Јужна Кореја

држава у источној Азији

Јужна Кореја, званично Република Кореја, држава је смештена на јужној половини Корејског полуострва,[4] на истоку Азије.[5] На корејском језику то име гласи Деханмингук (корејски 대한민국, 大韓民國). Са северне стране граничи са Северном Корејом са којом је чинила јединствену државу до 1948. године. Ово је њена једина копнена граница и дуга је 243 km. На западу је ограничена Жутим, на југу Источнокинеским, а на истоку Јапанским морем. Главни град је Сеул. У целој држави преовлађује планинска клима. Археолошка истраживања везана за ову територију су повезана са периодом касног палеолита. Држава је подељена на 16 округа. Проглашена је за четврту најразвијенију азијску економију.[6] Чланица је следећих организација: Уједињене нације, Светска трговинска организација, Организација за економску сарадњу и развој, Г20 индустријски развијених земаља (тренутно председавајућа). Такође је и једна од оснивача Азијско-пацифичке економске организације и Источноазијског самита.

Република Кореја
대한민국 Dehanminguk
Крилатица: 널리 인간 세계를 이롭게 하라
Доноси добробит човечанству
Химна: Aegukga
Положај Јужне Кореје
Главни град Сеул
37°35′N 127°0′E / 37.583° СГШ; 127.000° ИГД / 37.583; 127.000Координате: 37°35′N 127°0′E / 37.583° СГШ; 127.000° ИГД / 37.583; 127.000
Службени језик корејски
Владавина
Председник Мун Џае Ин
Председник Владе Лии Нак-јон
Историја
Независност 15. август 1948.
Географија
Површина
 — укупно 99.646 км2(109)
 — вода (%) 0,3
Становништво
 — 2014. 50.423.955[1][2](26)
 — густина 492/км2
Економија
Валута Јужнокорејски вон[3]
 — стоти део валуте ‍KRW‍
Остале информације
Временска зона UTC +9
Интернет домен .kr
Позивни број ++82
Мапа Јужне Кореје

Садржај

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Површина Јужне Кореје износи 99.646 км². Од тога 290 км² припадају воденим површинама; Јужна Кореја нема природних језера. Дужина обале износи 2413 km. Највеће острво је Чеџу које се налази 150 km јужно од копненог дела Јужне Кореје. Површина овог острва је 1845 км², и са неколико околних острваца формира истоимену провинцију.

Јужна Кореја обухвата јужни део Корејског полуострва и захвата околна острва. Већина становништва Јужне Кореје живи у низијама које се простиру дуж западне обале. Остатак земље је претежно планински. Шуме се простиру преко две трећине њене територије.

Геологија и рељефУреди

Највиши врх Јужне Кореје налази се на вулкану Халасан, на острву Чеџу, на 1950 метара надморске висине. У копненом делу, највиши врх је Јирисан који се налази на 1.915 метара изнад нивоа мора.

ВодеУреди

Највећа река је Накдонгганг и дугачка је 525 km.

КлимаУреди

Већи део земље има умерену климу и могу се разликовати четири годишња доба. Изузетак су низије на југу и острво Јеју-до који имају суптропску климу. Пролеће обично почиње крајем марта или почетком априла, благо је и сунчано. Лети јужни ветрови доносе топао и влажан ваздух са Филипина. Сезона летњих монсуна у Јужној Кореји обично почиње крајем јуна или почетком јула.

ИсторијаУреди

Најстарија историја Јужне Кореје веже се уз досељенике из Манџурије и Сибира, који су били претеча данашњег корејског народа.

Независност од ЈапанаУреди

После капитулације Јапана у Другом светском рату 1945. године, Кореја је подељена по 38. паралели на северну половину под окупацијом Совјетског Савеза и на јужну половину под окупацијом САД. Генерална скупштина Уједињених нација је 1947. године одлучила да одржи заједничке изборе на оба дела земље, али је ова одлука одбијена од стране Совјетског Савеза. Због овога, избори су одржани само на југу. Петнаестог августа 1948. основана је држава Република Кореја. Са својим седиштем у Пјонгјангу, влада Северне Кореје, која је себе сматрала за једину легитимну власт, најављује борбе.

