чинио за агенте из своје службе) већ су то учинили сами атентатори
  • Принцип и другови користили су револвере типа „браунинг“ а не „нагане“ за чију набавку су пронађени рачуни приликом истраге против пуковника Аписа
  • Постоје тврђења да је Малобабић добио задатак да спречи атентат, да је стајао испред Градске већнице поред Грабежа и извршио утицај на њега да не употреби оружје

Први светски ратУреди

На почетку Првог светског рата је био у саставу Врховне команде у којој је руководио обавештајном службом. Почетком рата иницирао је израду плана за формирање добровољачких одреда који су имали задатак да делују у позадини непријатеља. Почетком 1915. престолонаследник Александар и Војвода Путник су се сукобили јер је Александар желео да Војвода Путник убудуће за све ратне операције претходно од њега тражи сагласност и да он буде тај ко ће вршити распоред официра, на шта иначе није имао право по Уставу. Цела влада је сутрадан из Ниша дошла у Крагујевац како би изгладила ову ситуацију и нашло се компромисно решење да војвода и даље самостално води ратне операције, а да Александар распоређује официре. Једна од првих одлука коју је донео у погледу распореда официра била је премештај пуковника Аписа из Врховне команде у Ужице за начелника штаба Ужичке војске и поред противљења Војводе Путника. [36]

За време боравка у Ужицу, у кога су се због близине сјатиле избеглице и дезертери из Босне, Апис се посветио формирању добровољачких одреда у којима би Босанци имали најважнију улогу у будућој српској офанзиви у Босни, када до ње дође. Један од преживелих атентатора из Сарајева, Мухамед Мехмедбашић приближио се Апису и уз њега остао до самог краја. Апис је штитио Мухамеда као једног од Срба-Муслимана који је учествовао у побуни српске омладине.[37]

Крајем септембра 1915. долази до реорганизације целе војске и Ужичка војска се укључује у Тимочку војску. Имајући информације 1915. да се Бугарска спрема за мобилизацију Апис је предлагао напад на њу пре него што се потпуно мобилишу. Врховна команда се сложила са овим предлогом, али не и влада Србије.[1]Тимочка војска је од октобра 1915. била у сталном повлачењу и непрекидним борбама. Имала је задатак да се у Скопљу споји са савезницима али до тога није дошло јер су се Французи повукли. Тимочка војска се пребацује правцем Урошевац- Сува Река- Призрен- Бицане- Љум Кула- Пишкопеја- Струга- Елбасан- Тирана све време штитећи одступницу целокупној српској војсци у повлачењу кроз Албанију од севера према југу. Пуковник Апис је био последњи српски официр који је напустио Драч пошто га је предао италијанским трупама.[1] Након реорганизације војске на Крфу постављен је за помоћника начелника штаба III армије. На том месту учествује у руковођењу трупама у одбрамбеној бици за Горничево, па затим руководи офанзивним операцијама Треће армије чија Дринска дивизија са Добровољачким одредом Војводе Вука заузима Кајмакчалан.[1]

Солунски процесУреди

Након опоравка на Крфу привремено затишје искоришћено је за обрачун старих противника. Александар је извршио реформу војске тако што је црнорукце, који су остали у животу, пекомандовао на положаје са којих нису могли имати већи утицај. Како су се сви налазили на страној територији на којој се закони Србије нису могли у потпуности примењивати, заведен је полицијски систем управе тзв. „солунски режим“. Оформљен је „Одбор десеторице за ликвидацију пуковника Аписа“ чији су најистакнутији чланови били пуковник Петар Живковић и пуковник Јосиф Костић. Одбор је имао задатак да прикупља доказе против пуковника Аписа и осталих црнорукаца.[38]

