Википедија

Talmud

Talmud (hebr. תלמוד) predstavlja ogroman korpus jevrejskih tekstova prvenstveno teološke sadržine, ali sadrži i tekstove iz drugih oblasti života - bajke, legende, pravo, filozofiju, odredbe o održavanju higijene, o održavanju domaćinstva i raspolaganju imovinom, međuljudskim i socijalnim odnosima.[1][2] U njega su inkorporisane zbirke rasprava koje su vodili rabini o jevrejskom pravu, etici, običajima i istoriji.[3] Talmud se sastoji iz dva dela: Mišna, koji predstavlja prvi pisani pregled jevrejskom usmenog prava: i Gemara, koja predstavlja raspravu o Mišni i o srodnim Tanatičkim spisima koji često obrađuju raznorodne teme i široko tumače Tanah. Izrazi Talmud i Gemara se često koriste naizmenično. Gemara je osnova za sve kodifikacije rabinskog prava i često se citira u rabinskoj literaturi. Ceo Talmud se često tradicionalno naziva Šas (hebrejska abveracija izraza „šišah sedarim“ što se odnosi na „šest zapovesti“ Mišne).

Prema jevrejskom učenju, posredstvom Mojsija, jevrejskom narodu dat je dvostruki zakon: pisani i usmeni. Pisani zakon sastavljen je u pet knjiga od Mojsija, koje sačinjavaju glavni deo Starog zaveta. Svih pet knjiga Jevreji nazivaju: Tora. Usmeni zakon Mojsije nije napisao, nego ga je usmeno predao Jošui (u Daničićevom prevodu Starog zaveta pominje se pod imenom Isus Navin), a ovaj najstarijim Jevrejima, pa je na taj način od generacije do generacije predavan, kroz stoleća dopunjen i prilagođen novim običajima. Ovaj usmeni zakon, ogroman po svome obimu, kasnije je napisan. Na ovom trudnom i velikom poslu radilo je oko 2.500 rabina punih pet stotina godina, od 100. godina pre Hrista, do 400. godina posle Hristovog rođenja. Taj napisani usmeni zakon zove se: Talmud.[4]

Talmud je sveta knjiga za Jevreje. On sadržava ne samo religioznu nauku Jevreja, nego i građanske zakone: privatno pravo, porodično pravo i kazneno pravo. Talmud je na srpski preveo Eugen Verber, „Otokar Keršovani“, Rijeka, 1982,

Istorija

uredi
 
Rano izdanje Talmuda (Tanit 9b); sa Rašijevim komentarom

Prvobitno, jevrejska učenost je bila usmena i prenosila se sa generacije na generaciju. Rabini su izlagali i raspravljali o Tori (pisanoj Tori izraženoj u hebrejskoj Bibliji) i raspravljali o Tanahu bez upotrebe pisanih dela (osim samih biblijskih knjiga), iako su neki možda pravili privatne beleške (megillot setarim), na primer, sudskih odluka. Ova situacija se drastično promenila usled rimskog uništenja jevrejske zajednice i Drugog hrama 70. godine i posledičnog preokreta jevrejskih društvenih i pravnih normi. Pošto su rabini morali da se suoče sa novom stvarnošću — uglavnom judaizmom bez hrama (koji je služio kao centar učenja i učenja) i potpunom rimskom kontrolom nad Judejom, bez barem delimične autonomije — došlo je do naleta pravnog diskursa i stari sistem usmenog učenja nije mogao da se održi. U tom periodu rabinski govor je počeo da se beleži u pisanoj formi.[n. 1][n. 2]

Najstariji potpuni rukopis Talmuda, poznat kao Minhenski Talmud (Codex Hebraicus 95), datira iz 1342. godine i dostupan je na internetu.[n. 3]

Kritika

uredi

Istoričar Majkl Levi Rodkinson, u svojoj knjizi Istorija Talmuda, napisao je da su klevetnici Talmuda, kako tokom, tako i posle njegovog formiranja, „različiti u svom karakteru, predmetima i postupcima“, a knjiga dokumentuje brojne kritičare i progonitelje, uključujući Nikolasa Donina, Johanesa Feferkorna, Johana Andreasa Ajzenmengera, frankiste i Avgusta Rolinga.[5] Mnogi napadi dolaze iz antisemitskih izvora kao što su Justinas Pranajtis, Elizabet Diling ili Dejvid Djuk. Kritike takođe dolaze iz hrišćanskih, muslimanskih,[6][7][8] i jevrejskih izvora,[9] kao i od ateista i skeptika.[10] Optužbe protiv Talmuda uključuju navodni:[5][11][12][13][14][15][16]