Средином 1949. године су и Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе напустиле Северну, односно Јужну Кореју. Северна Кореја је уз помоћ Кине и Совјетског Савеза била у стању да брже изгради своју индустрију од Јужне. У прилог Северној Кореји је ишло и то што је највећи део Јапанске тешке индустрије из времена колонизације био смештен на ресурсима богатом северу. Југ је био приморан да подстиче своју пољопривреду. Због свих ових предности, а и уз помоћ Совјетског Савеза у енергентима, Северна Кореја је била у стању да за јако кратко време економски ојача и изгради моћну армију.

Корејски ратУреди

Главни чланак: Корејски рат

Двадесетпетог јуна 1950. године, народна армија Северне Кореје је прешла границу и тиме започела Корејски рат. Сједињене Америчке Државе шаљу неке своје трупе назад у Јужну Кореју али недовољно да надокнаде супериорност коју је Северна Кореја имала над Јужном. Главни град, Сеул, пао је за три дана, а за око месец дана цело полуострво било је под контролом Северне Кореје, сем неких острва и уског појаса на југоистоку.

Операцијом „Хромит“ средином септембра 1950. године су трупе Уједињених нација успеле да зауставе напредовање Северне Кореје. Дана 30. септембра исте године трупе Јужне Кореје у контранападу прелазе 38. степен географске ширине и поново постављају своју заставу на Корејско полуострво. У новембру су дошли до речне границе са Кином на реци Јалу. Кинези нису желели уједињену Кореју под америчким утицајем, те су са 300.000 војника „Добровољачке армије“ напали Северну Кореју. После овог потеза Кине, јединице Уједињених нација су се повукле назад на 38. степен географске ширине и ту се фронт стабилизовао.

Примирје између УН-а, Кине и Северне Кореје је потписано 27. јула 1953. године. Председник Јужне Кореје одбио је да потпише овај уговор. Документ је одређивао стварање демилитаризоване зоне око дуж 38. паралеле. Иако и даље постоје ратне тензије, ова зона и дан данас представља границу између две Кореје. Иако је било покушаја, мировни уговор између ове две државе још увек није потписан.

Последице овог рата су биле страшне. Број убијених војника се процењује на између милион и три милиона, док је број рањених вишеструко већи. Инфраструктура је после рата била у катастрофалном стању. Поред материјалне штете, овај рат је на становништво јако утицао на психолошком плану. Опасност од нове инвазије данас води политике обе Кореје.

Административна поделаУреди

  Овај одељак треба проширити.

ВладаУреди

 
Председница улази у Народну скупштину

Јужна Кореја је вишестраначка република са једним законодавним домом.[7] На челу државе је председник који се бира на мандат од пет година непосредним бирањем..[8] Осим што је на челу државе и војске, председник представља врх извршне власти, јер именује премијера којега потврђује народна скупштина (парламент).[9][10]

Власт је у Јужној Кореји подељена на извршну, судску и законодавну власт. Извршна и законодавна власт раде на националном нивоу, иако неколико министара у извршној власти ради на локалном нивоу. Локална управа има полу-аутономију и садржава извршну и законодавну власт. Судска власт ради и на националном и на локалном нивоу. Главни секретар УН-а је Корејац Бан Ки-моон, што је велико признање Јужној Кореји.

ПривредаУреди

 
Ноћни сателитски снимак показује разлику у развијености међу Корејама
 
Седиште Самсунга[11]
 
Воз који постиже брзину од 350 km/h

Од почетка 1960-их година до данас Јужна Кореја је доживела спектакуларан привредни раст који ју је сврстао међу тзв. „азијске тигрове“..[12][13] Од претежно аграрне земље чији је доходак по становнику био успоредив са сиромашним афричким земљама, израсла је у снажну индустријску силу и једну од 15 највећих светских економија.[14][15][16] У првим декадама привредом је управљала држава. Влада је подстицала увоз сировина и технологије уметосто потрошних добара и охрабривала штедњу и инвестиције насупрот потрошње. У првим плановима нагласак је био на радноинтензивним индустријама (посебице текстилној) како би се запослило растуће становништво.