Хапшење и пресудаУреди

15.децембра 1916. пуковник Апис и водећи црнорукци су ухапшени на основу две оптужбе: 1) да су спремали побуну у војсци, 2) да су планирали убиство престолонаследника Александра и председника владе Николе Пашића. За оба ова дела била је предвиђена смртна казна. Међутим у опису дела у тужби не говри се о побуни у војсци већ о припреми преврата које је кажњавано са највише 20 година затвора. Опис и квалификација дела нису одговарали једно другом. Суђење је почело 02. априла 1917. али је оно 09. априла прекинуто јер је оптужница проширена на још двојицу: Радета Малобабића и младобосанца Мухамеда Мехмедбашића. Они су оптужени да су покушали да изврше атентат на регента Александра 11. септембра (29.августа) 1916. у пет часова после подне код Острова. Пуковник Апис је оптужен као иницијатор и организатор атентата. За ово дело је била запрећена смртна казна. [39] Сам процес имао је низ пропуста и мањкавости. Судије су биле у личном сукобу са оптуженима. Оптужени су према закону могли да бирају браниоце само од официра који су са службом били распоређени у Солуну. Због тога су многи официри на време пребачени из Солуна у друга места. Апис је „изабрао“ браниоца који је још од раније био познат као Обреновићевац и противник завереника. Међутим, касније је о односу са Аписом написао: „У току процеса заволео сам свога брањеника и његове другове... Ја мислим да није било лица, које је веровало, да је Апис умешан у атентат на престолонаследника...“ Саслушано је 108 сведока. Ни један од њих није био сведок одбране. Међутим, од 108 сведока тужбе, њих 22 говорили су у корист оптужених. Чак је и датум наводног атентата био мењан како би се сви актери нашли у исто време на месту злочина. [40]

 
Гробница Драгутина Димитријевића Аписа на Зејтинлику

Пресудом од 23. маја 1917. (по новом календару 5.јуна).[41] Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 13. јуна 1917. (по новом календару 26.јуна)[42] у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем.[41] Сахрањен је у спомен костурници на српском војничком гробљу у Солуну, као Н. Н. лице под бројем 5027, али овај податак треба узети са резервом јер се заснива на причи чувара гробља која се преноси с колена на колено. Постоје информације да посмртни остаци тројице стрељаних никада нису пренети у спомен костурницу у Солуну.[1]

Сарадња са НемачкомУреди

Организатори Солунског процеса између осталог сумњичили су Аписа да је сарађивао са Немцима и радио у њиховом интересу, обележавајући га као издајника. Апис је два пута боравио у Немачкој (за време школовања и за време лечења од малтешке грознице) и није крио своју импресионираност немачком војском, њеном дисциплином и организацијом. Међутим, за време Аписовог боравка у Берлину 1913. „Пијемонт“, који је до тада похвално писао о Немачкој, потпуно је променио став. У априлу 1913. је писао: „Мир света угрожава она држава која је створила један милитаристички режим и коме је дала чудно име: “оружани мир“. Пангерманска олуја сада угрожава мир у Европи; против ње се припрема тројни споразум (Енглеска, Француска, Русија) ради одбране. Са њиховим напорима ми Словени, нарочито балкански, савесно и свесрдно сарађујемо.“.[43] Много година касније, Владимир Дедијер је радећи на свом делу „Сарајево 1914“, између осталог, испитао све извештаје немачких дипломата и сав доступни немачки архивски материјал и није нашао ништа што би потврђивало да је Апис радио за Немачку.

Обнова процесаУреди

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Обнову процеса су покретали чланови породице, преживели другови и поштоваоци више пута у међуратном периоду, али је до ње дошло тек након Другог св.рата, у новој држави ФНРЈ.

Повод за обнову процеса било је писмо стрељаног мајора Љубомира Вуловића које је написао дан пред извршење пресуде, у коме је навео да је за атентат први пут чуо на самом суђењу, да су сведоци били лажни, изневши у њему све своје сумње и претпоставке, као и молбу да се у ослобођеној отаџбини утврдити права истина. Писмо је написао пријатељу Тодору Михаиловићу, а оставио војном свештенику Здравку Пауновићу. Ово писмо нашло се у рукама Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, који је затим наредио Истражном одељењу министарства да предузме трагање, у циљу утврђивања истине.[44]

Године 2012. Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.[2]

Мистериозни рапортУреди

Остало је нејасно зашто су Апис, Малобабић и Вуловић стрељани.

