Википедија

Нар

Fruit-bearing deciduous shrub
За друге употребе, погледајте страницу Нар (вишезначна одредница).

Нар или мограњ (Punica granatum) је плодоносни листопадни грм из породице Lythraceae, подфамилија Punicoideae, који расте између 5 и 10 m у висину. Нар је богат симболичким и митолошким асоцијацијама у многим културама.

Нар
плод нара
Плод Punica granatum пресечен, чиме су откривени гроздови сочних семена у унутрашњости и чаша сока
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Myrtales
Породица: Lythraceae
Род: Punica
Врста:
P. granatum
Биномно име
Punica granatum
врсте

Punica granatum L.
Punica protopunica Balf.

Синоними[3]

Нар је пореклом из региона који се протеже од Ирана до северне Индије,[4] и гаји се од давнина у читавом медитеранском региону.[5][6][7] У шпанску Америку је уведен крајем 16. века, а у Калифорнију су га донели шпански насељеници 1769. године.[4] Широко се гаји широм Западне Азије и региона Кавказа, јужне Азије, централне Азије, северне и тропске Африке, сушнијих делова југоисточне Азије и Медитеранског басена.[4] Воће је типично у сезони на јужној хемисфери од марта до маја, а на северној хемисфери од септембра до фебруара.[8][9]

Ово воће је обично у сезони на северној хемисфери од октобра до фебруара,[10] а на јужној хемисфери од марта до маја. Као нетакнути саркотест или сок, нар се користи у печењу, кувању, мешавинама сокова, гарнирима за оброке, смудијима и алкохолним пићима, попут коктела и вина.

Данас се широко гаји широм региона Блиског истока и Кавказа, северне и тропске Африке, Индијског потконтинента, Централне Азије, сувљих делова југоисточне Азије и делова Средоземног басена.[4] Такође се гаји у деловима Аризоне и долини Сан Хоакин у Калифорнији.[11] У 20. и 21. веку он је постао чешће заступљен у продавницама и на тржиштима Европе и западне хемисфере.[4][11]

Опис

уреди

Грм или мало дрво које расте 5—10 m (16—33 ft) високо, нар има више бодљикавих грана и изузетно је дуговечан, а неки примерци у Француској преживе 200 година.[4] Листови P. granatum су насупротни или приближно насупротни, сјајни, уски, дугуљасти, дуги 3-7 cm и широки 2 cm. Цветови су светло црвени и пречника 3 cm (1 1⁄4 in), са три до седам латица.[4] Неке бесплодне сорте гаје се само ради цветова.

Воће, саркотеста и семе

уреди

Љуска плода нара је црвено-љубичасте боје и има два дела: спољни, тврди перикарп и унутрашњи, сунђерасти мезокарп (бели „албедо”), који обухвата унутрашњи зид плода за који је везано семе.[12] Мембране мезокарпа су организоване као несиметричне коморе које садрже семе унутар саркотесте, које нису везане за мезокарп.[12] Саркотеста је опкољена танком мембраном епидермалних ћелија семена и садржи сок.[13][14] Број семена нара може да варира од 200 до око 1.400.[15]

Ботанички гледано, јестиви плод је бобица са семеном и пулпом настао из плодника једног цвета.[13] Плод је средње величине између лимуна и грејпфрута, пречника 5–12 cm, заобљеног облика и густе црвенкасте љуске.[4]

У зрелом воћу, сок добијен компресовањем семена даје киселкасти укус због ниског pH (4,4) и високог садржаја полифенола,[16] што може проузроковати црвену неизбрисиву мрљу на тканинама.[17] Првенствено, пигментација сока од нара произилази из присуства антоцијанина и елагитанина.[16][18]

