Отворите главни мени

Фудбалски клуб Јувентус (итал. Juventus Football Club од лат. iuventūs — „младост, омладина”[2]), колоквијално познат и као Јуве, јесте професионални италијански фудбалски клуб из града Торина у регији Пијемонт. Клуб је 1897. године основала скупина торинских студената, а од 1903. године клуб носи црне и бијеле пругасте дресове и домаће утакмице одиграва на различитим теренима око града, од којих је посљедњи Алијанц стадион са капацитетом од 41.507 мјеста. Клуб је освојио 35 званичних титула првака Лиге, 13 титула првака Купа и 8 титула државног Суперкупа, по чему је рекордер у свим овим такмичењима; освојио је и два Интерконтинентална купа, два Европска купа / Лиге шампиона УЕФА, један Куп побједника купова, држи државни рекорд од три УЕФА купа, два УЕФА суперкупа и један УЕФА Интертото куп. Према томе, клуб води на историјској ранг листи Фудбалског савеза Италије, док на међународном нивоу заузима четврто мјесто у Европи и осмо у свијету са највише конфедералних титула освојених са једанаест трофеја, водећи на Уефиној ранг листи током седам сезона од њеног оснивања 1979. године, према којој је најбољи италијански клуб и други европски.

Фудбалски клуб Јувентус
Juventus FC logo.svg
Пуно имеJuventus Football Club
НадимакLa Vecchia Signora (Стара дама)
Основан1. новембар 1897. год.; прије 121 године (1897-11-01) као Спортски клуб Јувентус
СтадионАлијанц стадион, Торино
Капацитет41.507[1]
ПредсједникИталија Андреа Ањели
МенаџерИталија Маурицио Сари
ЛигаСерија А
2018/19.Серија А, 1.
Веб-сајтВеб-сајт клуба
Домаћа опрема

Основан је са именом Спортски клуб Јувентус, првобитно као спортски клуб, други је најстарији и даље активан клуб такве врсте у земљи послије фудбалске секције Ђенове (основана 1893) и несметано се такмичи у највишој фудбалској лиги (реформулисана као Серија А од 1929) од свог дебитовања 1900. године, након што је промијенио име у Фудбалски клуб Јувентус, са изузетком сезоне 2006/07. Клубом готово непрекидно од 1923. године управља индустријска породица Ањели. Веза између Јувентуса и Ањелија је најстарија и најдужа у националним спортовима, чинећи тиме Јувентус првим професионалним спортским клубом у земљи, успостављајући се као главна сила на националној сцени од тридесетих година и на конфедералном нивоу од средине седамдесетих година 20. вијека, а средином деведесетих је постао један од првих десет најбогатијих у свјетском фудбалу према вриједности, приходима и профиту, од 2001. године се налази на Италијанској берзи.

Под руководством Ђованија Трапатонија, клуб је освојио 13 трофеја током десет година прије 1986. године, укључујући шест лигашких титула и пет међународних титула, чиме је постао први који је освојио сва три такмичења која организује Уефа: Европски куп, Куп побједника купова и УЕФА куп. Са узастопним освајањем Европског суперкупа 1984. и Интерконтиненталног купа 1985, постао је први и до сада једини на свијету који је освојио све конфедералне трофеје; достигнућа која су потврђена освајањем титуле УЕФА Интертото купа 1999. након успјешне ере предвођене Марчелом Липијем, од Јувентуса су направила једини професионални италијански клуб који је освојио свако текуће такмичење доступно првом тиму у организацији националног или међународног фудбалског савеза. У децембру 2000. године, клуб је био на седмом мјесту на историјској ранг листи Фифе најбољих клубова свијета, а девет година касније је рангиран као други најбољи клуб у Европи током 20. вијека на основу серије статистичких студија Међународне федерације фудбалске историје и статистике, што је највише достигнуће за иједан италијански клуб.

