Википедија

Нар

Fruit-bearing deciduous shrub
За друге употребе, погледајте страницу Нар (вишезначна одредница).

Нар или мограњ (Punica granatum) је плодоносни листопадни грм из породице Lythraceae, подфамилија Punicoideae, који расте између 5 и 10 m у висину. Нар је богат симболичким и митолошким асоцијацијама у многим културама.

Нар
плод нара
Плод Punica granatum пресечен, чиме су откривени гроздови сочних семена у унутрашњости и чаша сока
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Myrtales
Породица: Lythraceae
Род: Punica
Врста:
P. granatum
Биномно име
Punica granatum
врсте

Punica granatum L.
Punica protopunica Balf.

Синоними[3]

Нар је пореклом из региона који се протеже од Ирана до северне Индије,[4] и гаји се од давнина у читавом медитеранском региону.[5][6][7] У шпанску Америку је уведен крајем 16. века, а у Калифорнију су га донели шпански насељеници 1769. године.[4] Широко се гаји широм Западне Азије и региона Кавказа, јужне Азије, централне Азије, северне и тропске Африке, сушнијих делова југоисточне Азије и Медитеранског басена.[4] Воће је типично у сезони на јужној хемисфери од марта до маја, а на северној хемисфери од септембра до фебруара.[8][9]

Ово воће је обично у сезони на северној хемисфери од октобра до фебруара,[10] а на јужној хемисфери од марта до маја. Као нетакнути саркотест или сок, нар се користи у печењу, кувању, мешавинама сокова, гарнирима за оброке, смудијима и алкохолним пићима, попут коктела и вина.

Данас се широко гаји широм региона Блиског истока и Кавказа, северне и тропске Африке, Индијског потконтинента, Централне Азије, сувљих делова југоисточне Азије и делова Средоземног басена.[4] Такође се гаји у деловима Аризоне и долини Сан Хоакин у Калифорнији.[11] У 20. и 21. веку он је постао чешће заступљен у продавницама и на тржиштима Европе и западне хемисфере.[4][11]

Опис

уреди

Грм или мало дрво које расте 5—10 m (16—33 ft) високо, нар има више бодљикавих грана и изузетно је дуговечан, а неки примерци у Француској преживе 200 година.[4] Листови P. granatum су насупротни или приближно насупротни, сјајни, уски, дугуљасти, дуги 3-7 cm и широки 2 cm. Цветови су светло црвени и пречника 3 cm (1 1⁄4 in), са три до седам латица.[4] Неке бесплодне сорте гаје се само ради цветова.

Воће, саркотеста и семе

уреди

Љуска плода нара је црвено-љубичасте боје и има два дела: спољни, тврди перикарп и унутрашњи, сунђерасти мезокарп (бели „албедо”), који обухвата унутрашњи зид плода за који је везано семе.[12] Мембране мезокарпа су организоване као несиметричне коморе које садрже семе унутар саркотесте, које нису везане за мезокарп.[12] Саркотеста је опкољена танком мембраном епидермалних ћелија семена и садржи сок.[13][14] Број семена нара може да варира од 200 до око 1.400.[15]

Ботанички гледано, јестиви плод је бобица са семеном и пулпом настао из плодника једног цвета.[13] Плод је средње величине између лимуна и грејпфрута, пречника 5–12 cm, заобљеног облика и густе црвенкасте љуске.[4]

У зрелом воћу, сок добијен компресовањем семена даје киселкасти укус због ниског pH (4,4) и високог садржаја полифенола,[16] што може проузроковати црвену неизбрисиву мрљу на тканинама.[17] Првенствено, пигментација сока од нара произилази из присуства антоцијанина и елагитанина.[16][18]

Култивација

уреди

P. granatum се гаји због воћних култура и као украсно дрвеће и грмље у парковима и баштама. Зрели примерци могу развити скулптуралне вишеструке трупове од увијене коре и препознатљив свеукупни облик. Нар је отпоран на сушу и може се гајити у сувим подручјима са медитеранском зимском климом или у летњим кишним климатским условима. У влажнијим подручјима могу бити склони пропадању корена од гљивичних болести. Нар може да толерише умерени мраз, до око −12 °C (10 °F).[19]

Kао и многе воћне врсте нар нападају лисне ваши и штитасте ваши.[20] Инсекти штеточине нара обухватају још нарског лептира Virachola isocrates и листну бубу Leptoglossus zonatus, а воћне муве и мраве привлачи необрано зрело воће.[21] Нар се лако развија из семена, али се обично размножава од 25 до 50 cm дугих резница тврдог дрвета како би се избегле генетске варијације садница. Ваздушно полегање је такође опција за размножавање, док калемљење не успева.[4]

Варијетети

уреди

P. granatum var. nana је патуљаста сорта P. granatum која се популарно сади као украсна биљка у баштама и већим контејнерима, и користи се као бонсај узорак дрвета. То би могао бити и дивљи облик различитог порекла. Нару је додељена награда за баштенске заслуге Краљевског хортикултурног друштва.[22][23]

Једина друга врста у роду Punica је Socotran pomegranate (P. protopunica), која је ендемска за Сокотрански архипелаг од четири острва смештена у Арабијском мору, од којих је највеће острво познато и као Сокотра. Та територија је део Јемена. Разликује се по томе што има ружичасто (не црвено) цвеће и мање, мање слатко воће.[24]

Култивари

уреди
 
Црни нар

P. granatum има више од 500 именованих култивара, али очигледно има значајну синонимију у којој је исти генотип различито именован у различитим регионима света.[12]

Неколико карактеристика између генотипова нара варира у погледу идентификације, преференција потрошача, жељене употребе и маркетинга, од којих су најважније величина плода, боја егзокарпа (у распону од жуте до љубичасте, са ружичастом и црвеном најчешће), боја омотача семена (у распону од белог до црвеног), тврдоћа семена, зрелост, садржај сока и његову киселост, слаткоћу и опорост.[12]

Производња и извоз

уреди

Водећи светски произвођачи су Индија и Кина, а следе Иран, Турска, Авганистан, САД, Ирак, Пакистан, Сирија и Шпанија.[25] Током 2019. године, Чиле, Перу, Египат, Израел, Индија и Турска испоручивали су нар на европско тржиште.[26] Чиле је био главни снабдевач тржишта Сједињених Држава, које има ограничену понуду из јужне Калифорније.[26] Кина је била самодовољна за снабдевање наром у 2019. години, док је остала тржишта јужне Азије снабдевала углавном Индија.[26] Производња и извоз нара у Јужној Африци надметали су се са пошиљкама из Јужне Америке у 2012–18, са извозним дестинацијама укључујући источну Европу, Блиски исток, Уједињено Краљевство и Русију.[27] Јужна Африка увози нар углавном из Израела.[27]

Историја

уреди
 
Нар, касна јужба династија Сонг или рана династија Јуан око 1200–1340 (Музеј уметности округа Лос Анђелес)