Култивација

уреди

P. granatum се гаји због воћних култура и као украсно дрвеће и грмље у парковима и баштама. Зрели примерци могу развити скулптуралне вишеструке трупове од увијене коре и препознатљив свеукупни облик. Нар је отпоран на сушу и може се гајити у сувим подручјима са медитеранском зимском климом или у летњим кишним климатским условима. У влажнијим подручјима могу бити склони пропадању корена од гљивичних болести. Нар може да толерише умерени мраз, до око −12 °C (10 °F).[19]

Kао и многе воћне врсте нар нападају лисне ваши и штитасте ваши.[20] Инсекти штеточине нара обухватају још нарског лептира Virachola isocrates и листну бубу Leptoglossus zonatus, а воћне муве и мраве привлачи необрано зрело воће.[21] Нар се лако развија из семена, али се обично размножава од 25 до 50 cm дугих резница тврдог дрвета како би се избегле генетске варијације садница. Ваздушно полегање је такође опција за размножавање, док калемљење не успева.[4]

Варијетети

уреди

P. granatum var. nana је патуљаста сорта P. granatum која се популарно сади као украсна биљка у баштама и већим контејнерима, и користи се као бонсај узорак дрвета. То би могао бити и дивљи облик различитог порекла. Нару је додељена награда за баштенске заслуге Краљевског хортикултурног друштва.[22][23]

Једина друга врста у роду Punica је Socotran pomegranate (P. protopunica), која је ендемска за Сокотрански архипелаг од четири острва смештена у Арабијском мору, од којих је највеће острво познато и као Сокотра. Та територија је део Јемена. Разликује се по томе што има ружичасто (не црвено) цвеће и мање, мање слатко воће.[24]

Производња и извоз

уреди

Водећи светски произвођачи су Индија и Кина, а следе Иран, Турска, Авганистан, САД, Ирак, Пакистан, Сирија и Шпанија.[25] Током 2019. године, Чиле, Перу, Египат, Израел, Индија и Турска испоручивали су нар на европско тржиште.[26] Чиле је био главни снабдевач тржишта Сједињених Држава, које има ограничену понуду из јужне Калифорније.[26] Кина је била самодовољна за снабдевање наром у 2019. години, док је остала тржишта јужне Азије снабдевала углавном Индија.[26] Производња и извоз нара у Јужној Африци надметали су се са пошиљкама из Јужне Америке у 2012–18, са извозним дестинацијама укључујући источну Европу, Блиски исток, Уједињено Краљевство и Русију.[27] Јужна Африка увози нар углавном из Израела.[27]

Историја

уреди
 
Нар, касна јужба династија Сонг или рана династија Јуан око 1200–1340 (Музеј уметности округа Лос Анђелес)

Нар је пореклом из региона од данашњег Ирана до северне Индије.[4] Нар се узгаја широм Блиског истока, Индије и Медитерана већ неколико миленијума, а такође се узгаја у Централној долини Калифорније и Аризони.[4][28][29] Могуће је да је нар био припитомљен још у петом миленијуму пре нове ере, пошто је био једно од првих воћака које су припитомљене у источном Медитеранском региону.[30]

Карбонизовани егзокарп плода је идентификован у нивоима из раног бронзаног доба Тел ес-Султана (Јерико) на Западној обали, као и нивоима касног бронзаног доба Хала Султан Теке на Кипру и Тиринсу.[31] Велики, суви нар пронађен је у гробници Дехутија, батлера краљице Хатшепсут у Египту. Месопотамски записи писани клинастим писмом помињу нар од средине трећег миленијума пре нове ере надаље.[32] Натопљени остаци нара идентификовани су на олупини брода Улубурун из 14. веку пре нове ере код обала Турске.[33] Остала роба на броду укључује парфем, слоновачу и златни накит, што сугерише да се нар у то време можда сматрао луксузном робом.[34] Други археолошки налази остатака нара из касног бронзаног доба пронађени су првенствено у елитним резиденцијама, што иде у прилог овом закључку.[33]

Нар је такође екстензивно узгајан у јужној Кини и југоисточној Азији, било да се првобитно ширио дуж пута свиле или су га донели поморски трговци. Кандахар је познат у Авганистану по висококвалитетним наровима.[35]

Иако није пореклом из Кореје или Јапана, нар се тамо широко узгаја и развијене су многе сорте. Широко се користи за бонсај због свог цвећа и због необично уврнуте коре коју старији примерци могу да поприме.[36] Термин „балаустин“ ((лат. balaustinus)) се такође користи за нар-црвене боје.[37]

 
Грб Шпаније са наром на дну, симболизујући краљевину Гранаду.

