Отворите главни мени

Милан Ракић

српски књижевник, песник и дипломата

Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876Загреб, 30. јун 1938) је био српски књижевник, песник и дипломата.

Милан Ракић
Milan rakic.jpg
Милан Ракић као српски конзул у Приштини 1907. године
Датум рођења(1876-09-30)30. септембар 1876.
Место рођењаБеоград
  Кнежевина Србија
Датум смрти30. јун 1938.(1938-06-30) (61 год.)
Место смртиЗагреб
  Краљевина Југославија

БиографијаУреди

Рођен је 30. септембра (18. септембра по јулијанском календару) 1876. године у Београду. Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[1] и Скадру[2].

У време Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[3]

Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује човек који је написао песму „На Газиместану“ коју су они често рецитовали у тренуцима пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље: „Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[4]

У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[5] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.

Списак књижевних радоваУреди

Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику1902. Потом је објавио три збирке песама (1903. 1912. 1924.), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.

Критички освртУреди

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.

Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Утицај француског симболизма и декадансе осећа се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.

Изучавањем његовог живота и дела бавио се Јован Пејчић.[6]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Српско наслеђе историјске свеске бр.10 : „Ракић у четничкој униформи“, Јован Пејчић, октобар 1998, приступ 1.8.2013
  2. ^ САНУ: Биографија Милан Ракић Архивирано на сајту Wayback Machine (март 4, 2016) (на језику: енглески)
  3. ^ РАТНИ ТЕЛЕГРАМИ - Народна библиотека "Вук Караџић" Крагујевац
  4. ^ Ратници Црне руке - бесмртна претходница, С. Павловић, Нови Сад 2017, стр 145-146
  5. ^ Љиљана Урошевић: Потомци кнеза Раке Тешића. pp. 151, у часопису „Гласник“, број 36, Историјски архив Ваљево, 2002. године.COBISS.SR 74951180
  6. ^ Творац најлепшег циклуса родољубивих стихова („Политика”, 19. фебруар 2017)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди