Си Ђинпинг
Си Ђинпинг (кин. 习近平, пин. Xí Jìnpíng; Пекинг, 1. јун 1953) кинески је политичар и председник НР Кине, генерални секретар КП Кине, члан Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине и председник Централне војне комисије. 29. новембра 2012. објавио је геополитику коју ће Кина наставити под својим вођством — кинески сан.
| Си Ђинпинг 习近平 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) Си Ђинпинг 2023. године | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 1. јун 1953. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Пекинг, Кина | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Религија | атеиста | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Висина | 175 cm[2] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Професија | политичар, хемијски инжењер | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Породица | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Супружник | Ке Линглинг (в. 1979 — р. 1982) Пенг Љуан (в. 1987) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Комунистичка партија Кине | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Чин | Главнокомандујући, као председник НР Кине | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Биографија уреди
Рођен је 1953. године у Пекингу. Млађи је син Си Чонгсуна, комунистичког ветерана, једног од оснивача комунистичког герилског покрета у провинцији Шанси и бившег заменика премијера НР Кине. Од 1975. до 1979, студирао је хемијски инжењеринг на Универзитету Ђингхуа.
Године 1972, постао је члан Савеза комунистичке омладине, а 1974. члан Комунистичке партије Кине[3]. Током изградње своје политичке каријере од 1982. године, служио је у неколико кинеских провинција. Године 1990, постао је председник Партијске школе у Фуџоуу, а 2000. гувернер провинције Фуђен. Године 2002, постао је члан Петнаестог састава Централног комитета КП Кине, а мандат му је настављен и током Шеснаестог састава. У 2007. години је накратко био секретар КП у Шангају.
На Седамнаестом конгресу КП Кине, октобра 2007, Си је постао један од девет чланова Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине, што га је учинило једном од најутицајнијих личности у кинеској политици. Дана 15. марта 2008. изабран је за потпредседника НР Кине[4]. Ове позиције вероватно га чине наследником Ху Ђинтаоа на месту председника НР Кине и секретара КПК, односно вођом тзв. пете генерације вођства[5].
Након завршетка Олимпијских игара, Си је постављен за председника Комитета за припреме организовања 60. годишњице НР Кине, која је прослављена 2009. године.
Потпредседнички мандат уреди
Током фебруара 2009, Си је у својству потпредседника НР Кине обишао неколико земаља Латинске Америке, посетивши Мексико[6][7], Јамајку[8][9], Колумбију[10][11], Венецуелу[12][13] и Бразил[14], ради учвршћења кинеских веза с овим државама и појачавања репутације своје земље у јеку економске кризе. По повратку у Кину, посетио је и Малту[15][16].
До сада је обавио неколико турнеја по свету. Тако је од 7. до 21. октобра 2009. године посетио Белгију, Немачку, Бугарску, Мађарску и Румунију[17]. На турнеји 14-22. децембра исте године, посетио је Јапан, Јужну Кореју, Камбоџу и Мјанмар[18], а 2012. обишао Турску, Ирску и САД.[19]
Вођа Кине уреди
На Осамнаестом конгресу КПК 2012. године, делегати су га 8. новембра изгласали за следећег председника Кине[20]. Дана 15. новембра, Конгрес га је изабрао за новог секретара Комунистичке партије Кине, председника Централне војне комисије КПК и потпредседника НР Кине.[21]
Национални народни конгрес изабрао га је, 14. марта 2013, за новог председника Кине, са 2.952 гласа за, једним против и три одсутна.[22]
Одмах након преузимања функције председника, упутио се у дипломатске посете Русији, Танзанији, Јужноафричкој Републици и Републици Конго.[23]
Две године након доласка на власт, Си је 2015. укинуо политику једног детета, након 35 година.
Развио је сопствену идеологију Си Ђинпингова мисао о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру.
На двадесетом конгресу КПК 16. октобра 2022 године., Си је рекао да НР Кина жели да постигне мирно уједињење са Тајваном, али никада неће одустати од могућности употребе силе за поновно уједињење Тајвана и заустављања сваког сепаратистичког покрета, као и јачање народно ослободилачке војске, такође је напоменуо успостављање ближих веза са Северном Корејом, која је једна од најближих савезника Кине.
Избором трећег узастопног мандата на челу партије сматра се најјачим вођом после Мао Цетунга. Ђинпингова заслуга што је Кина данас постала међународно призната велесила, без које није могуће донети ниједно решење унутар међународне заједнице.
