Википедија

Si Đinping

актуелни вођа НР Кине од 2012.
U kineskoj tradiciji prezime (Si) prethodi imenu.[1]

Si Đinping (kin: 习近平; pin: Xí Jìnpíng; Peking, 1. jun 1953) kineski je političar i predsednik NR Kine, generalni sekretar KP Kine, član Politbiroa Stalnog Centralnog komiteta KP Kine i predsednik Centralne vojne komisije. 29. novembra 2012. objavio je geopolitiku koju će Kina nastaviti pod svojim vođstvom — kineski san.

Si Đinping
习近平
Si Đinping 2023. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1953-06-01)1. jun 1953. (70 god.)
Mesto rođenjaPeking, Kina
Religijaateista
Visina175 cm[2]
Profesijapolitičar, hemijski inženjer
Porodica
SupružnikKe Lingling (v. 1979 —  r. 1982)
Peng Ljuan (v. 1987)
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Kine
ČinGlavnokomandujući, kao predsednik NR Kine
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 14. marta 2013.
Predsednik vladeLi Kećijang
PotpredsednikLi Juančao
PrethodnikHu Đintao
12. Generalni sekretar Centralnog komiteta
Komunističke partije Kine
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 15. novembra 2012
PrethodnikHu Đintao
Predsednik Centralne vojne komisije KPK
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 15. novembra 2012
PrethodnikHu Đintao
Potpredsednik NR Kine
15. mart 2008 — 14. mart 2013.
PrethodnikCeng Šinghong
NaslednikLi Juančao
Član Politbiroa Stalnog Centralnog komiteta KPK
22. oktobar 2007
Potpredsednik Centralne vojne komisije KPK
18. oktobar 2010 — 15. novembar 2012.
Predsednik Centralne partijske škole KPK
22. decembar 2007 — 15. januar 2013.
PrethodnikCeng Šinghong
NaslednikLi Junšan
Potpis

Biografija uredi

Rođen je 1953. godine u Pekingu. Mlađi je sin Si Čongsuna, komunističkog veterana, jednog od osnivača komunističkog gerilskog pokreta u provinciji Šansi i bivšeg zamenika premijera NR Kine. Od 1975. do 1979, studirao je hemijski inženjering na Univerzitetu Đinghua.

Godine 1972, postao je član Saveza komunističke omladine, a 1974. član Komunističke partije Kine[3]. Tokom izgradnje svoje političke karijere od 1982. godine, služio je u nekoliko kineskih provincija. Godine 1990, postao je predsednik Partijske škole u Fudžouu, a 2000. guverner provincije Fuđen. Godine 2002, postao je član Petnaestog sastava Centralnog komiteta KP Kine, a mandat mu je nastavljen i tokom Šesnaestog sastava. U 2007. godini je nakratko bio sekretar KP u Šangaju.

Na Sedamnaestom kongresu KP Kine, oktobra 2007, Si je postao jedan od devet članova Politbiroa Stalnog Centralnog komiteta KP Kine, što ga je učinilo jednom od najuticajnijih ličnosti u kineskoj politici. Dana 15. marta 2008. izabran je za potpredsednika NR Kine[4]. Ove pozicije verovatno ga čine naslednikom Hu Đintaoa na mestu predsednika NR Kine i sekretara KPK, odnosno vođom tzv. pete generacije vođstva[5].

Nakon završetka Olimpijskih igara, Si je postavljen za predsednika Komiteta za pripreme organizovanja 60. godišnjice NR Kine, koja je proslavljena 2009. godine.

Potpredsednički mandat uredi

Tokom februara 2009, Si je u svojstvu potpredsednika NR Kine obišao nekoliko zemalja Latinske Amerike, posetivši Meksiko[6][7], Jamajku[8][9], Kolumbiju[10][11], Venecuelu[12][13] i Brazil[14], radi učvršćenja kineskih veza s ovim državama i pojačavanja reputacije svoje zemlje u jeku ekonomske krize. Po povratku u Kinu, posetio je i Maltu[15][16].

Do sada je obavio nekoliko turneja po svetu. Tako je od 7. do 21. oktobra 2009. godine posetio Belgiju, Nemačku, Bugarsku, Mađarsku i Rumuniju[17]. Na turneji 14-22. decembra iste godine, posetio je Japan, Južnu Koreju, Kambodžu i Mjanmar[18], a 2012. obišao Tursku, Irsku i SAD.[19]

Vođa Kine uredi

Na Osamnaestom kongresu KPK 2012. godine, delegati su ga 8. novembra izglasali za sledećeg predsednika Kine[20]. Dana 15. novembra, Kongres ga je izabrao za novog sekretara Komunističke partije Kine, predsednika Centralne vojne komisije KPK i potpredsednika NR Kine.[21]

Nacionalni narodni kongres izabrao ga je, 14. marta 2013, za novog predsednika Kine, sa 2.952 glasa za, jednim protiv i tri odsutna.[22]

Odmah nakon preuzimanja funkcije predsednika, uputio se u diplomatske posete Rusiji, Tanzaniji, Južnoafričkoj Republici i Republici Kongo.[23]

Dve godine nakon dolaska na vlast, Si je 2015. ukinuo politiku jednog deteta, nakon 35 godina.

Razvio je sopstvenu ideologiju Si Đinpingova misao o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novu eru.

Na dvadesetom kongresu KPK 16. oktobra 2022 godine., Si je rekao da NR Kina želi da postigne mirno ujedinjenje sa Tajvanom, ali nikada neće odustati od mogućnosti upotrebe sile za ponovno ujedinjenje Tajvana i zaustavljanja svakog separatističkog pokreta, kao i jačanje narodno oslobodilačke vojske, takođe je napomenuo uspostavljanje bližih veza sa Severnom Korejom, koja je jedna od najbližih saveznika Kine.

Izborom trećeg uzastopnog mandata na čelu partije smatra se najjačim vođom posle Mao Cetunga. Đinpingova zasluga što je Kina danas postala međunarodno priznata velesila, bez koje nije moguće doneti nijedno rešenje unutar međunarodne zajednice.

Cenzura uredi

Otkako je Si postao generalni sekretar KPK, cenzura, uključujući internet cenzuru, je značajno pojačana.[24][25] Predsedavajući Kineskom konferencijom o upravljanju sajberprostorom 20. i 21. aprila 2018. godine, Si se obavezao da će „žestoko suzbiti krivična dela uključujući hakovanje, telekomunikacionu prevaru i kršenje privatnosti građana.[26] Tokom posete kineskim državnim medijima naveo je da „partijski i državni mediji moraju da nose porodično ime partije“ (党和政府主办的媒体必须姓党) i da državni mediji „moraju da oličavaju volju stranke, da čuvaju autoritet stranke“.[27]

Njegova administracija je nadgledala više internetskih ograničenja nametnutih u Kini i opisana je kao „strožija u celosti“ u pogledu govora od prethodnih administracija.[28] Si je zauzeo veoma čvrst stav da kontroliše upotrebu interneta unutar Kine, uključujući Gugl i Fejsbuk,[29] zagovarajući internet cenzuru u zemlji pod konceptom internet suvereniteta.[30][31] Cenzura Vikipedije je takođe bila stroga; aprila 2019. sve verzije Vikipedije su blokirane u Kini.[32] Isto tako, situacija za korisnike Veibo-a je opisana kao promena od straha da će pojedinačni postovi biti izbrisani, ili u najgorem slučaju, nečiji nalog, do straha od hapšenja.[33]

Zakon usvojen u septembru 2013. odobrio je trogodišnje zatvorske kazne za blogere koji su više od 500 puta podelili bilo koji sadržaj koji se smatra „klevetničkim“.[34] Državno odeljenje za informacije o Internetu pozvalo je grupu uticajnih blogera na seminar navodeći ih da izbegavaju pisanje. o politici, KPK ili davanju izjava koje su u suprotnosti sa zvaničnim narativima. Mnogi blogeri su prestali da pišu o kontroverznim temama, a Veibo je opao, veći deo njegove čitalačke publike prešao je na korisnike We Chat-a koji govore vrlo ograničenim društvenim krugovima.[35] U 2017. godini, telekomunikacioni operateri u Kini dobili su instrukcije od vlade da blokiraju pojedinačnu upotrebu virtuelnih privatnih mreža (VPN) do februara 2018. godine.[36]

Konsolidacija vlasti uredi

 
Portret Sija u Pekingu, septembra 2015.

Politički posmatrači su Sija nazvali najmoćnijim kineskim liderom od Mao Cedunga, posebno od okončanja ograničenja predsedničkih mandata 2018. godine.[37][38][39][40] Si je značajno odstupio od prakse kolektivnog rukovođenja svojih prethodnika nakon Maoa. On je centralizovao svoju moć i stvorio radne grupe sa sobom na čelu kako bi srušio vladinu birokratiju, čime je postao nepogrešiva centralna ličnost nove administracije.[41] Po mišljenju najmanje jednog politikologa, Si se „okružio kadrovima koje je upoznao dok je bio stacioniran na obali, u Fuđenu i Šangaju i u Džeđangu“.[42]

Od dolaska na vlast, razni posmatrači su rekli da je Si ozbiljno razvodnio uticaj nekada dominantnog „Tuanpaija“, takođe nazvanog Frakcija Lige mladih, koji su bili zvaničnici KPK koji su se uzdigli kroz Komunističku ligu omladine (CILC).[43] On je kritikovao kadrove CILK-a, rekavši da [ovi kadrovi] ne mogu da govore o nauci, književnosti i umetnosti, radu ili životu [sa mladima]. Sve što mogu da urade je samo da ponove isti stari birokratski, stereotipni govor.“[44]

U martu 2018. Nacionalni narodni kongres (NPC) usvojio je set ustavnih amandmana uključujući uklanjanje ograničenja mandata za predsednika i potpredsednika, stvaranje Nacionalne nadzorne komisije, kao i jačanje centralne uloge KPK.[45][46] Si je ponovo imenovan za predsednika, sada bez ograničenja mandata,[47][48] dok je Li Kećang ponovo imenovan za premijera.[49] Kako prenosi Fajnenšal tajms, Si je na sastancima sa kineskim zvaničnicima i stranim uglednicima izrazio svoje stavove o ustavnim amandmanima. Si je objasnio odluku u smislu potrebe za usklađivanjem dva moćnija mesta – generalnog sekretara KPK i predsednika CVK – koji nemaju ograničenja mandata. Međutim, Si nije rekao da li namerava da bude generalni sekretar stranke, predsednik CVK-a i predsednik države u tri ili više mandata.[50]

Na svojoj šestoj plenarnoj sednici u novembru 2021, KPK je usvojila istorijsku rezoluciju, neku vrstu dokumenta koji je ocenio istoriju stranke. Ovo je bilo treće te vrste nakon onih koje su usvojili Mao Cedung i Deng Sjaoping.[51][52] U poređenju sa drugim istorijskim rezolucijama, Si nije najavio veliku promenu u načinu na koji je KPK procenjivala svoju istoriju.[53] Da bi pratila istorijsku rezoluciju, KPK je promovisala termine dve ustanove i dve zaštitne mere, pozivajući KPK da se ujedini i zaštiti Sijev osnovni status unutar partije.[54]

Si Đinping i drugi članovi 20. Stalnog komiteta Politbiroa na sastanku sa novinarima, oktobar 2022.

Dvadeseti nacionalni kongres Komunističke partije Kine, održan između 16. i 22. oktobra 2022. godine, nadgledao je izmene ustava KPK i reizbor Sija za generalnog sekretara KPK i predsednika CVK za treći mandat, uz ukupan rezultat Kongresa je dalje jačanje Sijeve moći.[55] Sijev reizbor učinio ga je prvim partijskim liderom od Mao Cedunga koji je izabran za treći mandat, iako je Deng Sjaoping neformalno vladao zemljom duži period.[56] Novi Stalni komitet Politbiroa izabran neposredno nakon Kongresa KPK bio je skoro u potpunosti popunjen ljudima bliskim Siju, pri čemu su četiri od sedam članova prethodne PSC povukla ostavku.[57] Si je ponovo izabran za predsednika NRK i predsedavajućeg Centralne vojne komisije NRK 10. marta 2023. tokom otvaranja 14. Nacionalnog narodnog kongresa, dok je Si saveznik Li Ćijang nasledio Li Kećanga na mestu premijera.[58]

Kult ličnosti uredi

Si je imao kult ličnosti izgrađen oko sebe od kada je stupio na funkciju[59][60] sa knjigama, crtanim filmovima, pop pesmama i plesnim rutinama u čast njegovoj vladavini.[61] Nakon Sijevog uspona u lidersko jezgro KPK, nazivan je Si Dada (习大大, ujak ili tata Si),[62][63] iako je to prestalo u aprilu 2016.[64] Selo Liangjiahe, gde je Si poslat da radi, postalo je „moderno svetilište“ ukrašeno propagandom KPK i muralima koji veličaju formativne godine njegovog života.[65] Politbiro KPK je imenovao Si Đinpinga Lingjua (领袖), što je izraz poštovanja za „vođu“ i titulu koja je ranije davana samo Mao Cedungu i njegovom neposrednom nasledniku Hua Guofengu.[66][67][68]Ponekad ga nazivaju i „pilotom na čelu“ (领航掌舵).[69] Dana 25. decembra 2019. Politbiro je zvanično imenovao Sija za „Vođu naroda“ (人民领袖; renmin lingkiu), titulu koju je ranije imao samo Mao.[70]

