Википедија

Нинко Перић

српски политичар и правник

Нинко Перић (Бојић, 14. мај 1886 — Београд, 24. април 1961) био је српски правник и политичар.[1]

Нинко Перић
Лични подаци
Датум рођења(1886-05-14)14. мај 1886.
Место рођењаБојић, Краљевина Србија
Датум смрти24. април 1961.(1961-04-24) (74 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија

Биографија уреди

Гимназију завршио у Шапцу и Београду. Дипломирао на Правном факултету у Београду 1910. године. Био је изабран за председника Фонда сиромашних студената исте године. Као питомац Фонда Ангелине Марић, био је на докторским студијама из области приватног права у Паризу од 1910. до 1912. године. Био је иницијатор оснивања Удружења студентата Југословена у Паризу. За председника Управног одбора изабран је Божидар Пурић, а за председника Надзорног одбора Нинко Перић. Према условима Фонда, докторска дисертација је брањена на Правном факултету у Београду. Потом је више месеци провео у Женеви, где је у библиотекама прикупљао материјале за будуће научне радове. Током Првог балканског рата вратио се у Србију и пријавио у војску као добровољац, али је одбијен из медицинских разлога.

Чиновничка каријера уреди

После завршеног студијског боравка у Женеви, постављен је за писара Првостепеног суда за град Београд, октобра 1913. године. На почетку Првог светског рата, ступио је у српску војску као добровољац. Био је иследник иследник у Војној станици Ужичког одреда, те при Ваљевском гарнизону. У Ваљеву је прележао пегави тифус, 1914, под будном негом лекара др Аврама Јосифа Винавера и његове супруге Руже. Потом је премештен у Шабачку окружну команду у којој је служио до демобилизације команде 5. новембра 1915. године.

Ступио је у контакт са владом Краљевине Србије у Скадру, јануара 1916. године. Министар финансија Момчило Нинчић га је запослио у свом ресору. Наредних годину и по дана био је на служби у Марсеју, Женеви и на Крфу. Потом је постављен за секретара V класе Министарства иностраних дела, октобра 1917, а Никола Пашић га је одабрао за личног секретара, да га прати на његовом путу у Рим, Париз. Лондон и бању Евијан. Потом га је поставио за шефа Кабинета председника Министарског савета. Био је лични секретар Николе Пашића на Мировној конференцији у Паризу.

Према сопственој жељи, напустио је дипломатску службу и постао је професор међунароног приватног права, те грађанског права на Правном факултету у Београду, од марта 1920, а исте године је напоредо предавао и на Правном факултету у Суботици.

Професорску каријеру је напустио пошто је Никола Пашић оформио прву хомогену радикалску владу, 16. децембра 1922, и поставио Нинка Перића за министра социјалне политике. Наставак његове каријере био је нераскидиво везан са Николом Пашићем, краљем Александром и Петром Живковићем, по чијим жељама је добијао различите функције. У ресорима Министарства финансија и Министарства иностраних дела није оставио дубљег трага, јер се релативно кратко задржао на положајима министра. Нешто видљивији траг оставио је као министар правде. После Марсејског атентата остао је у добрим односима са Богољубом Јевтићем који му је понудио место посланика у Букурешту, јануара 1935. године. На тај положај је постављен марта исте године, и обављао га је до средине маја 1936. године. Милан Стојадиновић је желео да га премести за посланика у Бриселу, јануара 1936, али белгијска влада није дала агреман. Нинко Перић је званично пензионисан 29. јуна 1936. године.[2][3][4][5][6]

  • Секретар делегације Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу. Изабран за ванредног професора Правног факултета у Београду 1920.
  • Министар социјалне политике од 4. маја до 31. јула 1923. Министар финансија од 15. априла до 24. децембра 1926.
  • Министар иностраних дела од 24. децембра 1926. до 12. априла 1927.
  • Министар без портфеља од 17. априла до 16. јуна заступао министре правде, просвете, вера.
  • Председник Народне скупштине 1927-28.
  • Председник Државног савета 1930-31.
  • Посланик у Букурешту 1935-36.