Нар је пореклом из региона од данашњег Ирана до северне Индије.[4] Нар се узгаја широм Блиског истока, Индије и Медитерана већ неколико миленијума, а такође се узгаја у Централној долини Калифорније и Аризони.[4][28][29] Могуће је да је нар био припитомљен још у петом миленијуму пре нове ере, пошто је био једно од првих воћака које су припитомљене у источном Медитеранском региону.[30]

Карбонизовани егзокарп плода је идентификован у нивоима из раног бронзаног доба Тел ес-Султана (Јерико) на Западној обали, као и нивоима касног бронзаног доба Хала Султан Теке на Кипру и Тиринсу.[31] Велики, суви нар пронађен је у гробници Дехутија, батлера краљице Хатшепсут у Египту. Месопотамски записи писани клинастим писмом помињу нар од средине трећег миленијума пре нове ере надаље.[32] Натопљени остаци нара идентификовани су на олупини брода Улубурун из 14. веку пре нове ере код обала Турске.[33] Остала роба на броду укључује парфем, слоновачу и златни накит, што сугерише да се нар у то време можда сматрао луксузном робом.[34] Други археолошки налази остатака нара из касног бронзаног доба пронађени су првенствено у елитним резиденцијама, што иде у прилог овом закључку.[33]

Нар је такође екстензивно узгајан у јужној Кини и југоисточној Азији, било да се првобитно ширио дуж пута свиле или су га донели поморски трговци. Кандахар је познат у Авганистану по висококвалитетним наровима.[35]

Иако није пореклом из Кореје или Јапана, нар се тамо широко узгаја и развијене су многе сорте. Широко се користи за бонсај због свог цвећа и због необично уврнуте коре коју старији примерци могу да поприме.[36] Термин „балаустин“ ((лат. balaustinus)) се такође користи за нар-црвене боје.[37]

 
Грб Шпаније са наром на дну, симболизујући краљевину Гранаду.

Шпански колонисти су касније увели ово воће на Карибе и Америку (Шпанска Америка), док је у енглеским колонијама био устаљен у мањој мери: „Немој да користиш нар негостољубиво, странац који је дошао тако далеко да ти ода почаст", написао је енглески квекер Питер Колинсон ботаничару Џону Бартраму у Филаделфији, 1762. године. „Посади га уз бок своје куће, причврсти га уз зид. На тај начин дивно успева код нас, лепо цвета и доноси плодове ове вреле године. Имам двадесет четири на једном дрвету... Доктор Фотергил[38][39] каже да је ово стабло најздравије за човечанство.”[40]

 
Илустрација Ота Вилхелма Томеа, 1885.

Нар је као егзотично воће унео у Енглеску прошлог века, Џон Траскант старији, али разочарање што тамо није донео плод довело је до његовог поновног увођења у америчке колоније, чак и у Нову Енглеску. Увођење је било успешно на југу: Бартрам је добио буре нарова и поморанџи од дописника из Чарлстона, Јужна Каролина, 1764. Џон Бартрам је јео „укусне“ нарове са Нобл Џонсом на плантажи Вормсло,[41] у близини Саване, Џорџија, у септембру 1765. године. Џеферсон је засадио нар у Монтичелу 1771; имао их је од Џорџа Вајта од Вилијамсбурга.[42]

Здравствене погодности нара

уреди

100 милилитара нара садржи чак 16% потребне дневне количине витамина Ц за одраслу особу и такође је добар извор пантоненске киселине, калијума и антиоксидантних полифенола. Прелиминарна научна истраживања су открила да сок од нара умањује факторе ризика од срчаних болести који могу водити артеросклерози и кардиоваскуларним болестима. Израелски научници су открили да узимање 2 унце (око 56 грама) сока од нара дневно у периоду од годину дана доводи до смањења горњег крвног притиска за око 21% и знатно појачава ток крви у срце.

Употреба

уреди

Кулинарска примена

уреди
 
Семе нара je јестиво сирово.
 
Тезга на којој се продаје сок од нара у Сијану, Кина.

Сок од нара може бити сладак или кисеo, али већина воћа је умереног укуса, са киселим нотама киселих елагитанина[43][44][45] садржаних у соку.[18] Сок од нара је дуго био уобичајено пиће у Европи и на Блиском истоку, а дистрибуира се широм света.[46] Сок од нара се такође користи као састојак за кување. У Сирији се сок од нара додаје како би се појачао укус неких јела као што је кибех сафарјалијех.[47][48][49][50][51]

Гренадин сируп,[52][53][54] који се обично користи у коктелу, првобитно се састојао од згуснутог и заслађеног сока од нара,[55] али је данас типично сируп направљен само од шећера и комерцијално произведених природних и вештачких арома, конзерванса и боја за храну, или користећи замену за воће (нпр. бобице).

 
Здела аше анара, иранске супе направљене са соком од нара

Пре него што је парадајз (воће Новог света) стигао на Блиски исток, сок од нара, меласа од нара[56][57] и сирће су били нашироко коришћени у многим иранским намирницама и још увек се налазе у традиционалним рецептима као што је фесенџан,[58][59][60] густи сос направљен од сока од нара и млевених ораха, обично нанесен кашиком преко патке или друге живине и пиринча, и у аше анару (супи од нара).[61][62]

Семе нара се користи као зачин познат као анар дана (од перс. anar + dana, нар + семе), највише у индијској и пакистанској кухињи. Осушено цело семе се обично може набавити на пијацама етничких Индијаца. Ове семенке се одвајају од меснате масе, суше 10-15 дана и користе као кисели агенс за припрему чатнија[63][64][65] и карија.[66][67][68] Користи се и млевена анардана, што резултира дубљим укусом јела и спречава да се семе заглави у зубима. Семе сорте дивљег нара познате као дару са Хималаја сматра се висококвалитетним извором овог зачина.

Осушене семенке нара, које се могу наћи на неким пијацама природних специјалитета, још увек садрже мало преостале воде, одржавајући природан слатки и киселкаст укус. Осушене семенке се могу користити у неколико кулинарских апликација, као што су треил микс,[69][70] гранола полуге, или као прелив за салату, јогурт или сладолед.

 
Турски јагњећи котлети са кандираним смоквама и пире кромпиром са зачинским биљем, украшени наром

У Турској се сос од нара (тур. nar ekşisi) користи као прелив за салату, за маринирање меса или једноставно за пиће. Семе нара се такође користи у салатама, а понекад и као украс за десерте као што је гулач.[71] Сируп од нара, који се назива и меласа од нара, користи се у мухамари,[72][73][74][75] печеној црвеној паприци, ораху и белом луку популарном у Сирији и Турској.[76]

У Грчкој, нар се користи у многим рецептима, укључујући коливозоуми, кремасти бујон од куване пшенице, нара и сувог грожђа, салати од махунарки са пшеницом и наром, традиционалном блискоисточном јагњећем кебабу[77][78][79] са глазуром од нара, нарско патлиџанско слатко, и авокадно-нарском сосу. Од нара се прави и ликер, а као популарна воћна посластица користи се као прелив за сладолед, конзумира се помешан са јогуртом или се маже као џем на тост.

