Википедија

Талмуд

корпус јеврејских текстова

Талмуд (хебр. תלמוד) представља огроман корпус јеврејских текстова првенствено теолошке садржине, али садржи и текстове из других области живота - бајке, легенде, право, филозофију, одредбе о одржавању хигијене, о одржавању домаћинства и располагању имовином, међуљудским и социјалним односима.[1][2] У њега су инкорпорисане збирке расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји.[3] Талмуд се састоји из два дела: Мишна, који представља први писани преглед јеврејском усменог права: и Гемара, која представља расправу о Мишни и о сродним Танатичким списима који често обрађују разнородне теме и широко тумаче Танах. Изрази Талмуд и Гемара се често користе наизменично. Гемара је основа за све кодификације рабинског права и често се цитира у рабинској литератури. Цео Талмуд се често традиционално назива Шас (хебрејска абверација израза „шишах седарим“ што се односи на „шест заповести“ Мишне).

Према јеврејском учењу, посредством Мојсија, јеврејском народу дат је двоструки закон: писани и усмени. Писани закон састављен је у пет књига од Мојсија, које сачињавају главни део Старог завета. Свих пет књига Јевреји називају: Тора. Усмени закон Мојсије није написао, него га је усмено предао Јошуи (у Даничићевом преводу Старог завета помиње се под именом Исус Навин), а овај најстаријим Јеврејима, па је на тај начин од генерације до генерације предаван, кроз столећа допуњен и прилагођен новим обичајима. Овај усмени закон, огроман по своме обиму, касније је написан. На овом трудном и великом послу радило је око 2.500 рабина пуних пет стотина година, од 100. година пре Христа, до 400. година после Христовог рођења. Тај написани усмени закон зове се: Талмуд.[4]

Талмуд је света књига за Јевреје. Он садржава не само религиозну науку Јевреја, него и грађанске законе: приватно право, породично право и казнено право. Талмуд је на српски превео Еуген Вербер, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1982,

Историја

уреди
 
Рано издање Талмуда (Танит 9б); са Рашијевим коментаром

Првобитно, јеврејска ученост је била усмена и преносила се са генерације на генерацију. Рабини су излагали и расправљали о Тори (писаној Тори израженој у хебрејској Библији) и расправљали о Танаху без употребе писаних дела (осим самих библијских књига), иако су неки можда правили приватне белешке (megillot setarim), на пример, судских одлука. Ова ситуација се драстично променила услед римског уништења јеврејске заједнице и Другог храма 70. године и последичног преокрета јеврејских друштвених и правних норми. Пошто су рабини морали да се суоче са новом стварношћу — углавном јудаизмом без храма (који је служио као центар учења и учења) и потпуном римском контролом над Јудејом, без барем делимичне аутономије — дошло је до налета правног дискурса и стари систем усменог учења није могао да се одржи. У том периоду рабински говор је почео да се бележи у писаној форми.[а][б]

Најстарији потпуни рукопис Талмуда, познат као Минхенски Талмуд (Codex Hebraicus 95), датира из 1342. године и доступан је на интернету.[в]

Критика

уреди

Историчар Мајкл Леви Родкинсон, у својој књизи Историја Талмуда, написао је да су клеветници Талмуда, како током, тако и после његовог формирања, „различити у свом карактеру, предметима и поступцима“, а књига документује бројне критичаре и прогонитеље, укључујући Николаса Донина, Јоханеса Феферкорна, Јохана Андреаса Ајзенменгера, франкисте и Августа Ролинга.[5] Многи напади долазе из антисемитских извора као што су Јустинас Пранајтис, Елизабет Дилинг или Дејвид Дјук. Критике такође долазе из хришћанских, муслиманских,[6][7][8] и јеврејских извора,[9] као и од атеиста и скептика.[10] Оптужбе против Талмуда укључују наводни:[5][11][12][13][14][15][16]

  • Антихришћански или анти-нејеврејски садржај[17][18][19][20]
  • Апсурдан или сексуално неморалан садржај[21]
  • Фалсификовање Светог писма[22][23][24]

Браниоци Талмуда истичу да су многе од ових критика, посебно оне у антисемитским изворима, засноване на цитатима који су извучени из контекста, и на тај начин погрешно представљају значење Талмудовог текста и његов основни карактер као детаљан запис дискусија које су сачуване изјаве разних мудраца, а из којих изјаве и мишљења која су одбачена никада нису едитована.

