Википедија

Стефано Такони

Стефано Такони (Перуђа, 13. мај 1957) бивши је италијански фудбалски голман, једини који је победио у свим међународним клупским такмичењима у Јувентусу.[1] За репрезентацију Италије играо је као резерни голман иза Валтера Зенге, па је стекао надимак „Најбољи резервни голман на свету”.

Стефано Такони
Лични подаци
Датум рођења (1957-05-13)13. мај 1957. (67 год.)
Место рођења Перуђа, Италија
Висина 1,88 м
Позиција голман
Јуниорска каријера
1972—1974 Сполето
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1974—1975
1975—1976
1976—1977
1977—1978
1978—1979
1979—1980
1980—1983
1983—1992
1992—1995		 Сполето
Интер Милано
Сполето
Про Патриа
Ливорно
Самбендетесе
Авелињо
Јувентус
Ђенова		 0
0
30
7
33
38
90
254
43		 (0)
(0)
(0)
(0)
(0)
(0)
(0)
(0)
(2)
Репрезентативна каријера
1983—1989 Италија 7 (0)
Награде
Представљајући  Италија
Светско првенство
Бронзана медаља — треће место Италија, 1990.

Био је члан репрезентације Италије са којом је учествовао на Летњим олимпијским играма 1988. године, Европском првенству у 1988. и на Светском првенству 1990. године. Неки га сматрају једним од најбољих голмана своје генерације и најбољим голманом Италије.[2]

Биографија

уреди

Такони је рођен 13. маја 1957. године у Перуђи. Након што је завршио професионалну фудбалску каријеру, која је трајала од 1972. до 1995. године, неколико пута покушао је да се бави политиком. Године 1999. био је на листи Националне алијансе Италије за европске парламентарне изборе, али није успео да добије место. Године 2005. покушао је да се кандидује за председника Ломбардије као кандидат Италијанског социјалног покрета, али није успео да добије довољан број гласача. Године 2006. у Милану се поново кандидовао за место градског одборника Национална алијансе подржавајући Летисију Морати за градоначелника, али добио је само 57 гласова и није изабран за функцију.

Дана 13. маја 2011. године венчао се са дугогодишњом партнерком Лауром Сперанзом, са којом има четворо деце.[3] У августу 2018. године прихватио је понуду аматерског клуба Аркута дел Тронто, да се врати на терен, као активни голман.[4]

Клупска каријера

уреди

Такони је каријеру започео у фудбалском клубу Сполето. Након тога, пошто је привукао интересовање својим одбрана, потписао је уговор са Интер Миланом, а кратко био члан Про Патрије и Ливорна, пре него што је потписао уговор са Самбендетесеом, 1979. године.[5] Потом је стигао до Серије А у клубу Авелињо, у сезони 1980/1981; тамо је остао три године, пре него што се 1983. године придружио италијанском клубу Јувентус као замена за Дина Зофа, који се пензионисао крајем претходне сезоне. Са Јувентусом, Такони је постигао велики домаћи и међународни успех, шошто је освојио два скудетија 1983. и 1986. године, Куп победника купова 1983/84., УЕФА суперкуп 1984. године, Лигу шампиона 1984/85. и Интерконтинентални куп исте године. Године 1990. са Јувентусом је освојио УЕФА Лигу Европу и у овом пероду Јувентус је био један од најбољих фудбалским тимова света, а Такони сматран за једног од најбољих голмана на свету.[2][6]

После десет година играња за Јувентус, Такони је прешао у Ђенову 1992. године, а током исте сезоне клуб је испао из Серије А. Тако се од пензионисао 1994. године.[2]

Репрезентативна каријера

уреди

Упркос великим резултатима, Такони није успео да буде први голман репрезентације Италије због неколико добрих голмана као што су Валтер Зенга и Ђанлука Паљука.[2][7][8][9][10] Такони је за репрезентацију играо на седам мечеве, углавном уместо Зенге. Прву утакмицу за репрезетацију Италије одиграо је 10. јуна 1987. године на мечу против репрезентације Аргентине, када је његов тим славио 3:1.[2] Крајем осамдесетих година Дино Зоф је изабран за главног голмана репрезентације Италије до 23. године, која јје стигла до полуфинала на Олимпијским играма 1988. године у Сеулу, где је завршила на чевтом месту.