У Мексику се семенке нара обично користе за украшавање традиционалног јела чили ен ногада,[80][81][82] у коме представља црвену боју мексичке заставе у јелу која евоцира зелену (поблано бибер), белу (ногада сос) и црвену (семенке нара) тробојку.

Друге употребе

уреди

Кожице нара могу се користити за бојење вуне и свиле у индустрији тепиха.[83]

Исхрана

уреди
Pomegranates, raw
 
Семе нара (саркотеста)
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија346 kJ (83 kcal)
18,7 g
Шећери13,67 g
Прехрамбена влакна4 g
1,17 g
1,67 g
Витамини
Тиамин (Б1)
(6%)
0,067 mg
Рибофлавин (Б2)
(4%)
0,053 mg
Ниацин (Б3)
(2%)
0,293 mg
Витамин Б5
(8%)
0,377 mg
Витамин Б6
(6%)
0,075 mg
Фолат (Б9)
(10%)
38 μg
Холин
(2%)
7,6 mg
Витамин Ц
(12%)
10,2 mg
Витамин Е
(4%)
0,6 mg
Витамин К
(16%)
16,4 μg
Минерали
Калцијум
(1%)
10 mg
Гвожђе
(2%)
0,3 mg
Магнезијум
(3%)
12 mg
Манган
(6%)
0,119 mg
Фосфор
(5%)
36 mg
Калијум
(5%)
236 mg
Натријум
(0%)
3 mg
Цинк
(4%)
0,35 mg
Остали конституенти
Вода78 g
Веза до уноса USDA базе података
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Јестиви део сировог нара је 78% вода, 19% угљени хидрати, 2% протеини и 1% масти (табела). Порција од 100 g (3,5 oz) саркотесте од нара обезбеђује 12% дневне вредности[84][85][86] (ДВ) за витамином Ц, 16% ДВ за витамином К и 10% ДВ за фолатом (табела). Семе нара је богат извор дијеталних влакана (20% ДВ) која се у потпуности налазе у јестивим семенкама.[87]

Истраживање

уреди

Фитохемикалије

уреди

Обрада

уреди

Фенолни садржај сока од нара се разграђује техникама прераде и пастеризације.[88]

Сок

уреди

Најзаступљеније фитохемикалије у соку од нара су полифеноли, укључујући хидролизујуће танине зване елагитанини који настају када се елагинска киселина и гална киселина вежу са угљеним хидратима и формирају нарске елагитанине, такође познате као пуникалагини.[18] Црвена боја сока се приписује антоцијанинима,[18] као што су делфинидин, цијанидин и гликозиди пеларгонидина.[89] Генерално, повећање пигментације сока се јавља током зрења воћа.[89]

Кора

уреди

Кора нара садржи велику количину полифенола, кондензованих танина, катехина и проделфинидина.[90][91] Већи садржај фенола у кори даје екстракте за употребу у дијететским суплементима и конзервансима за храну.[92]

Семе

уреди

Уље семенки нара садржи пуницинску киселину (65%), палмитинску киселину (5%), стеаринску киселину (2%), олеинску киселину (6%) и линолну киселину (7%).[93]

Здравствене тврдње

уреди

Упркос ограниченим подацима истраживања, произвођачи и продавци сока од нара су обилно користили резултате прелиминарних истраживања за промовисање производа.[94] У фебруару 2010. године, FDA је издала писмо упозорења[95] једном таквом произвођачу, POM Wonderful, због коришћења објављене литературе за незаконите тврдње о недоказаним ефектима против болести.[96][97][98]

У мају 2016, америчка Федерална трговинска комисија[99][100][101] је објавила да POM Wonderful не може да наводи здравствене тврдње у свом оглашавању, након чега је уследила одлука Врховног суда САД којом је одбијен захтев компаније да преиспита судску пресуду, подржавајући одлуку FTC-а.[102][103]

Симболизам

уреди

Древни Египат

уреди

Стари Египћани су сматрали нар симболом просперитета и амбиције. Помињали су га семитским називима јнхм или нхм.[104] Према Еберсовом папирусу, једном од најстаријих медицинских списа из око 1500. године пре нове ере, Египћани су користили нар за лечење пантљичаре и других инфекција.[105]

Античка и модерна Грчка

уреди
 
Бронзани новац из Сидеа, Памфилија, Турска, 350–300. п. н. е.: аверс: попрсје Атене са коринтским шлемом са грбом десно; реверс: плод нара

Нар је приказан на кованицама из Сидеа, јер је Сиде био назив за нар на локалном језику, што је и име града.[106][107][108][109][110] Древни грчки град Сиде налазио се у Памфилији, некадашњој области на јужној медитеранској обали Мале Азије (данашња провинција Анталија, Турска).[111]

Грци су били упознати са воћем дуго пре него што је унето у Рим преко Картагине, и оно се појављује у бројним митовима и уметничким делима.[112] У старогрчкој митологији, нар је био познат као „плод мртвих“, а веровало се да је настао из Адонисове крви.[105][113]

 
Стабло нара у Фири, Санторини (Тира), Грчка

Мит о Персефони, богињи подземног света, уочљиво истиче њену конзумацију семенки нара, због чега сваке године проведе одређени број месеци у подземном свету. Број семнки, а самим тим и месеци варирају. Током месеци док Персефона седи на престолу подземног света поред свог мужа Хада, њена мајка Деметра је туговала и више није давала плодност земљи. Ово је било древно грчко објашњење за годишња доба.[114]

Према Карлу А. П. Руку и Дени Стејплсу, коморни нар је такође сурогат за наркотичку капсулу мака, са својим упоредивим обликом и унутрашњошћу коморе.[115]

У једном другом грчком миту, девојка по имену Сиде („нар“) убила се на гробу своје мајке како би избегла силовање од стране сопственог оца Иктина. Њена крв се претворила у стабло нара.[116]

У петом веку пре нове ере, Поликлет је узео слоновачу и злато да би у свом храму извајао аргоску Херу која седи. У једној руци је држала скиптар, а у другој понудила нар, као „краљевску куглу“.[117] „О нару не смем ништа да кажем“, шапутао је путник Паусанија у другом веку, „јер је његова прича донекле света мистерија.“[117] Нар има чашицу у облику круне. У јеврејској традицији, на њу се гледало као на оригинални „дизајн“ праве круне.[118]

Унутар Херајиона на ушћу реке Селе, близу Пестума, Велика Грчка, налази се капела посвећена Мадони дел Гранато, „Госпи од нара“, „која због свог епитета и атрибута нара мора бити Хришћански наследник старогрчке богиње Хере“, примећује ескаватор Херејона са Самоса, Хелмут Кирилеис.[119]

У модерним временима, нар још увек има снажно симболичко значење за Грке. Приликом куповине новог дома уобичајено је да гост у кући донесе као први поклон нар, који се ставља испод иконостаса куће (кућног олтара), као симбол обиља, плодности и среће. Када Грци обележавају помен својих мртвих, као приносе праве кољиво, која се састоји од куваног жита, помешаног са шећером и украшеног наром. Украси од нара за дом су веома чести у Грчкој и продају се у већини продавница кућне робе.[120]