Шпански колонисти су касније увели ово воће на Карибе и Америку (Шпанска Америка), док је у енглеским колонијама био устаљен у мањој мери: „Немој да користиш нар негостољубиво, странац који је дошао тако далеко да ти ода почаст", написао је енглески квекер Питер Колинсон ботаничару Џону Бартраму у [Philadelphia[|Филаделфији]], 1762. године. „Посади га уз бок своје куће, причврсти га уз зид. На тај начин дивно успева код нас, лепо цвета и доноси плодове ове вреле године. Имам двадесет четири на једном дрвету... Доктор Фотергил[38][39] каже да је ово стабло најздравије за човечанство.”[40]

 
Илустрација Ота Вилхелма Томеа, 1885.

Нар је као егзотично воће унео у Енглеску прошлог века, Џон Траскант старији, али разочарање што тамо није донео плод довело је до његовог поновног увођења у америчке колоније, чак и у Нову Енглеску. Увођење је било успешно на југу: Бартрам је добио буре нарова и поморанџи од дописника из Чарлстона, Јужна Каролина, 1764. Џон Бартрам је јео „укусне“ нарове са Нобл Џонсом на плантажи Вормсло,[41] у близини Саване, Џорџија, у септембру 1765. године. Џеферсон је засадио нар у Монтичелу 1771; имао их је од Џорџа Вајта од Вилијамсбурга.[42]

Здравствене погодности нара

уреди

100 милилитара нара садржи чак 16% потребне дневне количине витамина Ц за одраслу особу и такође је добар извор пантоненске киселине, калијума и антиоксидантних полифенола. Прелиминарна научна истраживања су открила да сок од нара умањује факторе ризика од срчаних болести који могу водити артеросклерози и кардиоваскуларним болестима. Израелски научници су открили да узимање 2 унце (око 56 грама) сока од нара дневно у периоду од годину дана доводи до смањења горњег крвног притиска за око 21% и знатно појачава ток крви у срце.

Галерија

уреди
  •  
    Цвет нара пре пада латица
  •  
    Чашице нара и сушећи прашници након оплодње и опадања латица
  •  
    Настанак воћа
  •  
    Нар
  •  
    Полу-ољуштени нар
  •  
    Свеже семе нара откривено љуштењем
  •  
    Плод нара
  •  
    Свеже семе нара откривено љуштењем