Од 1970-их потпора државе дата је црној и обојеној металургији, бродоградњи, хемијској индустрији, а од 1980-их аутомобилској, електротехничкој и електроничкој индустрији. Посебно су се подстицале велика предузећа и индустријски комплекси. Уз ниску цену рада и потпору државе оствариване су високе стопе раста које су у неким годинама биле и двоцифрене. Од 1980-их поступно попушта средишње планирање и утицај државе, а све се више уводе тржишни принципи. Пораст цене рада учинила је неке индустрије мање конкурентнима, али је корејска привреда и даље међу најуспјешнијима у Азији.

Упркос високе стопе раста и структурне стабилности Јужне Кореје, кредитни рејтинг ове земље испашта на берзи због политичких ставова Северне Кореје у периодима дубоких војних криза, што има неповољан утицај на Јужно Корејска финансијска тржишта.[17][18] Међународни Монетарни Фонд похваљује отпорност Јужно Корејске економије током разних економских криза, наводећи низак ниво државног дуга и високе финансијске резерве које могу бити брзо мобилизоване у решавању финансијских хитних случајева.[19] Азијска финанцијска криза поткрај 1990-их одразила се и на Јужну Кореју, кад су дошле до изражаја слабости привредног система. Уз велику помоћ ММФ-а и финанцијске реформе криза је превладана, иако смањене, стопе привредног раста су остале позитивне.[20]

БНП по становнику износи око 10.000 USD, а више од 40 % отварује се у индустрији што је међу највећим уделима у свету.[21][22][23][24] Важност пољопривреде се смањује, једнако по уделу у запослености и у дохотку. Обрађује се мање од 20 % површине земље, а главни су проблеми састав земљишне расподеле, који је довео до расцепканости парцела и недостатак радне снаге у остарелим руралним срединама. Главни је усев рижа која се узгаја на половини површине (на југу и две жетве годишње), затим остале житарице (јечам, пшеница), соја, кромпир, пасуљ и остало поврће, воће (агруми – 7. у свету, јабуке, крушке, брескве, поморанџе), памук. У сточарству је најзначајније свињарство. У производњи хране важно је рибарство (12. у свету), морско рибарство даје око 2/3 укупног, а развијена је и аквакултура. Успркос интензивном програму пошумљавања Кореја производи само мали део потреба за дрвом, а развијена дрвна индустрија увелико почива на увозу.

Рудна су богатства ограничена, међу најважнијима су камени угаљ (али је Јужна Кореја и даље други највећи увозник), олово и цинк, графит, нешто руде гвожђа, злата и сребра, те кречњак који је важна сировина у цементној индустрији. Јужна Кореја је велики потрошач енергије. Иако су изграђене многобројне хидроелектране, у производњи електричне струје учествују са 1 %. Најважније су термоелектране, некад на угаљ, данас све више на нафту, а око 35 % производи се у нуклеарним електранама. Индустрија је од почетка била извозно оријентирана. Данас су међу најважнијим индустријама електротехничка и електронскка, посебно индустрија телекомуникационе опреме, рачунара, рачунарских компоненти и забавне електронике, при чему је Самсунг постао једно од водећих светских предузећа. Јужна Кореја је други по величини произвођач телевизора и пети произвођач путничких аутомобила, сировог челика и цемента, те је водећа у светској бродоградњи. Остале важне гране индустрије су хемијска и петрохемијска (Јужна Кореја је 7. светски потрошач нафте), машинска, прехрамбена и текстилна. Главнина базне индустрије лоцирана је на јужном приобаљу, а прерађивачке у западном, посебно око Сеоула. Интензиван развој индустрије има и негативне последице, понајприје јако загађење (Јужна Кореја је 9. у свету по емисији CO2). Значај туризма је још доста мали, иако земљу годишње посети више од пет милиона страних туриста.[25]

