Умберто II

последњи краљ Италије (9.5—12.6.1946)

Умберто II (15. септембар 190418. март 1983), пуним именом Умберто Никола Томазо Ђовани Марија ди Савоја, био је последњи краљ Италије. Познат је и као Мајски краљ (итал. Re di Maggio), због своје веома кратке владавине. Треће је дете краља Виторија Емануела III и Јелене Петровић Његош (Јелена Савојска) од Црне Горе. Преко мајке је био брат од тетке принцу Ђорђу, краљу Александру Карађорђевићу, и Јелени Карађорђевић. Умберто је на престолу провео само месец дана. Постао краљ у мају 1946, после абдикације оца Виторија Емануела III, абдицирао у јуну пошто су се Италијани на референдуму изјаснили за републику.

Умберто II
Umberto II, 1944.jpg
Умберто II 1944.
Пуно имеУмберто Никола Томазо Ђовани Марија ди Савоја
Датум рођења(1904-09-15)15. септембар 1904.
Место рођењаКунео
Краљевина Италија
Датум смрти18. март 1983.(1983-03-18) (78 год.)
Место смртиЖенева
Швајцарска
ДинастијаСавоја
ОтацВиктор Емануел III
МајкаЈелена Савојска
СупружникMarie José of Belgium
ПотомствоМарија Пија од Савоје, Vittorio Emanuele, Prince of Naples, Maria Gabriella of Savoy, Марија Беатриче Савојска
Краљ Италије
Период9. мај — 13. јун 1946.
ПретходникВиторио Емануеле III
Наследникмонархија укинута
Енрико де Никола као председник републике
ПотписUmbertoII.signature.png
Royal Monogram of King Umberto II of Italy.svg
Монограм Умберта II
Грб италијанске краљевске породице

На престо је дошао након абдикације свога оца 9. маја 1946. и краљ је био до 12. јуна 1946. (33 дана). Одбацио је очеву титулу краља Албаније, а сам је молио албанског краља Зогуа да опрости што му је његов отац узео трон.

Пошто су Италијани на референдуму гласали за републику, монархија је формално окончана 12. јуна 1946. године, а краљ Умберто II. отишао је у егзил, напустивши Италију заувек. Преминуо је у избеглиштву у Швајцарској.

На његову сахрану Италија није послала званичну делегацију, а ни јавни сервис RAI је није преносио. Маурицио Морено, тадашњи конзул Италије у Лиону, је био једини присутни италијански званичник. Једино јавно обележавање жалости у Италији је била црна трака коју су играчи Јувентуса носили на утакмици против Пизе, 20. марта 1983.[1][2]

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Умберто I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Виторио Емануеле III Савојски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Маргерита Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Умберто II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Никола I Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Милена Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Мари Жозе 4. август 1906. 27. јануар 2001.

ДецаУреди

име слика датум рођења супружник
Принцеза Марија Пија 24. септембар 1934. Александар Карађорђевић; Мишел од Бурбон-Парме
Принц престолонаследник Виторио Емануеле 13. фебруар 1937. Марина Риколфи-Дорија
Принцеза Марија Габријела 24. фебруар 1940. Роберт Целингер де Балкањ
Принцеза Марија Беатриса 2. фебруар 1943. Луис Рафаел Рејна-Корвалан и Диљон

ИзвориУреди

 
King Umberto II
  1. ^ „15 settembre 1904: nasce Umberto II, ultimo re d’Italia”. parmadaily.it (на језику: италијански). Parma Daily. 15. септембар 2021. Приступљено 2. новембар 2021. »Al suo funerale, disertato dalle autorità italiane (con l’eccezione di Maurizio Moreno, console generale d’Italia a Lione, in rappresentanza del governo), parteciparono 10.000 italiani che raggiunsero l’abbazia di Altacomba vicino ad Aix-les-Bains in Savoia. La Rai non trasmise la diretta televisiva. Alle esequie erano presenti, oltre a membri di casa Savoia: Juan Carlos I di Spagna e Sofia di Grecia, Baldovino e Fabiola del Belgio, Giovanni di Lussemburgo e Giuseppina Carlotta del Belgio, il principe Ranieri di Monaco col figlio Alberto, il duca di Kent in rappresentanza di Elisabetta II del Regno Unito, i re detronizzati di Bulgaria, Romania e Grecia (Simeone II, Michele I e Costantino II), i rappresentanti delle case d’Asburgo, Borbone, Baviera e di altre case già regnanti. La Santa Sede era rappresentata dal nunzio apostolico a Parigi. I giocatori della Juventus, nella partita del 20 marzo contro il Pisa, portarono il segno del lutto al braccio: questa fu la sola manifestazione di cordoglio, resa pubblicamente in Italia al re Umberto II.« 
  2. ^ „Pisa - Juventus 0-0 - Campionato 1982-83 - 24a giornata”. Youtube. Приступљено 2. новембар 2021. 

Спољашње везеУреди