Гргур Бранковић

Гргур Бранковић
Гргур Бранковић
	Лик Гргура Бранковића са Есфигменске повеље (1429)
Лични подаци
Датум рођења	1415.
Датум смрти	16. октобар 1459. (42/43 год.)
Место смрти	манастир Хиландар,
Породица
Потомство	Вук Бранковић
Родитељи	Ђурађ Бранковић; Јерина Бранковић
Династија	Бранковићи

Гргур Бранковић је најстарији син Ђурђа Бранковића рођен 1416. или 1417. године. Пошто је брат Тодор (1415—1428) умро годину дана после Ђурђевог ступања на престо, сматран је престолонаследником.

По доласку на власт деспот Ђурађ је потписао са Турцима вазални уговор по коме је дао неке већ од Турака освојене територије и плаћао харач Турцима као и његов ујак деспот Стефан Лазаревић а Гргур је био обавезан да командује одредима који помажу Турке у походима. После похода на Солун 1430. године Гргур се у боју истакао и био посебно награђен од султана Мурата II. У то време Турци су помогли деспоту Ђурђу и заједно са Гргуром повратили изгубљене територије у Зети које је узурпирао даљи рођак Балшића Стефан Марамонте.

Турски напад на српску престоницу Смедерево почео је 1439. године. Султану Мурату II је досадило да деспот Ђурађ све време седи на две столице – угарској и турској. Гргуров брат Стефан био је задржан у Турској као талац, сестра султанија Мара је била у Муратовом харему а мајка, отац и најмлађи брат Лазар кренули су у бекство у Угарску. Гргур је са народом бранио Смедерево уз помоћ свог ујака Томе Кантакузин. После три месеца борбе утврђени град је пао због недостатка намирница и Гргур се предао Турцима. Добио је као вазал већи део земље који је поседовао његов деда Вук Бранковић. Да ово није вазалство већ сужањство Турци су брзо показали јер су га одвели у заточеништву код брата Стефана који је у Турској био још од Марине „удаје“.

Када је деспотовина већ била у расулу под турским налетом а само Ново Брдо се још увек бранило деспот Ђурађ се тајно дописивао са децом у Турској. Ово је био повод да султан Мурат II 1441. године нареди ослепљење Гргура и Стефана у далеком граду Токату, а узрок је било стално Ђурђево шуровање са Угарима. Султанија Мара, када је сазнала, молила је да јој се браћа поштеде казне и султан Мурат II се сажали али већ је било касно јер гласник није стигао да јави поништење казне. Године 1443. деспот Ђурађ је на страни Угара против Турака и после тог рата договара се са султаном Муратом II да му врати српске земље, градове и заробљене синове. Кад је видео слепе синове деспот Ђурађ је пао у несвест од жалости.

Током 1446. године, најмлађи брат Лазар се оженио са принцезом Јеленом Палеолог, ћерком морејског деспота Томе Палеолога, синовицом цара Јована VIII Палеолога и овим чином Гргур је изгубио право наслеђа престола јер се знало да Византинци удају принцезе искључиво за престолонаследнике. Лазар је именован и за савладара деспота Ђурђа Бранковића.

После смрти деспота Ђурђа 1456. године, Гргур са сестром султанијом Маром бежи у Турску код султана Мехмеда II не би ли спасао живот од брата деспота Лазара који је за сарадњу са Угарима. Заједно са сестром султанијом Маром која има завидан углед код султана Мехмеда II тражи деспотску титулу. Већ 1458. године умро је и деспот Лазар а Гргур са Турцима и сином Вуком напада Смедерево.

После доласка босанског принца Стефана Томашевића Котроманића на чело деспотовине, а затим пада под турску власт, живи неко време код сестре султаније Маре, замонашује се под именом Герман па убрзо умире у манастиру Хиландару 16. октобра 1459. године. Гргур је из ванбрачне везе добио сина Вука – Змај Огњеног Вука, потоњег титуларног српског деспота.