Вукан Немањић

Српски велики жупан

Вукан Немањић је био српски велики жупан од 1202. до 1204. године, а као најстарији син великог жупана Стефана Немање био је намесник и удеони владар у Зети од око 1190. до 1208. године, са титулом краља Далмације и Дукље.[1][2]

Вукан Немањић
Loza Nemanjica Decani e 3.jpg
Датум рођењанајкасније 1165.
Место рођењанепознато
Великожупанска Србија
Датум смртипосле фебруара 1208.
Место смртинепознато
Великожупанска Србија
Гробманастир Морача
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Немања
МајкаАна
ПотомствоДмитар Немањић, Стефан Вукановић Немањић, Ђорђе Немањић, Владин Немањић, Костадин Немањић
Велики жупан Србије
Периодоко 12021204
ПретходникСтефан Немањић
НаследникСтефан Немањић

БиографијаУреди

Претпоставља се да је рођен пре него што је Стефан Немања постао велики жупан и да је име добио по неком претку Стефана Немање, али нема сагласности да ли је то био велики жупан Вукан (од око 1084. до око 1112. године) или његов синовац Стефан Вукан.

Вукан је пред крај очеве владавине добио управу над Зетом. Као управник у Зети он се спомиње у једној повељи Стефана Немање коју је велики жупан издао Сплиту. У истој повељи се спомиње његов најмлађи син Растко (Свети Сава) као управник у Захумљу. Зато да се претпоставља да је повеља издата у периоду 1190-1192.[3] У једном натпису на цркви у Котору пише да је урезан 1195. године у доба великог жупана Немање и његовог сина Вукана краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна (лат. sub tempore domini Nemane magni iupani et filii sui Velcani regi Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne).[4] Можда је и престолонаследник Стефан Првовенчани такође имао област којом је управљао, или је био уз владарев двор, без неке посебне области.

Као најстарији, прворођени, син Стефана Немање, Вукан је могао очекивати да буде одређен за наследника српског престола, али то се није догодило. Одлазак са власти Стефана Немање 25. марта 1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног сина Стефана, који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања. Овде треба напоменути да је, по свему судећи, управо брак Стефана Немањића, касније Првовенчаног, са Евдокијом Анђео довео до промене у редоследу наслеђивања. Наиме, постојао је обичај да византијске принцезе, њихови мужеви, или синови, буду владари земље у коју се принцеза удала, без обзира на редослед рођења. У прилог овоме говори још и чињеница да је до грађанског рата између Стефана и Вукана дошло тек пошто је Стефан раскинуо свој брак са Евдокијом. Вукан је као велики кнез задржао Зету, Требиње, Топлицу и Хвосно. Ипак, Немањина жеља да га наследи средњи син Стефан је код старијег Вукана могла створити осећај повређености.

Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије”, а са титулом краља Вукан се јавља у једном натпису из 1195. а од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског већа Котора.

Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате ради решавања разних црквених питања. Папа је искористио прилику да ојача свој утицај и почетком 1199. године упутио је у Зету два своја посланика али је шаљући их своју препоруку за њих упутио и врховном владару Србије великом жупану Стефану Немањићу. Вукан је намеравао да користити и помоћ католичке цркве да дође до престола, али римски поглавар није желео да слањем посланика отворено подржи Вукана против брата већ само да ојача утицај Рима на српске земље. Првовенчани се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Покушао је добити потпуну подршку папе и молио је папу да му пошаље краљевску круну. Тако би добио подршку папе за себе против могућег савеза Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III није могао да се одлучи да Првовенчаном пошаље краљевску круну, због угарског краља и Вукана који су се противили томе. По доласку папиних легата, Вукан је организовао црквени сабор у Бару (1199) на коме је озваничена Барска надбискупија.[5]

Изгледа да је Вукан разлаз Првовенчаног и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. То је поспешило угарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”.[6] Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном делу 1204.[7] Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео северне области око Велике Мораве. Тако Вукан постаде угарски вазал као и босански бан Кулин. Првовенчани се вероватно склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Мађари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Првовенчаним који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату.

Тај сукоб међу браћом имао је и једну далекосежну последицу, пошто је нередовне прилике у Србији искористио угарски краљ Емерик, који је управо око 1202. године присвојио наслов краљ Србије (лат. Rex Serviae), који ће остати у проширеној титули угарских владара све до пропасти њихове краљевине.[8]

Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „ са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”[9][10] Из његовог описа тог догађаја се закључује да он тада успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Постоји предање да се овај сабор догодио у Полумиру односно у цркви Светог Николе у Ушћу), неколико километара северније од манастира Студеница.

Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтев оба његова старија брата. Он пише да је посланице са таквим захтевом добио од „Стефана, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”.[11] Како се већ у лето 1208. године као управник у Зети јавља Вуканов најстарији син Ђорђе. Могуће је да је Вукан тражио да се донесе ковчег Светог Симеона јер је видео да му се приближио крај или је само желео да по узору на свог оца преда власт сину. У том случају још једно измирење са братом Првовенчаним било би за Вукана начин да учврстити везе и своје, али и свог наследника са великим жупаном. Тим поступком би олакшао владавину свог сина Ђорђа који се, већ, 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Првовенчаног и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље.

Поред Ђорђа Вукан је имао још тројицу синова и то: Стефана који је подигао манастир Морачу, монаха Дмитра и Владина Немањића. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.

ПредањеУреди

Иначе оно што је јако интересантно за порекло српског народа и једно од највећих ако не и највеће племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу црногорских Брда, то је да је управо ово племе настало из лозе Вукана Немањића. Наиме, родоначелник племена Васо имао је три брата Краса и Ота (од кога су албанска племена Краснићи и Хоти) и Озра (од кога су Озрнићи) а по некима и Пипа (од кога су Пипери). Они су синови Костадина чији је отац био Стефан. Стефанов отац је био Васоје а деда Костадин, по некима син Вукана Немањића али вероватније унук од сина Стефана.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ћирковић 1981, стр. 263-272.
  2. ^ Бубало 2011, стр. 79-93.
  3. ^ Тошић 2003, стр. 63.
  4. ^ Томовић 1997, стр. 23-32.
  5. ^ Коматина 2016, стр. 221-226.
  6. ^ Стефан Првовенчани: Сабрани списи Приступљено 25. 5. 2016.
  7. ^ Ћирковић 1981, стр. 269-270.
  8. ^ Коматина 2018, стр. 51-66.
  9. ^ Павловић 1970, стр. 64-65.
  10. ^ Антологија српске књижевности Архивирано на сајту Wayback Machine (7. децембар 2018), Свети Сава, Сабрана дела. pp. 75, 76. Приступљено 21. 5. 2016.
  11. ^ Антологија српске књижевности Архивирано на сајту Wayback Machine (7. децембар 2018), Свети Сава, Сабрана дела. pp. 75. Приступљено 21. 5. 2016.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди