Академија

установа високог образовања, истраживања или хонорарног чланства

Академија (грч. Ἀκαδημία) установа је високог образовања, истраживања или почасног чланства.

Атинска школа, Рафаелова фреска (1509/1510) идеализоване Академије.

Назив[1] је настао од Платонове филозофске школе „Академије“, која је основана на два километра северозападно од атинског Акрополиса око 387. п. н. е.[2] То место је представљало светилиште грчке богиње мудрости, Атине.

ПореклоУреди

Платонова АкадемијаУреди

О Платоновој Академији је веома мало познато. Сигурно је то да је Платон са Академијом хтео да оснује једно образовање, које је филозофско, али исто тако пажњу посвећује питањима и проблемима који данас спадају у делокруг природних наука и посебно математике. Оснивање Академије је Платонов одговор на негативно искуство са атинском политиком. Платон није постао политичар, него је изабрао један други пут којим би лакше утицао на друштво, путем одгајања и образовања омладине. Није мали број његових ученика касније постало политички активно.

На простору тог великог парка налазила се једна Гимназија, једна врста ондашње спортске школе у којој су се младићи атинског горњег сталежа састајали, заједно тренирали и организовали разна такмичења. У тој Гимназији су се одржавала предавања и то у три основна смера: Граматика, Спорт и Музика. Сократ је редовно посећивао Гимназију и није случајно то што у скоро свим Платоновим дијалозима Сократ дискутује са младима и да се баш то одиграва у једној гимназији. Након његовог првог путовања на Сицилију, предавао је прво у гимназији у парку „Академија“ (у то време Сицилија је била Грчка покрајина). Касније Платон купује један комад земље поред Академије, где је саградио скроман стан за становање и неколико просторија за предавање и тако оснива своју сопствену школу, која касније постаје врло позната под именом Платонова Академија.

Пре него што је Академија била школа, и чак пре него што је Кимон оградио своје подручје зидом,[3] у њој се налазио свети гај маслина посвећен Атини, богињи мудрости, изван градских зидина древне Атине.[4] Архаично име за ово место је било Hekademia, које је у класично доба еволуирало у Академију и објашњено је, барем почетком 6. века пре нове ере, повезивањем са атинским херојем, легендарним „Академом“. Место Академије било је свето за Атину и друге бесмртнике.

Платонови непосредни наследници као „учењака“ Академије били су Спеусип (347–339 пне), Ксенократ (339–314 пне), Полемон (314–269 пне), Крат (око 269–266 пне) и Аркесилај (око 266 пне. –240 пне). Каснији научници су Лакид из Кирене, Карнеад, Клитомах и Филон из Ларисе („последњи неоспорни поглавар Академије“).[5][6] Остали значајни чланови Академије су Аристотел, Хераклид Понтијски, Еудокс из Книда, Филип из Опуса, Крантор и Антиох из Аскалона.

НеоплатонизамУреди

Након пропасти током ране римске окупације, Академија је поново основана[7] као нова институција неких изузетних платониста касне антике који су себе називали „наследницима“ (дијадохоји, али Платонови) и представљали себе као непрекинуту традицију која сеже до Платона. Међутим, заправо није могао постојати никакав географски, институционални, економски или лични континуитет са првобитном Академијом у новом организационом ентитету.[8]

Последњи „грчки“ филозофи обновљене Академије у 6. веку били су извучени из разних делова хеленистичког културног света и сугеришу широк синкретизам заједничке културе (види коин): Пет од седам филозофа Академије које Агатија помиње били су Сиријци по свом културном пореклу: Хермија и Диоген (обојица из Феникије), Исидор из Газе, Дамаскис из Сирије, Јамблих из Коеле у Сирији и можда чак и Симплиције из Киликије.[8]

За време хришћанске ере, на грчке филозофе се гледало као на пагане и противнике хришћанства. Византијски цар Јустинијан је затворио Платонову Академију 529. године, што се често узима као крај антике. Преостали чланови Академије су потражили уточиште у Сасанидском царству код краља Хозроја I, преносећи драгоцене списе у његову престоницу Ктесифон. Академија у егзилу, као важна неоплатонистичка школа, је наставила да постоји најмање до 10. века, доприносећи очувању грчке науке и филозофије у оквиру ислама.

Спекулисало се да Академија није потпуно нестала.[8][9] Након изгнанства, Симплиције (а можда и неки други), можда је отпутовао у Харан, близу Едесе. Одатле су студенти академије у егзилу могли преживети 9. век, довољно дуго да олакшају арапско оживљавање неоплатонистичке коментаторске традиције у Багдаду.[9]

РеференцеУреди

  1. ^ „академија - academe”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  2. ^ „Plato: The Academy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
  3. ^ Plutarch Life of Cimon 13.8
  4. ^ Thucydides ii:34
  5. ^ Oxford Classical Dictionary, 3rd ed. (1996), s.v. "Philon of Larissa."
  6. ^ See the table in The Cambridge History of Hellenistic Philosophy (Cambridge University Press, 1999), pp. 53–54.
  7. ^ Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens," in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp 7–29.
  8. ^ а б в Gerald Bechtle, Bryn Mawr Classical Review of Rainer Thiel, Simplikios und das Ende der neuplatonischen Schule in Athen. Stuttgart, 1999 Архивирано 2005-03-13 на сајту Wikiwix (in English).
  9. ^ а б Richard Sorabji, (2005), The Philosophy of the Commentators, 200–600 AD: Psychology (with Ethics and Religion), page 11. Cornell University Press

ЛитератураУреди

  • A. Leight DeNeef and Craufurd D. Goodwin, eds. The Academic's Handbook. 2nd ed. Durham and London: Duke University Press, 1995.
  • Christopher J. Lucas and John W. Murry, Jr. New Faculty A practical Guide for Academic Beginners. New York: Modern Language Association, 1992.
  • John A. Goldsmith, John Komlosk and Penny Schine Gold. The Chicago Guide to Your Academic Career. Chicago: University of Chicago Press, 2002.
  • William Germano. Getting it Published: A Guide for Scholars (And Anyone Else)Serious about Serious Books. Chicago: University of Chicago Press, 2001.
  • Kemp, Roger L. "Town and Gown Relations: A Handbook of Best Practices," McFarland and Company, Inc., Jefferson, North Carolina, USA, and London, England, UK (2013). (ISBN 978-0-7864-6399-2).
  • Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens," in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp 7–29.
  • Gerald Bechtle, Bryn Mawr Classical Review of Rainer Thiel, Simplikios und das Ende der neuplatonischen Schule in Athen. Stuttgart, 1999 (in English).
  • John Glucker, Antiochus and the Late Academy, Göttingen 1978.
  • Francis Haskell and Nicholas Penny, 1981. Taste and the Antique: The Lure of Classical Sculpture, 1500–1900 (New Haven: Yale University Press)
  • Lindberg, David C. (2007). The Beginnings of Western Science. University of Chicago Press. стр. 70. ISBN 9780226482057. 
  • Baltes, M. 1993. "Plato's School, the Academy." Hermathena, (155): 5-26.
  • Brunt, P. A. 1993. "Plato's Academy and Politics." In Studies in Greek History and Thought. Oxford: Clarendon Press, Chapter 10, 282–342.
  • Cherniss, H. 1945. The Riddle of the Early Academy. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
  • Dancy, R. M. 1991. Two Studies in the Early Academy. Albany, NY: State University of New York Press.
  • Dillon, J. M. 1979. "The Academy in the Middle Platonic Period." Dionysius, 3: 63–77.
  • Dillon, J. 2003. The Heirs of Plato. A Study of the Old Academy, 347–274 BC. Oxford: Clarendon Press.
  • Dillon, John. 2009. “How Does the Soul Direct the Body, After All? Traces of a Dispute on Mind-Body Relations in the Old Academy.” In Body and Soul in Ancient Philosophy, edited by D. Frede and B. Reis, 349–56. Berlin: De Gruyter.
  • Dorandi, T. 1999. "Chronology: The Academy." In The Cambridge History of Hellenistic Philosophy. Edited by Keimpe Algra, Jonathan Barnes, Jaap Mansfeld, and Malcolm Schofield, 31–35. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Glucker, J. 1978. Antiochus and the Late Academy. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.
  • Lynch, J. P. 1972. Aristotle's School: A Study of a Greek Educational Institution. Berkeley: University of California Press.
  • Murray, J. S. 2006. "Searching for Plato's Academy, 1929-1940." Mouseion: Journal of the Classical Association of Canada, 6 (2): 219-56
  • Russell, J. H. 2012. "When Philosophers Rule: The Platonic Academy and Statesmanship." History of Political Thought, 33 (2): 209–230.
  • Wallach, J. R. 2002. "The Platonic Academy and Democracy." Polis (Exeter), 19 (1-2): 7-27
  • Watts, E. 2007. "Creating the Academy: Historical Discourse and the Shape of Community in the Old Academy". The Journal of Hellenic Studies, 127: 106–122.
  • Wycherley, R. 1961. "Peripatos: The Athenian Philosophical Scene—I". Greece & Rome, 8(2), 152–163.
  • Wycherley, R. 1962. Peripatos: The Athenian Philosophical Scene—II". Greece & Rome, 9(1), 2–21.
  • Zhmud, Leonid. 2006. "Science in the Platonic Academy". In The Origin of the History of Science in Classical Antiquity. pp. 82–116. Berlin: De Gruyter.
  • Barbette Stanley Spaeth (2013). The Cambridge companion to ancient Mediterranean religions. New York. ISBN 978-0-521-11396-0. OCLC 826075990. 
  • Esther Eidinow; Julia Kindt (2017). The Oxford handbook of ancient Greek religion. Oxford, United Kingdom. ISBN 978-0-19-881017-9. OCLC 987423652. 
  • Warrior, Valerie M. (2009). Greek religion : a sourcebook. Newburyport, MA: Focus. ISBN 978-1-58510-031-6. OCLC 422753768. 
  • Burkert, Walter (1985), Greek Religion: Archaic and Classical, Harvard University Press, ISBN 0674362810. Widely regarded as the standard modern account, online at archive.org.
  • Burckhardt, Jacob (1999) [1872]. The Greeks and Greek Civilization. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-24447-7. 
  • Miles, Margaret Melanie. A Companion to Greek Architecture. Malden, MA: John Wiley & Sons, 2016.
  • Stevenson, Gregory, Power and Place: Temple and Identity in the Book of Revelation, 2012, Walter de Gruyter, ISBN 3110880393, 9783110880397, google books
  • Cook, Arthur Bernard, Zeus: A Study in Ancient Religion, (3 volume set), (1914–1925). New York, Bibilo & Tannen: 1964. ASIN B0006BMDNA
    • Volume 1: Zeus, God of the Bright Sky, Biblo-Moser, June 1, 1964, ISBN 0-8196-0148-9 (reprint)
    • Volume 2: Zeus, God of the Dark Sky (Thunder and Lightning), Biblo-Moser, June 1, 1964, ISBN 0-8196-0156-X
    • Volume 3: Zeus, God of the Dark Sky (earthquakes, clouds, wind, dew, rain, meteorites)
  • Dodds, Eric Robertson, The Greeks and the Irrational, 1951.
  • Mircea Eliade, Shamanism: Archaic Techniques of Ecstasy, 1951.
  • Lewis Richard Farnell, Cults of the Greek States 5 vols. Oxford; Clarendon 1896–1909. Still the standard reference.
  • Lewis Richard Farnell, Greek Hero Cults and Ideas of Immortality, 1921.
  • Jane Ellen Harrison, Themis: A Study of the Social Origins of Greek Religion, 1912.
  • Jane Ellen Harrison, Epilegomena to the Study of Greek Religion, 1921.
  • Karl Kerényi, The Gods of the Greeks
  • Karl Kerényi, Dionysus: Archetypical Image of Indestructible Life
  • Karl Kerényi, Eleusis: Archetypal Image of Mother and Daughter. The central modern accounting of the Eleusinian Mysteries.
  • Jennifer Larson, Ancient Greek Cults:A Guide New York: Routledge, 2007. ISBN 978-0-415-32448-9
  • Jon D. Mikalson, Athenian Popular Religion. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1983. ISBN 0-8078-4194-3.
  • Martin P. Nilsson, Greek Popular Religion, 1940.
  • Mark William Padilla, (editor), "Rites of Passage in Ancient Greece: Literature, Religion, Society", Bucknell University Press, 1999. ISBN 0-8387-5418-X
  • Robert Parker, Athenian Religion: A History Oxford: Clarendon Press, 1996. ISBN 0-19-815240-X.
  • Andrea Purvis, Singular Dedications: Founders and Innovators of Private Cults in Classical Greece, 2003.
  • William Ridgeway, The Dramas and Dramatic Dances of non-European Races in special Reference to the Origin of Greek Tragedy, with an Appendix on the Origin of Greek Comedy, 1915.
  • William Ridgeway, Origin of Tragedy with Special Reference to the Greek Tragedians, 1910.
  • Xavier Riu, Dionysism and Comedy, Lanham: Rowman and Littlefield Publishers, 1999. ISBN 0-8476-9442-9.
  • Erwin Rohde, Psyche: The Cult of Souls and Belief in Immortality among the Greeks, 1925 [1921].
  • William Smith, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870.
  • Martin Litchfield West, The Orphic Poems, 1983.
  • Martin Litchfield West, Early Greek philosophy and the Orient, Oxford, Clarendon Press, 1971.
  • Martin Litchfield West, The East Face of Helicon: west Asiatic elements in Greek poetry and myth, Oxford [England]; New York: Clarendon Press, 1997.
  • Walter F. Otto, The Homeric Gods: The Spiritual Significance of Greek Religion, New York: Pantheon, 1954

Спољашње везеУреди