Јован Бранковић
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Јован Бранковић (1465—1502) био је српски деспот и рођени брат деспота Ђорђа Бранковића, од кога је примио деспотску титулу. Од 1493. године је делио деспотску титулу са братом Ђорђем, а 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, титула остаје Јовану.[1]
| Јован Бранковић | |
|---|---|
| Деспот србије | |
 Фреска у манастиру Крушедол | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Јован Стефановић Бранковић |
| Датум рођења | 1465. |
| Место рођења | Манастир Крушедол, |
| Датум смрти | 10. децембар 1502. |
| Место смрти | Манастир Крушедол, |
| Породица | |
| Супружник | Јелена Јакшић |
| Родитељи | Стефан Бранковић Мати Ангелина |
| Династија | Бранковићи |
| Деспот србије | |
| Период | 1496 - 1502 |
| Претходник | Ђорђе Бранковић |
| Наследник | Јелена, Деспотица Србије |
| Јелена, Деспотица Србије | |
| Период | 1502 - 1504 |
| Претходник | Јован Бранковић |
| Наследник | Иваниш Бериславић |
 | |
Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је схватио као задатак свога живота не да постом и молитвом стече себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.[2]
Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.
Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.[3]
Био је ожењен Јеленом из породице Јакшића и имали су пет ћерки, али не и синова. Једна од ћерки била је Јелена Рареш, а друга вероватно Милица Басараба. После његове смрти Јелена се преудала за Иваниша Бериславића коме је 1504. угарски краљ доделио титулу деспота Србије. Јелена и Иваниш су имали сина Стевана Бериславића који је наследио титулу српског деспота.
Задужбине Уреди
Манастир Месић је вероватно његова задужбина, а Манастир Средиште сигурно.
Светост Уреди
| Свети Јован Бранковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1465. |
| Датум смрти | 10. децембар 1502. (36/37 год.) |
| Место смрти | Манастир Крушедол, |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | Српској православној цркви |
| Канонизација | Његов култ је почео у првој половини 16. века од стране Српске православне цркве |
| Главно светилиште | Сачувани су само мањи делови моштију у Манастиру Крушедол |
| Празник | 10 (23) Децембар |
Чланови династије Бранковић били су познати по својој привржености православном хришћанству,[4][5] а ту породичну традицију је заступао и Јован Бранковић. Његов култ је почео у првој половини 16. века. Сахрањен је у манастиру Крушедолу, и положен са осталим члановима своје породице, у ковчезима у олтару.[6] За време Аустро-турског рата (1716–1718) турска војска је 1716. године упала у Срем, заузела манастир Крушедол и спалила свете мошти, убрзо после Петроварадинске битке. Сачувани су само мањи делови моштију.[7]
Породично стабло Уреди
| 16. Бранко Младеновић | ||||||||||||||||
| 8. Вук Бранковић | ||||||||||||||||
| 17. () | ||||||||||||||||
| 4. Ђурађ Бранковић | ||||||||||||||||
| 18. Лазар Хребељановић | ||||||||||||||||
| 9. Мара Лазаревић Бранковић | ||||||||||||||||
| 19. Милица Хребељановић | ||||||||||||||||
| 2. Стефан Бранковић | ||||||||||||||||
| 20. Димитрије I Кантакузин | ||||||||||||||||
| 10. Теодор Палеолог Кантакузинин | ||||||||||||||||
| 21. () | ||||||||||||||||
| 5. Јерина Бранковић | ||||||||||||||||
| 11. Ефросинија Палеологина | ||||||||||||||||
| 1. Јован Бранковић | ||||||||||||||||
| 12. Комнен Арианити | ||||||||||||||||
| 6. Ђорђе Аријанит Комнин | ||||||||||||||||
| 13. Марија Музака | ||||||||||||||||
| 3. Мати Ангелина | ||||||||||||||||
| 7. Maria Muzaka | ||||||||||||||||
Види још Уреди
Референце Уреди
- ^ Свети Јован Бранковић, деспот Српски / Православие.Ru
- ^ „Jeромонах Игнатије (Шестаков): СВЕТИ ЈОВАН БРАНКОВИЋ, ДЕСПОТ СРПСКИ | Патриот”. Архивирано из оригинала 18. 08. 2019. г. Приступљено 18. 08. 2019.
- ^ Despot Jovan Brankovic
- ^ Paizi-Apostolopoulou 2012, стр. 95-116.
- ^ Andrić 2016, стр. 202–227.
- ^ Ćirković 2004, стр. 139.
- ^ Ćirković 2004, стр. 150.
Литература Уреди
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. Књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Спремић, Момчило (2007). „Српски деспоти у Срему”. Срем кроз векове: Слојеви култура Фрушке горе и Срема. Београд: Вукова задужбина. стр. 45—73.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи Бранковићи”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 445—464.
- Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа.
- Paizi-Apostolopoulou, Machi (2012). „Appealing to the Authority of a Learned Patriarch: New Evidence on Gennadios Scholarios' Responses to the Questions of George Branković”. The Historical Review. 9: 95—116.
- Andrić, Stanko (2016). „Saint John Capistran and Despot George Branković: An Impossible Compromise”. Byzantinoslavica. 74 (1–2): 202—227.
- Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing. ISBN 9781405142915.}