Култ личности уреди
Си је створио култ личности око себе откад је ступио на дужност председника, уз књиге, цртане филмове, поп песме и плесне рутине у част његовој владавини. Након Сијевог успона у водеће језгро КПК, многи га називају оцем нације.[24] Село Лиангјиахе, у које је Си послат на посао, постало је „светиште модерног доба” украшено комунистичком пропагандом и фрескама које су прославиле формативне године његовог живота.[25]
Године 2018. је изменом устава укинут ограничени мандат на месту председника, чиме је Сиу отворена могућност доживотног председника и након 2023.[26][27]
Савез са Русијом уреди
Си Ђипинг говорећи на конгресу КП Кине 95 година након оснивања, позвао је Русију у војни савез како би се „окончале империјалистичке претензије Запада“, и стало на пут америчким освајачким амбицијама до 2026. године.
Приватни живот уреди
Био је ожењен два пута. 1980-их се венчао са Ке Лингинг, ћерком дипломата Ке Хуаа, амбасадора НР Кине у Лондону. Брак је након неколико година завршио разводом. Потом се 1987. оженио за познату певачицу Пенг Љуан[28] с којом има кћер Си Мингзе (习明泽), која тренутно под псеудонимом студира на Харварду.[29]
Си поседује диплому из хемијске технологије и докторат из политичких наука.[30]
Признања уреди
Одликован је Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 18. јуна 2016. године, приликом државне посете Републици Србији.[31]
Референце уреди
- ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
- ^ www.businessinsider.com
- ^ Ranade, Jayadva (25. 10. 2010). „China's Next Chairman - Xi Jinping” (PDF). Centre for Air Power Studies. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ "Hu Jintao reelected Chinese president", Xinhua (China Daily), 15 March 2008.
- ^ „deckblatt-ca-data sup-form.pdf” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 02. 2012. г. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ Agence France-Presse (11. 02. 2009). „Chinese vice president in Mexico to boost trade”. Channel NewsAsia. Архивирано из оригинала 04. 05. 2009. г. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ Press, Associated (10. 02. 2009). „Chinese Vice President Xi Jinping speaks during a news conference in Mexico City, Tuesday, Feb. 10, 2009. Jinping is on a two-day official visit to Mexico.”. Associated Press.
- ^ „Photo Gallery of the Official Visit of the Vice President of the People's Republic of China and the State Visit of the King and Queen of Spain”. Jamaica Information Service. 12. 02. 2009. Архивирано из оригинала 20. 06. 2013. г. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ „China, Jamaica vow to enhance friendly partnership”. China Central Television. 13. 02. 2009.
- ^ Xuequan, Mu (17. 02. 2009). „Chinese vice president concludes official visit to Colombia”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ „China Names Colombia Official Tourism Destination”. Latin American Herald Tribune. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ Yang, Fang (19. 02. 2009). „Chinese VP meets Venezuelan top legislator on parliamentary co-op, bilateral ties”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ Devereux, Charlie (26. 09. 2012). „China Bankrolling Chavez’s Re-Election Bid With Oil Loans”. Bloomberg News.
- ^ „Chinese VP meets Brazilian president on deepening strategic partnership”. Xinhua News Agency. 20. 02. 2009. Приступљено 06. 11. 2012.
- ^ „Xi Jinping visits Malta”. The Embassy of Malta in the People's Republic of China. 23. 02. 2009.
- ^ Xuequan, Mu (22. 02. 2009). „Roundup: Chinese vice president starts official visit to Malta”. Xinhua News Agency. Приступљено 04. 11. 2012.
- ^ „Vice President Xi Jinping to visit Belgium, Germany, Bulgaria, Hungary and Romania and attend Europalia Chinese Art Festival and China's Guest-of-Honor Activities in Frankfurt Book Fair”. Mfa.gov.cn. 10. 10. 2009. Архивирано из оригинала 23. 07. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2010.
- ^ Raman, B., "China's Cousin-Cousin Relations with Myanmar" # 3566 Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2010), South Asia Analysis Group, 25 December 2009, Приступљено 14. 2. 2012.
- ^ Reuters Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013).
- ^ Epatko, Larisa (08. 11. 2012). „China to Choose New Slate of Leaders: How Will It Affect the U.S.?”. PBS NewsHour. Архивирано из оригинала 21. 01. 2014. г. Приступљено 09. 11. 2012.
- ^ „China Confirms Leadership Change”. BBC News. Приступљено 15. 11. 2012.
- ^ BBC News (2012). China confirms leadership change, Приступљено 15. 3. 2013.
- ^ China’s Leader Tries to Calm African Fears of His Country’s Economic Power The New York Times, Chris Buckley, 26 March 2013
- ^ Blanchard, Ben (28. 10. 2016). „All hail the mighty uncle - Chinese welcome Xi as the 'core'”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2018.