Спољна трговина је високо развијена, а трговински биланс је позитиван. Извозе се електротехнички и електронски уређаји, телекомуникацијска опрема, машине и возила, гвожђе и челик, бродови, највише у САД, Јапан, Кину, ЈАР, Тајван. Увозе се индустријска опрема, нафта и деривати, угаљ, хемијски производи, различите сировине и прехрамбени производи. Главни партнери су: Јапан, САД, Кина, Саудијска Арабија, Немачка, Аустралија.

Упоредно с развојем индустрије развијао се и саобраћајни систем. Некад доминантна жељезница (и у путничком и у теретном промету) изгубила је примат иако је мрежа добро развијена и великим делом електрифицирана. Путна мрежа, иако брзо грађена, заостаје за још бржом аутомобилизацијом па се у градским регијама стварају гужве. Интеграција у привреде није била могућа без развоја ваздушног и поморског промета. Међународни аеродром Сеоул-Инчон је пети у свету по теретном промету,[26][27] а међу 15 највећих светских морских лука четири су корејске: Kwangyang/Gwangyang, Ulsan, Inch’on/Incheon, и Pusan/Busan, свака с прометом већим од 140 милиона тона годишње.

СтановништвоУреди

 
Панорама дела главног града Сеоула
 
Пагода Намдаемун

Јужна Кореја има 49.976.963 становника (од тога 99,9% чине Корејци) и високу густину насељености од 480 становника по километру квадратном. Најгушће су насељене низије на западу и котлине на југу земље. Око 81% становништва живи у градовима. Тренутни годишњи раст становништва је око 0,25% на годишњем нивоу. У званичном извештају „Министарства Безбедности и Јавног Управљања“ наводи се да Јужна Кореја има 25.034.736 мушкараца и 24.942.224 жена.[28] Просечан животни век Корејаца је висок и износи 75,5 година за мушкарце и 82,2 година за жене. Овако дуг животни век је довео до наглог пораста процента старог становништва. Године 1999. је само 6,9% становништва имало 65 или више година, док је ова старосна група 2010. године чинила 11,1% становништва. Просечна старост је 37,9 година.

Са 99 % Корејаца (припадају монголској групи народа) спада међу етнички најхомогеније земље света. Најзначајнија мањина су Кинези,[29] а након успешног привредног развоја повећава се број страних радника, већином из југоисточне Азије, те пословних људи из целог света. Ипак, они у маси од око 50 милијуна становника чине занемариву мањину. Службени језик је корејски, који се пише посебним корејским писмом (фонетским), а у Јужниј Кореји назива се han’gul (хангул). У новинама и осталој штампи уз њега се користи и одређен број кинеских знакова.

С око 480 ст./km2 Јужна Кореја једна је од најгушће насељених земаља света (не рачунајући „минијатурне“ државе). Притом је дошло до изразите поларизације између великих градских агломерација на западу и југу земље, у којима се становништво и даље повећава, и пространих руралних подручја у унутрашњости која су ретко насељена и даље губе становништво, те имају неповољну добну структуру.[30] Данас у градовима живи више од 80 % становништва, а у само три највећа градска подручја око 30 %. Сеул (Сеоул, Соул) има више од 10 милиона становника, а његова градска регија око 21,5 милијуна становника. Остали већи градови: Бусан (3,678.600 становника, агломерација 4,6 милиона), Инчон (део агломерације Сеула, 2,580.800), Таегу/Даегу (2,566.500 становника, агломерација 3,2 милиона), Таејон/Даејеон (1,475.200 становника, агломерација 1,9 милиона), Квангџу (1.416.900), Сувон (1.242.800), Koyang/Goyang (1.195.600), Сеонгнам (1,032.100) итд.[31]

Средином 20. века пораст становништва због високе стопе родности био је брз, а од 1950. до 1990. становништво се удвостручило. Ипак, од средине 1960-их, упоредо с преласком из аграрног и руралног у индустријско и урбано друштво дошло је до смањења родности (томе је придонела и национална кампања планирања породице која се проводи од 1965.), а тиме и до успоравања раста стадновништва и он данас износи око 10‰ годишње. Последњих година стопа родности креће се од 12 до 13‰, а смртности око 6‰.

