Нинко Перић

Нинко Перић (Бојић, 14. мај 1886Београд, 24. април 1961) је био правник и политичар.[1]

Нинко Перић
Ninko Perić.jpg
Биографија
Датум рођења(1886-05-14)14. мај 1886.
Место рођењаБојић
Датум смрти24. април 1961.(1961-04-24) (74 год.)
Место смртиБеоград

БиографијаУреди

Гимназију завршио у Шапцу и Београду. Дипломирао на Правном факултету у Београду 1910. године. Био је изабран за председника Фонда сиромашних студената исте године. Као питомац Фонда Ангелине Марић, био је на докторским студијама из области приватног права у Паризу од 1910. до 1912. године. Био је иницијатор оснивања Удружења студентата Југословена у Паризу. За председника Управног одбора изабран је Божидар Пурић, а за председника Надзорног одбора Нинко Перић. Према условима Фонда, докторска дисертација је брањена на Правном факултету у Београду. Потом је више месеци провео у Женеви, где је у библиотекама прикупљао материјале за будуће научне радове. Током Првог балканског рата вратио се у Србију и пријавио у војску као добровољац, али је одбијен из медицинских разлога.

Чиновничка каријераУреди

После завршеног студијског боравка у Женеви, постављен је за писара Првостепеног суда за град Београд, октобра 1913. године. На почетку Првог светског рата, ступио је у српску војску као добровољац. Био је иследник иследник у Војној станици Ужичког одреда, те при Ваљевском гарнизону. У Ваљеву је прележао пегави тифус, 1914, под будном негом лекара др Аврама Јосифа Винавера и његове супруге Руже. Потом је премештен у Шабачку окружну команду у којој је служио до демобилизације команде 5. новембра 1915. године.

Ступио је у контакт са владом Краљевине Србије у Скадру, јануара 1916. године. Министар финансија Момчило Нинчић га је запослио у свом ресору. Наредних годину и по дана био је на служби у Марсеју, Женеви и на Крфу. Потом је постављен за секретара V класе Министарства иностраних дела, октобра 1917, а Никола Пашић га је одабрао за личног секретара, да га прати на његовом путу у Рим, Париз. Лондон и бању Евијан. Потом га је поставио за шефа Кабинета председника Министарског савета. Био је лични секретар Николе Пашића на Мировној конференцији у Паризу.

Према сопственој жељи, напустио је дипломатску службу и постао је професор међунароног приватног права, те грађанског права на Правном факултету у Београду, од марта 1920, а исте године је напоредо предавао и на Правном факултету у Суботици.

Професорску каријеру је напустио пошто је Никола Пашић оформио прву хомогену радикалску владу, 16. децембра 1922, и поставио Нинка Перића за министра социјалне политике. Наставак његове каријере био је нераскидиво везан са Николом Пашићем, краљем Александром и Петром Живковићем, по чијим жељама је добијао различите функције. У ресорима Министарства финансија и Министарства иностраних дела није оставио дубљег трага, јер се релативно кратко задржао на положајима министра. Нешто видљивији траг оставио је као министар правде. После Марсејског атентата остао је у добрим односима са Богољубом Јевтићем који му је понудио место посланика у Букурешту, јануара 1935. године. На тај положај је постављен марта исте године, и обављао га је до средине маја 1936. године. Милан Стојадиновић је желео да га премести за посланика у Бриселу, јануара 1936, али белгијска влада није дала агреман. Нинко Перић је званично пензионисан 29. јуна 1936. године.[2] [3] [4] [5][6]

  • Секретар делегације Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу. Изабран за ванредног професора Правног факултета у Београду 1920.
  • Министар социјалне политике од 4. маја до 31. јула 1923. Министар финансија од 15. априла до 24. децембра 1926.
  • Министар иностраних дела од 24. децембра 1926. до 12. априла 1927.
  • Министар без портфеља од 17. априла до 16. јуна заступао министре правде, просвете, вера.
  • Председник Народне скупштине 1927-28.
  • Председник Државног савета 1930-31.
  • Посланик у Букурешту 1935-36.