База навијача клуба је највећа на националном нивоу и једна је од највећих на свијету. За разлику од већине европских скупина спортских навијача, који се често окупљају око мјеста настанка њиховог клуба, скупина највијача Јувентуса је распрострањена по цијелој земљи и италијанској дијаспори, чинећи тиме Јувентус симболом антипарохијализма и италијанства. Клуб је дао и већину играча италијанској репрезентацији, а различите скупине његових играча предводиле су Азуре ка међународним успјесима, од којих су најважнија Свјетска првенства 1934, 1982. и 2006. године.

Садржај

ИсторијаУреди

ПочециУреди

 
Прва историјска фотографија играча Јувентуса, око 1897—1898.

Јувентус су као Спортски клуб Јувентус 1897. године основали ученици Класичног лицеја Масимо д’Азељио у Торину,[3] али је послије двије године преименован у Фудбалски клуб Јувентус.[4] Клуб се придружио Италијанском фудбалском првенству 1900. године. Године 1904, бизнисме Марко Ајмоне-Марсан је оживио финансије Јувентуса, омогућивши тиме пребацивање тренинга са Пјеаца д’арми на прикладнији Велодром Умберто I. Током овог периода, тим је носио ружичасту и црну опрему. Јувентус је прву титулу првака лиге освојио 1905. године играјући на свом Велодрому Умберту I. У то вријеме клуб мијења своје боје у црне и бијеле пруге, по угледу на енглески ФК Нотс каунти.[5]

У клубу 1906. године долази до раскола, јер су неки челници разматрали исељавање из Торина.[4] Предсједнику Алфреду Дику[a] се то није допало и заједно је са неким истакнутим играчима основао ФК Торино, чиме је створен чувени Дерби дела Моле.[6] Јувентус је много времена провео у обнови након раскола, преживљавајући Први свјетски рат.[5]

Доминација у лигиУреди

Едоардо Ањели, власник Фијата, стекао је контролу над клубом 1923. године и затим изградио нови стадион. То је помогло клубу да дође до другог скудета (лигашко првенство) у сезони 1925/26, након побједе над Албом Аудаче са крајњим резултатом 12 : 1 (голови Антонија Војака су били од суштинске важности у тој сезони). Клуб се успоставио као главна италијанска фудбалска сила од тридесетих година 20. вијека, поставши први професионални клуб и први клуб са децентрализованом базом навијача, што је довело до постизања рекорда од пет узастопних освојених италијанских првенстава (први је био под руководством Карла Коркана), формирајући језгро италијанске репрезентације током ере Виторија Поца, укључујући тим са Свјетског првенства 1934. године, са звијездама као што су Рајмундо Орси, Луиђи Бертолини, Ђовани Ферари, Луис Монти и остали.

 
Омар Сивори, Џон Чарлс и Ђампјеро Бониперти или тзв. „Трио магико”

Јувентус се преселио на стадион Комунале, али остатак тридесетих и већи дио четрдесетих година клуб није био у могућности да поврати доминацију у лиги. Након Другог свјетског рата, Ђани Ањели је изабран за почасног предсједника.[4] Клуб је током сезона 1949/50. и 1951/52. освојио још двије лиге, а током другог првенста био је под руководством Енглеза Џеса Карвера. Два нова нападача су потписала током сезоне 1957/58: Велшанин Џон Чарлс и италијански Аргентинац Омар Сивори, а играли су заједно са дугогодишњим играчем Ђампјером Бонипертијем. Током те сезоне Јувентус је награђен Златном звијездом за спортску изврсност коју су носили на својим дресовима, након што су постали први италијански клуб са 10 освојених лига. У истој сезони, Сивори је постао први играч у клубу који је постао Европски фудбалер године.[7] Сљедеће сезоне, побједили су Фиорентину и тиме освојили Серију А и Куп Италије. Бониперти се повукао 1961. године као најбољи стријелац у клубу, са 182 постигнута гола у свим такмичењима, што је био клупски рекорд током 45 година.[8]

