Сиријско хришћанство

Сиријско хришћанство (сир. ܡܫܝܚܝܘܬܐ ܣܘܪܝܝܬܐ, Mšiḥoyuṯo Suryoyto / Mšiḥāyūṯā Suryāyṯā) карактеристична је грана источног хришћанства, чији су формативни теолошки списи и традиционалне литургије изражене на класичном сиријском језику, варијатету арамејског језика.[1][2][3] У ширем смислу, израз се такође може односити на арамејско хришћанство уопште, обухватајући тако све хришћанске традиције које се заснивају на литургијској употреби арамејског језика и његових варијација, историјских и савремених.[4][5][6]

Заједно са грчким и латинским, класични сиријски је био један од три најважнија језика раног хришћанства.[7] Постао је основа за развој карактеристичног сиријског облика хришћанства, који је цвјетао широм Блиског истока и других дијелова Азије током касне антике и раног средњег вијека, дајући повод за различите литургијске и деноминационе традиције, представљене у савремено доба од неколико цркава које настављају да подржавају вјерско и културно насљеђе сиријског хришћанства.[8][9]

Сиријско хришћанство се састоји од двије литургијске традиције.[10] Источносиријски обред (познат и као халкидонски, асирски, сасанидски, вавилонски и персијски обред),[11] чија је главна анафора литургија Светих Тадеја и Марија, припада Халдејској католичкој цркви, Асирској цркви Истока, Древној цркви Истока, Сиромалабарској католичкој цркви и Халдејској сиријској цркви (посљедња је дио Асирске цркве Истока).

Западносиријски обред (познати и као антиохијски сиријски обред или обред Светог Јакова), чија је главна анафора литургија Светог Јакоба, припада Сиријској оријентално-православној цркви, Маронитској цркви, Сиријској католичкој цркви, Сиромаланкарској католичкој цркви, Маланкарској оријентално-православној цркви, Јакобитској сиријској хришћанској цркви (дио Сиријске оријентално-православне цркве) и Малабарској незавнисној сиријској цркви. Протестантске верзије овог обреда користи источнопротестантске цркве Маланкара Мар Тома сиријска црква[12][13][14] и Евангелистичка црква Светог Томе Индије.

У Индији, аутохтони источни хришћани (хришћани Светог Томе) обје литургијске традиције (источни и западну) називају се „сиријским” хришћанима. Традиционалну источносиријску заједницу представљају Сиромалабарска католичка црква и Халдејска сиријска црква Индије (дио Асирске цркве Истока). Западносиријска литургијска традиција зведена је послије 1665, а заједницу повезану с њом представљају Јакобитска сиријска хришћанска црква (дио Сиријске оријентално-православне цркве), Маланбарска оријентално-православна црква (обје древноисточне), Сиромалабарска католичка црква (источнокатоличка), Малабарска мартоманска сиријска црква (дио Англиканске заједнице) и Малабарска независна сиријска црква (независна древноистична црква која није дио древноисточне заједнице).[15]

Сиријски језик је варијетет арамејског језика, који се први пут јавио у Едеси у Горњој Месопотамији током првих вијекова н. е.[16] Сродан је са галилејским дилајектом арамејског језика, којим је говорио Исус.[17] Овај однос је допринијео његовом престижу међу хришћанима.[18] Облик језик који се користио у Едеси је преовладао у хришћанским списима и био је прихваћен као стандардни облик, „згодно средство за ширење хришћанства гдје год је постојао супстрат говорног арамејског”.[1] Подручје на којем се говорио сиријски или арамејски, било је подручје контакта и сукоба између Римског царства и Сасанидског царства, простирало се од околине Антиохије на западу до Селеукије-Ктесифона, сасанидске пријестонице (у Ираку) на истоку и обухватало је поптуну или дјелимитчну територију данашње Сирије, Либана, Израела, Палестине, Ирака, Турске и Ирана.[2][1]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Rompay 2008, стр. 365–386.
  2. ^ а б Murre van den Berg 2007, стр. 249.
  3. ^ Kitchen 2012, стр. 66–77.
  4. ^ Simmons 1959, стр. 13.
  5. ^ Aufrecht 2001, стр. 149.
  6. ^ Quispel 2008, стр. 80.
  7. ^ Brock 2005, стр. 5–20.
  8. ^ Winkler 2019, стр. 119–133.
  9. ^ Hunter 2019, стр. 783–796.
  10. ^ Varghese 2019, стр. 391–404.
  11. ^ John Hardon (25. 6. 2013). Catholic Dictionary: An Abridged and Updated Edition of Modern Catholic Dictionary. Crown Publishing Group. стр. 493. ISBN 978-0-307-88635-4. 
  12. ^ Leustean, Lucian N. (30. 5. 2014). Eastern Christianity and Politics in the Twenty-First Century (на језику: енглески). Routledge. стр. 568. ISBN 978-1-317-81866-3. „The Syrian Orthodox also became the target of Anglican missionary activity, as a result of which the Mar Thoma Church separated from the Orthodox in 1874, adopting the Anglican confession of faith and a reformed Syrian liturgy conforming to Protestant principles. 
  13. ^ Fortescue, Adrian (1913). The lesser eastern churches (на језику: енглески). London: Catholic Truth Society. стр. 368—371,374—375. ISBN 978-1-177-70798-5. „A Malpan (teacher) in the Kottayam college, Abraham, who was a priest (Katanar), took up Protestant ideas warmly. Dr. Richards says of him with just pride that he was “the Wyclif of the Syrian Church in Malabar.”…The Reformers calls themselves the “Mar Thomas Christians”. They are considerably Protestantized. They have no images, denounce the idea of the Eucharistic sacrifice, pray neither to the saints nor for the dead, and use the vernacular (Malayalam) for their services…If only we knew what the views of the Church of England in matters of faith are, it would be easier to estimate those of the Mar Thomas Christians. 
  14. ^ Pallikunnil, Jameson K. (2017). The Eucharistic Liturgy: A Liturgical Foundation for Mission in the Malankara Mar Thoma Syrian Church (на језику: енглески). стр. 48, 53. ISBN 978-1-5246-7652-0. „Metropolitan Juhanon Mar Thoma called it "a Protestant Church in an oriental grab."...As a reformed Oriental Church, it agrees with the reformed doctrines of the Western Churches. Therefore, there is much in common in faith and doctrine between the MTC and the reformed Churches of the West. As the Church now sees it, just as the Anglican Church is a Western Reformed Church, the MTC is an Eastern Reformed Church. At the same time as it continues in the apostolic episcopal tradition and ancient oriental practices, it has much in common with the Oriental Orthodox Churches. Thus, it is regarded as a "bridging Church". 
  15. ^ Perczel 2019, стр. 653–697.
  16. ^ Brock 1998, стр. 708-719.
  17. ^ Allen C. Myers, ed. (1987), "Aramaic". The Eerdmans Bible Dictionary. Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans. p. 72. ISBN 0-8028-2402-1. "It is generally agreed that Aramaic was the common language of Palestine in the first century A.D. Jesus and his disciples spoke the Galilean dialect, which was distinguished from that of Jerusalem (Matt. 26:73)."
  18. ^ Montgomery 2002, стр. 27.

Литература

уреди