Си Ђинпинг

председник Кине

Си Ђинпинг (кин. 习近平, пин. Xí Jìnpíng; Пекинг, 1. јун 1953) кинески је политичар и председник НР Кине, генерални секретар КП Кине, члан Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине и председник Централне војне комисије. 29. новембра 2012. објавио је геополитику коју ће Кина наставити под својим вођством — кинески сан.

Си Ђинпинг
Xi Jinping 2019.jpg
Си Ђинпинг 2019. године
Биографија
Датум рођења(1953-06-01)1. јун 1953.(67 год.)
Место рођењаПекинг
 Кина
Религијаатеиста
СупружникПенг Љуан
Професијаполитичар
Политичка
партија
Комунистичка партија Кине
ПотписXi Jinping Signature.jpg
Генерални секретар Централног комитета
Комунистичке партије Кине
Тренутна функција
Функцију обавља од 15. новембра 2012
ПретходникХу Ђинтао
Председник НР Кине
Тренутна функција
Функцију обавља од 14. марта 2013.
Председник владеЛи Кећијанг
ПретходникХу Ђинтао
Председник Централне војне комисије КПК
Тренутна функција
Функцију обавља од 15. новембра 2012
ПретходникХу Ђинтао
Потпредседник НР Кине
15. март 2008 — 14. март 2013.
ПретходникЦенг Шингхонг
НаследникЛи Јуанчао
Члан Политбироа Сталног Централног комитета КПК
22. октобар 2007
Потпредседник Централне војне комисије КПК
18. октобар 2010 — 15. новембар 2012.
Председник Централне партијске школе КПК
22. децембар 2007 — 15. јануар 2013.
ПретходникЦенг Шингхонг
НаследникЛи Јуншан

БиографијаУреди

 
Си (први слева) са братом и оцем 1958 год.

Рођен је 1953. године у Пекингу. Млађи је син Си Чонгсуна, комунистичког ветерана, једног од оснивача комунистичког герилског покрета у провинцији Шанси и бившег заменика премијера НР Кине. Од 1975. до 1979, студирао је хемијски инжењеринг на Универзитету Цингхуа.

Године 1972, постао је члан Савеза комунистичке омладине, а 1974. члан Комунистичке партије Кине[1]. Током изградње своје политичке каријере од 1982. године, служио је у неколико кинеских провинција. Године 1990, постао је председник Партијске школе у Фуџоуу, а 2000. гувернер провинције Фуђен. Године 2002, постао је члан Петнаестог састава Централног комитета КП Кине, а мандат му је настављен и током Шеснаестог састава. У 2007. години је накратко био секретар КП у Шангају.

На Седамнаестом конгресу КП Кине, октобра 2007, Си је постао један од девет чланова Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине, што га је учинило једном од најутицајнијих личности у кинеској политици. Дана 15. марта 2008. изабран је за потпредседника НР Кине[2]. Ове позиције вероватно га чине наследником Ху Ђинтаоа на месту председника НР Кине и секретара КПК, односно вођом тзв. пете генерације вођства[3].

Након завршетка Олимпијских игара, Си је постављен за председника Комитета за припреме организовања 60. годишњице НР Кине, која је прослављена 2009. године.

Потпредседнички мандатУреди

Током фебруара 2009, Си је у својству потпредседника НР Кине обишао неколико земаља Латинске Америке, посетивши Мексико[4][5], Јамајку[6][7], Колумбију[8][9], Венецуелу[10][11] и Бразил[12], ради учвршћења кинеских веза с овим државама и појачавања репутације своје земље у јеку економске кризе. По повратку у Кину, посетио је и Малту[13][14].

До сада је обавио неколико турнеја по свету. Тако је од 7. до 21. октобра 2009. године посетио Белгију, Немачку, Бугарску, Мађарску и Румунију[15]. На турнеји 14-22. децембра исте године, посетио је Јапан, Јужну Кореју, Камбоџу и Мјанмар[16], а 2012. обишао Турску, Ирску и САД.[17]

Вођа КинеУреди

На Осамнаестом конгресу КПК 2012. године, делегати су га 8. новембра изгласали за следећег председника Кине[18]. Дана 15. новембра, Конгрес га је изабрао за новог секретара Комунистичке партије Кине, председника Централне војне комисије КПК и потпредседника НР Кине.[19]

Национални народни конгрес изабрао га је, 14. марта 2013, за новог председника Кине, са 2.952 гласа за, једним против и три одсутна.[20]

Одмах након преузимања функције председника, упутио се у дипломатске посете Русији, Танзанији, Јужноафричкој Републици и Републици Конго.[21]

Две године након доласка на власт, Си је 2015 укинуо политику једног детета, након 35 година.