Ситуација на Крфу није била лака ни за владу ни за престолонаследника. Црнорукци су оптуживали Пашића да је он крив за слом Србије јер није прихватио пердлог врховне команде да се Бугари нападну још у лето 1915. Слободан Јовановић је писао: „Александра није напуштала мисао да му Апис ради о глави. Цела Аписова прошлост краљоубице, осионо држање његових присталица, свакодневне доставе белорукаца и полиције – све је то одржавало Александра у таквој узнемирености да он није више разликовао између свога стртаха и истине...“[45] У току истраге Апису и друговима, нови хабсбуршки цар Карло је започео тајне преговоре са Француском о склапању сепаратног мира. Први састанак је одржан у фебруару 1917. а услови Аустро-Угарске под којима је пристала да се Србија одржи као независна држава су били: да се казне одговорни за Сарајевски атентат, да се угасе сва тајна удружења и организације које су деловеале против Хабсбуршке монархије, да се укине династија Карађорђевић и да велике силе гарантују да ће Србија извршити ове обавезе. Остало је спорно да ли је српска влада знала за ове преговоре у време када су се одигравали. У међувремену у Русији је избила револуција и Пашић и Александар су остали без свог савезника цара Николаја II. [46]

Видевши 9. априла Малобабића и Мехмедбашића на оптуженичкој клупи Апис је био потпуно сломљен. Вративши се у ћелију Апис је о Мехмедбашићу рекао стражару: „...И тај бисер кога треба чувати и не мешати у наше унутрашње ствари, ето где суди српски суд!“.[47] Изгледа да је Петар Живковић ступио у контакт са Аписом у ћелији и објаснио му да је најбоље да призна све о Сарајевском атентату. Већ 10. априла Апис је послао поверљиви рапорт председнику Војног суда у коме је себе означио као главног организатора Сарајевског атентата. У њему говори да је он ангажовао Малобабића да организује атентат на Франца Фердинанда јер је био убеђен да ће тако отклонити ратну опасност од Србије. На ово се одлучио тек пошто му је руски војни аташе Артаманов дао уверања да Русија неће оставити Србију на цедилу ако је Аустро-Угарска нападне. Малобабић је све организовао, а учесници у атентату су били Аписови агенти који су од њега добијали хонорар који је давао Артаманов. На крају наводи:

   „...ја ни у гробу не бих могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустријског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин муслиман који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни противу аустроугарске тираније над српским племеном".[48]

Престолонаследнику Александру у исто време је послао писмо у коме га уверава да он и остали оптужени нису организовали атентат на њега и преклиње га за милост:

   „...Ја Вас преклињем да прекинете ову ствар. Немојте допустити да српски војни суд за официре довршава осуду аустријског сарајевског суда. Немојте допустити да суд за официре удари жиг издајства на чело официра који су маштали за ослобођењем свег српског племена, а у славу Вашег имена.Немојте допустити да том пресудом и осудом буду погођени толики живи официри који су честито служили Вашем Величанству, а честито ће и даље служити. Немојте допустити да се том осудом жиг издајнички удари на светли спомен многих официра који су пали на бојном пољу и чија успомена има да буде храна душевна новим поколењима нашега народа...“ 

Аписов рапорт има низ супротности у односу на изјаве његових пријатеља и следбеника као и у односу на постојећа документа:[49]

  • Министарство унутрашњих послова Србије водило је истрагу против Малобабића због преноса оружја преко Дрине, а не због организовања преласка Принципа и Грабежа. Из истих разлога потерницу за Малобабићем издао је аустријски Војни гуверман у Београду 1917. године
  • У аустријској истрази поводом атентата не спомиње се Малобабић као оптужени за заверу
  • Малобабић није преносио оружје за потребе атентата већ су то учинили сами атентатори
  • Принцип и другови користили су револвере типа „браунинг“ а не „нагане“ за чију набавку су пронађени рачуни приликом истраге против пуковника Аписа
  • Не постоје изјаве Вуловића и Малобабића поводом учешћа у Сарајевском атентату у списима са Солунског процеса као да нису ни давали исказ по том питању
  • Принцип је због неплаћене кирије бежао од својих газдарица у Београду, Чабриновић је писао писма сестрама о очајној беди у којој живи, Грабеж је добијао новац од оца, што говори да нису били плаћени агенти и никакав хонорар нису примали, како је то Апис у рапорту тврдио