Ekonomija i tehnologija uredi

Si je u početku bio viđen kao tržišni reformista,[71] a Treći plenum 18. Centralnog komiteta pod njim je najavio da će „tržišne snage“ početi da igraju „odlučujuću“ ulogu u raspodeli resursa.[72] To je značilo da će država postepeno smanjiti svoje učešće u distribuciji kapitala i restrukturirati kineska državna preduzeća (SOE) kako bi omogućila dalju konkurenciju, potencijalno privlačenjem stranih i privatnih aktera u industrijama koje su ranije bile visoko regulisane. Ova politika je imala za cilj da se pozabavi naduvenim državnim sektorom koji je neopravdano profitirao od ranije runde restrukturiranja kupovinom imovine po cenama ispod tržišnih, imovine koja se više nije produktivno koristila. Si je takođe pokrenuo Šangajsku zonu slobodne trgovine u avgustu 2013. godine, što je viđeno kao deo ekonomskih reformi.[73] Međutim, stručnjaci kažu da će do 2017. godine Sijevo obećanje ekonomskih reformi zastojati.[74][75] Godine 2015. kineski berzanski balon je pukao, što je navelo Sija da upotrebi državne snage da reši problem.[76] Od 2012. do 2022. godine, udeo tržišne vrednosti firmi iz privatnog sektora u kineskim kompanijama na berzi porastao je sa oko 10% na preko 40%.[77] Takođe je nadgledao ublažavanje ograničenja na direktna strana ulaganja (SDI) i povećanje prekograničnog posedovanja akcija i obveznica.[78]

Si je povećao državnu kontrolu nad kineskom ekonomijom, izražavajući podršku državnim preduzećima,[79][80] istovremeno podržavajući privatni sektor zemlje.[81] Kontrola CCP nad državnim preduzećima se povećala pod Sijem, dok su takođe preduzeti neki ograničeni koraci ka liberalizaciji tržišta, kao što je povećanje mešovitog vlasništva nad državnim preduzećima.[82] Pod Sijem, „vladini fondovi za usmeravanje“, javno-privatni investicioni fondovi koje su osnovali državni organi ili za njih, prikupili su više od 900 milijardi dolara za rano finansiranje kompanija koje rade u sektorima koje vlada smatra strateškim.[83] Prema članku iz The Economist-a, neki naučnici su tvrdili da Sijeva vlast nad kineskim preduzetništvom pomera Kinu od državnog kapitalizma ka „partijsko-državnom kapitalizmu“, u kome je organizovana oko interesa Komunističke partije.[84] Njegova administracija je olakšala bankama izdavanje hipoteka, povećala učešće stranih lica na tržištu obveznica i povećala globalnu ulogu nacionalne valute renminbija, pomažući joj da se pridruži korpi specijalnih prava vučenja MMF-a.[85] Na 40. godišnjicu pokretanja kineskih ekonomskih reformi 2018. godine, on je obećao da će nastaviti reforme, ali je upozorio da niko „ne može da diktira kineskom narodu“.[86]

Si je takođe lično učinio iskorenjivanje ekstremnog siromaštva putem „ciljanog ublažavanja siromaštva“ ključnim ciljem.[87] Si je 2021. godine proglasio „potpunu pobedu“ nad ekstremnim siromaštvom, rekavši da je skoro 100 miliona ljudi izvučeno iz siromaštva tokom njegovog mandata, iako su neki stručnjaci rekli da je kineski prag siromaštva relativno niži od onog koji je postavila Svetska banka.[88] 2020. godine, premijer Li Kećang, pozivajući se na Nacionalni biro za statistiku (NBS), rekao je da Kina i dalje ima 600 miliona ljudi koji žive sa manje od 1000 juana (140 dolara) mesečno, iako je u članku The Economist navedeno da je metodologija koju je NBS koristila pogrešna, navodeći da je cifra uzimala kombinovani prihod, koji je potom podeljen na jednake delove.[89] Kada je Si preuzeo dužnost 2012. godine, 51,4% ljudi u Kini je živelo sa manje od 6,85 dolara dnevno, 2020. godine, 7 godina od Sijevog mandata, ova brojka je pala za više od polovine na 24,7%.[90]

Kineska ekonomija je porasla pod Sijem, sa BDP-om u nominalnom smislu više nego udvostručen sa 8,53 biliona dolara u 2012. na 17,73 biliona dolara u 2021,[91] dok je nominalni BDP Kine po glavi stanovnika premašio svetski prosek 2021,[92] iako je stopa rasta je usporio sa 7,9% u 2012. na 6% u 2019. godini.[93] Si je naglasio važnost „visokokvalitetnog rasta“ umesto „naduvanog rasta“.[94] Dodatno je naveo da će se Kina fokusirati na kvalitet ekonomskog rasta i da je napustila strategiju rasta po svaku cenu koja Si se odnosi na „herojstvo BDP-a.“[95] Umesto toga, Si je rekao da su druga društvena pitanja kao što je zaštita životne sredine važna.[96]

Si je objavio politiku zvanu „dvostruka cirkulacija“, što znači preorijentisanje privrede na domaću potrošnju, dok je ostao otvoren za spoljnu trgovinu i investicije.[97] Si je takođe postavio povećanje produktivnosti u privredi kao prioritet.[98] Si je pokušao da reformiše sektor nekretnina kako bi se borio protiv naglog povećanja cena nekretnina i smanjio zavisnost kineske privrede od sektora nekretnina.[99] Na 19. nacionalnom kongresu KPK, Si je izjavio „Kuće se grade da bi se naselile, a ne da bi se nagađale.“[100] Godine 2020, Sijeva vlada je formulisala politiku „tri crvene linije“ koja je imala za cilj razduživanje prezaduženog imovinskog sektora.[101] Si je dodatno podržao porez na imovinu, zbog čega je naišao na otpor članova KPK.[102] Njegova administracija je vodila kampanju razduživanja, nastojeći da uspori i smanji neodrživu količinu duga koji je Kina nagomilala tokom svog ekonomskog rasta.[103]

Sijeva administracija je promovisala plan „Made in China 2025“ koji ima za cilj da Kinu učini samopouzdanom u ključnim tehnologijama, iako je Kina javno umanjila naglašavanje ovog plana zbog izbijanja trgovinskog rata sa SAD od izbijanja trgovinskog rata u 2018, Si je oživeo pozive na „samopouzdanje“, posebno po pitanju tehnologije.[104] Domaća potrošnja na istraživanje i razvoj značajno je porasla pod Sijem, nadmašivši ukupnu Evropsku uniju (EU) i dostigavši rekordnih 564 milijarde dolara u 2020. godini.[105] Kineska vlada je takođe podržala tehnološke kompanije kao što je Huavej kroz grantove, poreske olakšice, kreditne olakšice i druge oblike pomoći, omogućavajući njihov porast, ali i dovodeći do kontramera od strane SAD.[106] 2023. godine, Si je predstavio „nove proizvodne snage“ tokom svoje inspekcijske turneje po severoistočnoj Kini, što se odnosi na novi oblik proizvodnih snaga koji proizilaze iz kontinuiranih naučno-tehnoloških otkrića i inovacija koje pokreću strateške industrije u nastajanju i buduće industrije u inteligentnijoj informacionoj eri.[107] Si je takođe lično učestvovao u razvoju Sjong'ana, nove oblasti najavljene 2017. godine, koja je planirana da postane glavna metropola u blizini Pekinga i Tjencina u provinciji Hebej; procenjuje se da će aspekt preseljenja trajati do 2035. godine, dok je planirano da se razvije u „moderni socijalistički grad“ do 2050. godine.[108]

Zajednički prosperitet je suštinski zahtev socijalizma i ključna karakteristika modernizacije u kineskom stilu. Zajednički prosperitet za kojim težimo je za sve, bogatstvo i u materijalnom i u duhovnom životu, ali ne za mali deo niti za uniformni egalitarizam.

— Si Đinping tokom govora 2021.[109]

U novembru 2020, The Wall Street Journal je izvestio da je Si lično naredio zaustavljanje inicijalne javne ponude (IPO) Ant grupe, kao reakciju na njenog osnivača Džeka Maa koji je kritikovao vladinu regulativu u oblasti finansija.[110] Sijeva administracija je takođe nadgledala smanjenje ofšor IPO-a od strane kineskih kompanija, pri čemu se većina kineskih IPO-a odvijala u Šangaju ili Šendženu od 2022. godine, i sve više je usmeravala sredstva na IPO-e kompanija koje rade u sektorima za koje smatra da su strateški, uključujući električna vozila, biotehnologija, obnovljiva energija, veštačka inteligencija, poluprovodnici i druga proizvodnja visoke tehnologije.[111]

Od 2021. godine, Si je promovisao termin „zajednički prosperitet“, termin koji je definisao kao „suštinski uslov socijalizma“, opisao kao bogatstvo za sve i rekao da podrazumeva razumna prilagođavanja viška prihoda.[109][112] Zajednički prosperitet je korišćen kao opravdanje za velike udare i propise prema uočenim „ekscesima“ nekoliko sektora, najistaknutije tehnološke industrije i industrije podučavanja.[113] Primeri akcija preduzetih protiv tehnoloških kompanija uključuju kažnjavanje velikih tehnoloških kompanija[114] i donošenje zakona kao što je Zakon o bezbednosti podataka. Kina je takođe uvela ozbiljna ograničenja privatnim podučavajućim kompanijama, efektivno uništivši celu industriju.[115] Si je dodatno otvorio novu berzu u Pekingu namenjenu malim i srednjim preduzećima (MSP).[116] Postojali su i drugi brojni kulturni propisi, uključujući ograničenja maloletnicima da igraju video igrice i razbijanje kulture slavnih.[117][118]

Reforme uredi

U novembru 2013. godine, na kraju Trećeg plenuma 18. Centralnog komiteta, Komunistička partija je iznela dalekosežnu reformsku agendu koja je aludirala na promene u ekonomskoj i socijalnoj politici. Si je signalizirao na plenumu da je konsolidovao kontrolu nad ogromnom organizacijom unutrašnje bezbednosti koja je ranije bila u domenu Džou Jongkanga.[119] Formirana je nova Komisija za nacionalnu bezbednost sa Sijem na čelu, za koju komentatori kažu da će pomoći Siju da se konsoliduje oko pitanja nacionalne bezbednosti.[120][121]

Centralna vodeća grupa za sveobuhvatno produbljivanje reformi—još jedno ad hoc telo za koordinaciju politike na čelu sa Sijem koje je unapređeno u komisiju 2018.—takođe je formirana da nadgleda sprovođenje reformske agende.[122][123] Nazvane „sveobuhvatne reforme koje se produbljuju“ (全面深化改革; kuanmian šenhua gaige), za njih je rečeno da su najznačajnije od južne turneje Denga Sjaopinga 1992. godine. Plenum je takođe najavio ekonomske reforme i odlučio da se ukine laogai sistem „prevaspitanja kroz rad“, koji je u velikoj meri viđen kao mrlja na kineskom stanju ljudskih prava. Sistem se godinama suočava sa značajnim kritikama domaćih kritičara i stranih posmatrača.[124] U januaru 2016, politika za dvoje dece zamenila je politiku jednog deteta,[125] koja je zauzvrat zamenjena politikom troje dece u maju 2021.[126] U julu 2021. uklonjena su sva ograničenja veličine porodice, kao i kazne za njihovo prekoračenje.[127]

Političke reforme uredi

Sijeva administracija je preduzela niz promena u strukturi KPK i državnih organa, posebno u velikoj reviziji u 2018. Počevši od 2013, KPK pod Sijem je stvorila niz centralnih vodećih grupa: supraministarske upravne komitete, osmišljene da zaobići postojeće institucije pri donošenju odluka i prividno učiniti efikasnijim proces donošenja politika. Takođe se verovalo da je Si razvodnjavao autoritet premijera Li Kećanga, preuzimajući vlast nad ekonomijom za koju se generalno smatra da je u domenu premijera.[128][129]

Februar 2014. nadgledao je stvaranje Centralne vodeće grupe za sajber bezbednost i informatizaciju sa Sijem kao vođom. Državna informativna kancelarija za internet (SIIO), koja je ranije bila u okviru Kancelarije za informisanje Državnog saveta (SCI), prebačena je u centralnu vodeću grupu i preimenovana na engleskom u Upravu za sajber prostor Kine.[130] Kao deo upravljanja finansijskim sistemom, 2017. godine osnovan je Komitet za finansijsku stabilnost i razvoj, telo Državnog saveta. kojim je tokom svog postojanja predsedavao potpredsednik Liu He, komitet je ukinula novoosnovana Centralna finansijska komisija tokom Partije 2023. i državne reforme.[131] Si je povećao ulogu Centralne komisije za finansije i ekonomske poslove na račun Državnog saveta.[132]

U 2018. godini došlo je do većih reformi birokratije. Te godine, nekoliko centralnih vodećih grupa, uključujući reformu, poslove sajber prostora, finansije i ekonomiju. a spoljni poslovi su unapređeni u komisije.[133][134] Ojačana su ovlašćenja Centralnog odeljenja za propagandu, koje je sada nadgledalo novoosnovanu Kinesku medijsku grupu (CMG).[135][136] Dva odeljenja Državnog saveta. jedna koja se bavila Kinezima u inostranstvu, a druga koja se bavila verskim pitanjima, spojeni su sa Radnim odeljenjem Ujedinjenog fronta, dok je druga komisija koja se bavila etničkim pitanjima dovedena pod formalno rukovodstvo UFVD.[137] U 2020. godini, svi izbori na svim nivoima sistema narodnih kongresa i NPC dobili su mandat da se pridržavaju vođstva KPK.[138]

U 2023. godini došlo je do daljih reformi KPK i državne birokratije, posebno jačanja partijske kontrole nad finansijskim i tehnološkim domenima.[139] Ovo je uključivalo stvaranje dva tela KPK za nadzor finansija; Centralna finansijska komisija (CFC), kao i oživljavanje Centralne finansijske radne komisije (CFVC) koja je prethodno raspuštena 2002. godine.[140] Pored toga, nova Centralna komisija za nauku i tehnologiju KPK bi bila uspostavljena da bi široko nadgledala tehnološki sektor, dok je novoformirano Odeljenje za socijalni rad bilo zaduženo za interakciju KPK sa nekoliko sektora, uključujući građanske grupe, privredne komore i industrijske grupe, kao i rešavanje javnih peticija i rad sa pritužbama.[141] Regulatorna tela su doživela velike remonte.[142] Nekoliko regulatornih odgovornosti je takođe preneto sa Narodne banke Kine (PBoC) na drugo regulatorno telo, dok je PBoC ponovo otvorio kancelarije širom zemlje koje su bile zatvorene u prethodnoj reorganizaciji.[143]

Godine 2024. uloga KPK je dodatno ojačana tako što je Državni savet bio obavezan da prati ideologiju i politiku KPK.[144]

Pravne reforme uredi

Treba uložiti napore da se omogući ljudima da vide da je pravda zadovoljena u svakom sudskom slučaju.