Branioci Talmuda ističu da su mnoge od ovih kritika, posebno one u antisemitskim izvorima, zasnovane na citatima koji su izvučeni iz konteksta, i na taj način pogrešno predstavljaju značenje Talmudovog teksta i njegov osnovni karakter kao detaljan zapis diskusija koje su sačuvane izjave raznih mudraca, a iz kojih izjave i mišljenja koja su odbačena nikada nisu editovana.

Ponekad je pogrešno predstavljanje namerno, a ponekad jednostavno zbog nemogućnosti da se shvate suptilne, a ponekad zbunjujuće i višestrane naracije u Talmudu. Neki citati koje su dali kritičari namerno izostavljaju odlomke kako bi generisali citate koji izgledaju napadno ili uvredljivo.[25][26]

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ See Strack, Hermann (1945). Introduction to the Talmud and Midrash. Jewish Publication Society. str. 11—12. . "[The Oral Torah] was handed down by word of mouth during a long period... The first attempts to write down the traditional matter, there is reason to believe, date from the first half of the second post-Christian century." Strack theorizes that the growth of a Christian canon (the New Testament) was a factor that influenced the rabbis to record the oral Torah in writing.
  2. ^ The theory that the destruction of the Temple and subsequent upheaval led to the committing of Oral Torah into writing was first explained in the Epistle of Sherira Gaon and often repeated. See, for example, Grayzel (1984). A History of the Jews. Penguin Books. str. 193. .
  3. ^ At Babylonischer Talmud - BSB Cod.hebr. 95, [S.l. Frankreich, 1342, BSB-Hss Cod.hebr. 95]

Reference

uredi
  1. ^ Steinsaltz, Adin (2009). „What is the Talmud?”. The Essential Talmud (30th anniversary izd.). Basic Books. ISBN 9780786735419. 
  2. ^ Neusner, Jacob (2003). The Formation of the Babylonian Talmud. Wipf and Stock Publishers. str. ix. ISBN 9781592442195. 
  3. ^ Safrai, S. (1969). „The Era of the Mishnah and Talmud (70–640)”. Ur.: Ben-Sasson, H.H. A History of the Jewish People. Prevod: Weidenfeld, George. Harvard University Press (objavljeno 1976). str. 379. ISBN 9780674397316. 
  4. ^ Goldberg, Abraham (1987). „The Palestinian Talmud”. Ur.: Safrai, Shmuel. The Literature of the Jewish People in the Period of the Second Temple and the Talmud, Volume 3 The Literature of the Sages. Brill. str. 303—322. ISBN 9789004275133. doi:10.1163/9789004275133_008. 
  5. ^ a b Rodkinson
  6. ^ Lewis, Bernard, Semites and anti-Semites: an inquiry into conflict and prejudice, W.W. Norton & Company, 1999, p. 134
  7. ^ Johnson, Paul, A history of the Jews, HarperCollins, 1988, p. 577
  8. ^ Arab attitudes to Israel, Yehoshafat Harkabi, pp. 248, 272
  9. ^ Such as Uriel da Costa, Israel Shahak, and Baruch Kimmerling
  10. ^ Such as Christopher Hitchens and Denis Diderot
  11. ^ Hyam Maccoby, Judaism on Trial
  12. ^ ADL report The Talmud in Anti-Semitic Polemics Arhivirano 2010-08-05 na sajtu Wayback Machine, Anti-Defamation League
  13. ^ Student, Gil – Rebuttals to criticisms of Talmud
  14. ^ Bacher, Wilhelm, "Talmud", article in Jewish Encyclopedia, Funk & Wagnalls Company, 1901
  15. ^ „Talmud”. JewishEncyclopedia.com. 
  16. ^ „Talmud”. JewishEncyclopedia.com. 
  17. ^ Fraade, str. 144–146
  18. ^ Kimmerling, Baruch (april 1997). „Images of Gentiles”. Journal of Palestine Studies. 26 (3): 96—98. JSTOR 2538163. doi:10.2307/2538163. 
  19. ^ Siedman, str. 137
  20. ^ Cohn-Sherbok, p. 48
  21. ^ Steinsaltz, str. 268–270
  22. ^ See, for example, Uriel DaCosta, quoted by Nadler, p. 68
  23. ^ Cohn-Sherbok, p. 47
  24. ^ Wilhelm Bacher, "Talmud", article in Jewish Encyclopedia
  25. ^ „The Real Truth About The Talmud”. talmud.faithweb.com. Pristupljeno 2020-12-10. 
  26. ^ ADL report, pp. 1–2