Древни Израел и јудаизам

уреди
Види још: Римон

Хебрејска Библија

уреди

Неки јеврејски научници верују да је нар био забрањено воће у Рајском врту.[121]

Нар је био познат у Древном Израелу као плод који су извиђачи доносили Мојсију да покажу плодност „Обећане земље“.[122] Књига Изласка[123] описује меил („одежду Ефода”) коју је носио јеврејски првосвештеник тако да има нар извезен на порубу, наизменично са златним звонима, која су се могла чути док је првосвештеник улазио и излазио из Светиње над светињама. Према Књигама о краљевима,[124] капители двају стубова (Јакин и Боаз) који су стајали испред Соломоновог храма у Јерусалиму били су урезани наровима. Сматра се да је Соломон дизајнирао своју круну на основу „круне“ (чашице) нара.[118]

Нар је једна од седам врста (хебрејски: שבעת המינים, Shiv'at Ha-Minim) воћа и житарица набројаних у Хебрејској Библији (Deuteronomy 8:8) као посебни производи земље Израела, а нар се помињу и у Соломоновим песмама шест пута[125] и присутан је овај конкретан цитат: „Твоје су усне као скерлетна нит, а твој говор је лепушкаст: слепоочнице су твоје као парче нара у твојим праменовима.“ (Song of Solomon 4:3).

Историјска и традиционална употреба

уреди
 
Гранчица нара (десно) приказана на сребрном шекелу Велике јеврејске побуне (66–73 н.е.), са натписом „Свети Јерусалим“ на палеохебрејском писму.

Нар се појавио на древним новчићима Јудеје, погледајте кованице Хасмонеја, Херодијана и Прве јеврејске побуне.

 
Јеврејски украси Торе у облику нара

Дршке свитака Торе, када се не користе, понекад су прекривене украсним сребрним глобусима сличним по облику нар (Тора римоним).[126]

 
Девојка са наром, Вилијам-Адолф Бугеро, 1875. године

Конзумирање нара на Рош Хашану, јеврејску Нову годину, традиционално је јер са својим бројним семенкама симболизује плодност.[121]

Талмуд и Кабала

уреди

За нар се каже да има 613 семенки које представљају 613 заповести Торе,[125] али је то погрешно схватање. За ову тврдњу нема јасног извора, иако се у Талмуду користи као метафора за бројна добра дела.[127]

У европским хришћанским мотивима

уреди
 
Детаљ из Ботичелијеве Мадоне од нара око 1487. године

У најранијој непобитној појави Христа у мозаику, подном мозаику из четвртог века из Хинтон Сент Мери у Дорсету, који се сада налази у Британском музеју, Христова биста и чи ро су окружени наровима.[128] Нар је и даље мотив који се често налази у хришћанској верској декорацији. Често су нареви уткани у тканину одежди и литургијских завеса или су уткане у металне радове. Нар се појављује на многим религиозним сликама попут радова Сандра Ботичелија и Леонарда да Винчија, често у рукама Девице Марије или малог Исуса. Плод, сломљен или распрснут, симбол је пуноће Исусовог страдања и васкрсења.[121]

У исламу

уреди

Поглавље 55 Курана помиње нар као „услугу“ међу многима које се нуде онима који се покоравају „Господару“ у „два врта“.[129]

Јерменија

уреди
 
Статуа нара у Јеревану, Јерменија.

Нар је једно од главних воћа у јерменској култури (поред кајсија и грожђа). Његов сок се користи уз јерменску храну и вино. Нар је симбол у Јерменији, који представља плодност, обиље и брак.[130] Такође је полурелигијска икона. На пример, воће је играло саставну улогу у свадбеном обичају који се широко практиковао у древној Јерменији; невеста је добијала плод нара, који је бацила на зид и разбила га на комаде. Расута зрна нара осигуравала су невести будућу децу.[131]

Боја нара, филм редитеља Сергеја Парајанова, је биографија јерменског ашуга Сајат-Нове (Краља песме) која покушава да визуелно и поетски, а не дословно, открије песников живот.[132]

Азербејџан

уреди
Главни чланак: Гојчајски нарски фестивал

Сваке јесени у граду Гојчај одржава се Гојчајски фестивал нара.[133]

Кина

уреди

Унесен у Кину током династије Хан (206. п. н. е. – 220. године нове ере), нар (), у старија времена, сматран је амблемом плодности и бројног потомства. Слике зрелог воћа са семенкама које пуцају често су биле окачене у домовима како би дале плодност и благословиле стан бројним потомством, што је важан аспект традиционалне кинеске културе.[134]

У модерно доба, Си Ђинпинг је користио нар да симболизује националну кохезију и етничко јединство, позивајући кинеско становништво да се „држи заједно као семенке нара“.[135]

Индија

уреди

У неким хиндуистичким традицијама, нар (санскрит: dāḍima[136]) симболизује просперитет и плодност, и повезан је и са Буми (богиња земље) и Ганеша (оним који воли воће са много семена).[137][138]

Иран

уреди

На персијском, нар је познат као anar. На рељефу из Персеполиса, Дарије Велики држи цвет нара са два пупољка. Овај ахеменидски краљ прима представнике свих подређених земаља Великог Ирана, док у руци држи велики цвет у знак мира и пријатељства.

Нар је симбол плодности, благослова и наклоности у иранском веровању. Нар је свет у зороастријској религији и Зороастријанци су га користили у својим верским ритуалима. Жута боја прашника нара симболизује сунце и светлост.

Курдска култура

уреди

Нар је важно воће и симбол у курдској култури. Прихваћен је као симбол обиља и свети плод древних курдских религија. Нар се користи као симбол обиља на курдским ћилимима.[139]

Галерија

уреди
  •  
    Цвет нара пре пада латица
  •  
    Чашице нара и сушећи прашници након оплодње и опадања латица
  •  
    Настанак воћа
  •  
    Нар
  •  
    Полу-ољуштени нар
  •  
    Свеже семе нара откривено љуштењем
  •  
    Плод нара
  •  
    Свеже семе нара откривено љуштењем

