Стефан Бранковић

Стефан Бранковић
Стефан Бранковић
	Лик младог Стефана са Есфигменске повеље, 1429. година
Лични подаци
Датум рођења	око 1417.
Место рођења	Београд, Српска деспотовина
Датум смрти	9. октобар 1476. (59 год.)
Место смрти	Замак Београд код Видема,
Гроб	Купиново
Породица
Супружник	Мати Ангелина
Потомство	Ђорђе Бранковић, Јован Бранковић, Марија Бранковић
Родитељи	Ђурађ Бранковић; Јерина Бранковић
Династија	Бранковићи
деспот Србије
Период	31. март 1458 — 21. март 1459.
Претходник	Лазар Бранковић
Наследник	Стефан Томашевић

Стефан Бранковић (1420—1476), син деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Бранковић, српски деспот и владар од 1458.^[1] до 1459. године.

Биографија уреди

Српска деспотовина од 1455. до 1459. године

После смрти деспота Лазара Бранковића 20. јануара 1458. у Србији је почетком фебруара власт добило трочлано намесништво које су чинили велики војвода Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић, Лазарев брат.^[2] Док су Јелена и Стефан Бранковић били водећи поборници про-угарске струје у Србији, Михаило Анђеловић је био присталица про-Турске политике.^[3] Крајем марта 1458, Михаило Анђеловић је пустио један турски одред у Смедерево. Истог дана је дошло до немира. Становништво Смедерева се побунило, турски војници су побијени или заробљени и сам Михаило Анђеловић је лишен слободе 31. марта. Власт је припала преосталим члановима бившег намесништва - Стефану Бранковићу, који је постао нови Деспот, и Јелени Палеолог.^[2]

За живота је Стефан био ослепљен од стране Мехмеда и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед II припремао још за живота деспота Лазара.

Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке поседе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш.

После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке.^[4] Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране.

Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само неосвојени Голубац и Смедерево.

Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспота Стефана. Стефан Томашевић је стигао у Смедерево 21. марта 1459. и „примио начелство српско", свадба је обављена 1. априла, а Стефан Бранковић је коначно збачен и протеран из земље 8. априла исте године, након чега је напустио Србију.^[2]

Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.

Његове кости које су почивале у манастиру Крушедол на Фрушкој гори су заједно са манастиром запалили Турци 1716. године. Остатак моштију и даље почива у обновљеном манастиру.^[5]