Развио је сопствену идеологију Си Ђинпингова мисао о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру.

Култ личностиУреди

 
Си и Мао портрети широм НРК

Си је створио култ личности око себе откад је ступио на дужност председника, уз књиге, цртане филмове, поп песме и плесне рутине у част његовој владавини. Након Сијевог успона у водеће језгро КПК, многи га називају оцем нације.[22] Село Лиангјиахе, у које је Си послат на посао, постало је „светиште модерног доба” украшено комунистичком пропагандом и фрескама које су прославиле формативне године његовог живота.[23]

Године 2018. је изменом устава укинут ограничени мандат на месту председника, чиме је Сиу отворена могућност доживотног председника и након 2023.[24][25]

Савез са РусијомУреди

 
Си Ђипинг и Путин на самиту БРИКС-а 2015 год

Си Ђипинг говорећи на конгресу КП Кине 95 година након оснивања, позвао је Русију у војни савез како би се „окончале империјалистичке претензије Запада“, и стало на пут америчким освајачким амбицијама до 2026. године.

Приватни животУреди

Био је ожењен два пута. 1980-их се венчао са Ке Лингинг, ћерком дипломата Ке Хуаа, амбасадора НР Кине у Лондону. Брак је након неколико година завршио разводом. Потом се 1987. оженио за познату певачицу Пенг Љуан[26] с којом има кћер Си Мингзе (习明泽), која тренутно под псеудонимом студира на Харварду.[27]

Си поседује диплому из хемијске технологије и докторат из политичких наука.[28]

ПризнањаУреди

 
Си је 2. носи­лац Ордена РС

Одликован је Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 18. јуна 2016. године, приликом државне посете Републици Србији.[29]

РеференцеУреди

  1. ^ Ranade, Jayadva (25. 10. 2010). „China's Next Chairman - Xi Jinping” (PDF). Centre for Air Power Studies. Приступљено 06. 11. 2012. 
  2. ^ "Hu Jintao reelected Chinese president", Xinhua (China Daily), 15 March 2008.
  3. ^ „deckblatt-ca-data sup-form.pdf” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 02. 2012. Приступљено 06. 11. 2012. 
  4. ^ Agence France-Presse (11. 02. 2009). „Chinese vice president in Mexico to boost trade”. Channel NewsAsia. 
  5. ^ Press, Associated (10. 02. 2009). „Chinese Vice President Xi Jinping speaks during a news conference in Mexico City, Tuesday, Feb. 10, 2009. Jinping is on a two-day official visit to Mexico.”. Associated Press. 
  6. ^ „Photo Gallery of the Official Visit of the Vice President of the People's Republic of China and the State Visit of the King and Queen of Spain”. Jamaica Information Service. 12. 02. 2009. Архивирано из оригинала на датум 20. 06. 2013. Приступљено 06. 11. 2012. 
  7. ^ „China, Jamaica vow to enhance friendly partnership”. China Central Television. 13. 02. 2009. 
  8. ^ Xuequan, Mu (17. 02. 2009). „Chinese vice president concludes official visit to Colombia”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012. 
  9. ^ „China Names Colombia Official Tourism Destination”. Latin American Herald Tribune. 
  10. ^ Yang, Fang (19. 02. 2009). „Chinese VP meets Venezuelan top legislator on parliamentary co-op, bilateral ties”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012. 
  11. ^ Devereux, Charlie (26. 09. 2012). „China Bankrolling Chavez’s Re-Election Bid With Oil Loans”. Bloomberg News. 
  12. ^ „Chinese VP meets Brazilian president on deepening strategic partnership”. Xinhua News Agency. 20. 02. 2009. Приступљено 06. 11. 2012. 
  13. ^ „Xi Jinping visits Malta”. The Embassy of Malta in the People's Republic of China. 23. 02. 2009. 
  14. ^ Xuequan, Mu (22. 02. 2009). „Roundup: Chinese vice president starts official visit to Malta”. Xinhua News Agency. Приступљено 04. 11. 2012. 
  15. ^ „Vice President Xi Jinping to visit Belgium, Germany, Bulgaria, Hungary and Romania and attend Europalia Chinese Art Festival and China's Guest-of-Honor Activities in Frankfurt Book Fair”. Mfa.gov.cn. 10. 10. 2009. Приступљено 20. 10. 2010. 
  16. ^ Raman, B., "China's Cousin-Cousin Relations with Myanmar" # 3566 Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2010), South Asia Analysis Group, 25 December 2009, Приступљено 14. 2. 2012.
  17. ^ Reuters.
  18. ^ Epatko, Larisa (08. 11. 2012). „China to Choose New Slate of Leaders: How Will It Affect the U.S.?”. PBS NewsHour. Приступљено 09. 11. 2012. 
  19. ^ „China Confirms Leadership Change”. BBC News. Приступљено 15. 11. 2012. 
  20. ^ BBC News (2012). China confirms leadership change, Приступљено 15. 3. 2013.
  21. ^ China’s Leader Tries to Calm African Fears of His Country’s Economic Power The New York Times, Chris Buckley, 26 March 2013
  22. ^ Blanchard, Ben (28. 10. 2016). „All hail the mighty uncle - Chinese welcome Xi as the 'core'. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 24. 6. 2018. Приступљено 23. 6. 2018. 
  23. ^ Rivers, Matt (19. 3. 2018). „This entire Chinese village is a shrine to Xi Jinping”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 24. 6. 2018. Приступљено 23. 6. 2018. 
  24. ^ Shi, Jiangtao; Huang, Kristin (26. 2. 2018). „End to term limits at top 'may be start of global backlash for China'. South China Morning Post. Архивирано из оригинала на датум 27. 2. 2018. Приступљено 28. 2. 2018. 
  25. ^ Phillips, Tom (4. 3. 2018). „Xi Jinping's power play: from president to China's new dictator?”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2018. Приступљено 4. 3. 2018. 
  26. ^ Magnier, Mark (23. 10. 2007). „China's 'fifth generation' of leaders reflects nation's shifts”. Los Angeles Times. Приступљено 15. 03. 2013. 
  27. ^ Liu, Melinda (18. 01. 2011). „Can't we just be friends?”. Newsweek. Приступљено 15. 03. 2013. 
  28. ^ „Xi Jinping ‘transcends’ his predecessors: expert”. Taipei Times. 05. 9. 2012. Приступљено 15. 03. 2013. 
  29. ^ Други дан посете кинеског председника Србији, потписана 22 споразума, Приступљено 18. 11. 2016.

