Отворите главни мени

Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Алекса Шантић
Aleksa Santic.JPG
Датум рођења(1868-05-27)27. мај 1868.
Место рођењаМостар
 Османско царство
Датум смрти2. фебруар 1924.(1924-02-02) (55 год.)
Место смртиМостар
 Краљевина СХС

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.

Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.

Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата

Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]

У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:

Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве... О, срам и грдоба!

Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.

Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:

И кобна мисо морит ме стаде:
што моја ниси и што смирај дана
не носи мени звијезде, но јаде?

Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.[a]

Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924.

По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри и Степановићеву.

ДелаУреди

Издато за време Шантићевог живота:

  • Пјесме, Мостар, 1891

Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.

  • Пјесме, Мостар, 1895

Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.

  • Пјесме, Мостар, 1901

Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.

  • Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907

Штампа Демократска штампарија. 1907.

  • Пјесме, Мостар, 1908

Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.

  • Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908

Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.

  • Пјесме, Београд, 1911

Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.

  • Хасанагиница, 1911

Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија "Натошевић". 1911.

  • На старим огњистима, Мостар, 1913.

Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.

  • На старим огњистима, Београд, 1914

Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.

  • Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према "Историји нове српске књижевности Јована Скерлића)

Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. "Књижевни југ". (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод

  • Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919

Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.

  • Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919

Поезија, Т. Боградновић-Дудић

  • Видов-дану, Мостар 1919

Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.

  • На старим огњистима, Сарајево, 1920

Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија

  • Под маглом, Београд — Сарајево 1920

Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.

  • Песме, Београд 1924

Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.

Преводилачки радовиУреди

  • Лирски интермецо, Мостар, 1897

Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.

  • Лиирски интермецо, Мостар, 1898

Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.

  • Из њемаке лирике, Мостар, 1910

Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.

  • Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919

Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.

  • Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919

Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво "Звона". 1919.

  • Виљем Тел. Београд, 1922

Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.

  • Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923

Књижарница Трифка Дудића. 1923.

ГалеријаУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Граната је локални израз за нар.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди