Матија Ненадовић
Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, први председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцен документ времена.
Матија Ненадовић | |||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() | |||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
|
БиографијаУреди
Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском народном језику.
Један је од организатора Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806. године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.
У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања Другог српског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).
Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.
У више градова постоје улице које носе његово име, као и основна школа у родној Бранковини.
Одликован је турским Орденом славе.[1]
ЦитатиУреди
„ | Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније. | ” |
— прота Матија Ненадовић, о првом заседању Правитељствујушчег совјета, одржаном у манастиру Вољавча.
ЗанимљивостиУреди
У телевизијском оставрењу "Вук Караџић", улогу Матеје Ненадовића преузео је глумац Бранимир Брстина
ГалеријаУреди
Прота Матеја Ненадовић (уље на платну Уроша Кнежевића, 1852)
Споменик у Ваљеву
Види јошУреди
ЛитератураУреди
- Милутиновић, Сима (1888). Историја Србије од почетка 1813е до конца 1815е године. Београд: Штампарија Краљевине Србије. COBISS.SR 512016477
- Ненадовић, Матеја (1984). Акта и писма / прота Матеја Ненадовић ; приредио Велибор Берко Савић. Горњи Милановац: Дечје новине. COBISS.SR 55812108
- Прота Матеја Ненадовић (2009). Мемоари - Прота Матеја Ненадовић (1 изд.). Народна књига. ISBN 978-86-331-3421-7.
- „Илустрована историја Српске православне цркве”.
Спољашње везеУреди
- Бранковина - родно место Ненадовића
- Биографија на сајту САНУ
- Матија Ненадовић: Мемоари на Антологији српске књижевности (.docx формат)
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Аутор:Матија Ненадовић. |
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 81.