ЛитератураУреди

  • Bouée, Charles-Edouard (2010). China's Management Revolution: Spirit, Land, Energy. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-28545-3. 
  • Simon, Denis Fred; Cong, Cao (2009). China's Emerging Technological Edge: Assessing the Role of High-End Talent. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88513-3. 
  • Lam, Willy (2015). Chinese Politics in the Era of Xi Jinping: Renaissance, Reform, or Retrogression?. Routledge. ISBN 978-0765642097. 
  • Heilmann, Sebastian (2017). China's Political System. Rowman & Littlefield. ISBN 978-1442277342. 
  • Bougon, François (2018). Inside the Mind of Xi Jinping. C. Hurst & Co. ISBN 9781849049849. 
  • Goodman, David S. G. (2015). Handbook of the Politics of China. Edward Elga. ISBN 9781782544371. 
  • Economy, Elizabeth C. (2018). The Third Revolution: Xi Jinping and the New Chinese State. Oxford University Press. ISBN 9780190866075. 
  • Bougon, François. Inside the Mind of Xi Jinping (Hurst, London, 2018) 206pp. ISBN 9781849049849..
  • Denton, Kirk. "China Dreams and the ‘Road to Revival.'" Origins: Current Events in Historical Perspective 8#3 (2014) pp. 1–12. online
  • Economy, Elizabeth C. "China's New Revolution: The Reign of Xi Jinping." Foreign Affairs 97 (2018): 60+. online
  • Economy, Elizabeth C. Third Revolution: Xi Jinping and the New Chinese State (2018) excerpt
  • Foot, Rosemary, and Amy King. "Assessing the deterioration in China–US relations: US governmental perspectives on the economic-security nexus." China International Strategy Review (2019): 1-12. online
  • McGregor, Richard. Xi Jinping: The Backlash (Penguin Books Australia, 2019), excerpt
    • includes McGregor, Richard. "Xi Jinping's Quest to Dominate China." Foreign Affairs 98 (Sept 2019): 18+.
  • Mulvad, Andreas Møller. "Xiism as a hegemonic project in the making: Sino-communist ideology and the political economy of China’s rise." Review of International Studies 45.3 (2019): 449-470.
  • Zhang, Feng. "The Xi Jinping Doctrine of China's International Relations" Asia Policy 14#3 (2019) online

Спољашње везеУреди