— Si Đinping tokom govora u novembru 2020[145]

Stranka pod Sijem je najavila niz pravnih reformi na Četvrtom plenumu održanom u jesen 2014, a on je odmah potom pozvao na „kinesku socijalističku vladavinu prava“. Stranka je imala za cilj da reformiše pravni sistem, koji se smatrao neefikasnim u ostvarivanju pravde i pogođen korupcijom, lokalna uprava i mešanje i nedostatak ustavnog nadzora. Plenum je, ističući apsolutno vođstvo stranke, pozvao i na veću ulogu ustava u državnim poslovima i jačanje uloge Stalnog komiteta Narodnog kongresa u tumačenju ustava.[146] Takođe je pozvao na veću transparentnost u pravnim postupcima, više uključivanja običnih građana u zakonodavni proces i sveukupnu "profesionalizaciju" pravne radne snage. Partija je takođe planirala da osnuje okružne sudske sudove među jurisdikcijama, kao i da pokrajinama pruži konsolidovani administrativni nadzor nad pravnim resursima nižeg nivoa, što ima za cilj da smanji učešće lokalne vlade u pravnim postupcima.[147]

Vojne reforme uredi

Otkako je preuzeo vlast 2012. godine, Si je preduzeo reviziju Narodnooslobodilačke vojske, uključujući i političku reformu i njenu modernizaciju.[148] Vojno-civilna fuzija je napredovala pod Si.[149][150] Si je bio aktivan u svom učešću u vojnim poslovima, uzimajući direktan pristup vojnoj reformi. Pored toga što je bio predsedavajući CVK-a i vođa Centralne vodeće grupe za vojnu reformu osnovane 2014. godine da nadgleda sveobuhvatne vojne reforme, Si je dao brojne izjave visokog profila obećavajući da će očistiti malverzacije i samozadovoljstvo u vojsci. Si je više puta upozoravao da bi depolitizacija PLA od KPK dovela do kolapsa sličnog raspadu Sovjetskog Saveza.[151] Si je održao konferenciju Novi Gutian 2014. godine, okupivši vrhunske vojne oficire Kine, ponovo naglašavajući princip „partija ima apsolutnu kontrolu nad vojskom“ koji je prvi uspostavio Mao na Gutian konferenciji 1929. godine.[152]

Si je najavio smanjenje od 300.000 vojnika iz PLA u 2015. godini, čime je njena veličina dostigla 2 miliona vojnika. Si je ovo opisao kao gest mira, dok su analitičari poput Rorija Medkalfa rekli da je smanjenje učinjeno kako bi se smanjili troškovi, kao i deo modernizacije PLA-a.[153] 2016. smanjio je broj pozorišnih komandi PLA sa sedam na pet.[154] On je takođe ukinuo četiri autonomna opšta odeljenja PLA, zamenivši ih sa 15 agencija koje direktno izveštavaju CVK.[155] U okviru njegovih reformi stvorena su dva nova ogranka PLA, Strateške snage za podršku[156] i Zajedničke snage za logističku podršku.[157] 2018. PAP je stavljen pod isključivu kontrolu CVK-a; PAP je ranije bio pod zajedničkom komandom CVK i Državnog saveta preko Ministarstva javne bezbednosti.[158]

Dana 21. aprila 2016, Si je imenovan za glavnog komandanta novog zajedničkog operativnog komandnog centra PLA od strane novinske agencije Sinhua i emitera Kineske centralne televizije.[159][160] Neki analitičari su ovaj potez protumačili kao pokušaj da se pokažu snaga i snažno vođstvo i da je više „politički nego vojni“.[161] Prema Ni LeSiongu, stručnjaku za vojne poslove, Si „ne samo da kontroliše vojsku, već i to čini u formi vojnog roka“ na apsolutan način, i da je u ratno vreme spreman da lično komanduje.“[162] Prema Kalifornijskom univerzitetu, stručnjaku za kinesku vojsku iz San Dijega, Si je „bio u stanju da preuzme političku kontrolu nad vojskom u meri koja prevazilazi šta su Mao i Deng uradili.“[163]

Pod Sijem, zvanični vojni budžet Kine se više nego udvostručio,[164] dostigavši rekordnih 224 milijarde dolara 2023. godine.[165] Iako je prethodila Siju, njegova administracija je zauzela odlučniji stav prema pomorstvu i pojačala kontrolu KPK nad pomorskim bezbednosnim snagama.[166] Mornarica PLA je brzo rasla pod Sijem, a Kina je dodala još ratnih brodova, podmornica, brodova za podršku i pomoćnih brodova i Kina. veći broj amfibijskih brodova od ukupnog broja brodova pod mornaricom Ujedinjenog Kraljevstva između 2014. i 2018. godine.[167] Kina je 2017. godine uspostavila prvu prekookeansku bazu mornarice u Džibutiju.[168] Si je takođe preduzeo proširenje kineskog nuklearnog arsenala, pozivajući Kinu da „uspostavi snažan sistem strateškog odvraćanja“. Federacija američkih naučnika (FAS) je procenila da će ukupan broj kineskih nuklearnih arsenala biti 410 2023. godine, a Ministarstvo odbrane SAD procenjuje da bi kineski arsenal mogao da dostigne 1.000 do 2030. godine.[169]

Spoljna politika uredi

 
Si Đinping sa predsednicom Čilea Mišel Bašele 2016

Si je zauzeo tvrđi stav po pitanju bezbednosti, kao i spoljnih poslova, projektujući nacionalističkiju i odlučniju Kinu na svetskoj sceni.[170] Njegov politički program poziva na Kinu ujedinjeniju i sigurniju u sopstveni sistem vrednosti i političku strukturu.[171] Strani analitičari i posmatrači često su govorili da je Si glavni spoljnopolitički cilj obnavljanje položaja Kine na globalnoj sceni kao velike sile.[172][173] Si zagovara „osnovno razmišljanje“ u kineskoj spoljnoj politici: postavljanje eksplicitnih crvenih linija koje druge zemlje ne smeju da pređu. U kineskoj perspektivi, ovi čvrsti stavovi o osnovnim pitanjima smanjuju stratešku neizvesnost, sprečavajući druge nacije da pogrešno procene stavove Kine ili potcenjuju kinesku odlučnost da tvrdi ono što smatra da je u njenom nacionalnom interesu.[174] Si je tokom 20. nacionalnog kongresa KPK izjavio da želi da osigura da Kina „predvodi svet u smislu kombinovane nacionalne snage i međunarodnog uticaja“ do 2049. godine.[175]

 
Svetski lideri okupili su se za "porodičnu fotografiju" na samitu G20 u Hamburgu

Si je promovisao „diplomatiju velikih zemalja“ (大国外交), navodeći da je Kina već „velika sila“ i odvajajući se od prethodnih kineskih lidera koji su imali oprezniju diplomatiju.[176] Zauzeo je jastrebov spoljnopolitički stav nazvan „diplomatija vukova ratnika“,[177] dok su njegove spoljnopolitičke misli zajedno poznate kao „Misao Si Đinpinga o diplomatiji“.[178] U martu 2021. rekao je da se „Istok uzdiže“. a Zapad je u opadanju“ (东升西降), rekavši da je moć zapadnog sveta u opadanju i da je njihov odgovor na KOVID-19 primer toga, i da Kina ulazi u period prilika zbog toga.[179] Si je često aludirao na „zajednicu sa zajedničkom budućnošću za čovečanstvo“, za koju kineske diplomate kažu da ne implicira nameru da promeni međunarodni poredak,[180] ali za koje strani posmatrači kažu da Kina želi novi poredak koji je više postavlja centar.[181] Pod Sijem, Kina se, zajedno sa Rusijom, takođe fokusirala na jačanje odnosa sa Globalnim Jugom kako bi ublažila efekat međunarodnih sankcija.[182]

Si je stavio naglasak na povećanje kineske „moći međunarodnog diskursa“ (国际话语权) kako bi stvorio povoljnije globalno mišljenje o Kini u svetu.[183] U ovoj potrazi, Si je naglasio potrebu da se „dobro ispriča kineska priča“ (讲好中国故事), što znači širenje kineske spoljne propagande (外宣) i komunikacija.[184] Si je proširio fokus i obim ujedinjenog fronta, koji ima za cilj da konsoliduje podršku za KPK u elementima koji nisu KPK, kako unutar tako i izvan Kine, i shodno tome je proširio Odeljenje za rad Ujedinjenog fronta.[185] Si je predstavio Globalnu razvojnu inicijativu (GDI)[186], Globalnu bezbednosnu inicijativu (GSI)[187] i Globalnu inicijativu za civilizaciju (GCI), 2021, 2022. i 2023. godine, sa ciljem da poveća uticaj Kine u međunarodni poredak.[188]

Tokom Sijeve administracije, Kina nastoji da oblikuje međunarodne norme i pravila u novim oblastima politike u kojima Kina ima prednost kao rani učesnik.[189] Si opisuje takve oblasti kao „nove granice“, a one uključuju oblasti politike kao što je svemir, duboko more, polarni regioni, internet, nuklearna bezbednost, borba protiv korupcije i klimatske promene.[189]

Indija uredi

 
Lideri BRIKS-a 2023, s leva na desno: Luiz Inasio Lula da Silva, Si Đinping, Siril Ramafoza, Narendra Modi i Sergej Lavrov (koji predstavlja Vladimira Putina).

Odnosi između Kine i Indije imali su uspone i padove pod Sijem, a kasnije su se pogoršavali zbog različitih faktora. Godine 2013. dve zemlje su imale sukob u Depsangu tokom tri nedelje, koji se završio bez promene granice.[190] U 2017. godini, dve zemlje su ponovo imale sukob oko kineske izgradnje puta u Doklamu, teritoriji na koju polažu pravo Butan, saveznik Indije i Kina,[191] iako su se do 28. avgusta obe zemlje međusobno raskinule.[192] Najozbiljnija kriza u odnosima nastala je kada su dve zemlje imale smrtonosni sukob 2020. godine na liniji stvarne kontrole, pri čemu su neki vojnici ostali mrtvi.[193][194]Sukobi su doveli do ozbiljnog pogoršanja odnosa, pa je Kina zauzela 2.000 kvadratnih kilometara teritorije koju je kontrolisala Indija.[195][196]

Japan i Koreja uredi

Odnosi Kine i Japana su se u početku pogoršali pod Sijevom administracijom; najteže pitanje između dve zemlje ostaje spor oko ostrva Senkaku, koja Kina naziva Diaoju. Kao odgovor na kontinuirani čvrst stav Japana po tom pitanju, Kina je u novembru 2013. proglasila identifikacionu zonu protivvazdušne odbrane.[197] Međutim, odnosi su kasnije počeli da se poboljšavaju, a Si je pozvan da poseti 2020. godine,[198] iako je putovanje kasnije odloženo zbog pandemije KOVID-19.[199]

Pod Sijem, Kina je u početku zauzela kritičniji stav prema Severnoj Koreji zbog njenih nuklearnih proba.[200] Međutim, od 2018. godine odnosi su počeli da se poboljšavaju zbog susreta Sija i severnokorejskog lidera Kim Džong Una.[201] Si je takođe podržao denuklearizaciju Severne Koreje,[202] i izrazio podršku ekonomskim reformama u zemlji.[203] Si je u početku poboljšao odnose sa Južnom Korejom,[204] a dve zemlje su potpisale sporazum o slobodnoj trgovini u decembru 2015.[205] Počevši od 2017. godine, odnosi Kine sa Južnom Korejom su se pogoršali zbog Terminalna odbrana područja na velikim nadmorskim visinama (TOPVNV), odbrambenog raketnog sistema.[206] Na kraju, Južna Koreja je zaustavila kupovinu TOPVNV-a nakon što je Kina uvela nezvanične sankcije.[207]

Rusija uredi

 
Si sa suprugom Peng Lijuan tokom Parade pobede u Moskvi 9. maja 2015.