Референце

уреди
  1. ^ . Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006). „Punica granatum”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2020: e.T63531A173543609. 2020. Приступљено 16. 11. 2020. 
  2. ^ „Punica granatum L., The Plant List, Version 1”. Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanical Garden. 2010. Архивирано из оригинала 11. 8. 2013. г. Приступљено 26. 6. 2015. 
  3. ^ „Punica granatum L.”. World Flora Online. The World Flora Online Consortium. 2022. Приступљено 20. 7. 2022. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Morton, J. F. (1987). „Pomegranate, Punica granatum L”. Fruits of Warm Climates. Purdue New Crops Profile. стр. 352—5. Архивирано из оригинала 2012-06-21. г. Приступљено 2012-06-14. 
  5. ^ Langley, Patricia (2000-11-04). „Why a pomegranate?”. BMJ: British Medical Journal. 321 (7269): 1153—1154. ISSN 0959-8138. PMC 1118911  . PMID 11061746. doi:10.1136/bmj.321.7269.1153. 
  6. ^ „5 things you didn't know about pomegranates | Kew”. www.kew.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-07. 
  7. ^ Sass, Lorna J. (1979-10-31). „Pomegranates: Rich In History and Taste”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-12-07. 
  8. ^ Nirmal K. Sinha; Jiwan Sidhu; Jozsef Barta; James Wu; M.Pilar Cano, ур. (20. 6. 2012). Handbook of Fruits and Fruit Processing (2 изд.). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-35263-2. OCLC 1100459240. 
  9. ^ Maria Kosseva; V.K. Joshi; P.S. Panesar, ур. (1. 11. 2016). Science and Technology of Fruit Wine Production. Academic Press. стр. 24—. ISBN 978-0-12-801034-1. OCLC 1020127413. 
  10. ^ „Pomegranate”. Department of Plant Sciences, University of California at Davis, College of Agricultural & Environmental Sciences, Davis, CA. 2014. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 29. 1. 2017. 
  11. ^ а б „Pomegranate”. California Rare Fruit Growers. Архивирано из оригинала 2012-06-19. г. Приступљено 2012-06-14. 
  12. ^ а б Stover, E.; Mercure, E. W. (2007). „The Pomegranate: A New Look at the Fruit of Paradise”. HortScience. 42 (5): 1088—1092. doi:10.21273/HORTSCI.42.5.1088  . 
  13. ^ а б Holland, D.; Hatib, K.; Bar-Ya’akov, I. (2009). „Pomegranate: Botany, Horticulture, Breeding” (PDF). Horticultural Reviews. 35: 127—191. ISBN 9780470593776. doi:10.1002/9780470593776.ch2. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  14. ^ Dahlgren, R.; Thorne, R. F. (1984). „The order Myrtales: circumscription, variation, and relationships”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 71 (3): 633—699. JSTOR 2399158. doi:10.2307/2399158. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 14. 1. 2018. 
  15. ^ „Does a larger pomegranate yield more seeds?”. AquaPhoenix. Архивирано из оригинала 4. 11. 2006. г. Приступљено 21. 9. 2006. 
  16. ^ а б Fernandes, L.; Pereira, J. A.; López Cortés, I.; Salazar, D. M.; Ramalhosa, E. C. (2015). „Physicochemical Changes and Antioxidant Activity of Juice, Skin, Pellicle and Seed of Pomegranate (cv. Mollar de Elche) at Different Stages of Ripening”. Food Technology and Biotechnology. 53 (4): 397—406. PMC 5079168  . PMID 27904374. doi:10.17113/ftb.53.04.15.3884. 
  17. ^ Jorgensen, SuzAnne; Brennand, Charlotte (јун 2005). „Pomegranates” (PDF). Utah State University, Department of Food Safety. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 9. 2014. г. Приступљено 17. 6. 2017. 
  18. ^ Gómez Caravaca, A. M.; Verardo, V.; Toselli, M.; Segura Carretero, A.; Fernández Gutiérrez, A.; Caboni, M. F. (2013). „Determination of the major phenolic compounds in pomegranate juices by HPLC−DAD−ESI-MS”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 61 (22): 5328—37. PMID 23656584. doi:10.1021/jf400684n. 
  19. ^ Ali Sarkhosh; Jeff Williamson (октобар 2018) [April 1994]. „The Pomegranate” (PDF). UF/IFAS Extension. Приступљено 2020-05-07. 