Осим миграција село–град, значајно је усељење неколико милијуна становника непосредно након поделе на две корејске државе 1948. године.[32][33] С друге стране, идућих деценија дошло је до емиграције Корејаца, највише у Јапан, САД и Канаду. Очекивано трајање живота 74 година. Добна структура је повољна, млађих од 15 година (21 %) трипут је више него старијих од 65 година (7 %).

Образовна структура је добра, неписмених је само 2 – 3 %. Основно школовање од шест година и нижа средња школа (три године) су обвезни, а готово сва деца настављају и трогодишњу вишу средњу школу. Снажна је свест о важности образовања, све је већи удео високообразованих. Најпрестижнији и најстарији универзитети су у главном граду (најстарији је основан 1885.), а постоје и у другим великим градовима.

РелигијаУреди

Религијска структура је сложена и помало нејасна јер се многи становници не опредељују за припадност некој вери, а у својем живљењу примењују принципе различитих религија или филозофија. Хришћанство (углавном протестанти, нешто католика) и будизам две су најзаступљеније религије. Од осталих важније су конфуцијанизам, таоизам, аутохтони ch’ondo-gyo (комбинација будизма и конфуцијанизма), шаманизма. Око 46,5% Корејаца није религиозно. Остатак чине будисти са 22,8%, хришћани протестанти са 18,3% и хришћани католици који чине 10,3% становништва. Остатак становништва припада осталим религијама.

Највећи градовиУреди

 
Град Територија Популација

Сеул
 
Бусан
 
Инчон
 
Тегу
1. Сеул Сеул 9,794,304  
Daejeon

Квангџу
 
Улсан
 
Сувон
2. Бусан Бусан 3,414,950
3. Инчон Инчон 2,662,509
4. Тегу Тегу 2,446,418
5. Daejeon Daejeon 1,501,859
6. Квангџу Квангџу 1,475,745
7. Ulsan Ulsan 1,082,567
8. Suwon Gyeonggi 1,071,913
9. Changwon South Gyeongsang 1,058,021
10. Seongnam Gyeonggi 949,964
11. Goyang Gyeonggi 905,076
12. Yongin Gyeonggi 856,765
13. Bucheon Gyeonggi 853,039
14. Ansan Gyeonggi 728,775
15. Cheongju North Chungcheong 666,924
16. Jeonju North Jeolla 649,728
17. Anyang Gyeonggi 602,122
18. Cheonan South Chungcheong 574,623
19. Namyangju Gyeonggi 529,898
20. Pohang North Gyeongsang 511,390