Si je negovao jače odnose sa Rusijom, posebno nakon ukrajinske krize 2014. Čini se da je razvio jak lični odnos sa predsednikom Vladimirom Putinom. Obojica se smatraju jakim liderima sa nacionalističkom orijentacijom koji se ne plaše da se afirmišu protiv zapadnih interesa.[208] Si je prisustvovao ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara 2014. u Sočiju. Pod Sijem, Kina je potpisala gasni sporazum vredan 400 milijardi dolara sa Rusijom; Kina je takođe postala najveći trgovinski partner Rusije.[209]

 
Vladimir Putin dočekuje Si u Moskvi tokom posete Sija Rusiji u martu 2023

Si i Putin su se sastali 4. februara 2022. tokom priprema za Olimpijske igre u Pekingu 2022. tokom masovnog gomilanja ruskih snaga na ukrajinskoj granici, pri čemu su njih dvojica izrazili da su dve zemlje skoro ujedinjene u svom antiameričkom opredeljenju i da obe nacije nisu delile „nema ograničenja“ u svojim obavezama.[210][211] Američki zvaničnici su rekli da je Kina zatražila od Rusije da sačeka invaziju na Ukrajinu do završetka Olimpijskih igara u Pekingu 20. februara.[212] U aprilu 2022. Si Đinping je izrazio protivljenje sankcijama Rusiji.[213] Si Đinping je 15. juna 2022. ponovo potvrdio podršku Kine Rusiji po pitanjima suvereniteta i bezbednosti.[214] Međutim, Si je takođe rekao da je Kina posvećena poštovanju „teritorijalnog integriteta svih zemalja“,[215] i rekao da je Kini „bolno kada vidi kako se ratni plamen ponovo rasplamsa u Evropi“.[216] Kina se dodatno držala na distanci od Ruskih akcija, umesto toga da se stavi kao neutralna strana.[217] U februaru 2023. Kina je objavila mirovni plan od 12 tačaka za „rešavanje aktuelne krize u Ukrajini“; Putin je hvalio plan, ali su ga kritikovale SAD i evropske zemlje.[218]

 
Si Đinping se u novembru 2015. sastao sa tadašnjim tajvanskim predsednikom Ma Jingđuom u svojstvu lidera kontinentalne Kine i Tajvana.

Tajvan uredi

U 2015, Si se sastao sa tajvanskim predsednikom Ma Jingđuom, što je bio prvi put da su se politički lideri obe strane Tajvanskog moreuza sastali od završetka Kineskog građanskog rata 1950. godine.[219] Si je rekao da su Kina i Tajvan „jedna porodica“ koja se ne može rastaviti.[220] Međutim, odnosi su počeli da se pogoršavaju nakon što je Cai Ingven iz Demokratske progresivne partije (DPP) pobedila na predsedničkim izborima 2016. godine.[221]

Na 19. partijskom kongresu održanom 2017. godine, Si je reafirmisao šest od devet principa koji su afirmisani u kontinuitetu od 16. partijskog kongresa 2002. godine, sa značajnim izuzetkom „Polaženje nade u narod Tajvana kao snagu koja će pomoći da se dođe do ujedinjenja.''[222] Prema Brukings institutu, Si je koristio jači jezik o potencijalnoj nezavisnosti Tajvana nego njegovi prethodnici prema prethodnim vladama DPP-a na Tajvanu.[223] On je rekao da „nikada nećemo dozvoliti bilo kojoj osobi, bilo kojoj organizaciji ili bilo kojoj političkoj partiji da odvoji bilo koji deo kineske teritorije od Kine u bilo kom trenutku u bilo kom obliku“.[224]

U januaru 2019, Si Đinping je pozvao Tajvan da odbije svoju formalnu nezavisnost od Kine, rekavši: „Ne obećavamo da ćemo se odreći upotrebe sile i zadržavamo mogućnost da preduzmemo sva neophodna sredstva. Te opcije bi, rekao je on, mogle da se koriste protiv „spoljnog mešanja“. Si je takođe rekao da su oni „spremni da stvore širok prostor za mirno ujedinjenje, ali da neće ostaviti prostora za bilo kakav oblik separatističkih aktivnosti.“[225][226]' Predsednica Cai je odgovorila na govor rekavši da Tajvan neće prihvatiti jednu zemlju, aranžmana dva sistema sa kopnom, uz naglašavanje potrebe da svi pregovori preko moreuza budu na principu između vlade.[227]

 
Predsednik SAD Donald Tramp stiže u Kinu, 8. novembra 2017

Amerika uredi

Si je nazvao odnose Kine i Sjedinjenih Država u savremenom svetu „novom vrstom odnosa velikih sila“, frazom koju je Obamina administracija oklevala da prihvati.[228] Pod njegovom administracijom nastavljen je američko-kineski strateški i ekonomski dijalog koji je započeo pod Hu Đintaom, sve dok ga administracija Donalda Trampa nije suspendovala.[229] O Kini-SAD Si je rekao: „Ako su [Kina i Sjedinjene Države] u konfrontaciji, to bi sigurno značilo katastrofu za obe zemlje.“[230] Si je takođe indirektno kritikovao „strateški stožer“ SAD u Aziji.[231] Odnosi sa SAD su se pogoršali nakon što je Donald Tramp postao predsednik 2017. godine.[232] Od 2018. godine, SAD i Kina su uključene u eskalirajući trgovinski rat.[233] U 2020. odnosi su se dodatno pogoršali zbog pandemije KOVID-19.[234]

Osnivanje Kine-SAD odnosa su među ljudima, nada je u ljudima, budućnost je u mladima, a vitalnost je u podnacionalnim područjima.

— Si Đinping je rekao gostujući kod guvernera Kalifornije Gavina Njusoma 2023.[235]

 
Si Đinping sa predsednikom SAD Džoom Bajdenom na marginama samita G20 na Baliju 2022.
 
Zemlje koje su potpisale dokumente o saradnji u vezi sa inicijativom Pojas i put
 
Demonstranti u Hongkongu gađaju jajima portret Si Đinpinga na Dan državnosti

Hong Kong uredi

Tokom svog rukovodstva, Si je podržavao i težio većoj političkoj i ekonomskoj integraciji Hong Konga sa kontinentalnom Kinom, uključujući i projekte kao što je most Hong Kong–Džuhaj–Makao.[236] On se zalagao za projekat Veliko područje zaliva, koji ima za cilj da integriše Hong Kong, Makao i devet drugih gradova u Guangdongu.[237][238] Sijevi integracijski napori doveli su do smanjenja sloboda i slabljenja posebnog identiteta Hong Konga u odnosu na kontinentalnu Kinu.[239][240] Mnogi stavovi centralne vlade i koji su na kraju sprovedeni u Hong Kongu izneti su u beloj knjizi koju je objavio Državni savet 2014 pod nazivom Praksa politike „jedna zemlja, dva sistema“ u specijalnom administrativnom regionu Hong Konga.[241] Pod Sijem, kineska vlada je takođe proglasila Zajedničku kinesko-britansku deklaraciju pravno nevažećom.[242]

U avgustu 2014. godine, Stalni komitet Nacionalnog narodnog kongresa (NPCSC) doneo je odluku kojom se dozvoljava opšte pravo glasa za izbore glavnog izvršnog direktora Hong Konga 2017, ali i zahteva od kandidata da „vole zemlju i vole Hong Kong,“ kao i druge mere koje su obezbedile da kinesko rukovodstvo bude krajnji donosilac odluke o izboru, što je dovelo do protesta,[243] i konačnog odbacivanja predloga reformi u Zakonodavnom savetu zbog napuštanja pro- Kamp u Pekingu da odloži glasanje.[244] Na izborima za glavnog izvršnog direktora 2017. godine, Keri Lam je pobedila, navodno uz podršku Politbiroa KPK.[245]

 
Si se zaklinje u Džona Lija kao izvršnog direktora tokom 25. godišnjice povratka Hong Konga u Kinu

Si je podržao vladu Hong Konga i Keri Lam protiv demonstranata na protestima u Hong Kongu 2019–2020, koji su izbili nakon predloženog zakona koji bi omogućio ekstradicije Kini.[246] On je branio upotrebu sile od strane policije Hong Konga, rekavši da „striktno podržavamo policiju Hong Konga da preduzme nasilne akcije u sprovođenju zakona, a pravosuđe Hong Konga da kazni u skladu sa zakonom one koji su počinili nasilne zločine.[247] Tokom posete Makau 20. decembra 2019. u okviru 20. godišnjice povratka u Kinu, Si je upozorio na mešanje stranih snaga u Hong Kongu i Makau,[248] dok je takođe nagovestio da bi Makao mogao da bude model za Hong Kong da prati.[249]

2020. NPCSC je usvojio zakon o nacionalnoj bezbednosti u Hong Kongu koji je dramatično proširio pritisak vlade na opoziciju u gradu; među merama je bilo dramatično ograničavanje političke opozicije i stvaranje centralne vladine kancelarije van nadležnosti Hong Konga koja bi nadgledala sprovođenje zakona.[250] Ovo je viđeno kao kulminacija dugoročnog projekta pod Sijem za dalju integraciju Hong Konga sa kopnom.[251] Si je posetio Hong Kong kao predsednik 2017. i 2022. godine, na 20. odnosno 25. godišnjicu primopredaje Hong Konga.[252] U svojoj poseti 2022. godine, zakleo se u Džona Lija kao izvršnog direktora, bivšeg policajca kojeg je kineska vlada podržavala da proširi kontrolu nad gradom.[253][254]

Ljudska prava uredi

Prema Human Rights Watch-u, Si je „započeo široku i trajnu ofanzivu na ljudska prava“ otkako je postao lider 2012. godine.[255] HRV je takođe rekao da je represija u Kini „na najgorem nivou od masakra na Trgu Tjenanmen“.[256] Otkako je preuzeo vlast, Si je razbio aktivizam građana, a stotine je privedeno.[257] On je predsedavao 709 akcijama 9. jula 2015. godine, kada je privedeno više od 200 advokata, pravnih pomoćnika i aktivista za ljudska prava.[258] Tokom njegovog mandata hapšeni su i zatvarani aktivisti kao što je Su Zijong, kao i brojni drugi koji su se identifikovali sa Pokretom novih građana. Istaknuti pravni aktivista Pu Zikijang iz pokreta Veikuan je takođe uhapšen i pritvoren.[259]

2017. godine, lokalna vlada provincije Đangsi rekla je hrišćanima da svoje slike Isusa zamene Si Đinpingom u okviru opšte kampanje o nezvaničnim crkvama u zemlji.[260][261][262] Prema lokalnim društvenim medijima, zvaničnici su ih „transformisali iz vere u religiju u verovanje u partiju“.[263] Prema aktivistima, „Si sprovodi najteže sistematsko suzbijanje hrišćanstva u zemlji od kada je verska sloboda zapisana u Kinezima ustav iz 1982.“, a prema pastorima i grupi koja prati religiju u Kini, uključuje „uništavanje krstova, spaljivanje biblija, zatvaranje crkava i naređenje sledbenicima da potpišu papire kojima se odriču vere“.[264]

Pod Sijem, KPK je prihvatila asimilacionističku politiku prema etničkim manjinama, smanjujući afirmativnu akciju u zemlji do 2019. godine,[265] i ukidajući formulaciju u oktobru 2021. koja je garantovala prava dece iz manjina da se obrazuju na svom maternjem jeziku, zamenjujući ga sa jednim koji je akcenat stavljao na podučavanje narodnog jezika.[266] Godine 2020. Čen Sijaoping je postavljen za šefa Nacionalne komisije za etnička pitanja, prvog Han Kineza na čelu tog tela od 1954. godine.[267] Dana 24. juna 2022, Pan Jue, drugi Han Kinez, postao je šef komisije, a on je navodno držao asimilacionističku politiku prema etničkim manjinama.[268] Si je izneo svoje zvanične stavove o odnosima između većinskih Han Kineza i etničkih manjina rekavši „ni Han šovinizam ni lokalni etnički šovinizam pogoduju razvoju zajednice kineske nacije.“[269]

Kovid-19 pandemija uredi

Dana 20. januara 2020, Si je prvi put prokomentarisao pandemiju KOVID-19 u Vuhanu i naredio „napore za suzbijanje širenja virusa.[270] On je premijeru Li Kećangu dao određenu odgovornost za odgovor na KOVID-19, u onome što je predložio The Wall Street Journal bio je pokušaj da se potencijalno izoluje od kritika ako odgovor ne uspe.[271] Vlada je prvobitno odgovorila na pandemiju zatvaranjem i cenzurom, a prvi odgovor je izazvao široku reakciju unutar Kine.[272] On se 28. januara sastao sa Tedrosom Adhanomom Ghebreiesusom, generalnim direktorom Svetske zdravstvene organizacije (SZO).[273] Špigel je izvestio da je u januaru 2020. Si izvršio pritisak na Tedrosa Adanoma da odustane od izdavanja globalnog upozorenja o izbijanju KOVID-19 i zadrži informacije o prenošenju virusa sa čoveka na čoveka, što je SZO demantovala.[274] Dana 5. februara, Si se sastao sa kambodžanskim premijerom Hun Senom u Pekingu, prvim stranim liderom koji je dozvoljen u Kinu od izbijanja marta.[275]

 
Novi izvršni direktor Hong Konga Džon Li Ka Čiu i Si Đinping nose maske, jul 2022.

