Јулија Хуњади
Јулија Хуњади де Кетељ (Беч, 26. август 1831 — Беч, 19. фебруар 1919) била је кнегиња Србије, супруга кнеза Михаила Обреновића.
Јулија Хуњади | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 26. август 1831. |
Место рођења | Беч, Аустријско царство |
Датум смрти | 19. фебруар 1919.87 год.) ( |
Место смрти | Беч, Аустрија |
Породица | |
Супружник | Михаило Обреновић, Карл од Аренберга |
Родитељи | Ференц Хуњади де Кетељи Јулија Зичи де Зич ет Васонке |
Династија | Обреновићи |
Кнегиња Србије | |
Период | 26. септембар 1860. — 10. јун 1868. |
Претходник | Персида Ненадовић |
Наследник | Наталија Обреновић |
Биографија
уредиРођена је 1831. године у Бечу у племићкој породици Хуњади (мађ. Hunyady de Kéthely) као кћерка грофа Ференца Хуњади де Кетељија (1804—1882) и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке.
Јулија Хуњади је у младости била изузетно лепа жена, а у коју се кнез Михаило јако заљубио. Удала се 20. јула/1. августа 1853. године у руској капели у Бечу за кнеза Михаила Обреновића који је у том граду живео као изгнани бивши српски кнез. Бечке новине „Пресе” су описали венчање у једном чланку. Тај догађај се одиграо у 11 часова. Назначено је да је кнез Михаило носио српску ношњу и сабљу која је била украшена дијамантима вредну 80.000 флорина, док је кнегиња имала дијамантску дијадему.[1]
До Светоандрејске скупштине и повратка Обреновића на трон Србије 1858. године, кнез Михаило и Јулија живели су у Аустроугарској. Имали су имање „Иванка”[2] на Дунаву које је кнез Михаило купио од кнегиње Леополдине Грасалкович де Гиарак, рођене грофице Естерхази-Еделштетен-Форхтенштајн (1776—1864). Купац је био заправо кнез Милош Обреновић, а потрошио је 230.000 ф. у сребру и приде 5.00 форинти за пренос и још 10.000 ф. за опрему и намештај. Ту су живели све до повратка у Србију.[3] Јулија је у месту надомак двора подигла школу за женску сирочад.[4]
Након смрти кнеза Милоша 1860. године, кнез Михаило је по други пут постао владајући кнез Србије, а Јулија кнегиња Србије. Учествовала је заједно са кнезом у јавном животу, приређивали су балове и хуманитарне вечери и лутрије на двору. Поред тога, бринула је и о Михаиловом ванбрачном сину Велимиру.[3]
За њу је 1861. године у Саборној цркви у Београду направљен трон, трећи уз дотадашњи патријархов и кнежев, са иконом Богородице.
Српски језик учила је уз помоћ Ђуре Даничића и уз разговор са својим свекром кнезом Милошем који није познавао стране језике, а који ју је у једном писму саветовао да почне да учи српски језик.[5] Ђуру Даничића је кнез Михаило позвао јула 1853. године да дође у Беч, где је и остао следеће три године, подучавајући кнегињу.[6] Она је касније у Србији нормално разговарала, а чак је играла и српско коло.[1] Са друге стране, о Михаиловом виђењу његове супруге а и о самој кнегињи, Илија Гарашанин је рекао: „Он пак задовољан је врло. Није та фрајла ни тако лепа, веле, али је васпитана и изображена девојка”.[1]
Кнегиња Јулија је изневерила свог супруга који ју је веома волео, ступајући 1856. године у недозвољен однос са немачким кнезом Карлом од Аренберга.[7] За то брачно неверство кнез Михаило је сазнао тек 1861. године, из једног писма. Она и кнез Михаило су се због тога раставили „од постеље и стола” писменим споразумом 18. новембра 1865. године, без формалног развода. Тим споразумом је утврђено да јој кнез Михаило поклања своју палату у Бечу (процењене вредности од 100.000 дуката)[1] и годишњу ренту од 5500 дуката. Јулија се тада одрекла титуле српске кнегиње задржавајући назив кнегиња Јулија Обреновић и пристајући на законе православне цркве у случају ако би кнез тражио коначан развод. Од 1865. године живела је у Бечу, одвојено од кнеза Михаила. У браку нису имали деце.[8]
У београдском листу „Видов-дан” 1862. године излазио је као фељтон роман холандског књижевника Хенрика Консциенца. Кнегиња Јулија је са немачког на српски језик превела његово дело под називом „Слепа ружа”.[9]
Током 1863. године заједно је са Филипом Христићем у Лондону лобирала за интересе Србије.[10]
После убиства кнеза Михаила 1868. године кнегиња Јулија је 16. јануара 1876.[1] године удајом за војводу Карла од Аренберга (1831—1896), који је био у сродству са аустријском царицом Елизабетом Баварском, постала војвоткиња од Аренберга и принцеза од Реклингхаузена. Са Карлом такође није имала деце.