Могуће је да је Апис мислио да ће на овај начин прекинути процес, а могуће је да је и био свестан неког вишег циља због кога је морао да страда. У својој последњој вољи он наводи:

   „... ја умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нек се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот...“[50]

ОдликовањаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  2. 2,0 2,1 „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 14. 02. 2019. Приступљено 14. 02. 2019. 
  3. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 33-35
  4. ^ Последња воља Д. Димитријевића Аписа цитирана у: Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955. стр. 564
  5. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955 скраћена биографија, стр. 656
  6. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 60-63
  7. ^ Политичка историја Србије 1858-1903, књига 4, стр. 332, Геца Кон, Београд, 1925
  8. ^ Деветстотрећа, Д. Васић, стр. 74, 2016
  9. ^ Политичка историја Србије 1858-1903, књига 4, стр. 346, Геца Кон, Београд, 1925
  10. ^ Слободан Јовановић "Моји савременици"
  11. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, скраћена биографија на 656. стр.
  12. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, стр. 457
  13. ^ "Сарајево 1914", В. Дедијер, 2014, стр. 639
  14. ^ "Сарајево 1914", В. Дедијер, 2014, стр. 627
  15. ^ "Сарајево 1914", В. Дедијер, 2014, стр. 630-632
  16. ^ Mitrović 2007, стр. 23-24.
  17. ^ М. Живановић, стр. 13
  18. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр. 459
  19. ^ М. Живановић, стр. 647
  20. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 113-115
  21. ^ М. Живановић, стр. 29
  22. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр. 460-461
  23. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, стр. 654-668
  24. ^ Сећање на Аписа, П. Панковић, цитирано у "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 108,2016
  25. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 108,2016
  26. ^ Моји савременици, Апис, Слободан Јовановић, стр. 410
  27. ^ М. Живановић, стр. 37-44
  28. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр. 461
  29. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 619
  30. 30,0 30,1 30,2 Mitrović 2007, стр. 24.
  31. ^ Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис", стр. 147
  32. ^ Цитат наведен и у "Гаврило Принцип – документи и сећања", Милош Ковић стр. 546, 2014
  33. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 669
  34. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 113-115,2016
  35. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 682-685
  36. ^ М. Живановић, стр. 44
  37. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр. 462
  38. ^ Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 219
  39. ^ М. Живановић, стр. 181
  40. ^ М. Живановић, стр. 167-181
  41. 41,0 41,1 М. Живановић, стр. 518
  42. ^ М. Живановић, стр. 595
  43. ^ Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр. 111
  44. ^ М. Живановић, стр. 619
  45. ^ цитирано у "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683
  46. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683-686
  47. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 683
  48. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 688-689
  49. ^ "Сарајево" 1914, Владимир Дедијер, 2014, стр. 703-704
  50. ^ М. Живановић, стр. 564

ЛитератураУреди

  • Миленовић, Миомир (1927). „Драгутин Димитријевић Апис”. Народна енциклопедија. 
  • Душан Савковић, Апис
  • Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
  • Арчибалд Рајс, Чујте Срби
  • Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
  • Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, скраћена биографија стр. 656.
  • Валентин Пикуль, Честь имею!, Москва 1992.
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908-1918. Beograd: Nolit. 
  • Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press. 
  • Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 
  • Живановић Милан Ж. Пуковник Апис, Солунски процес хиљаду девесто седамнаесте. - Београд-Нови Сад: Прометей-РТС, 2016. Предговор - Миле Бјелајац. Додатак – Слободан Јовановић: Апис (објављен у Канади 1962)
  • Драгиша Васић, "Девестотрећа"
  • Слободан Јовановић, "Моји савременици"
  • Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис" реиздање 2016
  • Владимир Дедијер, "Сарајево 1914", реиздање 2014

Спољашње везеУреди