Емина је пјесма српског пјесника Алексе Шантића која је постала популарна севдалинка, коју су обрадили многи угледни пјевачи из Босне и Херцеговине и других дијелова бивше Југославије. Први пут је објављена у српском књижевном часопису Коло.[1] Пјесма је посвијећена Шантићевој сусјеткињи, муслиманки Емини Сефић.[2] То је једна од најпознатијих севдалинки свих времена.

Алекса Шантић, аутор Емине

Главни ликовиУреди

Емина Сефић (касније Колудер; 1884—1967) рођена је у муслиманској породици у Мостару.[3] Њен отац био је угледни имам, а породица је живјела у близини Старог моста; били су сусједи пјесника Алексе Шантића. Њена унука Алма Феровић је сопран и наступала је са Елтоном Џоном и А. Р. Рахманом.[4]

СтатуаУреди

Бронзана статуса Емине је откривена у Мостару 27. маја 2010. године. Откривена је на Шантићев 142. рођендан, мада јавности није познато да ли је то урађено намјерно или случајно.[5] Еминину статуу израдио је Златко Диздаревић за три мјесеца и није заснована на њеним фотографијама, већ на умјетничкој визији. Статуа је израђена са одјећом коју су носиле муслиманке на прелазу из 19. у 20. вијек.

ТекстУреди

 
Првобитна, дужа верзија пјесме Емина, објављена у српском часопису Коло 1902. године

Синоћ кад се враћах из топла хамама,
прођох покрај башче старога имама.
Кад тамо у башчи, у хладу јасмина
с ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је пуста! Тако ми имана,
стид је не би било да је код султана.
Па још када шеће и плећима креће,
ни хоџин ми запис више помоћ’ неће!

Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
не шће ни да чује лијепа Емина,
већ у сребрн ибрик захватила воде,
па низ башчу ђуле заљевати оде.

С грана вјетар пухну, па низ плећи пусте
расплете јој њене плетенице густе.
Замириса коса, к’о зумбули плави,
а мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
ал' мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
нити хаје, алчак, што за њоме црко’!

Нови стихови у интерпретацији Химзе ПоловинеУреди

Пјесму су обрадили многи извођачи, али верзија Химзе Половине остала је најпопуларнија.[6] Када је чуо за Еминину смрт, Половина је отишао у дом пјесникиње Севде Катице у мостарској четврти Доња Махала. Севду је нашао у дворишту породичне куће, обавијестио о Емининој смрти, а она је видно узнемирена изрекла стихове:

Умро стари пјесник, умрла Емина
остала је пуста башћа од јасмина
саломљен је ибрик
увело је цвијеће
пјесма о Емини, никад умријет неће

Химзо Половона је снимио пјесму и додао Севдине нове стихове.

НасљеђеУреди

Било је приједлога се ријечи Емине додају химни Босне и Херцеговине која је без текста, због повезаности са сва три конститутивна народа.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Алекса, Шантић (1902). Живаљевић, Данило А., ур. „Емина”. Коло (на језику: српски). Београд: Штампарија Петра Ћурчића. 4 (3–4): 134. 
  2. ^ Stanišić, Božidar (1. 8. 2013). „Il volto di Šantić”. Osservatorio Balcani e Caucaso (на језику: италијански). Приступљено 4. 7. 2020. »... poesia che Aleksa Šantić dedicò ad una ragazza musulmana...« 
  3. ^ Car, Ivo (20. 11. 2006). „Unuk "Lijepe Emine": Moja nena bila je uvijek vedrog duha”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 4. 7. 2020. 
  4. ^ Đugum, Aida (2. 1. 2012). „"Emina" mi je uvijek donosila sreću”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 4. 7. 2020. 
  5. ^ Copf, Andrijana (28. 5. 2010). „Dobro došla kući, lijepa Emina”. Dnevni list (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2013. Приступљено 4. 7. 2020. 
  6. ^ „Zaboravljeni junaci jednog vremena”. doznajemo. 22. 11. 2012. Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2013. Приступљено 28. 12. 2012. 
  7. ^ Kovacevic, Danijel (7. 2. 2018). „Bosnia’s National Anthem Remains Lost for Words”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 4. 7. 2020.