Мирослав Спалајковић
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Мирослав Спалајковић (Крагујевац, 18. април 1869 — Севр, 4. фебруар 1951) био је српски дипломата, политичар, министар без портфеља и заступник министра спољних послова од 19. фебруара до 15. маја 1920. године. Био је посланик Краљевине Србије у Русији пре и за време Првог светског рата. За време Другог светског рата био је саветник и сива еминенција председника квислиншке владе Милана Недића. Мирослав Спалајковић је био зет српског првака Глише Јефтановића који је имао две високобразоване ћерке, Круну удату за Милана Сршкића и Драгицу удату за Мирослава Спалајковића. После ликвидације једног од синова ( што ће сазнати тек по одласку из земље ) уз помоћ бивших колега високих европских дипломата, 75 годишњи бивши дипломата заједно са супругом напустио је земљу 1944. Умро у Паризу 1951.
| Мирослав Спалајковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. април 1869. |
| Место рођења | Крагујевац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 4. фебруар 1951. (81 год.) |
| Место смрти | Севр, Француска |
| Универзитет | Универзитет Сорбона |
БиографијаУреди
Мирослав Спалајковић је рођен у породици богатог трговца у Крагујевцу. Студирао је право у Паризу у време када је Француску потресала Драјфусова афера. Докторирао је 1898. са тезом о међународноправном положају Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. У дипломатској служби Краљевине Србије налазио се од 1900. године. Био је секретар посланства у Петрограду од 1900. до 1904, а затим, од 1904. до 1906, конзул у Приштини. За шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних дела именован је 1906, а наредне године за начелника истог министарства. На овом положају остао је до 1911, када је постављен за посланика у Софији, где је учествовао је у склапању Балканског савеза. Од 1913. до 1919, у годинама Првог светског рата и Фебруарске и Октобарске револуције, био је посланик Србије у Русији. У новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Спалајковић је 1920. постао министар без портфеља у влади Стојана Протића, а потом и народни посланик (радикал) у Уставотворној скупштини. У више наврата био је вршилац дужности министра иностраних дела Краљевине Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које је као делегат представљао приликом склапања мира у Букурешту (1913) и Лозани (1922/1923), као и на прва два заседања скупштине Друштва народа (1920. и 1921). Као блиски пријатељ краља Александра Карађорђевића, Спалајковић је 1922. постављен на кључно место посланика у Паризу, на коме је и остао све до пензионисања 1935. године.
Други светски ратУреди
У време Другог светског рата подржавао је режим генерала Милана Недића и био један од његових главних идеолога.[1] Августа 1941. био је међу београдским политичарима, представницима свих партија, комора, удружења, Универзитета, организација, на ком је Милан Недић „формално” добио мандат за састав Владе народног спаса.[2] Са својим колаборационистичким ставовима у јавности је почео да иступа од половине 1942.
У свом првом чланку објављеном у новинама Српски народ, Спалајковић се обрушио на учеснике пуча од 27. марта и југословенску владу у егзилу, на идеју југословенства, истичући да је Уједињено Краљевство гурнуло Југославију у рат, а да немачки народ не жели пропаст Србије као што није желела пропаст Југославије и позивајући српски народ да следи Милана Недића.[3] Већ након овог чланка огласио се Тијас Мортиђија, главни уредник усташког недељника Спремност, који је августа 1942. напао Спалајковића пред Немцима као некадашњег германофоба и русофила, па франкофила и заговорника Версајског система, који је одједном постао германофил. Ипак Немцима је одговоарало да Спалајковић и даље напада Совјетски Савез и западне савезнике и антиосовински отпор у земљи.[4]
Како су се партизани и Црвена армија приближавали Београду, Спалајковић је 6. септембра побегао у Беч првим транспортом који су организовали Немци и домаћи колаборационисти, заједно са још неким истакнутим колаборационистима и немачким симпатизерима (Танасијем Динићем, Александром Цинцар-Марковићем, братом и супругом Милана Стојадиновића и другима). Последње године живота провео је у емиграцији. Умро је у Француској 1951. године.
Академик Милорад Екмечић у својој књижи Ратни циљеви Србије (позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана) изнео је чињеницу да се Спалајковић 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Владимиру Лењину речима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!”[5]
РеференцеУреди
- ^ Borković 1979a, стр. 217.
- ^ Borković 1979a, стр. 96.
- ^ Bajin 2013, стр. 399.
- ^ Bajin 2013, стр. 400.
- ^ Матија Бећковић: Још не знамо ко је жив, а ко није
ЛитератураУреди
- Borković, Milan (1979a). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd.
- Бајин, Зоран Д. (2016). Мирослав Спалајковић (1869—1951): биографија. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.
- Bajin, Zoran D. (2016). „Ideološka (r)evolucija Miroslava Spalajkovića: student i prijatelj Treće Republike u kolaboracijisa Trećim rajhom”. INTELEKTUALCI I RAT 1939—1947. Zbornik radova s Desničinih susreta 2012. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu,Filozofski fakultet,Centar za komparativnohistorijske i interkulturne studije FF-press. ISBN 978-953-175-479-8. UDK 32-05 Spalajković, M.“191/194“.
- Архив Србије
Спољашње везеУреди
- Političko zaveštanje srpskom narodu dr Miroslava Spalajkovića Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2014)