Референце

уреди
  1. ^ . Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006). „Punica granatum”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2020: e.T63531A173543609. 2020. Приступљено 16. 11. 2020. 
  2. ^ „Punica granatum L., The Plant List, Version 1”. Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanical Garden. 2010. Архивирано из оригинала 11. 8. 2013. г. Приступљено 26. 6. 2015. 
  3. ^ „Punica granatum L.”. World Flora Online. The World Flora Online Consortium. 2022. Приступљено 20. 7. 2022. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Morton, J. F. (1987). „Pomegranate, Punica granatum L”. Fruits of Warm Climates. Purdue New Crops Profile. стр. 352—5. Архивирано из оригинала 2012-06-21. г. Приступљено 2012-06-14. 
  5. ^ Langley, Patricia (2000-11-04). „Why a pomegranate?”. BMJ: British Medical Journal. 321 (7269): 1153—1154. ISSN 0959-8138. PMC 1118911  . PMID 11061746. doi:10.1136/bmj.321.7269.1153. 
  6. ^ „5 things you didn't know about pomegranates | Kew”. www.kew.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-07. 
  7. ^ Sass, Lorna J. (1979-10-31). „Pomegranates: Rich In History and Taste”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-12-07. 
  8. ^ Nirmal K. Sinha; Jiwan Sidhu; Jozsef Barta; James Wu; M.Pilar Cano, ур. (20. 6. 2012). Handbook of Fruits and Fruit Processing (2 изд.). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-35263-2. OCLC 1100459240. 
  9. ^ Maria Kosseva; V.K. Joshi; P.S. Panesar, ур. (1. 11. 2016). Science and Technology of Fruit Wine Production. Academic Press. стр. 24—. ISBN 978-0-12-801034-1. OCLC 1020127413. 
  10. ^ „Pomegranate”. Department of Plant Sciences, University of California at Davis, College of Agricultural & Environmental Sciences, Davis, CA. 2014. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 29. 1. 2017. 
  11. ^ а б „Pomegranate”. California Rare Fruit Growers. Архивирано из оригинала 2012-06-19. г. Приступљено 2012-06-14. 
  12. ^ а б в г Stover, E.; Mercure, E. W. (2007). „The Pomegranate: A New Look at the Fruit of Paradise”. HortScience. 42 (5): 1088—1092. doi:10.21273/HORTSCI.42.5.1088  . 
  13. ^ а б Holland, D.; Hatib, K.; Bar-Ya’akov, I. (2009). „Pomegranate: Botany, Horticulture, Breeding” (PDF). Horticultural Reviews. 35: 127—191. ISBN 9780470593776. doi:10.1002/9780470593776.ch2. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 19. 11. 2017. 
  14. ^ Dahlgren, R.; Thorne, R. F. (1984). „The order Myrtales: circumscription, variation, and relationships”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 71 (3): 633—699. JSTOR 2399158. doi:10.2307/2399158. Архивирано из оригинала 12. 10. 2018. г. Приступљено 14. 1. 2018. 
  15. ^ „Does a larger pomegranate yield more seeds?”. AquaPhoenix. Архивирано из оригинала 4. 11. 2006. г. Приступљено 21. 9. 2006. 
  16. ^ а б Fernandes, L.; Pereira, J. A.; López Cortés, I.; Salazar, D. M.; Ramalhosa, E. C. (2015). „Physicochemical Changes and Antioxidant Activity of Juice, Skin, Pellicle and Seed of Pomegranate (cv. Mollar de Elche) at Different Stages of Ripening”. Food Technology and Biotechnology. 53 (4): 397—406. PMC 5079168  . PMID 27904374. doi:10.17113/ftb.53.04.15.3884. 
  17. ^ Jorgensen, SuzAnne; Brennand, Charlotte (јун 2005). „Pomegranates” (PDF). Utah State University, Department of Food Safety. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 9. 2014. г. Приступљено 17. 6. 2017. 
  18. ^ а б в г Gómez Caravaca, A. M.; Verardo, V.; Toselli, M.; Segura Carretero, A.; Fernández Gutiérrez, A.; Caboni, M. F. (2013). „Determination of the major phenolic compounds in pomegranate juices by HPLC−DAD−ESI-MS”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 61 (22): 5328—37. PMID 23656584. doi:10.1021/jf400684n. 
  19. ^ Ali Sarkhosh; Jeff Williamson (октобар 2018) [April 1994]. „The Pomegranate” (PDF). UF/IFAS Extension. Приступљено 2020-05-07. 
  20. ^ „БОЛЕСТИ И ШТЕТНИЦИ СМОКВЕ, НАРА И КАКИЈА” (PDF). Велеучилиште у Ријеци. стр. 28. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-15. 
  21. ^ Ingels, Chuck; et al. (2007). The Home Orchard: Growing Your Own Deciduous Fruit and Nut Trees. University of California Agriculture and Natural Resources. стр. 26. 
  22. ^ „Punica granatum var. nana”. RHS Plant Selector. Royal Horticultural Society. Архивирано из оригинала 15. 5. 2013. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  23. ^ „AGM Plants - Ornamental” (PDF). Royal Horticultural Society. март 2020. стр. 90. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-05-03. г. Приступљено 2020-05-07. 
  24. ^ „Punica granatum - the Drops of Blood from Garden of Eden”. Архивирано из оригинала 2013-01-23. г. 
  25. ^ „New UNECE standard will boost international trade in pomegranate | UNECE”. 
  26. ^ а б в „Overview: Global pomegranate market”. FreshPlaza. 13. 9. 2019. Приступљено 15. 3. 2021. 
  27. ^ а б Marinda Louw (2021). „Pomegranate production in South Africa”. South Africa Online. Приступљено 15. 3. 2021. 
  28. ^ Doijode, S. D. (2001). Seed storage of horticultural crops. New York: Food Products Press. стр. 77. ISBN 978-1-56022-883-7. 
  29. ^ George Ripley; Charles Anderson Dana (1875). The American cyclopaedia: a popular dictionary of general knowledge, Volume 13. Appleton. „... frequent reference is made to it in the Mosaic writings, and sculptured representations of the fruit are found on the ancient monuments of Egypt and in the Assyrian ruins. It is found in a truly wild state only in northern India ...” 
  30. ^ Zohary, Daniel; Hopf, Maria; Weiss, Ehud (2012). Domestication of plants in the old world: The origin and spread of domesticated plants in south-west Asia (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 114—115. ISBN 9780199549061. 
  31. ^ Still, D. W. (2006). „Pomegranate: A botanical perspective”. Ур.: Seeram, Navindra P.; Schulman, Risa N.; Heber, David. Pomegranates: ancient roots to modern medicine. CRC Press. стр. 199—2010. ISBN 978-0-8493-9812-4. 