- ^ Rivers, Matt (19. 3. 2018). „This entire Chinese village is a shrine to Xi Jinping”. CNN. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2018.
- ^ Shi, Jiangtao; Huang, Kristin (26. 2. 2018). „End to term limits at top 'may be start of global backlash for China'”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 27. 2. 2018. г. Приступљено 28. 2. 2018.
- ^ Phillips, Tom (4. 3. 2018). „Xi Jinping's power play: from president to China's new dictator?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 3. 2018. г. Приступљено 4. 3. 2018.
- ^ Magnier, Mark (23. 10. 2007). „China's 'fifth generation' of leaders reflects nation's shifts”. Los Angeles Times. Приступљено 15. 03. 2013.
- ^ Liu, Melinda (18. 01. 2011). „Can't we just be friends?”. Newsweek. Приступљено 15. 03. 2013.
- ^ „Xi Jinping ‘transcends’ his predecessors: expert”. Taipei Times. 05. 9. 2012. Приступљено 15. 03. 2013.
- ^ Други дан посете кинеског председника Србији, потписана 22 споразума, Приступљено 18. 11. 2016.
Литература уреди
- Bouée, Charles-Edouard (2010). China's Management Revolution: Spirit, Land, Energy. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-28545-3.
- Simon, Denis Fred; Cong, Cao (2009). China's Emerging Technological Edge: Assessing the Role of High-End Talent. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88513-3.
- Lam, Willy (2015). Chinese Politics in the Era of Xi Jinping: Renaissance, Reform, or Retrogression?. Routledge. ISBN 978-0765642097.
- Heilmann, Sebastian (2017). China's Political System. Rowman & Littlefield. ISBN 978-1442277342.
- Bougon, François (2018). Inside the Mind of Xi Jinping. C. Hurst & Co. ISBN 9781849049849.
- Goodman, David S. G. (2015). Handbook of the Politics of China. Edward Elga. ISBN 9781782544371.
- Economy, Elizabeth C. (2018). The Third Revolution: Xi Jinping and the New Chinese State. Oxford University Press. ISBN 9780190866075.
- Bougon, François. Inside the Mind of Xi Jinping (Hurst, London, 2018) 206pp. ISBN 9781849049849..
- Denton, Kirk. "China Dreams and the ‘Road to Revival.'" Origins: Current Events in Historical Perspective 8#3 (2014) pp. 1–12. online
- Economy, Elizabeth C. "China's New Revolution: The Reign of Xi Jinping." Foreign Affairs 97 (2018): 60+. online
- Economy, Elizabeth C. Third Revolution: Xi Jinping and the New Chinese State (2018) excerpt
- Foot, Rosemary, and Amy King. "Assessing the deterioration in China–US relations: US governmental perspectives on the economic-security nexus." China International Strategy Review (2019): 1-12. online
- McGregor, Richard. Xi Jinping: The Backlash (Penguin Books Australia, 2019), excerpt
- includes McGregor, Richard. "Xi Jinping's Quest to Dominate China." Foreign Affairs 98 (Sept 2019): 18+.
- Mulvad, Andreas Møller. "Xiism as a hegemonic project in the making: Sino-communist ideology and the political economy of China’s rise." Review of International Studies 45.3 (2019): 449-470.
- Zhang, Feng. "The Xi Jinping Doctrine of China's International Relations" Asia Policy 14#3 (2019) online Архивирано на сајту Wayback Machine (4. септембар 2019)
Спољашње везе уреди
- Портрет без рама: Си Ђинпинг („Политика“, 18. новембар 2012)
- Си Ђинпинг на сајту Енциклопедија Британика
- Biography at Chinavitae.com
- Си Ђинпинг на сајту C-SPAN (језик: енглески)
- Xi Jinping collected news and commentary at the China Digital Times
- „Прикуљене вијести и коментари o чланку Си Ђинпинг”. The Guardian.
- "Changing of the Guard: Elite and Deft, Xi Aimed High Early in China" (29 September 2012), by Ian Johnson, The New York Times
- Си Ђинпинг на сајту WorldCat (језик: енглески)
- U.S. Embassy Beijing, Portrait of Xi Jinping, via United States diplomatic cables leak
- Osnos, Evan, "China's Valentine's Day in Washington", The New Yorker, 14 February 2012. Review of comment accompanying Xi's visit.
- Osnos, Evan, "Born Red: How Xi Jinping, an unremarkable provincial administrator, became China's most authoritarian leader since Mao"The New Yorker, 30 March 30, 2015. Describes Xi Jinping's life.
- Xi Jinping 2012 profile on BBC Radio Four