Током посљедњег десетљећа, клуб је освојио лигу још једном у сезони 1966/67.[5] Међутим, током седамдесетих година Јувентус је додатно ојачао свој положај у италијанском фудбалу. Под руководством бившег играча Честмира Вицпалека, освојио је скудето 1971/72. и 1972/73,[5] са играчима као што су Роберто Бетега, Франко Каузио и Жозе Алтафини. Током остатка десетљећа, лигу је освојена још два пута, са значајним доприносом Гаетана Ширеа у одбрани. Касније побједа била је под Ђованијем Трапатонијем, који је предводио клуб у освајање његове прве велике европске титуле (Кул УЕФА) 1977. године, што је доприњело доминацији клуба осамдесетих година.[9] Током Трапатонијевог периода, многи играчи Јувентуса чинили су кичму италијанске репрезентације током ере селетора Енца Беарцота, укључујући тимове на Свјетском првенству 1978, Европском првенству 1980. и Свјетском првенству 1982.[10][11]

Европска сценаУреди

 
Мишел Платини држи Златну лопту у дресу Јувентуса

Трапатонијева ера је била веома успјешна осамдесетих година и клуб је десетљеће започео веома добро, освајајући титулу лиге још три пута узастопно до 1984. године. То је значило да је Јувентус освојио 20 титула у италијанској лиги и клубу је омогућено да дода другу златну звијезду на свој дрес, чиме је постао једини италијански клуб који је то постигао. Током овог периода, играчи Јувентуса су привукли велику пажњу, а Паоло Роси је проглашен Европским фудбалером године након његовог доприноса побједи Италије на Свјетском првенству 1982. године, гдје је именован Играчем првенства.

Француз Мишел Платини је такође добио награду Европског фудбалера године три године за редом 1983, 1984. и 1985, што је рекорд. Јувентус је једини клуб који је имао играче из свог клуба која су освојила награду четири године узастопно.

1982. Јувентус стиже до 20. титуле и друге звјездице (и до данашњег дана је једини италијански клуб који се може похвалити тим успјехом), а двије године касније и до титуле намјењене побједнику Купа Побједника Купова. Наредне године је освојен и први Куп Шампиона, али је тај успјех остао у сјенци чувене трагедије на финалном мечу против енглеског Ливерпула на стадиону Хејсел у Бриселу, када је живот изгубило 39 навијача, углавном присталица торинског клуба. Овом титулом је Јувентус постао први клуб који је у својим витринама имао пехаре сва 3 европска такмичења (касније су то успјели још само Ајакс, Бајерн Минхен, Челси и Манчестер јунајтед), а тих година су у екипи били и понајбољи европски играчи тог периода – Паоло Роси и Мишел Платини. Ипак, друга половина осамдесетих није донијела значајније успјехе клуба, а 1990. године Јувентус се сели на стадион Деле Алпи који је изграђен због Свјетског првенства које је исте године одржано у Италији.

Друга Лига шампиона и први Суперкуп ИталијеУреди

Готово деценијски пост се прекида доласком Марчела Липија на тренерску позицију средином деведесетих година прошлог вијека. Кључни играчи су били Роберто Бађо, Ђанлука Вијали, Ћиро Ферара, а тада се у екипи појавио и млади Алесандро дел Пјеро, по многима и најбољи фудбалер у Јувентусовој историји. Већ у првој сезони (1995) Липи осваја скудето, а у наредној и Лигу Шампиона, послије побједе над холандским Ајаксом у финалу. Интересантно је да је и у сљедеће двије сезоне Јувентус стизао до финала најјачег европског клупског такмичења, али ипак није успио да се окити трећом титулом првака Европе.