Политичка каријера уреди

Нинко Перић је од студенстких дана био активан члан Народне радикалне странке, прво као члан радикалског клуба Словенски југ, а потом и као члан редакције часописа "Словенски југ", који је покренуо професор Божидар Марковић. Чланови редакције су поред Нинка Перића били Милан Стојадиновић и Вељко Поповић. Први пут је учествовао у предизборној кампањи у поцерском срезу 1908. године. Када је Никола Пашић одобрио Нинку Перићу да пређе из службе Министарства иностраних дела на Универзитет у Београду, наложио је његовом тасту Дражи Петровићу да почне припрему терена у поцерском срезу за посланичку кандидатуру, оценивши да би му било боље да остане у политици него да се посвети академској каријери. Први пут је изабран за народног посланика на изборима за Уставотворну скупштину 1920, за срез поцерски. Касније је биран у истом срезу и на парламентарним изборима 1923, 1925, 1927. и 1931. године. Као посланик поцерског среза, Нинко Перић је био задужен, између осталог, и за јачање партијске структуре у источној Славонији. Односи Нинка Перића и Николе Пашића су захладнели од 1924, услед лоших односа Перића и Радомира (Раде) Пашића. Међутим, краљ Александар и Петар Живковић су почели да показују све више поверења и наклоности према Нинку Перићу од 1925. године, те се његова политичка и чиновничка каријера наставила развијати под њиховом заштитом. Нинко Перић и Милан Стојадиновић су били пријатељи од студентских дана. Њихов однос је нагло захладено, пошто је Перић наследио Стојадиновића на челу Министарства финансија у влади Николе Узуновића, априла 1926 године. Његова политичка каријера је окончана постављањем за посланика у Букурешту, 1935. године.[7][8][9][10]

Лични живот уреди

Нинко Перић је оженио Ангелину (Гину) Петровић, ћерку угледног шабачког радикала Драгомира Драже Петровића са којом је имао троје деце.

Дела уреди

Објавио је велики број стручних радова.

  • Менична способност (1909)
  • Теорија злоупотребе права (1912)
  • Основи грађанског права - општи део (1922)
  • Међународно приватно право (1926)

Референце уреди

  1. ^ http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/popecitelji?lang=cyr Архивирано на сајту Wayback Machine (1. децембар 2019) Министарство инoстраних послова Србије-списак мин. иностраних послова
  2. ^ Шашић, Бранко (2008). Др Нинко Перић поцерски феникс. Шабац: Заслон. стр. passim. 
  3. ^ Miletić, Aleksandar R. (2003). „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”. Токови историје. 1—2 (Институт за новију историју Србије): 141—160. 
  4. ^ Бецић, Иван (2012). Министарство финансија Краљевине Југославије 1918-1941. Београд: Институт за савремену историју. стр. 73. ISBN 978-86-7403-173-5. 
  5. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 99, 133, 179, 249, 250. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  6. ^ „Kako je Petar Živković postao najmoćnija figura Kraljevine SHS”. Moj Nedeljnik. Архивирано из оригинала 23. 02. 2020. г. Приступљено 6. 4. 2020. 
  7. ^ Шашић, Б. Др Нинко Перић поцерски феникс. 
  8. ^ Miletić, A. R. „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”: 141—161. 
  9. ^ Кривокапић-Јовић, Гордана (2002). Оклоп без витеза. О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1929). Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 82, 153, 158, 256, 275—277, 374, 379. ISBN 86-7005-031-5. 
  10. ^ Митриновић, Ч. М. (уредник) (1931). Прво југословенско народно представништво изабрано 8. новембра 1931. године. Београд. стр. 51. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нинко_Перић&oldid=27502329”