Умрла је у Бечу 1919. године. Сахрањена је на Централном гробљу 22. фебруара исте године. Њен пепео почива у одељку са урнама који се налази на другом улазу са сигнатуром KNLH 13.[1]
Веза са династијама Немањића, Лазаревића и Бранковића
уредиГрофица Јулија Хуњади де Кетељи, између осталих најзначајнијих племићких породица Европе, води порекло од српског кнеза Лазара Хребељановића, а преко његове жене Милице и од Немањића.
Линија њеног порекла од великог жупана Стефана Немање:
- Велики жупан Стефан Немања, владао од 1168. до 1196.
- Велики жупан Вукан Немањић, владао од 1202. до 1204.
- Кнез Димитрије Немањић
- Кнез Вратислав Немањић
- Кнез Вратко Немањић, познатији као Југ Богдан
- Кнегиња Милица Немањић, удата Хребељановић, умрла 1405.
- Кнегиња Марија Лазаревић, удата Бранковић, умрла 1426.
- Кнез Ђурађ Бранковић, деспот Србије од 1427. до 1456, живео од 1366. до 1456.
- Кнез Стефан Бранковић, деспот Србије од 1458. до 1459, живео од 1425. до 1476.
- Кнез Јован Бранковић, деспот од 1496. до 1502.
- Кнегиња Марија Бранковић, удата Франкопан, умрла 1540.[11]
- Грофица Катарина Франкопан, удата Зринска, умрла 1561.[12]
- Грофица Катарина Зринска, удата Турзо де Бетенфалва, живела од 1548. до 1585.[13]
- Гроф Ђорђе Турзо де Бетенфалва, палатин Мађарске, живео од 1567. до 1616. (hu:Thurzó György (nádor))
- Грофица Барбола Турзо де Бетенфалва, удата Ердоди[14]
- Гроф Габор Ердоди
- Грофица Барбола Ердоди, удата Чобор де Чобор-Сентмихаљи[15]
- Грофица Тереза-Марија Чобор де Чобор-Сентмихаљи, удата Палфи де Ердод, живела од 1669. до 1733.[16]
- Гроф Миклош Палфи де Ердод, живео од 1699. до 1734.[17]
- Гроф Јанош Палфи де Ердод, живео од 1728. до 1791.
- Грофица Франциска Палфи де Ердод, удата Хуњади де Кетељи, живела од 1772. до 1827.[18]
- Гроф Ференц Хуњади де Кетељи, живео од 1804. до 1882.[19]
- Грофица Јулија Хуњади де Кетељи, живела од 1831. до 1919.
Породично стабло
уреди2. Ференц Хуњади де Кетељи | ||||||||||||||||
1. Јулија Хуњади | ||||||||||||||||
3. Јулија Зичи де Зич ет Вашонке | ||||||||||||||||
Породица
уредиПрви брак
уредиСупружник
уредииме | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Кнез Михаило | 16. септембар 1823. | 10. јун 1868. |
Други брак
уредиСупружник
уредииме | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Карл од Аренберга |
Референце
уреди- ^ а б в г д ђ Марушић, Александар; Боловић, Ана; Борозан, Игор; Тимотијевић, Милош (2017). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе IV. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 315. ISBN 978-86-82877-68-4.
- ^ "Стражилово", Нови Сад 16. јануар 1886. године
- ^ а б Боловић, Ана; Марушић, Александар; Петровић, Петар (2015). Време Обреновића и њихово право: Династија, рудничко-таковски крај и стварање нововековне српске државе. Горњи Милановац: Општина Горњи Милановац / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 55. ISBN 978-86-82877-59-2.
- ^ "Стражилово",...
- ^ Трнавац, Недељко Д. (2015). Обреновићи: детињство и образовање: Просвета и школство у рудничко-таковском крају (1815-1903-2015). Горњи Милановац: Општина Горњи Милановац / Музеј рудничко-таковског краја. стр. 75. ISBN 978-86-82877-58-5.
- ^ Марушић, Александар; Боловић, Ана; Борозан, Игор; Тимотијевић, Милош (2017). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе IV. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 314. ISBN 978-86-82877-68-4.
- ^ "Време", Београд 4. мај 1925. године
- ^ Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит. . Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7. COBISS.SR 8503296
- ^ "Српски народ", Београд 1. јул 1944. године
- ^ Прво српско лобирање у Лондону („Вечерње новости”, 8. јун 2017)
- ^ Frangepán 2, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Zrínyi, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Thurzó, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Erdõdy 2, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Czobor de Czoborszentmihály Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2009), Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Pálffy 1, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Pálffy 5, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Hunyady de Kiskresztyen, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Hunyady de Kéthely, Приступљено 28. 3. 2013.
Литература
уреди- Страњаковић, Драгослав (1940). Михаило и Јулија. Београд: Геца Кон А. Д. стр. 238.
- Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит. . Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7. COBISS.SR 8503296