Nakon što je epidemiju u Vuhanu stavio pod kontrolu, Si je favorizovao ono što je zvanično nazvano „dinamična politika nulte KOVID-19“[276] koja ima za cilj kontrolu i suzbijanje virusa što je više moguće unutar granica zemlje. Ovo je uključivalo lokalna blokada i masovno testiranje.[277] Iako je prvobitno bila zaslužna za kinesko suzbijanje izbijanja KOVID-19, politiku su kasnije kritikovali strani i neki domaći posmatrači zbog toga što nije u kontaktu sa ostatkom sveta i uzimala težak danak po ekonomiju.[278] Ovaj pristup je posebno bio pod kritikom tokom zatvaranja Šangaja 2022. godine, koji je prisilio milione da odu u svoje domove i oštetio gradsku ekonomiju,[279] narušavajući imidž Li Ćijanga, bliskog Si saveznika i partijskog sekretara grada.[280] Nasuprot tome, Si je rekao da je politika osmišljena da zaštiti životnu bezbednost ljudi.[281] Dana 23. jula 2022. godine, Nacionalna zdravstvena komisija je izvestila da su Si i drugi najviši lideri uzeli lokalne vakcine protiv KOVID-19.[282]

Na 20. Kongresu KPK, Si je potvrdio nastavak politike nulte-KOVID-a,[283] navodeći da će „nepokolebljivo” sprovoditi „dinamički nulti-KOVID” i obećavajući da će „odlučno dobiti bitku”[284] iako je Kina počela ograničeno ublažavanje politike u narednim nedeljama.[285] U novembru 2022. izbili su protesti protiv kineske politike KOVID-19, a okidač je bio požar u visokoj stambenoj zgradi u Urumćiju.[286] Protesti su održani u više velikih gradova, a neki od demonstranata su tražili kraj vladavine Sija i KPK.[287] Protesti su uglavnom ugušeni do decembra,[288] iako je vlada dodatno ublažila ograničenja KOVID-19 u periodu od tada.[289] Kina je 7. decembra 2022. najavila velike promene u svojoj politici KOVID-19, uključujući omogućavanje karantina kod kuće za blage infekcije, smanjenje PCR testiranja i smanjenje moći lokalnih zvaničnika da sprovode blokade.[290]

Privatni život uredi

Bio je oženjen dva puta. 1980-ih se venčao sa Ke Linging, ćerkom diplomata Ke Huaa, ambasadora NR Kine u Londonu. Brak je nakon nekoliko godina završio razvodom. Potom se 1987. oženio za poznatu pevačicu Peng Ljuan[291] s kojom ima kćer Si Mingze (习明泽), koja trenutno pod pseudonimom studira na Harvardu.[292]

Si poseduje diplomu iz hemijske tehnologije i doktorat iz političkih nauka.[293]

Priznanja uredi

 
Si je 2. nosi­lac Ordena RS

Odlikovan je Ordenom Republike Srbije Prvog stepena. Orden mu je svečano uručen 18. juna 2016. godine, prilikom državne posete Republici Srbiji.[294]