Literatura

uredi

Logika i metodologija

uredi

Savremena naučna dela

uredi
  • Hanoch Albeck. Mavo la-talmudim. 
  • Daniel Boyarin, Sephardi Speculation: A Study in Methods of Talmudic Interpretation (Hebrew), Machon Ben Zvi: Jerusalem, 1989
  • Yaakov Elman, "Order, Sequence, and Selection: The Mishnah’s Anthological Choices,” in David Stern, ed. The Anthology in Jewish Literature (Oxford: Oxford University Press, 2004) 53–80
  • Y.N. Epstein, Mevo-ot le-Sifrut haTalmudim
  • Uziel Fuchs. Talmudam shel Geonim: yaḥasam shel geone Bavel lenosaḥ ha-Talmud ha-Bavli.  (The Geonic Talmud: the Attitude of Babylonian Geonim to the Text of the Babylonian Talmud): Jerusalem 2017
  • David Weiss Halivni, Mekorot u-Mesorot (Jerusalem: Jewish Theological Seminary, 1982 on)
  • Louis Jacobs, "How Much of the Babylonian Talmud is Pseudepigraphic?" Journal of Jewish Studies 28, No. 1 (1977), pp. 46–59
  • Saul Lieberman, (1950). Hellenism in Jewish Palestine. New York: Jewish Theological Seminary. 
  • Moses Mielziner. Introduction to the Talmud. ISBN 978-0-8197-0156-5. : repr. 1997, hardback , paperback ISBN 978-0-8197-0015-5
  • Jacob Neusner, (1992). Sources and Traditions: Types of Compositions in the Talmud of Babylonia. Atlanta: Scholars Press. .
  • Aviram Ravitzky. Aristotelian Logic and Talmudic Methodology.  (Hebrew): Jerusalem 2009, ISBN 978-965-493-459-6
  • Andrew Schumann. Talmudic Logic. : (London: College Publications 2012), ISBN 978-1-84890-072-1
  • Strack, Herman L. and Stemberger, Günter, Introduction to the Talmud and Midrash. ISBN 978-0-567-09509-1. , tr. Markus Bockmuehl: repr. 1992, hardback , paperback ISBN 978-0-8006-2524-5

O individualnim traktatima

  • Moshe Benovitz, Berakhot chapter 1: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Stephen Wald, Shabbat chapter 7: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Aviad Stollman, Eruvin chapter 10: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Aaron Amit, Pesachim chapter 4: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Netanel Baadani, Sanhedrin chapter 5: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)
  • Moshe Benovitz, Sukkah chapters 4–5: Iggud le-Farshanut ha-Talmud (Hebrew, with English summary)

Istorijska studija

  • Shalom Carmy (ed.) Modern Scholarship in the Study of Torah: Contributions and Limitations Jason Aronson, Inc.
  • Richard Kalmin. Sages, Stories, Authors and Editors in Rabbinic Babylonia.  Brown Judaic Studies
  • David C. Kraemer, On the Reliability of Attributions in the Babylonian Talmud, Hebrew Union College Annual 60 (1989), pp. 175–90
  • Lee Levine. Ma'amad ha-Hakhamim be-Eretz Yisrael.  (Jerusalem: Yad Yizhak Ben-Zvi, 1985), (=The Rabbinic Class of Roman Palestine in Late Antiquity)
  • Saul Lieberman, (1950). Hellenism in Jewish Palestine. New York: Jewish Theological Seminary. 
  • John W. McGinley, 'The Written' as the Vocation of Conceiving Jewishly. ISBN 0-595-40488-X. .
  • David Bigman, Finding A Home for Critical Talmud Study Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. septembar 2004)

Spoljašnje veze

uredi
 
Talmud na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Талмуд&oldid=28819417”