 
Алесандро дел Пјеро

Иако је освајао титуле у домаћем шампионату, Липију се није дало да Јувентусу подари и још једну титулу европског првака – и 2003. године је клуб довео до финала овог такмичења, када се, након једанаестераца, ипак радовао други италијански клуб, Милан. Његовим одласком са тренерске функције (2004. године) завршена је и једна од најплоднијих тренерских прича у дугој Јувентусовој историји.

Скландал КалчополиУреди

2005. и 2006. године Јувентус осваја још двије титуле првака Италије (званично 28. и 29.), али је у мају 2006. године земљу потресла афера Калчополи. Јувентус је био један од 5 клубова оптужених за намјештање утакмица, а завршено је тако што су му одузете поменуте двије титуле и клуб је избачен у Серију Б. То су били најтежи тренуци у историји „Старе Даме“, међутим, понајвише захваљујући истинским фудбалским звијездама (Дел Пјеро, Недвед, Буфон, Трезеге, ...) које су остале вјерне клубу и у другој лиги, Јувентус се прошетао кроз другоразредно такмичење и експресно вратио у Серију А.

Повратак у Серију АУреди

Историјских осам узастопних лигашких титула уз четири узастопне дупле крунеУреди

У сезони 2011/12. Јувентус је дошао до 28. званичне титуле шампиона, прве након повратка у Серију А, која је, испоставиће се, била прекретница у италијанском прволигашком фудбалу и почетак вишегодишње доминације торинских црно-бијелих. Управа клуба је хтјела да у наредној сезони на дресове пришије и трећу звјездицу (за 30 "скудета"), имајући у виду да су и двије титуле које су одузете у скандалу "Калчополи" освојене на терену, али се ипак одустало од те намјере.

Већ у сезони 2012/2013. клуб долази до 29. "скудета", а у сезони 2013/14. и званично до 30. титуле шампиона. Сезона 2014/15. је уз 31. "скудето" коначно донијела и 10. трофеј у купу Италије, чиме је Јувентус дошао до сребрне звјездице која се додјељује за десет тријумфа у најмасовнијем италијанском такмичењу. Пета узастопна титула првака Италије стигла је у сезони 2015/16, када је освојен и 11. трофеј у Купу Италије, па је Јувентус постао први клуб у Италији који је успио да одбрани дуплу круну.

Оба домаћа трофеја је Јувентус освојио и у сезони 2016/2017. Прво је по 12. пут освојен Куп новим тријумфом над екипом Лација што је био први случај да неки италијански клуб освоји овај трофеј три пута узастопно, а недуго потом је освојена и 33. титула првака Италије, односно шести узастопни "скудето" чиме је Јувентус поставио нови рекорд по броју везаних титула. Серија А је у сезони 2017/18. била веома узбудљива, јер је Наполи практично до самог краја држао корак за Торинезима, али је и поред тога Јувентус на крају четврти пут узастопно освојио дуплу круну. 13. Куп Италије је освојен у Риму још једним тријумфом над екипом Милана, да би само три дана касније на истом мјесту у дуелу са Ромом освојен и седми узастопни "скудето". Осма узастопна титула шампиона Италије је доминантно освојена чак пет кола прије краја сезоне 2018/2019. након побједе над Фиорентином на домаћем терену, али је Куп изгубљен већ у четвртфиналу поразом од Аталанте.

УспјесиУреди

ХронологијаУреди

Хронологија свих успјеха ФК Јувентус од 1897. до данас
 
  • 1897. ◦ 1. новембра основан Sport Club Juventus, опрема розе са црном краватом и црним шорцевима.
  • 1898. ◦ Клуб не учествује у националном првенству.
  • 1899. ◦ Клуб мијења име у Foot-Ball Club Juventus.
    Не учествује у националном првенству.
  • 1900. ◦ 3. по реду Италијанско федерално првенство и прво учешће Јувентуса, који не пролази регионалну групу Пијемонт.