Reference uredi

  1. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ www.businessinsider.com
  3. ^ Ranade, Jayadva (25. 10. 2010). „China's Next Chairman - Xi Jinping” (PDF). Centre for Air Power Studies. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  4. ^ "Hu Jintao reelected Chinese president", Xinhua (China Daily), 15 March 2008.
  5. ^ „deckblatt-ca-data sup-form.pdf” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 02. 2012. g. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  6. ^ Agence France-Presse (11. 02. 2009). „Chinese vice president in Mexico to boost trade”. Channel NewsAsia. Arhivirano iz originala 04. 05. 2009. g. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  7. ^ Press, Associated (10. 02. 2009). „Chinese Vice President Xi Jinping speaks during a news conference in Mexico City, Tuesday, Feb. 10, 2009. Jinping is on a two-day official visit to Mexico.”. Associated Press. 
  8. ^ „Photo Gallery of the Official Visit of the Vice President of the People's Republic of China and the State Visit of the King and Queen of Spain”. Jamaica Information Service. 12. 02. 2009. Arhivirano iz originala 20. 06. 2013. g. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  9. ^ „China, Jamaica vow to enhance friendly partnership”. China Central Television. 13. 02. 2009. 
  10. ^ Xuequan, Mu (17. 02. 2009). „Chinese vice president concludes official visit to Colombia”. Xinhua News Agency. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  11. ^ „China Names Colombia Official Tourism Destination”. Latin American Herald Tribune. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  12. ^ Yang, Fang (19. 02. 2009). „Chinese VP meets Venezuelan top legislator on parliamentary co-op, bilateral ties”. Xinhua News Agency. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  13. ^ Devereux, Charlie (26. 09. 2012). „China Bankrolling Chavez’s Re-Election Bid With Oil Loans”. Bloomberg News. 
  14. ^ „Chinese VP meets Brazilian president on deepening strategic partnership”. Xinhua News Agency. 20. 02. 2009. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  15. ^ „Xi Jinping visits Malta”. The Embassy of Malta in the People's Republic of China. 23. 02. 2009. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 06. 11. 2012. 
  16. ^ Xuequan, Mu (22. 02. 2009). „Roundup: Chinese vice president starts official visit to Malta”. Xinhua News Agency. Pristupljeno 04. 11. 2012. 
  17. ^ „Vice President Xi Jinping to visit Belgium, Germany, Bulgaria, Hungary and Romania and attend Europalia Chinese Art Festival and China's Guest-of-Honor Activities in Frankfurt Book Fair”. Mfa.gov.cn. 10. 10. 2009. Arhivirano iz originala 23. 07. 2011. g. Pristupljeno 20. 10. 2010. 
  18. ^ Raman, B., „"China's Cousin-Cousin Relations with Myanmar" # 3566”. Pristupljeno 14. 2. 2012.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. novembar 2010), South Asia Analysis Group, 25 December 2009
  19. ^ Reuters Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2013).
  20. ^ Epatko, Larisa (08. 11. 2012). „China to Choose New Slate of Leaders: How Will It Affect the U.S.?”. PBS NewsHour. Arhivirano iz originala 21. 01. 2014. g. Pristupljeno 09. 11. 2012. 
  21. ^ „China Confirms Leadership Change”. BBC News. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  22. ^ BBC News (2012). „China confirms leadership change”. Pristupljeno 15. 3. 2013. 
  23. ^ China’s Leader Tries to Calm African Fears of His Country’s Economic Power The New York Times, Chris Buckley, 26 March 2013
  24. ^ Denyer, Simon (25. 10. 2017). „China's Xi Jinping unveils his top party leaders, with no successor in sight”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 13. 8. 2019. g. Pristupljeno 25. 10. 2017. „Censorship has been significantly stepped up in China since Xi took power.” 
  25. ^ Economy, Elizabeth (29. 6. 2018). „The great firewall of China: Xi Jinping's internet shutdown”. The Guardian. Arhivirano iz originala 10. 10. 2019. g. Pristupljeno 4. 11. 2019. „Before Xi Jinping, the internet was becoming a more vibrant political space for Chinese citizens. But today the country has the largest and most sophisticated online censorship operation in the world.” 
  26. ^ „Xi outlines blueprint to develop China's strength in cyberspace”. Xinhua News Agency. 21. 4. 2018. Arhivirano iz originala 21. 4. 2018. g. Pristupljeno 22. 4. 2018. 
  27. ^ Zhuang, Pinghui (19. 2. 2016). „China's top party mouthpieces pledge 'absolute loyalty' as president makes rare visits to newsrooms”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 31. 3. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  28. ^ Risen, Tom (3. 6. 2014). „Tiananmen Censorship Reflects Crackdown Under Xi Jinping”. U.S. News & World Report. Arhivirano iz originala 11. 4. 2019. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  29. ^ Bougon 2018, str. 157–65.
  30. ^ Tiezzi, Shannon (24. 6. 2014). „China's 'Sovereign Internet'”. The Diplomat (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 4. 8. 2017. g. Pristupljeno 4. 8. 2017. 
  31. ^ Ford, Peter (18. 12. 2015). „On Internet freedoms, China tells the world, 'leave us alone'”. The Christian Science Monitor. ISSN 0882-7729. Arhivirano iz originala 4. 8. 2017. g. Pristupljeno 4. 8. 2017. 
  32. ^ „Wikipedia blocked in China in all languages”. BBC News. 14. 5. 2019. Arhivirano iz originala 15. 5. 2019. g. Pristupljeno 15. 5. 2019. 
  33. ^ Phillips, Tom (6. 8. 2015). „'It's getting worse': China's liberal academics fear growing censorship”. The Guardian. Arhivirano iz originala 18. 9. 2019. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  34. ^ Grigg, Angus (4. 7. 2015). „How China stopped its bloggers”. The Australian Financial Review. Arhivirano iz originala 26. 6. 2018. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  35. ^ Grigg, Angus (4. 7. 2015). „How China stopped its bloggers”. The Australian Financial Review. Arhivirano iz originala 26. 6. 2018. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  36. ^ „China Tells Carriers to Block Access to Personal VPNs by February”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 10. 7. 2017. Arhivirano iz originala 1. 5. 2019. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  37. ^ Phillips, Tom (24. 10. 2017). „Xi Jinping becomes most powerful leader since Mao with China's change to constitution”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 24. 10. 2017. g. Pristupljeno 24. 10. 2017. 
  38. ^ „China elevates Xi to most powerful leader in decades”. CBC News. 24. 10. 2017. Arhivirano iz originala 1. 5. 2018. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  39. ^ „China elevates Xi Jinping's status, making him the most powerful leader since Mao”. Irish Independent. 24. 10. 2017. Arhivirano iz originala 22. 6. 2018. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  40. ^ Collins, Stephen (9. 11. 2017). „Xi's up, Trump is down, but it may not matter”. CNN. Arhivirano iz originala 23. 6. 2018. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  41. ^ Holtz, Michael (28. 2. 2018). „Xi for life? China turns its back on collective leadership.”. The Christian Science Monitor. Arhivirano iz originala 24. 6. 2018. g. Pristupljeno 23. 6. 2018. 
  42. ^ Andrésy, Agnès (2015). Xi Jinping: Red China, The Next Generation. UPA. str. 88. ISBN 9780761866015. 
  43. ^ Pollard, Martin (26. 10. 2022). „China's Xi deals knockout blow to once-powerful Youth League faction”. Reuters. Arhivirano iz originala 24. 5. 2023. g. Pristupljeno 24. 5. 2023. 
  44. ^ Gan, Nectar (23. 9. 2017). „Latest Xi Jinping book gives clues on decline of Communist Party's youth wing”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 14. 10. 2017. g. Pristupljeno 8. 10. 2017. 
  45. ^ Shi, Jiangtao; Huang, Kristin (26. 2. 2018). „End to term limits at top 'may be start of global backlash for China'”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 27. 2. 2018. g. Pristupljeno 28. 2. 2018. 
  46. ^ Phillips, Tom (4. 3. 2018). „Xi Jinping's power play: from president to China's new dictator?”. The Guardian. Arhivirano iz originala 4. 3. 2018. g. Pristupljeno 4. 3. 2018. 
  47. ^ Wen, Philip (17. 3. 2018). „China's parliament re-elects Xi Jinping as president”. Reuters. Arhivirano iz originala 17. 3. 2018. g. Pristupljeno 17. 3. 2018. 
  48. ^ Bodeen, Christopher (17. 3. 2018). „Xi reappointed as China's president with no term limits”. Associated Press. Arhivirano iz originala 17. 3. 2018. g. Pristupljeno 17. 3. 2018. 
  49. ^ Zhou, Xin (18. 3. 2018). „Li Keqiang endorsed as China's premier; military leaders confirmed”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 27. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  50. ^ Mitchell, Tom (7. 9. 2019). „China's Xi Jinping says he is opposed to life-long rule”. Financial Times. Arhivirano iz originala 17. 4. 2018. g. Pristupljeno 17. 4. 2018. „President insists term extension is necessary to align government and party posts” 
  51. ^ Wang, Cat (7. 11. 2021). „The significance of Xi Jinping's upcoming 'historical resolution'”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  52. ^ Ni, Vincent (11. 11. 2021). „Chinese Communist party elevates Xi's status in 'historical resolution'”. The Guardian (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 6. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  53. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (17. 11. 2021). „How Xi Jinping Is Rewriting China's History to Put Himself at the Center”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 10. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  54. ^ Bandurski, David (8. 2. 2022). „Two Establishes”. China Media Project (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 7. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  55. ^ Davidson, Helen; Graham-Harrison, Emma (23. 10. 2022). „China's leader Xi Jinping secures third term and stacks inner circle with loyalists”. The Guardian. Arhivirano iz originala 23. 10. 2022. g. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  56. ^ Wingfield-Hayes, Rupert (23. 10. 2022). „Xi Jinping's party is just getting started”. BBC News (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 3. 2023. g. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  57. ^ „Shake-up at the top of China's Communist Party as Xi Jinping starts new term”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). 22. 10. 2022. Arhivirano iz originala 22. 10. 2022. g. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  58. ^ „Xi Jinping unanimously elected Chinese president, PRC CMC chairman”. Xinhua News Agency. 10. 3. 2023. Arhivirano iz originala 10. 3. 2023. g. Pristupljeno 10. 3. 2023. 
  59. ^ „The power of Xi Jinping” . The Economist. 18. 9. 2014. Arhivirano iz originala 7. 11. 2017. g. Pristupljeno 20. 9. 2017. 
  60. ^ Jiayang, Fan; Taisu, Zhang; Ying, Zhu (8. 3. 2016). „Behind the Personality Cult of Xi Jinping”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 26. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  61. ^ Phillips, Tom (19. 9. 2015). „Xi Jinping: Does China truly love 'Big Daddy Xi' – or fear him?”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 27. 4. 2019. g. Pristupljeno 31. 8. 2017. 
  62. ^ Phillips, Tom (19. 9. 2015). „Xi Jinping: Does China truly love 'Big Daddy Xi' – or fear him?”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 27. 4. 2019. g. Pristupljeno 31. 8. 2017. 
  63. ^ Blanchard, Ben (28. 10. 2016). „All hail the mighty uncle – Chinese welcome Xi as the 'core'”. Reuters. Arhivirano iz originala 24. 6. 2018. g. Pristupljeno 23. 6. 2018. 
  64. ^ „Xi's Nickname Becomes Out of Bounds for China's Media”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 28. 4. 2015. Arhivirano iz originala 12. 10. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  65. ^ Rivers, Matt (19. 3. 2018). „This entire Chinese village is a shrine to Xi Jinping”. CNN. Arhivirano iz originala 24. 6. 2018. g. Pristupljeno 23. 6. 2018. 
  66. ^ Gan, Nectar (28. 12. 2017). „Why China is reviving Mao's grandiose title for Xi Jinping”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 24. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  67. ^ „Xi Jinping is no longer any old leader”. The Economist. 17. 2. 2018. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 24. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  68. ^ Shepherd, Christian; Wen, Philip (20. 10. 2017). „With tears and song, China welcomes Xi as great, wise leader”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 26. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  69. ^ Qian, Gang (2. 11. 2020). „A Brief History of the Helmsmen”. China Media Project (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 16. 8. 2022. g. Pristupljeno 16. 8. 2022. 
  70. ^ Nakazawa, Katsuji (9. 1. 2020). „China crowns Xi with special title, citing rare crisis”. Nikkei Asian Review. Arhivirano iz originala 9. 1. 2020. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  71. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321  . 
  72. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 27. 7. 2014. g. Pristupljeno 21. 7. 2014. 
  73. ^ Denyer, Simon (25. 8. 2013). „Creeping reforms as China gives Shanghai Free Trade Zone go-ahead”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 3. 6. 2023. g. Pristupljeno 4. 1. 2023. 
  74. ^ Buckley, Chris; Bradsher, Keith (4. 3. 2017). „Xi Jinping's Failed Promises Dim Hopes for Economic Change in 2nd Term”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 22. 8. 2022. g. Pristupljeno 22. 8. 2022. 
  75. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321  . 
  76. ^ Wong 2023, str. 146.
  77. ^ Orlik, Tom; Hancock, Tom (3. 3. 2023). „What Wall Street Gets Wrong About Xi Jinping's New Money Men”. Bloomberg News. Pristupljeno 4. 3. 2023. 
  78. ^ Orlik, Tom; Hancock, Tom (3. 3. 2023). „What Wall Street Gets Wrong About Xi Jinping's New Money Men”. Bloomberg News. Pristupljeno 4. 3. 2023. 
  79. ^ Wang, Orange; Leng, Sidney (28. 9. 2018). „Chinese President Xi Jinping's show of support for state-owned firms 'no surprise', analysts say”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  80. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321  . 
  81. ^ Gan, Nectar (28. 9. 2018). „Xi says it's wrong to 'bad mouth' China's state firms... but country needs private sector as well”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 31. 1. 2020. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  82. ^ Pieke & Hofman 2022, str. 48.
  83. ^ Lockett, Hudson (2022-06-12). „How Xi Jinping is reshaping China's capital markets” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 2022-11-21. 
  84. ^ „Xi Jinping's grip on Chinese enterprise gets uncomfortably tight”. The Economist. 2023-11-26. 
  85. ^ Bradsher, Keith (4. 3. 2017). „China and Economic Reform: Xi Jinping's Track Record” . The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 5. 3. 2017. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  86. ^ Wildau, Gabriel (18. 12. 2018). „Xi says no one can 'dictate to the Chinese people<span style="padding-right:0.2em;">'” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  87. ^ „Xi Puts His Personal Stamp on China's Fight Against Poverty”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 25. 2. 2021. Arhivirano iz originala 18. 2. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  88. ^ „China's Xi declares victory in ending extreme poverty”. BBC News (na jeziku: engleski). 25. 2. 2021. Arhivirano iz originala 28. 7. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  89. ^ „China's poverty line is not as stingy as commentators think”. The Economist. Hong Kong. 18. 6. 2020. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 14. 8. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  90. ^ „World Bank Open Data”. 
  91. ^ „GDP (current US$) – China | Data”. World Bank. Arhivirano iz originala 6. 9. 2019. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  92. ^ „World Economic Outlook Database, April 2023”. International Monetary Fund. april 2023. Arhivirano iz originala 13. 4. 2023. g. Pristupljeno 16. 5. 2023. 
  93. ^ „GDP growth (annual %) – China | Data”. World Bank. Arhivirano iz originala 13. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  94. ^ Hui, Mary (16. 2. 2022). „What China means when it says it wants "high quality" GDP growth”. Quartz (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  95. ^ Marquis, Christopher; Qiao, Kunyuan (2022). Mao and Markets: The Communist Roots of Chinese Enterprise. Kunyuan Qiao. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-26883-6. OCLC 1348572572. 
  96. ^ Marquis, Christopher; Qiao, Kunyuan (2022). Mao and Markets: The Communist Roots of Chinese Enterprise. Kunyuan Qiao. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-26883-6. OCLC 1348572572. 