  32. ^ Hopf, Maria; Zohary, Daniel (2000). Domestication of plants in the old world: the origin and spread of cultivated plants in West Asia, Europe, and the Nile Valley (3rd изд.). Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. стр. 171. ISBN 978-0-19-850356-9. 
  33. ^ а б Ward, Cheryl (фебруар 2003). „Pomegranates in eastern Mediterranean contexts during the Late Bronze Age”. World Archaeology. 34 (3): 529—541. JSTOR 3560202. S2CID 161775993. doi:10.1080/0043824021000026495. 
  34. ^ Ward Haldane, Cheryl (март 1990). „Shipwrecked plant remains”. The Biblical Archaeologist. 53 (1): 55—60. JSTOR 3210160. S2CID 165441573. doi:10.2307/3210160. 
  35. ^ „Pomegranate — Afghan Agriculture”. afghanag.ucdavis.edu. University of California at Davis, International Programs. 2013. Архивирано из оригинала 5. 12. 2016. г. Приступљено 2017-02-17. 
  36. ^ „History of Science: Cyclopædia, or, A universal dictionary of arts and sciences”. Digicoll.library.wisc.edu. Архивирано из оригинала 2012-04-06. г. Приступљено 2012-06-14. 
  37. ^ Osborne, Roy; Pavey, Don (2003). On Colours 1528: A Translation from Latin. Parkland, Fla: Universal Publishers. ISBN 978-1-58112-580-1. 
  38. ^ DeLacy, Margaret (октобар 2007). „Fothergill, John (1712–1780)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/9979.  (Subscription or UK public library membership required.)
  39. ^ Coats, Alice M. (1992) [1964]. „Clematis”. Garden Shrubs and their Histories. 
  40. ^ Leighton, Ann (1986). American gardens in the eighteenth century: "for use or for delight". Amherst: University of Massachusetts Press. стр. 242. ISBN 978-0-87023-531-3. 
  41. ^ „Wormsloe State Historic Site”. Georgia Department of Natural Resources. Архивирано из оригинала 9. 5. 2009. г. Приступљено 12. 9. 2008. 
  42. ^ Leighton (1986), стр. 272.
  43. ^ Landete, J.M. (2011). „Ellagitannins, ellagic acid and their derived metabolites: A review about source, metabolism, functions and health”. Food Research International. 44 (5): 1150—1160. doi:10.1016/j.foodres.2011.04.027. 
  44. ^ Yoshida, Takashi (2010). „Structural Features and Biological Properties of Ellagitannins in Some Plant Families of the Order Myrtales”. International Journal of Molecular Sciences. 11 (1): 79—106. PMC 2820991  . PMID 20162003. doi:10.3390/ijms11010079  . 
  45. ^ Gómez-Caravaca, A. M.; Verardo, V; Toselli, M; Segura-Carretero, A; Fernández-Gutiérrez, A; Caboni, M. F. (2013). „Determination of the major phenolic compounds in pomegranate juices by HPLC−DAD−ESI-MS”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 61 (22): 5328—37. PMID 23656584. doi:10.1021/jf400684n. 
  46. ^ Tundel, Nikki (2007-04-20). „The pomegranate hits the peak of popularity”. Minnesota Public Radio. Архивирано из оригинала 2014-11-29. г. 
  47. ^ „Kubbah safarjalīyah | Traditional Meat Soup From Aleppo | TasteAtlas”. www.tasteatlas.com. Приступљено 2023-07-08. 
  48. ^ The Comparative Encyclopedia of Aleppo. 
  49. ^ Amos, Deborah (5. 1. 2010). „Food Lovers Discover The Joys Of Aleppo”. NPR News. 
  50. ^ „The Syrian Academy of Gastronomy”. gastrosyr.com. Приступљено 2023-06-27. 
  51. ^ „To Aleppo With Love – Kibbeh Bi-Safarjaliyeh”. Orange Blossom Water (на језику: енглески). 2015-04-04. Приступљено 2023-06-27. 
  52. ^ „Rose's Grenadine Product Facts”. Keurig - Dr. Pepper. Приступљено 17. 5. 2024. 
  53. ^ Fodor's Barbados, St. Lucia, St. Vincent, the Grenadines & Grenada. Fodor's Travel. 28. 12. 2010. ISBN 9780307928030 — преко Google Books. 
  54. ^ „Grenadines Island Group (Grenada)”. UNESCO World Heritage Centre. 
  55. ^ Favre, Joseph (1905). Dictionnaire Universel de Cuisine Pratique: Encyclopédie Illustrée D'Hygiène Alimentaire (на језику: француски). Paris. стр. 1088. 
  56. ^ „Narsharab, country's delicious pomegranate sauce”. Azerbaijan State News Agency (на језику: енглески). 2019-07-04. Приступљено 2019-07-04. 
  57. ^ Ministry of Culture and Tourism Republic of Azerbaijan (2013). Kerimli T; Kerimov E; Ramazanova A, ур. Azerbaijani Cuisine (A Collection of Recipes of Azerbaijani Meals, Snacks and Drinks) (PDF). Baku: «INDIGO» print house. стр. 131. ISBN 978-9952-486-00-1. 
  58. ^ „Fesenjoon is one of the best Persian food”. Tehran Times (на језику: енглески). 2020-01-14. Приступљено 2024-06-11. 
  59. ^ Anderson, E.N. (30. 4. 2018). Asian Cuisines: Food Culture from East Asia to Turkey and Afghanistan. Berkshire Publishing Group. стр. 99. ISBN 9781614728467. 
  60. ^ Amanat, Abbas; Vejdan, Farzin, ур. (2012). Iran Facing Others: Identity Boundaries in a Historical Perspective. Palgrave Macmillan. 
  61. ^ Burke, Andrew (15. 7. 2008). Iran. Lonely Planet. стр. 82. ISBN 978-1-74104-293-1. Приступљено 2010-11-29. „The anar (pomegranate) is native to the region around Iran and is eaten fresh and incorporated in a range of Persian dishes most famously in fesenjun, but also in ash-e-anar (pomegranate soup) and in rich red ab anar (pomegranate juice).” 
  62. ^ „Ash-e Anar”. Internetserver.com. Архивирано из оригинала 2012-02-11. г. Приступљено 2012-06-14. 
  63. ^ „Onam special: Here's what a traditional Onam sadhya consists of”. The Indian Express. 2016-09-13. Приступљено 2016-09-13. 
  64. ^ „Pirandai Thuvayal”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 27. 10. 2017. 
  65. ^ Padhu (20. 6. 2012). „Peerkangai Thogayal-Ridge Gourd Chutney (thuvayal) Recipe”. Приступљено 27. 10. 2017. 
  66. ^ „Curry”. Encyclopædia Britannica. 31. 5. 2024. Приступљено 25. 7. 2024. 
  67. ^ „Fresh Curry Leaves Add a Touch of India”. NPR. 28. 9. 2011. Архивирано из оригинала 11. 4. 2018. г. Приступљено 6. 4. 2018. 
  68. ^ Raghavan, S. (2007). Handbook of Spices, Seasonings and Flavourings. CRC Press. стр. 302. ISBN 978-0-8493-2842-8. 
  69. ^ Kephart, Horace (1916). The Book of Camping and Woodcraft. The Macmillan Company. стр. 196. „A handful each of shelled nuts and raisins, with a cake of sweet chocolate, will carry a man far on the trail, or when he has lost it.” 