Такође је мењао Зенгу током Европског првенства 1988. године, где је Италија стигла до полуфинала, а на Светском првенсту 1990. године Италија је такмичење завршила на трећем месту, након полуфиналног пораза од Аргентине. Такони је за Италију играо између 1987. и 1991. године, све у пријатељским утакмицама, а постигао је два гола. Последњи меч за репрезентацију Италије одиграо је 13. фебруара 1991. године, против селекције Белгије, а резулат је завршен без голова.[2]

Стил игре

уреди

Иако није нарочито окретан, Такони је био моћан и атлетски грађен голман, који је био познат по доследности и способности заустављања јаких удараца.[11][12] Гласно и командно присуство у циљу, био је познат и по свом вођству, темпераменту и снажном карактеру, а често је прозивао браниоце због својих грешака.[2][13][14][15] Често је био самокритичан.[16][17][18]

Трофеји и титуле

уреди

Клуб

уреди
Јувентус[19]
Италија

Индивидуални

уреди
  • Орден 5. степена Републике Италија: 1991.[20]
  • Награда Гаетано Ширеа: 1993.[21]

Референце

уреди
  1. ^ „Journey through the Stars: Stefano Tacconi”. Juventus.com. 24. 6. 2011. Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г. Приступљено 1. 6. 2015. 
  2. ^ а б в г д ђ е Stefano Bedeschi. „Gli eroi in bianconero: Stefano TACCONI” (на језику: Italian). Tutto Juve. Приступљено 12. 11. 2014. 
  3. ^ „Stefano Tacconi sposo oggi pomeriggio a Orta on the 3rd of April 2015 a television interview on the Italian Program "Le Iene" Tacconi was accused of not paying debts to people that have provided him with goods and services”. OK Novara (на језику: Italian). 13. 5. 2011. Приступљено 16. 5. 2011. 
  4. ^ „Tacconi torna in porta” (на језику: Italian). Sportal.it. 25. 8. 2008. Архивирано из оригинала 13. 5. 2011. г. Приступљено 27. 8. 2008. 
  5. ^ Stefano Tacconi – Bustocco.it.
  6. ^ „Where Are The Members of The Italia 90 Squad Today? Stefano Tacconi”. Приступљено 23. 12. 2014. 
  7. ^ LICIA GRANELLO (19. 11. 1987). „MIA CARA INTER TI LASCIO COSI'” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 29. 10. 2017. 
  8. ^ Fabio Bianchi (18. 10. 2002). „Zenga e Tacconi: quando la rivalità era uno spettacolo” (на језику: Italian). La Gazzetta dello Sport. Приступљено 30. 10. 2017. 
  9. ^ FULVIO BIANCHI (25. 9. 1990). „'HO FATTO TROPPA PANCHINA'” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 30. 10. 2017. 
  10. ^ Nicola Cecere (21. 5. 2014). „Calcio, La beffa di Maradona rovina le notti magiche” (на језику: Italian). La Gazzetta dello Sport. Приступљено 30. 10. 2017. 
  11. ^ „Portieri, anche i piedi hanno le ali”. Corriere della Sera (на језику: italian). 28. 6. 1993. Приступљено 10. 10. 2015. 
  12. ^ GESSI ADAMOLI (30. 12. 1993). „TACCONI, ULTIMO SHOW” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 30. 10. 2017. 
  13. ^ GIANNI MURA (13. 11. 1984). „E' L' ADDIO DELLA BELLA SIGNORA?” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 4. 8. 2016. 
  14. ^ „Stefano Tacconi, lo spaccone che prese il posto di Zoff” (на језику: Italian). Yahoo.com. 25. 5. 2016. Приступљено 30. 10. 2017. 
  15. ^ GIANNI BRERA (12. 3. 1991). „FATE RIPOSARE QUESTO BAGGIO” (на језику: Italian). La Repubblica. Приступљено 30. 10. 2017. 
  16. ^ Giovanni Spinazzola (7. 6. 2014). „Tacconi: "Per parare i rigori ci vuole fortuna"” (на језику: Italian). Tutto Juve. Приступљено 4. 8. 2016. 
  17. ^ Gianni Ranieri (2. 7. 1990). „Zenga: Napoli ci amerà” (на језику: Italian). La Stamoa Sera. стр. 6. Приступљено 30. 10. 2017. 
  18. ^ Pastore, Giuseppe (1. 8. 2019). „Tra Maifredi e la Juventus non poteva funzionare” (на језику: Italian). Ultimo Uomo. Приступљено 17. 6. 2020. 
  19. ^ „Stefano Tacconi”. Eurosport. Приступљено 20. 12. 2015. 
  20. ^ „Onoreficenze”. quirinale.it (на језику: Italian). 30. 9. 1991. Приступљено 19. 3. 2015. 
  21. ^ „Premio Nazionale Carriera Esemplare Gaetano Scirea” (на језику: Italian). Приступљено 21. 1. 2015. 

Спољашње везе

уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефано_Такони&oldid=28785683”