Понекад је погрешно представљање намерно, а понекад једноставно због немогућности да се схвате суптилне, а понекад збуњујуће и вишестране нарације у Талмуду. Неки цитати које су дали критичари намерно изостављају одломке како би генерисали цитате који изгледају нападно или увредљиво.[25][26]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ See Strack, Hermann (1945). Introduction to the Talmud and Midrash. Jewish Publication Society. стр. 11—12. . "[The Oral Torah] was handed down by word of mouth during a long period... The first attempts to write down the traditional matter, there is reason to believe, date from the first half of the second post-Christian century." Strack theorizes that the growth of a Christian canon (the New Testament) was a factor that influenced the rabbis to record the oral Torah in writing.
  2. ^ The theory that the destruction of the Temple and subsequent upheaval led to the committing of Oral Torah into writing was first explained in the Epistle of Sherira Gaon and often repeated. See, for example, Grayzel (1984). A History of the Jews. Penguin Books. стр. 193. .
  3. ^ At Babylonischer Talmud - BSB Cod.hebr. 95, [S.l. Frankreich, 1342, BSB-Hss Cod.hebr. 95]

Референце

уреди
  1. ^ Steinsaltz, Adin (2009). „What is the Talmud?”. The Essential Talmud (30th anniversary изд.). Basic Books. ISBN 9780786735419. 
  2. ^ Neusner, Jacob (2003). The Formation of the Babylonian Talmud. Wipf and Stock Publishers. стр. ix. ISBN 9781592442195. 
  3. ^ Safrai, S. (1969). „The Era of the Mishnah and Talmud (70–640)”. Ур.: Ben-Sasson, H.H. A History of the Jewish People. Превод: Weidenfeld, George. Harvard University Press (објављено 1976). стр. 379. ISBN 9780674397316. 
  4. ^ Goldberg, Abraham (1987). „The Palestinian Talmud”. Ур.: Safrai, Shmuel. The Literature of the Jewish People in the Period of the Second Temple and the Talmud, Volume 3 The Literature of the Sages. Brill. стр. 303—322. ISBN 9789004275133. doi:10.1163/9789004275133_008. 
  5. ^ а б Rodkinson
  6. ^ Lewis, Bernard, Semites and anti-Semites: an inquiry into conflict and prejudice, W.W. Norton & Company, 1999, p. 134
  7. ^ Johnson, Paul, A history of the Jews, HarperCollins, 1988, p. 577
  8. ^ Arab attitudes to Israel, Yehoshafat Harkabi, pp. 248, 272
  9. ^ Such as Uriel da Costa, Israel Shahak, and Baruch Kimmerling
  10. ^ Such as Christopher Hitchens and Denis Diderot
  11. ^ Hyam Maccoby, Judaism on Trial
  12. ^ ADL report „The Talmud in Anti-Semitic Polemics” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 08. 2010. г. Приступљено 30. 01. 2024. , Anti-Defamation League
  13. ^ Student, Gil – Rebuttals to criticisms of Talmud
  14. ^ Bacher, Wilhelm, "Talmud", article in Jewish Encyclopedia, Funk & Wagnalls Company, 1901
  15. ^ „Talmud”. JewishEncyclopedia.com. 
  16. ^ „Talmud”. JewishEncyclopedia.com. 
  17. ^ Fraade, стр. 144–146
  18. ^ Kimmerling, Baruch (април 1997). „Images of Gentiles”. Journal of Palestine Studies. 26 (3): 96—98. JSTOR 2538163. doi:10.2307/2538163. 
  19. ^ Siedman, стр. 137
  20. ^ Cohn-Sherbok, p. 48
  21. ^ Steinsaltz, стр. 268–270
  22. ^ See, for example, Uriel DaCosta, quoted by Nadler, p. 68
  23. ^ Cohn-Sherbok, p. 47
  24. ^ Wilhelm Bacher, "Talmud", article in Jewish Encyclopedia
  25. ^ „The Real Truth About The Talmud”. talmud.faithweb.com. Приступљено 2020-12-10. 
  26. ^ ADL report, pp. 1–2