  70. ^ Harper, Laura; Mudd, Tony; Whitfield, Paul (2002). Rough guide to New Zealand. Rough Guides. стр. 1023. ISBN 1-85828-896-7 — преко Google Books. 
  71. ^ Akgün, Müge (2006-09-22). „Güllaç, a dainty and light dessert”. Turkish Daily News. Istanbul: DYH. Архивирано из оригинала 2008-05-23. г. Приступљено 2007-12-26. 
  72. ^ Wright, Clifford (2003). The Little Foods of the Mediterranean: 500 Fabulous Recipes for Antipasti, Tapas, Hors D'Oeuvre, Meze, and More. Harvard Common Press. стр. 59. ISBN 9781558322271. „Arabs will reflexively tell you that the famous muḥammara comes from Aleppo.” 
  73. ^ Cornell, Kari; Turkoglu, Nurcay (2004). Cooking the Turkish Way: Culturally Authentic Foods Including Low-fat and Vegetarian Recipes. ISBN 9780822521730. 
  74. ^ Heather Arndt Anderson (2016). Chillies: A Global History. Reaktion Books. ISBN 9781780236827. 
  75. ^ „Nefis acuka tarifi”. Milliyet.com.tr. 
  76. ^ Malouf, Greg and Lucy (2006). Saha. Australia: Hardie Grant Books. стр. 46. ISBN 978-0-7946-0490-5. 
  77. ^ Marks, Gil (2010-11-17). Encyclopedia of Jewish Food (на језику: енглески). HMH. ISBN 978-0-544-18631-6. „The Persian term was adopted by medieval Arabs and Turks as kebab” 
  78. ^ „kebab – definition of kebab in English”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 3. 8. 2017. г. Приступљено 3. 8. 2017. 
  79. ^ Akin, Engin (6. 10. 2015). Essential Turkish Cuisine. Abrams. ISBN 9781613128718 — преко Google Books. 
  80. ^ Martinez, Rick A. (9. 9. 2019). „Sweet, Salty, Sour, and Part of Mexico's Soul: Chiles en nogada — stuffed poblano peppers topped with a creamy walnut sauce and pomegranate seeds — makes a brief but grand appearance every September for the country's Independence Day.”. New York Times. Приступљено 13. 9. 2022. 
  81. ^ Graber, Karen Hursh (1. 1. 2006). „Pomegranates: September's Gift To Mexican Cuisine”. MexConnect. Приступљено 2. 2. 2012. 
  82. ^ Graber, Karen Hursh (1998). Take This Chile and Stuff It: Authentic Chile Relleno Recipes. American Traveler Press. стр. 26—27. ISBN 9781885590398. 
  83. ^ „Pomegranate Festival kicks off in Tehran”. en.tehran.ir. Архивирано из оригинала 19. 11. 2017. г. Приступљено 9. 5. 2017. 
  84. ^ „Nutrition labelling – Table of daily values”. Health Canada, Government of Canada. 20. 10. 2022. Приступљено 20. 3. 2024. 
  85. ^ „Daily Value on the Nutrition and Supplement Facts Labels”. US Food and Drug Administration. 5. 3. 2024. Приступљено 20. 3. 2024. 
  86. ^ „Nutrient content claims for 'good source', 'high', 'more', and 'high potency', Specific Requirements for Nutrient Content Claims. Food Labeling, Code of Federal Regulations, Title 21, Chapter I, Subchapter B, Part 101, Subpart D, Section 101.54”. Food and Drug Administration. 1. 4. 2017. Приступљено 25. 8. 2018. 
  87. ^ „Nutrition data for raw pomegranate per 100 grams”. NutritionData.com, Conde Nast; USDA FoodData Central. 1. 4. 2019. Архивирано из оригинала 30. 3. 2013. г. Приступљено 20. 4. 2013. , NutritionData.com
  88. ^ Alper, N; Bahceci, KS; Acar, J (2005). „Influence of processing and pasteurization on color values and total phenolic compounds of pomegranate juice”. Journal of Food Processing and Preservation. 29 (5–6): 357—368. ISSN 0145-8892. doi:10.1111/j.1745-4549.2005.00033.x. 
  89. ^ а б Hernández F, Melgarejo P, Tomás-Barberán FA, Artés F (1999). „Evolution of juice anthocyanins during ripening of new selected pomegranate (Punica granatum) clones”. European Food Research and Technology. 210 (1): 39—42. S2CID 16524540. doi:10.1007/s002170050529. 
  90. ^ Nasr, C. Ben (1996). „Quantitative determination of the polyphenolic content of pomegranate peel”. Zeitschrift für Lebensmittel-Untersuchung und Forschung. 203 (4): 374—378. PMID 9123975. S2CID 19333250. doi:10.1007/BF01231077. 
  91. ^ Plumb GW, De Pascual-Teresa S, Santos-Buelga C, Rivas-Gonzalo JC, Williamson G (2002). „Antioxidant properties of gallocatechin and prodelphinidins from pomegranate peel”. Redox Rep. 7 (41): 41—6. PMID 11981454. S2CID 19815992. doi:10.1179/135100002125000172. hdl:10261/97986. 
  92. ^ Li, Y.; Guo, C.; Yang, J.; Wei, J.; Xu, J.; Cheng, S. (2006). „Evaluation of antioxidant properties of pomegranate peel extract in comparison with pomegranate pulp extract”. Food Chemistry. 96 (2): 254—260. doi:10.1016/j.foodchem.2005.02.033. 
  93. ^ Schubert, Shay Yehoshua; Lansky, Ephraim Philip; Neeman, Ishak (јул 1999). „Antioxidant and eicosanoid enzyme inhibition properties of pomegranate seed oil and fermented juice flavonoids”. Journal of Ethnopharmacology. 66 (1): 11—17. PMID 10432202. doi:10.1016/S0378-8741(98)00222-0. 
  94. ^ „Pomegranate: superfood or fad?”. UK National Health Service (NHS). 26. 4. 2018. Архивирано из оригинала 2016-03-28. г. 
  95. ^ FDA: Regulatory Procedures Manual, "Exhibit 4-1 Procedures for Clearing FDA Warning Letters and Untitled Letters" Accessed 6 July 2010.
  96. ^ „Pom Wonderful Warning Letter”. U.S. Food and Drug Administration. Архивирано из оригинала 2011-04-24. г. Приступљено 2011-03-24. 
  97. ^ „Understanding Front-of-Package Violations: Why Warning Letters Are Sent to Industry”. Food and Drug Administration. Архивирано из оригинала 2011-03-19. г. Приступљено 2011-03-24. 
  98. ^ Starling S (3. 3. 2010). „FDA says Pom Wonderful antioxidant claims not so wonderful”. NutraIngredients.com. Приступљено 6. 3. 2010. 
  99. ^ „Ten Years of the Best Places to Work in the Federal Government® Rankings” (PDF). bestplacestowork.org. 
  100. ^ „Federal Trade Commission: A History”. Ftc.gov. 18. 1. 2012. Приступљено 14. 8. 2012. 
  101. ^ Van Loo, Rory (2019-10-01). „The Missing Regulatory State: Monitoring Businesses in an Age of Surveillance”. Vanderbilt Law Review. 72 (5): 1563. 
