Умберто II

Умберто II
Умберто II
	Умберто II 1944.
Лични подаци
Пуно име	Умберто Никола Томазо Ђовани Марија ди Савоја
Датум рођења	15. септембар 1904.
Место рођења	Кунео, Краљевина Италија
Датум смрти	18. март 1983. (78 год.)
Место смрти	Женева, Швајцарска
Породица
Супружник	Marie José of Belgium
Потомство	Марија Пија од Савоје, Vittorio Emanuele, Prince of Naples, Maria Gabriella of Savoy, Марија Беатриче Савојска
Родитељи	Виктор Емануел III; Јелена Савојска
Династија	Савоја
Краљ Италије
Период	9. мај — 13. јун 1946.
Претходник	Виторио Емануеле III
Наследник	монархија укинута ; Енрико де Никола као председник републике
Потпис
	; Монограм Умберта II

Умберто II (15. септембар 1904 — 18. март 1983), пуним именом Умберто Никола Томазо Ђовани Марија ди Савоја, био је последњи краљ Италије. Познат је и као Мајски краљ (итал. Re di Maggio), због своје веома кратке владавине. Треће је дете краља Виторија Емануела III и Јелене Петровић Његош (Јелена Савојска) од Црне Горе^[1]. Преко мајке је био брат од тетке принцу Ђорђу, краљу Александру Карађорђевићу, и Јелени Карађорђевић. Умберто је на престолу провео само месец дана. Постао краљ у мају 1946, после абдикације оца Виторија Емануела III, абдицирао у јуну пошто су се Италијани на референдуму изјаснили за републику.

На престо је дошао након абдикације свога оца 9. маја 1946. и краљ је био до 12. јуна 1946. (33 дана). Одбацио је очеву титулу краља Албаније, а сам је молио албанског краља Зогуа да опрости што му је његов отац узео трон.

Пошто су Италијани на референдуму гласали за републику, монархија је формално окончана 12. јуна 1946. године, а краљ Умберто II. отишао је у егзил, напустивши Италију заувек. Преминуо је у избеглиштву у Швајцарској.

На његову сахрану Италија није послала званичну делегацију, а ни јавни сервис RAI је није преносио. Маурицио Морено, тадашњи конзул Италије у Лиону, је био једини присутни италијански званичник. Једино јавно обележавање жалости у Италији је била црна трака коју су играчи Јувентуса носили на утакмици против Пизе, 20. марта 1983.^[2]^[3]

Породично стабло

4. Умберто I

2. Виторио Емануеле III Савојски

5. Маргерита Савојска

1. Умберто II

6. Никола I Петровић

3. Јелена Савојска

7. Милена Петровић

Породица

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Краљица Мари Жозе		4. август 1906.	27. јануар 2001.

Деца

име	датум рођења	супружник
Принцеза Марија Пија	24. септембар 1934.	Александар Карађорђевић; Мишел од Бурбон-Парме
Принц престолонаследник Виторио Емануеле	13. фебруар 1937.	Марина Риколфи-Дорија
Принцеза Марија Габријела	24. фебруар 1940.	Роберт Целингер де Балкањ
Принцеза Марија Беатриса	2. фебруар 1943.	Луис Рафаел Рејна-Корвалан и Диљон

Извори

Умберто II

^ „Дьяконова П.Г. Деятельность Умберто Нобиле и итальянских специалистов по дирижаблестроению в СССР в 1931-1935 гг.”. Исторический журнал: научные исследования. 4 (4): 174—183. април 2018. ISSN 2454-0609. doi:10.7256/2454-0609.2018.4.26391.
^ „15 settembre 1904: nasce Umberto II, ultimo re d’Italia”. parmadaily.it (на језику: италијански). Parma Daily. 15. септембар 2021. Приступљено 2. новембар 2021. „Al suo funerale, disertato dalle autorità italiane (con l’eccezione di Maurizio Moreno, console generale d’Italia a Lione, in rappresentanza del governo), parteciparono 10.000 italiani che raggiunsero l’abbazia di Altacomba vicino ad Aix-les-Bains in Savoia. La Rai non trasmise la diretta televisiva. Alle esequie erano presenti, oltre a membri di casa Savoia: Juan Carlos I di Spagna e Sofia di Grecia, Baldovino e Fabiola del Belgio, Giovanni di Lussemburgo e Giuseppina Carlotta del Belgio, il principe Ranieri di Monaco col figlio Alberto, il duca di Kent in rappresentanza di Elisabetta II del Regno Unito, i re detronizzati di Bulgaria, Romania e Grecia (Simeone II, Michele I e Costantino II), i rappresentanti delle case d’Asburgo, Borbone, Baviera e di altre case già regnanti. La Santa Sede era rappresentata dal nunzio apostolico a Parigi. I giocatori della Juventus, nella partita del 20 marzo contro il Pisa, portarono il segno del lutto al braccio: questa fu la sola manifestazione di cordoglio, resa pubblicamente in Italia al re Umberto II.”
^ „Pisa - Juventus 0-0 - Campionato 1982-83 - 24a giornata”. Youtube. Приступљено 2. новембар 2021.

Спољашње везе

Овај биографски чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

[1] „Дьяконова П.Г. Деятельность Умберто Нобиле и итальянских специалистов по дирижаблестроению в СССР в 1931-1935 гг.”. Исторический журнал: научные исследования. 4 (4): 174—183. април 2018. ISSN 2454-0609. doi:10.7256/2454-0609.2018.4.26391.

[2] „15 settembre 1904: nasce Umberto II, ultimo re d’Italia”. parmadaily.it (на језику: италијански). Parma Daily. 15. септембар 2021. Приступљено 2. новембар 2021. „Al suo funerale, disertato dalle autorità italiane (con l’eccezione di Maurizio Moreno, console generale d’Italia a Lione, in rappresentanza del governo), parteciparono 10.000 italiani che raggiunsero l’abbazia di Altacomba vicino ad Aix-les-Bains in Savoia. La Rai non trasmise la diretta televisiva. Alle esequie erano presenti, oltre a membri di casa Savoia: Juan Carlos I di Spagna e Sofia di Grecia, Baldovino e Fabiola del Belgio, Giovanni di Lussemburgo e Giuseppina Carlotta del Belgio, il principe Ranieri di Monaco col figlio Alberto, il duca di Kent in rappresentanza di Elisabetta II del Regno Unito, i re detronizzati di Bulgaria, Romania e Grecia (Simeone II, Michele I e Costantino II), i rappresentanti delle case d’Asburgo, Borbone, Baviera e di altre case già regnanti. La Santa Sede era rappresentata dal nunzio apostolico a Parigi. I giocatori della Juventus, nella partita del 20 marzo contro il Pisa, portarono il segno del lutto al braccio: questa fu la sola manifestazione di cordoglio, resa pubblicamente in Italia al re Umberto II.”

[3] „Pisa - Juventus 0-0 - Campionato 1982-83 - 24a giornata”. Youtube. Приступљено 2. новембар 2021.

[1]

[2]

[3]