Литература

уреди

Логика и методологија

уреди

Савремена научна дела

уреди
  • Hanoch Albeck. Mavo la-talmudim. 
  • Daniel Boyarin, Sephardi Speculation: A Study in Methods of Talmudic Interpretation (Hebrew), Machon Ben Zvi: Jerusalem, 1989
  • Yaakov Elman, "Order, Sequence, and Selection: The Mishnah’s Anthological Choices,” in David Stern, ed. The Anthology in Jewish Literature (Oxford: Oxford University Press, 2004) 53–80
  • Y.N. Epstein,. Mevo-ot le-Sifrut haTalmudim. 
  • Uziel Fuchs (2017). Talmudam shel Geonim: yaḥasam shel geone Bavel lenosaḥ ha-Talmud ha-Bavli.  (The Geonic Talmud: the Attitude of Babylonian Geonim to the Text of the Babylonian Talmud): Jerusalem
  • David Weiss Halivni, Mekorot u-Mesorot (Jerusalem: Jewish Theological Seminary, 1982 on)
  • Louis Jacobs, "How Much of the Babylonian Talmud is Pseudepigraphic?" Journal of Jewish Studies 28, No. 1 (1977), pp. 46–59
  • Saul Lieberman (1950). Hellenism in Jewish Palestine. New York: Jewish Theological Seminary. 
  • Moses Mielziner. Introduction to the Talmud. ISBN 978-0-8197-0156-5. : repr. 1997, hardback , paperback ISBN 978-0-8197-0015-5
  • Jacob Neusner (1992). Sources and Traditions: Types of Compositions in the Talmud of Babylonia. Atlanta: Scholars Press. .
  • Aviram Ravitzky. Aristotelian Logic and Talmudic Methodology.  (Hebrew): Jerusalem 2009, ISBN 978-965-493-459-6
  • Andrew Schumann. Talmudic Logic. : (London: College Publications 2012), ISBN 978-1-84890-072-1
  • Strack, Herman L. and Stemberger, Günter, Introduction to the Talmud and Midrash. ISBN 978-0-567-09509-1. , tr. Markus Bockmuehl: repr. 1992, hardback , paperback ISBN 978-0-8006-2524-5

О индивидуалним трактатима

  • Moshe Benovitz, Berakhot chapter 1: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Stephen Wald, Shabbat chapter 7: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Aviad Stollman, Eruvin chapter 10: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Aaron Amit, Pesachim chapter 4: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Netanel Baadani, Sanhedrin chapter 5: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Moshe Benovitz, Sukkah chapters 4–5: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)

Историјска студија

  • Shalom Carmy (ур.). Modern Scholarship in the Study of Torah: Contributions and Limitations.  Jason Aronson, Inc.
  • Richard Kalmin (1994). Sages, Stories, Authors and Editors in Rabbinic Babylonia. Scholars Press. ISBN 978-0-7885-0045-9.  Brown Judaic Studies
  • David C. Kraemer,. On the Reliability of Attributions in the Babylonian Talmud,.  Hebrew Union College Annual 60 (1989), pp. 175–90
  • Lee Levine. Ma'amad ha-Hakhamim be-Eretz Yisrael.  (Jerusalem: Yad Yizhak Ben-Zvi, 1985), (=The Rabbinic Class of Roman Palestine in Late Antiquity)
  • Saul Lieberman (1950). Hellenism in Jewish Palestine. New York: Jewish Theological Seminary. 
  • John W. McGinley, 'The Written' as the Vocation of Conceiving Jewishly. ISBN 0-595-40488-X. .
  • David Bigman, „Finding A Home for Critical Talmud Study”. Архивирано из оригинала 05. 09. 2004. г. Приступљено 14. 06. 2021. 

Спољашње везе

уреди
 
Талмуд на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Талмуд&oldid=29846786”