  102. ^ „Statement of FTC Chairwoman Edith Ramirez Regarding Supreme Court's Decision Not to Review POM Wonderful Case”. Bureau of Consumer Protection, US Federal Trade Commission. 2. 5. 2016. Архивирано из оригинала 18. 5. 2017. г. Приступљено 18. 7. 2017. „I am pleased that the POM Wonderful case has been brought to a successful conclusion. The outcome of this case makes clear that companies like POM making serious health claims about food and nutritional supplement products must have rigorous scientific evidence to back them up. Consumers deserve no less.” 
  103. ^ Sorvino, Chloe (2. 5. 2016). „The Verdict: POM Wonderful Misled Its Customers, A Blow To Its Billionaire Owners”. Forbes. Архивирано из оригинала 18. 5. 2017. г. Приступљено 18. 7. 2017. 
  104. ^ „Pomegranate”. reshafim.org.il. Архивирано из оригинала 25. 2. 2016. г. Приступљено 2017-10-21. 
  105. ^ а б Jayaprakasha, G. K.; Negi, P.S.; Jena, B.S. (2006). „Antimicrobial activities of pomegranate”. Ур.: Seeram, Navindra P.; Schulman, Risa N.; Heber, David. Pomegranates: ancient roots to modern medicine. CRC Press. стр. 168. ISBN 978-0-8493-9812-4. 
  106. ^ Turkish Odyssey Perge-Aspendus-Side-Alanya Архивирано 2006-11-14 на сајту Wayback Machine "Side was founded by Aeolians of the Aegean region. The history of the town extends back to the 7C BC. "Side" meant "pomegranate" in the local language. Until the Roman Imperial period, pomegranate was the symbol used on the coins of Side. "
  107. ^ „Greek SIDE (Pamphylia) AE13. EF-. 1st century BC. Athena - Pomegranate.”. MA-Shops (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 3. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023. 
  108. ^ „PAMPHYLIA, SIDE. AR Stater, circa 460-410 BC. Pomegranate / Athena”. VCoins (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 1. 3. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023. 
  109. ^ „Numismatica Ars Classica - Auction 96 Lot 1114”. NumisBids.com. Архивирано из оригинала 1. 3. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023. „Pamphylia, Side. Stater, circa 460-430 BC, ...Pomegranate within guilloche border. Rev. Head of Athena r., wearing Corinthian helmet, hair in queue. All within incuse square.” 
  110. ^
  111. ^ Sear, David R. (1978). Greek coins and their values. London: Seaby. ISBN 978-0-900652-46-2. 
  112. ^ Hodgson, Robert Williard (1917). The pomegranate; Issue 276 of Bulletin. California Agricultural Experiment Station. стр. 165. Архивирано из оригинала 2016-05-03. г. 
  113. ^ Graves, Robert (1992). The Greek Myths. Penguin Books. стр. 95. ISBN 978-0-14-017199-0. 
  114. ^ Ovid. Metamorphoses. V. стр. 385—571. 
  115. ^ Staples, Danny; Ruck, Carl A. P. (1994). The world of classical myth: gods and goddesses, heroines and heroes. Durham, N.C.: Carolina Academic Press. ISBN 978-0-89089-575-7. 
  116. ^ Forbes Irving, Paul M. C. (1990). Metamorphosis in Greek Myths. Clarendon Press. стр. 242—243. ISBN 0-19-814730-9. 
  117. ^ а б „Pausanias, Description of Greece”. 2,17,4. Loeb Classical Library. Архивирано из оригинала 3. 12. 2011. г. Приступљено 30. 11. 2011. 
  118. ^ а б Parashat Tetzaveh Архивирано 2006-08-22 на сајту Wayback Machine, Commentary by Peninnah Schram, Congregation B'nai Jeshurun, New York
  119. ^ Kyrieleis, Helmut. "The Heraion at Samos" in Greek Sanctuaries: New Approaches, Nanno Marinatos and Robin Hägg, eds. 1993, p. 143.
  120. ^ Christmas Traditions in Greece by folklorist Thornton B. Edwards
  121. ^ а б в "A Pomegranate for All Religions" Архивирано 2008-05-21 на сајту Wayback Machine by Nancy Haught, Religious News Service
  122. ^ Why Hebrew Goes from Right to Left: 201 Things You Never Knew about Judaism, Ronald H. Isaacs (Newark, 2008), page 129
  123. ^ 28:33–34
  124. ^ 7:13–22
  125. ^ а б Seeram, Navindra P. (2006). Pomegranates: Ancient Roots to Modern Medicine. CRC Press. ISBN 9781420009866. 
  126. ^ Mobley, Beth (2009). „Ceremonial Objects from the Collection of Rabbi David A. Whiman”. Digital Commons @ Touro Law Center. Приступљено 6. 2. 2024. 
  127. ^ „What's the Truth about... Pomegranate Seeds?”. Ou.org. 5. 6. 2008. Архивирано из оригинала 11. 9. 2012. г. Приступљено 2012-06-14. 
  128. ^ Paul Stephenson (2010). Constantine, Roman Emperor, Christian Victor. :1 and fig. 1.
  129. ^ „Al-Rahman verse 68”. Quran.com. Приступљено 23. 2. 2022. 
  130. ^ „Genealogy group propagandized pomegranate, symbol of Armenia, wealth and fertility at official opening of the 2015 Eurovision Song Contest”. Armenpress. 18. 5. 2015. Приступљено 15. 12. 2020. 
  131. ^ Violet Hudson (19. 1. 2017). „Pomegranate: the fruit that myths are made of”. The Spectator. Архивирано из оригинала 25. 1. 2021. г. Приступљено 15. 12. 2020. 
  132. ^ Paley, Tony (7. 10. 2014). „The colour of pomegranates: a chance to savour a poetic masterpiece”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 5. 2016. г. 
  133. ^ iguide.travel Архивирано 2011-10-06 на сајту Wayback Machine Goychay Activities: Pomegranate Festival
  134. ^ Doré, Henry; Kennelly, S.J. (1914). Researches into Chinese Superstitions, Vol V. (Translated). Shanghai: Tusewei Press. стр. 722. 
  135. ^ Chik, Holly (6. 3. 2022). „Xi Jinping calls for China's ethnic groups to 'stick together like pomegranate seeds'”. South China Morning Post. 
  136. ^ Heyn, Birgit (април 1990). Ayurveda: The Indian Art of Natural Medicine and Life Extension (на језику: енглески). Inner Traditions / Bear & Co. стр. 117. ISBN 978-0-89281-333-9. 
  137. ^ Suresh Chandra (1998). Encyclopaedia of Hindu Gods and Goddesses. Sarup & Sons. стр. 39. ISBN 978-81-7625-039-9. „Bhumidevi (the earth goddess) ... Attributes: ... pomegranate ...” 
  138. ^ Vijaya Kumar (2006). Thousand Names of Ganesha. Sterling Publishers. ISBN 978-81-207-3007-6. „... Beejapoori ... the pomegranate in His hand is symbolic of bounteous wealth, material as well as spiritual ...” 
  139. ^ Doré S.J., Rostami; Shirin (2015). „A Study on Symbols Roles in Shaping Appearances and Forms in Hand-Wovens of Kurdistan Province, Iran”. International Journal of Humanities and Cultural Studies. ISSN 2356-5926.  Vol 2 p. 1091

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нар&oldid=28816695”