  97. ^ Wei, Lingling (12. 8. 2020). „China's Xi Speeds Up Inward Economic Shift”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 13. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  98. ^ „China's future economic potential hinges on its productivity”. The Economist. 14. 8. 2021. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 12. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  99. ^ „China's Escalating Property Curbs Point to Xi's New Priority”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 27. 7. 2021. Arhivirano iz originala 28. 11. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  100. ^ „Housing Should Be for Living In, Not for Speculation, Xi Says”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 18. 10. 2017. Arhivirano iz originala 25. 4. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  101. ^ Lin, Andy; Hale, Thomas; Hudson, Hudson (8. 10. 2021). „Half of China's top developers crossed Beijing's 'red lines<span style="padding-right:0.2em;">'” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  102. ^ Wei, Lingling (19. 10. 2021). „In Tackling China's Real-Estate Bubble, Xi Jinping Faces Resistance to Property-Tax Plan”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 8. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  103. ^ Tran, Hung (14. 3. 2023). „China's debt-reduction campaign is making progress, but at a cost”. Atlantic Council. Arhivirano iz originala 14. 3. 2023. g. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  104. ^ Fifield, Anna (2. 11. 2018). „As China settles in for trade war, leader Xi emphasizes 'self reliance'”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 31. 1. 2020. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  105. ^ Han, Chen; Allen-Ebrahimian, Bethany (2022-10-15). „What China looks like after a decade of Xi Jinping's rule”. Axios (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 4. 2023. g. Pristupljeno 2023-04-19. 
  106. ^ Yap, Chuin-Wei (25. 12. 2019). „State Support Helped Fuel Huawei's Global Rise”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 25. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 9. 2022. 
  107. ^ „Xinhua Commentary: "New productive forces" a winning formula for China's future”. Xinhuanet. 2023-09-21. 
  108. ^ „Xiongan is Xi Jinping's pet project”. The Economist. 18. 5. 2023. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 19. 5. 2023. g. Pristupljeno 19. 5. 2023. 
  109. ^ a b „Full Text: Xi Jinping's Speech on Boosting Common Prosperity – Caixin Global”. Caixin Global (na jeziku: engleski). 19. 10. 2021. Arhivirano iz originala 30. 10. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  110. ^ Wei, Jing Yang and Lingling (12. 11. 2020). „China's President Xi Jinping Personally Scuttled Jack Ma's Ant IPO”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 13. 11. 2020. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  111. ^ Lockett, Hudson (2022-06-12). „How Xi Jinping is reshaping China's capital markets” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 2022-11-21. 
  112. ^ Hass, Ryan (9. 9. 2021). „Assessing China's "common prosperity" campaign”. Brookings Institution (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 3. 7. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  113. ^ Shen, Samuel; Ranganathan, Vidya (3. 11. 2021). „China stock pickers reshape portfolios on Xi's 'common prosperity'”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 8. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  114. ^ Moore, Elena (10. 4. 2021). „China Fines Alibaba $2.8 Billion For Breaking Anti-Monopoly Law” (na jeziku: engleski). NPR. Arhivirano iz originala 16. 9. 2021. g. Pristupljeno 16. 9. 2021. 
  115. ^ „China's Education Crackdown Pushes Costly Tutors Underground”. Bloomberg News (na jeziku: engleski). 12. 8. 2021. Arhivirano iz originala 24. 3. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  116. ^ „Trading kicks off on Beijing Stock Exchange, 10 stocks surge”. Reuters (na jeziku: engleski). 15. 11. 2021. Arhivirano iz originala 27. 11. 2021. g. Pristupljeno 22. 8. 2022. 
  117. ^ Stevenson, Alexandra; Chien, Amy Chang; Li, Cao (27. 8. 2021). „China's Celebrity Culture Is Raucous. The Authorities Want to Change That.”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 12. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  118. ^ Buckley, Chris (30. 8. 2021). „China Tightens Limits for Young Online Gamers and Bans School Night Play”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 18. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  119. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 27. 7. 2014. g. Pristupljeno 21. 7. 2014. 
  120. ^ Wuthnow, Joel (30. 6. 2016). „China's Much-Heralded NSC Has Disappeared”. Foreign Policy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 8. 2019. g. Pristupljeno 25. 8. 2019. 
  121. ^ Lampton, David M. (3. 9. 2015). „Xi Jinping and the National Security Commission: policy coordination and political power”. Journal of Contemporary China. 24 (95): 759—777. ISSN 1067-0564. S2CID 154685098. doi:10.1080/10670564.2015.1013366  . 
  122. ^ Jun, Mai (21. 3. 2018). „China unveils bold overhaul to tighten Communist Party control”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  123. ^ Keck, Zachary (7. 1. 2014). „Is Li Keqiang Being Marginalized?”. The Diplomat. Arhivirano iz originala 29. 10. 2018. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  124. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 27. 7. 2014. g. Pristupljeno 21. 7. 2014. 
  125. ^ Sridahan, Vasudevan (27. 12. 2015). „China formally abolishes decades-old one-child policy”. International Business Times. Arhivirano iz originala 28. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  126. ^ Wee, Sui-Lee (31. 5. 2021). „China Says It Will Allow Couples to Have 3 Children, Up From 2”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 4. 11. 2021. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  127. ^ Cheng, Evelyn (21. 7. 2021). „China scraps fines, will let families have as many children as they'd like”. CNBC (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 28. 1. 2023. g. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  128. ^ „Li Keqiang: China's marginalised premier”. BBC News (na jeziku: engleski). 28. 9. 2020. Arhivirano iz originala 17. 10. 2022. g. Pristupljeno 17. 10. 2022. 
  129. ^ Wei, Lingling (11. 5. 2022). „China's Forgotten Premier Steps Out of Xi's Shadow as Economic Fixer”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 31. 5. 2023. g. Pristupljeno 17. 10. 2022. 
  130. ^ Attrill, Nathan; Fritz, Audrey (24. 11. 2021). „China's cyber vision: How the Cyberspace Administration of China is building a new consensus on global internet governance” (PDF). Australian Strategic Policy Institute. Arhivirano (PDF) iz originala 29. 12. 2022. g. Pristupljeno 29. 12. 2022. 
  131. ^ Chen, Laurie; Tang, Ziyi (16. 3. 2023). „China to create powerful financial watchdog run by Communist Party”. Reuters. Arhivirano iz originala 16. 3. 2023. g. Pristupljeno 17. 3. 2023. 
  132. ^ Mitchell, Tom (25. 7. 2016). „Xi's China: The rise of party politics” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  133. ^ „CPC releases plan on deepening reform of Party and state institutions”. People's Daily. 22. 3. 2018. Arhivirano iz originala 5. 2. 2021. g. Pristupljeno 29. 12. 2022. 
  134. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 12. 11. 2021. g. Pristupljeno 2022-12-29. 
  135. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 12. 11. 2021. g. Pristupljeno 2022-12-29. 
  136. ^ „三台合一，发出更强"中国之声"” [Merge of Three Stations into One, Sending Out a Stronger "Voice of China"]. People's Daily. 22. 3. 2018. Arhivirano iz originala 10. 9. 2021. g. Pristupljeno 29. 12. 2022. 
  137. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 12. 11. 2021. g. Pristupljeno 2022-12-29. 
  138. ^ Hao, Mingsong; Ke, Xiwang (5. 7. 2023). „Personal Networks and Grassroots Election Participation in China: Findings from the Chinese General Social Survey”. Journal of Chinese Political Science (na jeziku: engleski). 29 (1): 159—184. ISSN 1080-6954. doi:10.1007/s11366-023-09861-3  . 
  139. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 16. 3. 2023. g. Pristupljeno 16. 3. 2023. 
  140. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 16. 3. 2023. g. Pristupljeno 16. 3. 2023. 
  141. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 16. 3. 2023. g. Pristupljeno 16. 3. 2023. 
  142. ^ „China Overhauls Financial Regulatory Regime to Control Risks”. Bloomberg News. 7. 3. 2023. Arhivirano iz originala 4. 4. 2023. g. Pristupljeno 17. 3. 2023. 
  143. ^ Bradsher, Keith; Che, Chang (2023-03-10). „Why China Is Tightening Its Oversight of Banking and Tech”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 16. 3. 2023. g. Pristupljeno 2023-03-16. 
  144. ^ „China passes law granting Communist Party more control over cabinet”. Reuters. 11. 3. 2024. Pristupljeno 11. 3. 2024. 
  145. ^ „习近平出席中央全面依法治国工作会议并发表重要讲话”. Chinadaily.com.cn. 18. 11. 2020. Arhivirano iz originala 19. 1. 2021. g. Pristupljeno 21. 9. 2023. 
  146. ^ Zhou, Laura; Huang, Cary (24. 10. 2014). „Communist Party pledges greater role for constitution, rights in fourth plenum”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 30. 10. 2018. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  147. ^ Doyon, Jerome; Winckler, Hugo (20. 11. 2014). „The Fourth Plenum, Party Officials and Local Courts”. Jamestown Foundation. Arhivirano iz originala 18. 5. 2020. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  148. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Arhivirano iz originala 21. 1. 2021. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  149. ^ Bitzinger, Richard A. (2021). „China's Shift from Civil-Military Integration to Military-Civil Fusion”. Asia Policy (na jeziku: engleski). 28 (1): 5—24. ISSN 1559-2960. S2CID 234121234. doi:10.1353/asp.2021.0001. 
  150. ^ B. Kania, Elsa; Laskai, Lorand (28. 1. 2021). „Myths and Realities of China's Military-Civil Fusion Strategy”. Center for a New American Security. JSTOR resrep28654  . Arhivirano iz originala 16. 2. 2023. g. Pristupljeno 30. 8. 2022. 
  151. ^ Fifield, Anna (29. 9. 2019). „China's Communist Party has one more reason to celebrate – a year longer in power than the U.S.S.R.”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 1. 2. 2020. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  152. ^ Meng, Chuan (4. 11. 2014). 习近平军中"亮剑" 新古田会议一箭多雕 [Xi Jinping And Central Army's New "Bright Sword" Conference In Gutian Killed Many Birds With Only A Single Stone]. Duowei News (na jeziku: kineski). Arhivirano iz originala 21. 1. 2015. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  153. ^ Wong, Edward; Perlez, Jane; Buckley, Chris (2. 9. 2015). „China Announces Cuts of 300,000 Troops at Military Parade Showing Its Might” . The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 2. 9. 2015. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  154. ^ Tiezzi, Shannon (2. 2. 2016). „It's Official: China's Military Has 5 New Theater Commands”. The Diplomat. Arhivirano iz originala 6. 8. 2020. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  155. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Arhivirano iz originala 21. 1. 2021. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  156. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Arhivirano iz originala 21. 1. 2021. g. Pristupljeno 10. 1. 2020. 
  157. ^ Kania, Elsa (18. 2. 2017). „China's Strategic Support Force: A Force for Innovation?”. The Diplomat. Arhivirano iz originala 11. 11. 2020. g. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  158. ^ Wuthnow, Joel (16. 4. 2019). China's Other Army: The People's Armed Police in an Era of Reform (PDF). Washington: Institute for National Strategic Studies. Arhivirano (PDF) iz originala 4. 7. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2019. 
  159. ^ „Xi Jinping named as 'commander in chief' by Chinese state media”. The Guardian. 21. 4. 2016. Arhivirano iz originala 25. 4. 2016. g. Pristupljeno 25. 4. 2016. 
  160. ^ Kayleigh, Lewis (23. 4. 2016). „Chinese President Xi Jinping named as military's 'commander-in-chief'”. The Independent. Arhivirano iz originala 27. 4. 2016. g. Pristupljeno 25. 4. 2016. 
  161. ^ Sison, Desiree (22. 4. 2016). „President Xi Jinping is New Commander-in-Chief of the Military”. China Topix. Arhivirano iz originala 23. 4. 2016. g. Pristupljeno 25. 4. 2016. 
  162. ^ „China's Xi moves to take more direct command over military”. Columbia Daily Tribune. 24. 4. 2016. Arhivirano iz originala 25. 4. 2016. g. Pristupljeno 25. 4. 2016. 
  163. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (11. 10. 2017). „Xi Jinping Presses Military Overhaul, and Two Generals Disappear”. The New York Times. Arhivirano iz originala 25. 10. 2017. g. Pristupljeno 26. 10. 2017. 
  164. ^ Han, Chen; Allen-Ebrahimian, Bethany (2022-10-15). „What China looks like after a decade of Xi Jinping's rule”. Axios (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 4. 2023. g. Pristupljeno 2023-04-19. 
  165. ^ He, Laura; McCarthy, Simone; Chang, Wayne (7. 3. 2023). „China to increase defense spending 7.2%, sets economic growth target of 'around 5%' for 2023”. CNN. Arhivirano iz originala 19. 4. 2023. g. Pristupljeno 19. 4. 2023. 
  166. ^ Miura, Kacie. „The Domestic Sources of China's Maritime Assertiveness Under Xi Jinping” (PDF). Woodrow Wilson International Center for Scholars. Arhivirano (PDF) iz originala 19. 5. 2023. g. Pristupljeno 19. 5. 2023. 
  167. ^ Lague, David; Kang Lim, Benjamin (30. 4. 2019). „China's vast fleet is tipping the balance in the Pacific”. Reuters. Arhivirano iz originala 16. 5. 2022. g. Pristupljeno 19. 4. 2023. 
  168. ^ Sun, Degang; Zoubir, Yahia H. (2021-07-04). „Securing China's 'Latent Power': The Dragon's Anchorage in Djibouti”. Journal of Contemporary China (na jeziku: engleski). 30 (130): 677—692. ISSN 1067-0564. S2CID 229393446. doi:10.1080/10670564.2020.1852734. 
  169. ^ Jacobs, Andrew; Perlez, Jane (2017-02-25). „U.S. Wary of Its New Neighbor in Djibouti: A Chinese Naval Base”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 14. 5. 2017. g. Pristupljeno 2023-04-19. 
  170. ^ „Xi Jinping has nurtured an ugly form of Chinese nationalism”. The Economist. ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 11. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  171. ^ Meng, Angela (6. 9. 2014). „Xi Jinping rules out Western-style political reform for China”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 18. 8. 2018. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  172. ^ Buckley, Chris (26. 2. 2018). „Xi Jinping Thought Explained: A New Ideology for a New Era”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 31. 10. 2022. g. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  173. ^ Barrass, Gordon; Inkster, Nigel (2. 1. 2018). „Xi Jinping: The Strategist Behind the Dream”. Survival. 60 (1): 41—68. ISSN 0039-6338. S2CID 158856300. doi:10.1080/00396338.2018.1427363. Arhivirano iz originala 7. 11. 2023. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  174. ^ Zhao, Suisheng (2023). The Dragon Roars Back: Transformational Leaders and Dynamics of Chinese Foreign Policy. Stanford, California: Stanford University Press. str. 86. ISBN 978-1-5036-3088-8. OCLC 1331741429. doi:10.1515/9781503634152. 
  175. ^ „Xi's Vow of World Dominance by 2049 Sends Chill Through Markets”. Bloomberg News. 26. 10. 2022. Arhivirano iz originala 18. 11. 2022. g. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  176. ^ Hu, Weixing (2. 1. 2019). „Xi Jinping's 'Major Country Diplomacy': The Role of Leadership in Foreign Policy Transformation”. Journal of Contemporary China. 28 (115): 1—14. ISSN 1067-0564. S2CID 158345991. doi:10.1080/10670564.2018.1497904. Arhivirano iz originala 7. 11. 2023. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  177. ^ Auto, Hermes (5. 4. 2021). „China's 'wolf warrior' diplomats back to howl at Xinjiang critics”. The Straits Times (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 11. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  178. ^ Bishop, Bill (8. 3. 2019). „Xi's thought on diplomacy is "epoch-making"”. Axios (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 11. 8. 2022. g. Pristupljeno 11. 8. 2022. 
  179. ^ Buckley, Chris (3. 3. 2021). „'The East Is Rising': Xi Maps Out China's Post-Covid Ascent”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 12. 8. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  180. ^ Zhang, Denghua (maj 2018). „The Concept of 'Community of Common Destiny' in China's Diplomacy: Meaning, Motives and Implications”. Asia & the Pacific Policy Studies. 5 (2): 196—207. doi:10.1002/app5.231  . hdl:1885/255057  . 
  181. ^ Tobin, Liza (2018). The University Of Texas At Austin, The University Of Texas At Austin. „Xi's Vision for Transforming Global Governance: A Strategic Challenge for Washington and Its Allies (November 2018)”. Texas National Security Review (na jeziku: engleski). doi:10.26153/TSW/863  . Arhivirano iz originala 13. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  182. ^ Seib, Gerald F. (15. 7. 2022). „Putin and Xi's Bet on the Global South”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 21. 8. 2022. g. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  183. ^ Jones, Hugo (24. 11. 2021). „China's Quest for Greater 'Discourse Power'”. The Diplomat (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 8. 2022. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  184. ^ „Telling China's Story Well”. China Media Project (na jeziku: engleski). 16. 4. 2021. Arhivirano iz originala 28. 8. 2022. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  185. ^ Kynge, James; Hornby, Lucy; Anderlini, Jamil (26. 10. 2017). „Inside China's secret 'magic weapon' for worldwide influence” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  186. ^ „China's Global Development Initiative is not as innocent as it sounds”. The Economist. 9. 6. 2022. Arhivirano iz originala 6. 3. 2023. g. Pristupljeno 7. 3. 2023. 
  187. ^ Yao, Kevin; Tian, Yew Lun (22. 4. 2022). „China's Xi proposes 'global security initiative', without giving details”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 8. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  188. ^ Cai, Jane (12. 6. 2023). „How China's Xi Jinping promotes mix of Marxism and traditional culture to further Communist Party and 'Chinese dream'”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 12. 6. 2023. g. Pristupljeno 12. 6. 2023. 
  189. ^ a b Tsang, Steve; Cheung, Olivia (2024). The Political Thought of Xi Jinping. Oxford University Press. ISBN 9780197689363. 