Политичка каријераУреди

Нинко Перић је од студенстких дана био активан члан Народне радикалне странке, прво као члан радикалског клуба Словенски југ, а потом и као члан редакције часописа "Словенски југ", који је покренуо професор Божидар Марковић. Чланови редакције су поред Нинка Перића били Милан Стојадиновић и Вељко Поповић. Први пут је учествовао у предизборној кампањи у поцерском срезу 1908. године. Када је Никола Пашић одобрио Нинку Перићу да пређе из службе Министарства иностраних дела на Универзитет у Београду, наложио је његовом тасту Дражи Петровићу да почне припрему терена у поцерском срезу за посланичку кандидатуру, оценивши да би му било боље да остане у политици него да се посвети академској каријери. Први пут је изабран за народног посланика на изборима за Уставотворну скупштину 1920, за срез поцерски. Касније је биран у истом срезу и на парламентарним изборима 1923, 1925, 1927. и 1931. године. Као посланик поцерског среза, Нинко Перић је био задужен, између осталог, и за јачање партијске структуре у источној Славонији. Односи Нинка Перића и Николе Пашића су захладнели од 1924, услед лоших односа Перића и Радомира (Раде) Пашића. Међутим, краљ Александар и Петар Живковић су почели да показују све више поверења и наклоности према Нинку Перићу од 1925. године, те се његова политичка и чиновничка каријера наставила развијати под њиховом заштитом. Нинко Перић и Милан Стојадиновић су били пријатељи од студентских дана. Њихов однос је нагло захладено, пошто је Перић наследио Стојадиновића на челу Министарства финансија у влади Николе Узуновића, априла 1926 године. Његова политичка каријера је окончана постављањем за посланика у Букурешту, 1935. године.[7] [8] [9] [10]

Објављено радовиУреди

Објавио је велики број стручних радова.

КњигеУреди

  • Менична способност (1909)
  • Теорија злоупотребе права (1912)
  • Основи грађанског права - општи део (1922)
  • Међународно приватно право (1926)

Трајање мандатаУреди

  • од 24. децембра 1926. до 01. фебруара 1927.
  • од 01. фебруара 1927. до 12. априла 1927.

Породичне приликеУреди

Нинкое Перић је оженио Ангелину (Гинку) Петровић, ћерку угледног шабачког радикала Драгољуба Драже Петровића. Венчани кум му је био Момчило Нинчић, а стари сват Милан Стојадиновић. Пред избијање Другог светског рата, имао је четири куће у Београду: на Дедињу, у улици Страхињића бана на Дорћолу, у Дечанској улици и у Косовској улици.

РеференцеУреди

  1. ^ http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/popecitelji?lang=cyr Министарство инoстраних послова Србије-списак мин. иностраних послова
  2. ^ Шашић, Бранко (2008). Др Нинко Перић поцерски феникс. Шабац: Заслон. стр. passim. 
  3. ^ Miletić, Aleksandar R. (2003). „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”. Токови историје. 1—2 (Институт за новију историју Србије): 141—160. 
  4. ^ Бецић, Иван (2012). Министарство финансија Краљевине Југославије 1918-1941. Београд: Институт за савремену историју. стр. 73. ISBN 978-86-7403-173-5. 
  5. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 99, 133, 179, 249, 250. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  6. ^ „Kako je Petar Živković postao najmoćnija figura Kraljevine SHS”. Moj Nedeljnik. Приступљено 6. 4. 2020. 
  7. ^ Шашић, Б. Др Нинко Перић поцерски феникс. 
  8. ^ Miletić, A. R. „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”: 141—161. 
  9. ^ Кривокапић-Јовић, Гордана (2002). Оклоп без витеза. О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1929). Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 82, 153, 158, 256, 275—277, 374, 379. ISBN 86-7005-031-5. 
  10. ^ Митриновић, Ч. М. (уредник) (1931). Прво југословенско народно представништво изабрано 8. новембра 1931. године. Београд. стр. 51.