  • 1901. ◦ Полуфинале Федералног првенства.
  • 1902. ◦ Испадање у плеј-офу регионалне групе Пијемонт.
  • 1903. ◦ Нова боја дресова је црно-бијела.
    Финале Федералног првенства.
  • 1904. ◦ Финале Федералног првенства.
  • 1905. ◦   Шампион Италије (1. титула).
  • 1906. ◦ Сукоби у клубу и формирање Foot-Ball Club Torina.
    2. у завршној групи првенства иза Milan Foot-Ball Cluba.
  • 1907. ◦ 2. мјесто у регионалној групи Пијемонт.
  • 1908. ◦ Освајач Федералног првенства ФИФ -а (1. титула).
    2. мјесто у доигравању екипа из регије Пијемонт
  • 1909. ◦ Освајач Федералног првенства ФИФ-а (2. титула).
    3. мјесто у елиминаторној фази регионалне групе Пијемонт.
  • 1909/10 ◦ 3. мјесто на крају првенства.

  • 1910/11 ◦ 9. мјесто у групи регија Лигурија, Ломбардија и Пијемонт.
  • 1911/12 ◦ 8. мјесто у групи регија Лигурија, Ломбардија и Пијемонт.
  • 1912/13 ◦ 6. мјесто у регионалној групи Пијемонт, за наредну сезону клуб је пребачен у групу регије Ломбардија.
  • 1913/14 ◦ 2. мјесто у регионалној групи Ломбардија; 4. мјесто у регионалној групи сјевера Италије.
  • 1914/15 ◦ 2. мјесто у групи Б Националог првенства цијеле Италије (група средишњи Пијемонт); 3. мјесто у групи А полуфинала првенства Италије.
  • 1915/16 ◦ 1. мјесто у регионалној групи Пијемонт и 2. мјесто у завршној групи Федералног купа.
  • 19161919. ◦ Престанак свих званичних такмичења због Првог свјетског рата.
  • 1919/20 ◦ 1. мјесто у групи А регије Пијемонт; 1. мјесто у групи Б полуфинала првенства и 2. мјесто у завршној групи првенства Италије.

  • 1920/21 ◦ 4. мјесто у елиминаторној групи регије Пијемонт.
  • 1921/22 ◦ 6. мјесто у групи А Прве дивизије Confederazione Calcistica Italiana.
  • 1922/23 ◦ 5. мјесто у групи Б Прве дивизије.
  • 1923. ◦ 23. јула породице Ањели улази у клуб.
  • 1923/24 ◦ 5. мјесто у групи А Прве дивизије.
  • 1924/25 ◦ 3. мјесто у групи Б Прве дивизије.
  • 1925/26 ◦   Шампион Италије (2. титула).
  • 1926/27 ◦ 3. мјесто у завршној групи Националне дивизије.
       Елиминација у 4. кругу Купа Италије који је тада прекинут одлуком ФИГЦ-а због непостизања договора за одигравање већине мечева.
  • 1927/28 ◦ 3. мјесто у завршној групи Националне дивизије.
  • 1928/29 ◦ 2. мјесто у групи Б Националне дивизије.
    Четвртина финала Митропа купа.
  • 1929. ◦ Оснивање јединственог првенства, Серија А.
  • 1929/30 ◦ 3. мјесто на крају сезоне у Серији А.



  • 1950/51 ◦ 3. мјесто у Серији А.
    Финале Копа Рија.
  • 1951/52  Шампион Италије (9. титула).
    3. мјесто на Латинском Купу.
  • 1952/53 ◦ 2. мјесто у Серији А.
  • 1953/54 ◦ 2. мјесто у Серији А.
  • 1954/55 ◦ 7. мјесто у Серији А.
  • 1955/56 ◦ 12. мјесто у Серији А.
  • 1956/57 ◦ 9. мјесто у Серији А.
  • 1957/58    Шампион Италије (10. титула).
    Полуфинале Купа Италије.
  • 1958/59 ◦ 3. мјесто у Серији А.
      Освајач Купа Италије (3. титула).
    Шеснаестина финала Купа шампиона.
  • 1959/60  Шампион Италије (11. титула).
      Освајач Купа Италије (4. титула).