  190. ^ „India says China agrees retreat to de facto border in faceoff deal”. Reuters (na jeziku: engleski). 6. 5. 2013. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  191. ^ „China says India violates 1890 agreement in border stand-off”. Reuters (na jeziku: engleski). 3. 7. 2017. Arhivirano iz originala 15. 8. 2017. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  192. ^ Gettleman, Jeffrey; Hernández, Javier C. (28. 8. 2017). „China and India Agree to Ease Tensions in Border Dispute”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 28. 8. 2017. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  193. ^ Janjua, Haroon (10. 5. 2020). „Chinese and Indian troops injured in border brawl”. The Times. ISSN 0140-0460. Arhivirano iz originala 12. 5. 2020. g. Pristupljeno 12. 5. 2020. 
  194. ^ „Indian and Chinese soldiers injured in cross-border fistfight, says Delhi”. The Guardian. Agence France-Presse. 11. 5. 2020. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 12. 5. 2020. g. Pristupljeno 12. 5. 2020. 
  195. ^ Siddiqui, Imran Ahmed (2023-06-16). „'Subjugation and surrender': Military veterans slam Modi government's continuing silence on Galwan”. Telegraph India. 
  196. ^ Myers, Steven Lee; Abi-Habib, Maria; Gettleman, Jeffrey (17. 6. 2020). „In China-India Clash, Two Nationalist Leaders With Little Room to Give”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 17. 6. 2020. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  197. ^ Osawa, Jun (17. 12. 2013). „China's ADIZ over the East China Sea: A "Great Wall in the Sky"?”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 14. 7. 2016. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  198. ^ Albert, Eleanor (16. 3. 2019). „China and Japan's Rapprochement Continues – For Now”. The Diplomat (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 7. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  199. ^ Albert, Eleanor (16. 3. 2019). „China and Japan's Rapprochement Continues – For Now”. The Diplomat (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 5. 7. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  200. ^ Li, Cheng (26. 9. 2014). „A New Type of Major Power Relationship?”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 8. 7. 2016. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  201. ^ Shi, Jiangtao; Chan, Minnie; Zheng, Sarah (27. 3. 2018). „Kim's visit evidence China, North Korea remain allies, analysts say”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 8. 2019. 
  202. ^ Song, Jung-a; Shepherd, Christian (21. 6. 2019). „Xi Jinping vows active role in Korea denuclearisation talks” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  203. ^ Bodeen, Christopher (20. 4. 2021). „China's Xi pushes economic reform at North Korea summit”. Associated Press (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 8. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  204. ^ Li, Cheng (26. 9. 2014). „A New Type of Major Power Relationship?”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 8. 7. 2016. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  205. ^ Kim, Bo-eun (26. 7. 2022). „China, South Korea renew service sector talks, opening up a 'win-win for both economies'”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 14. 3. 2023. g. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  206. ^ Huang, Cary (2. 4. 2017). „Why China's economic jabs at South Korea are self-defeating”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 7. 2019. g. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  207. ^ Kim, Christine; Blanchard, Ben (31. 10. 2017). „China, South Korea agree to mend ties after THAAD standoff”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 8. 2022. g. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  208. ^ Baker, Peter (8. 11. 2014). „As Russia Draws Closer to China, U.S. Faces a New Challenge”. The New York Times. Arhivirano iz originala 28. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  209. ^ Baker, Peter (8. 11. 2014). „As Russia Draws Closer to China, U.S. Faces a New Challenge”. The New York Times. Arhivirano iz originala 28. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  210. ^ Chao Deng; Ann M. Simmons; Evan Gershkovich; William Mauldin (4. 2. 2022). „Putin, Xi Aim Russia-China Partnership Against U.S.”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  211. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  212. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  213. ^ Ng, Teddy (2. 4. 2022). „Chinese President Xi Jinping warns it could take decades to repair economic damage caused by Ukraine crisis”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 15. 5. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  214. ^ Lau, Stuart (15. 6. 2022). „China's Xi gives most direct backing to Putin since invasion”. Politico. Arhivirano iz originala 15. 8. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  215. ^ „China's Xi Says International Disputes Should be Resolved Via Dialogue, Not Sanctions”. Voice of America (na jeziku: engleski). 21. 4. 2022. Arhivirano iz originala 24. 7. 2022. g. Pristupljeno 12. 8. 2022. 
  216. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  217. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  218. ^ „Putin to Xi: We will discuss your plan to end the war in Ukraine”. BBC News. 22. 3. 2023. Arhivirano iz originala 23. 3. 2023. g. Pristupljeno 24. 3. 2023. 
  219. ^ Perlez, Jane; Ramzy, Austin (4. 11. 2015). „China, Taiwan and a Meeting After 66 Years”. The New York Times. Arhivirano iz originala 3. 9. 2017. g. Pristupljeno 1. 11. 2017. 
  220. ^ „One-minute handshake marks historic meeting between Xi Jinping and Ma Ying-jeou”. The Straits Times. 7. 11. 2015. Arhivirano iz originala 5. 9. 2019. g. Pristupljeno 5. 9. 2019. 
  221. ^ Huang, Kristin (15. 6. 2021). „Timeline: Taiwan's relations with mainland China under Tsai Ing-wen”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  222. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 8. 7. 2018. g. Pristupljeno 8. 7. 2018. 
  223. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 8. 7. 2018. g. Pristupljeno 8. 7. 2018. 
  224. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Arhivirano iz originala 8. 7. 2018. g. Pristupljeno 8. 7. 2018. 
  225. ^ Kuo, Lily (2. 1. 2019). „'All necessary means': Xi Jinping reserves right to use force against Taiwan”. The Guardian. Arhivirano iz originala 22. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  226. ^ Griffiths, James (2. 1. 2019). „Xi warns Taiwan independence is 'a dead end'”. CNN. Arhivirano iz originala 3. 10. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  227. ^ Lee, Yimou (2. 1. 2019). „Taiwan president defiant after China calls for reunification”. Reuters. Arhivirano iz originala 29. 9. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  228. ^ Hiroyuki, Akita (22. 7. 2014). „A new kind of 'great power relationship'? No thanks, Obama subtly tells China”. Nikkei Asia. Arhivirano iz originala 11. 11. 2014. g. Pristupljeno 11. 11. 2014. 
  229. ^ Zhou, Cissy (19. 7. 2021). „US-China economic talks 'infinitely far away' with 'emphasis on competition over cooperation'”. South China Morning Post. Pristupljeno 19. 5. 2023. 
  230. ^ Ng, Teddy; Kwong, Man-ki (9. 7. 2014). „President Xi Jinping warns of disaster if Sino-US relations sour”. South China Morning Post. Arhivirano iz originala 28. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  231. ^ Blanchard, Ben (3. 7. 2014). „With one eye on Washington, China plots its own Asia 'pivot'”. Reuters. Arhivirano iz originala 6. 10. 2015. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  232. ^ Brown, Adrian (12. 5. 2019). „China-US trade war: Sino-American ties being torn down brick by brick”. Al Jazeera. Arhivirano iz originala 4. 9. 2019. g. Pristupljeno 19. 10. 2019. 
  233. ^ Swanson, Ana (5. 7. 2018). „Trump's Trade War With China Is Officially Underway”. The New York Times. Arhivirano iz originala 12. 7. 2018. g. Pristupljeno 26. 5. 2019. 
  234. ^ „Relations between China and America are infected with coronavirus”. The Economist. 26. 3. 2020. ISSN 0013-0613. Pristupljeno 14. 8. 2022. 
  235. ^ „Xi meets U.S. California governor”. Xinhuanet. 2023-10-25. 
  236. ^ Bland, Ben (2. 9. 2018). „Greater Bay Area: Xi Jinping's other grand plan” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  237. ^ „Young Hong Kongers Who Defied Xi Are Now Partying in China”. Bloomberg. 2024-03-03. Arhivirano iz originala 2024-03-18. g. 
  238. ^ Bland, Ben (2. 9. 2018). „Greater Bay Area: Xi Jinping's other grand plan” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  239. ^ „Young Hong Kongers Who Defied Xi Are Now Partying in China”. Bloomberg. 2024-03-03. Arhivirano iz originala 2024-03-18. g. 
  240. ^ Yu, Verna (5. 11. 2019). „China signals desire to bring Hong Kong under tighter control”. The Guardian. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  241. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  242. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  243. ^ Buckley, Chris; Forsythe, Michael (2014-08-31). „China Restricts Voting Reforms for Hong Kong”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2023-03-18. 
  244. ^ Chan, Wilfred (19. 6. 2015). „Hong Kong legislators reject China-backed reform bill”. CNN. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  245. ^ Cheng, Kris (7. 2. 2017). „Carrie Lam is the only leadership contender Beijing supports, state leader Zhang Dejiang reportedly says”. Hong Kong Free Press. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  246. ^ Sin, Noah; Kwok, Donny (16. 12. 2019). „China's Xi vows support for Hong Kong leader during 'most difficult' time”. Reuters. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  247. ^ Zhou, Laura (14. 11. 2019). „Xi Jinping again backs Hong Kong police use of force in stopping unrest”. South China Morning Post. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  248. ^ „China's Xi warns of 'foreign forces' at Macao anniversary”. Deutsche Welle. 20. 12. 2019. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  249. ^ Siu, Phila; Cheung, Gary (19. 12. 2019). „Xi Jinping seen as indirectly lecturing Hong Kong as he tells Macau residents to make 'positive voices' heard and resolve problems with rationality”. South China Morning Post. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  250. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  251. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  252. ^ Yip, Martin; Fraser, Simon (30. 6. 2022). „China's President Xi arrives in Hong Kong for handover anniversary”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  253. ^ Ioanes, Ellen (2. 7. 2022). „Xi Jinping asserts his power on Hong Kong's handover anniversary”. Vox. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  254. ^ Chan, Ho-him; Riordan, Primrose (8. 5. 2022). „Beijing-backed hardliner John Lee chosen as Hong Kong's next leader” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  255. ^ „China: Events of 2017”. World Report 2018: Rights Trends in China (na jeziku: engleski). Human Rights Watch. 9. 1. 2018. Arhivirano iz originala 28. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  256. ^ Withnall, Adam (17. 1. 2019). „Repression in China at worst level since Tiananmen Square, HRW warns”. The Independent (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 24. 5. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  257. ^ „China widens crackdown against grassroot activists” . Financial Times. 9. 5. 2019. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  258. ^ Sudworth, John (22. 5. 2017). „Wang Quanzhang: The lawyer who simply vanished”. BBC News. Pristupljeno 11. 1. 2020. 
  259. ^ „Chinese dream turns sour for activists under Xi Jinping”. Bangkok Post. 10. 7. 2014. Pristupljeno 17. 7. 2014. 
  260. ^ Gan, Nectar (14. 11. 2017). „Replace pictures of Jesus with Xi to escape poverty, Chinese villagers urged”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  261. ^ Denyer, Simon (14. 11. 2017). „Jesus won't save you – President Xi Jinping will, Chinese Christians told”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 31. 5. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  262. ^ Haas, Benjamin (28. 9. 2018). „'We are scared, but we have Jesus': China and its war on Christianity”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 23. 8. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  263. ^ Gan, Nectar (14. 11. 2017). „Replace pictures of Jesus with Xi to escape poverty, Chinese villagers urged”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 7. 2019. g. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  264. ^ Bodeen, Christopher (10. 9. 2018). „Group: Officials destroying crosses, burning bibles in China”. Associated Press. Arhivirano iz originala 8. 10. 2019. g. Pristupljeno 7. 9. 2019. 
  265. ^ Lau, Mimi (5. 12. 2019). „From Xinjiang to Ningxia, China's ethnic groups face end to affirmative action in education, taxes, policing”. South China Morning Post. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  266. ^ Zhai, Keith (8. 10. 2021). „China's Communist Party Formally Embraces Assimilationist Approach to Ethnic Minorities”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  267. ^ Linda, Lew (19. 12. 2020). „China puts Han official in charge of ethnic minority affairs as Beijing steps up push for integration”. South China Morning Post. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  268. ^ Aaron, Glasserman (2. 3. 2023). „China's Head of Ethnic Affairs Is Keen to End Minority Culture”. Foreign Policy. Pristupljeno 12. 3. 2023. 
  269. ^ „Xi Focus: Xi stresses high-quality development of Party's work on ethnic affairs”. Xinhua News Agency. 28. 8. 2021. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  270. ^ Griffiths, James (17. 2. 2020). „Did Xi Jinping know about the coronavirus outbreak earlier than first suggested?”. CNN. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  271. ^ Page, Jeremy (27. 1. 2020). „China's Xi Gives His No. 2 a Rare Chance to Shine in Coronavirus Fight, With Risks for Both”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  272. ^ Griffiths, James (24. 1. 2020). „Wuhan is the latest crisis to face China's Xi, and it's exposing major flaws in his model of control”. CNN. Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  273. ^ Steger, Isabella (10. 2. 2020). „Xi Jinping emerges to meet the people for the first time in China's coronavirus outbreak”. Quartz (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  274. ^ „WHO dementiert Telefongespräch mit Chinas Präsident”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). 10. 5. 2020. 
  275. ^ Yew, Lun Tian; Se, Young Lee (10. 3. 2022). „Xi visits Wuhan, signaling tide turning in China's coronavirus battle”. Reuters (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  276. ^ Cao, Desheng. „Xi: Dynamic zero-COVID policy works”. China Daily. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  277. ^ Wong, Chun Han (25. 7. 2022). „China's Zero-Covid Policy Drags on Vaccination Drive”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  278. ^ Wong, Chun Han (25. 7. 2022). „China's Zero-Covid Policy Drags on Vaccination Drive”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). ISSN 0099-9660. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  279. ^ Davidson, Helen (10. 6. 2022). „Xi Jinping says 'persistence is victory' as Covid restrictions return to Shanghai and Beijing”. The Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  280. ^ Hadano, Tsukasa; Doi, Noriyuki (29. 6. 2022). „Xi ally Li Qiang keeps Shanghai party chief job, but star fades”. Nikkei Asia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 8. 2022. 
  281. ^ Cai, Jane; Tang, Frank (29. 6. 2022). „China to press on with 'zero Covid', despite economic risks: Xi”. South China Morning Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  282. ^ „Covid in China: Xi Jinping and other leaders given domestic vaccine”. BBC News (na jeziku: engleski). 23. 7. 2022. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  283. ^ McDonell, Stephen (16. 10. 2022). „Xi Jinping speech: Zero-Covid and zero solutions”. BBC News. Pristupljeno 11. 11. 2022. 
  284. ^ „Xi Jinping tied himself to zero-Covid. Now he keeps silent as it falls apart”. CNN. 17. 12. 2022. Pristupljeno 16. 12. 2022. 
  285. ^ Ramzy, Austin (11. 11. 2022). „China Eases Zero-Covid Rules as Economic Toll and Frustrations Mount”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 11. 11. 2022. 
  286. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-12-05. 
  287. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-12-05. 
  288. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-12-05. 
  289. ^ Olcott, Eleanor; Mitchell, Tom (4. 12. 2022). „Chinese cities ease Covid restrictions following nationwide protests” . Financial Times. Arhivirano iz originala 11. 12. 2022. g. Pristupljeno 5. 12. 2022. 
  290. ^ Che, Chang; Chien, Amy Chang; Stevenson, Alexandra (2022-12-07). „What Has Changed About China's 'Zero Covid' Policy”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-12-08. 
  291. ^ Magnier, Mark (23. 10. 2007). „China's 'fifth generation' of leaders reflects nation's shifts”. Los Angeles Times. Pristupljeno 15. 03. 2013. 
  292. ^ Liu, Melinda (18. 01. 2011). „Can't we just be friends?”. Newsweek. Pristupljeno 15. 03. 2013. 
  293. ^ „Xi Jinping ‘transcends’ his predecessors: expert”. Taipei Times. 05. 9. 2012. Pristupljeno 15. 03. 2013. 
  294. ^ Drugi dan posete kineskog predsednika Srbiji, potpisana 22 sporazuma, Pristupljeno 18. 11. 2016.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Си_Ђинпинг&oldid=27707939”