  20. ^ „БОЛЕСТИ И ШТЕТНИЦИ СМОКВЕ, НАРА И КАКИЈА” (PDF). Велеучилиште у Ријеци. стр. 28. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-15. 
  21. ^ Ingels, Chuck; et al. (2007). The Home Orchard: Growing Your Own Deciduous Fruit and Nut Trees. University of California Agriculture and Natural Resources. стр. 26. 
  22. ^ „Punica granatum var. nana”. RHS Plant Selector. Royal Horticultural Society. Архивирано из оригинала 15. 5. 2013. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  23. ^ „AGM Plants - Ornamental” (PDF). Royal Horticultural Society. март 2020. стр. 90. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-05-03. г. Приступљено 2020-05-07. 
  24. ^ „Punica granatum - the Drops of Blood from Garden of Eden”. Архивирано из оригинала 2013-01-23. г. 
  25. ^ „New UNECE standard will boost international trade in pomegranate | UNECE”. 
  26. ^ а б в „Overview: Global pomegranate market”. FreshPlaza. 13. 9. 2019. Приступљено 15. 3. 2021. 
  27. ^ а б Marinda Louw (2021). „Pomegranate production in South Africa”. South Africa Online. Приступљено 15. 3. 2021. 
  28. ^ Doijode, S. D. (2001). Seed storage of horticultural crops. New York: Food Products Press. стр. 77. ISBN 978-1-56022-883-7. 
  29. ^ George Ripley; Charles Anderson Dana (1875). The American cyclopaedia: a popular dictionary of general knowledge, Volume 13. Appleton. „... frequent reference is made to it in the Mosaic writings, and sculptured representations of the fruit are found on the ancient monuments of Egypt and in the Assyrian ruins. It is found in a truly wild state only in northern India ...” 
  30. ^ Zohary, Daniel; Hopf, Maria; Weiss, Ehud (2012). Domestication of plants in the old world: The origin and spread of domesticated plants in south-west Asia (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 114—115. ISBN 9780199549061. 
  31. ^ Still, D. W. (2006). „Pomegranate: A botanical perspective”. Ур.: Seeram, Navindra P.; Schulman, Risa N.; Heber, David. Pomegranates: ancient roots to modern medicine. CRC Press. стр. 199—2010. ISBN 978-0-8493-9812-4. 
  32. ^ Hopf, Maria; Zohary, Daniel (2000). Domestication of plants in the old world: the origin and spread of cultivated plants in West Asia, Europe, and the Nile Valley (3rd изд.). Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. стр. 171. ISBN 978-0-19-850356-9. 
  33. ^ а б Ward, Cheryl (фебруар 2003). „Pomegranates in eastern Mediterranean contexts during the Late Bronze Age”. World Archaeology. 34 (3): 529—541. JSTOR 3560202. S2CID 161775993. doi:10.1080/0043824021000026495. 
  34. ^ Ward Haldane, Cheryl (март 1990). „Shipwrecked plant remains”. The Biblical Archaeologist. 53 (1): 55—60. JSTOR 3210160. S2CID 165441573. doi:10.2307/3210160. 
  35. ^ „Pomegranate — Afghan Agriculture”. afghanag.ucdavis.edu. University of California at Davis, International Programs. 2013. Архивирано из оригинала 5. 12. 2016. г. Приступљено 2017-02-17. 
  36. ^ „History of Science: Cyclopædia, or, A universal dictionary of arts and sciences”. Digicoll.library.wisc.edu. Архивирано из оригинала 2012-04-06. г. Приступљено 2012-06-14. 
  37. ^ Osborne, Roy; Pavey, Don (2003). On Colours 1528: A Translation from Latin. Parkland, Fla: Universal Publishers. ISBN 978-1-58112-580-1. 
  38. ^ DeLacy, Margaret (октобар 2007). „Fothergill, John (1712–1780)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/9979.  (Subscription or UK public library membership required.)
  39. ^ Coats, Alice M. (1992) [1964]. „Clematis”. Garden Shrubs and their Histories. 
  40. ^ Leighton, Ann (1986). American gardens in the eighteenth century: "for use or for delight". Amherst: University of Massachusetts Press. стр. 242. ISBN 978-0-87023-531-3. 
  41. ^ „Wormsloe State Historic Site”. Georgia Department of Natural Resources. Архивирано из оригинала 9. 5. 2009. г. Приступљено 12. 9. 2008. 
  42. ^ Leighton (1986), стр. 272.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нар&oldid=28435667”