 



Тренутни саставУреди

Ажурирано: 16. јул 2019 (2019-07-16). г.

Бр. Позиција Играч
1   Г Војчех Шчешњи
2   О Матија Де Шиљо
3   О Ђорђо Кјелини (капитен)
4   О Матејс де Лихт
5   С Миралем Пјанић
6   С Сами Кедира
7   Н Кристијано Роналдо
8   С Арон Ремзи
10   Н Пауло Дибала
11   Н Даглас Коста
12   О Алекс Сандро
14   С Блез Матуиди
16   Н Хуан Квадрадо
17   Н Марио Манџукић
18   Н Моизе Кен
Бр. Позиција Играч
19   О Леонардо Бонући
20   О Жоао Кансело
21   Н Гонзало Игуаин
22   Г Матија Перин
23   С Емре Џан
24   О Данијеле Ругани
25   С Адријен Рабио
28   О Мерих Демирал
30   С Родриго Бентанкур
31   Г Карло Пинсољо
33   Н Федерико Бернардески
77   Г Ђанлуиђи Буфон
  О Лука Пелегрини
  Н Марко Пјаца

Постава на терену:

ТренериУреди

ПредсједнициУреди

Произвођачи опреме и спонзориУреди

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Фредерик Дик, син Алфреда Дика, био је швајцарски фудбалер који је био дио тиме Јувентуса који је освојио турнир друге категорије 1905. године
  2. ^ Двије титуле је одузео суд након скандала Калчополи.
  3. ^ Све до 1921. године, главна дивизија италијанског фудбала било је Фудбалско првенство. Од тада, то су Прва дивизија, Национална дивизија и Серија А.
  4. 4,0 4,1 Ове титуле је одузео суд након скандала Калчополи.

РеференцеУреди

  1. ^ „Buon compleanno, Juventus Stadium! - Juventus.com”. Juventus.com (на језику: италијански). Приступљено 19. 7. 2018. 
  2. ^ „iuventūs prevod | latinsko - srpski rečnik”. onlinerecnik.com (на језику: српски). Приступљено 19. 7. 2018. 
  3. ^ „Storia della Juventus Football Club”. magicajuventus.com (на језику: Italian). Архивирано из оригинала на датум 21. 1. 2008. Приступљено 8. 7. 2007. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „Juventus Football Club: The History”. Juventus Football Club S.p.A. official website. Архивирано из оригинала на датум 29. 7. 2008. Приступљено 9. 8. 2008. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „La Storia 1898–2004.”. Almanacco illustrato del calcio ... (на језику: италијански). 2005. ISSN 1129-3381. OCLC 955366284. 
  6. ^ „FIFA Classic Rivalries: Torino vs Juventus”. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2011. Приступљено 29. 6. 2007. 
  7. ^ „European Footballer of the Year ("Ballon d'Or")”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2009. Приступљено 8. 6. 2007. 
  8. ^ „Tanti auguri, Presidente!” (на језику: Italian). Juventus Football Club S.p.A. official website. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2009. Приступљено 3. 7. 2009. 
  9. ^ „Albo d'oro Serie A TIM”. Lega Nazionale Professionisti Serie A (на језику: Italian). Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2010. Приступљено 21. 5. 2012. 
  10. ^ „Italy – International matches 1970–1979”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала на датум 13. 2. 2009. Приступљено 4. 1. 2009. 
  11. ^ „Italy – International matches 1980–1989”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2009. Приступљено 4. 1. 2009. 
  12. ^ Афера Calciopoli: Јувентусу одузете двије титуле, из сезона 2004/05. и 2005/06. и клуб је избачен у Серију Б уз негативне бодове, новчану казну и казне за тадашње челнике клуба.

Спољашње везеУреди