РеференцеУреди

  1. „Population Projections for Provinces (2013~2040)” (PDF). Statistics Korea. 16. 4. 2016. Приступљено 20. 5. 2016. 
  2. „Major Indicators of Korea”. Korean Statistical Information Service. Приступљено 9. 9. 2016. 
  3. „South Korea”. International Monetary Fund. 2016. 
  4.   Овај чланак садржи материјал у јавном власништву CIA World Factbook са веб-сајта https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/index.html.
  5. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  6. 지표상세. Index.go.kr. 24. 7. 2015. Приступљено 20. 6. 2016. 
  7. „Index of Democracy 2008” (PDF). The Economist Intelligence Unit. Приступљено 25. 4. 2010. 
  8. „South Korea – Constitution”. International Constitutional Law. Приступљено 16. 2. 2009. 
  9. „Korea, South”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 10. 2. 2009. Приступљено 16. 2. 2009. 
  10. „Country Profiles”. Transparency International. Transparency International. 
  11. „Samsung Electronics”. Fortune. 
  12. Economic Growth Rates of Advanced Economies. International Monetary Fund. Приступљено 8. 9. 2010. 
  13. Kleiner, Jürgen (2001). Korea, A Century of Change. River Edge, NJ: World Scientific. ISBN 978-981-02-4657-0. 
  14. South Korea: Introduction >> globalEDGE: Your source for Global Business Knowledge. Globaledge.msu.edu. Retrieved on October 5, 2016.
  15. SOUTH KOREA Market overview. tiq.qld.gov.au
  16. Kerr, Anne; Wright, Edmund (2015). A Dictionary of World History. Oxford University Press. стр. 367. ISBN 978-0-19-968569-1. 
  17. „Moody's Raises Korea's Credit Range”. Chosun Ilbo. Seoul. 2. 8. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  18. „Financial markets unstable in S.Korea following Cheonan sinking”. Hankyeoreh. 26. 5. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  19. „S Korea stands among world's highest-level fiscal reserve holders: IMF”. Xinhua. Beijing. 7. 9. 2010. Приступљено 8. 9. 2010. 
  20. Nattavud Pimpa (6. 12. 2013). „Lessons from South Korea's Chaebol economy”. The Conversation Australia. Приступљено 15. 12. 2013. 
  21. Koh Young-aah (11. 10. 2010). „G20 to boost Korean economy by W31.3tr”. Korea Herald. Seoul. Приступљено 29. 3. 2012. 
  22. „South Korea Survived Recession With CEO Tactics”. Newsweek. New York. 10. 5. 2010. Приступљено 8. 9. 2010. 
  23. „South Korea GDP grew revised 6.2pc in 2010”. Business Recorder. Karachi. Agence France-Presse. 30. 3. 2011. 
  24. „Background Note: South Korea”. US State Department. 7. 7. 2011. 
  25. „Official Site of Korea Tourism Org.: Subway – Official Korea Tourism Organization”. visitkorea.or.kr. 
  26. „Eight Years in Coming” (Саопштење). Incheon International Airport Corp. 27. 3. 2009. Приступљено 20. 5. 2005. 
  27. „Transportation Statistics > Heliports (most recent) by country”. NationMaster. 2008. Приступљено 21. 2. 2009. 
  28. „:: 행정안전부 뉴스 ::”. news.mopas.go.kr. Приступљено 14. 9. 2011. 
  29. „More Than 1 Million Foreigners Live in Korea (According to the article, approximately 443,566 people are considered to be Chinese residents in South Korea with Korean ethnicity.)”. Chosun Ilbo. 6. 8. 2009. Приступљено 18. 10. 2009. 
  30. „South Korea”. CIA Country Studies. Приступљено 22. 4. 2006. 
  31. Populations for all cities ажурирано: 2005. г., „Summary of Census Population (by administrative district/sex/age)”. NSO Database. Приступљено 11. 5. 2009. 
  32. "South Korea – Population Trends". Library of Congress Country Studies.
  33. „Korea's Population Tops 50 Million”. English.chosun.com. 1. 2. 2010. Приступљено 25. 4. 2010. 
  34. The result of 2010 Population and Housing Census of Korea, Statistics Korea

ЛитератураУреди

  • Economic Growth Rates of Advanced Economies. International Monetary Fund. Приступљено 8. 9. 2010. 
  • Breen, Michael (2004). The Koreans: Who They Are, What They Want, Where Their Future Lies. St. Martin's Griffin. ISBN 0-312-32609-2. 
  • Hart, Dennis (2003). From Tradition to Consumption: Constructing a Capitalist Culture in South Korea. Seoul: Author. ISBN 89-88095-44-8. 
  • Cumings, Bruce (1997). Korea's place in the sun. New York: W.W. Norton. ISBN 0-393-31681-5. 
  • Lew, Yong Ick. The Making of the First Korean President: Syngman Rhee's Quest for Independence (University of Hawai'i Press; 2013); scholarly biography; 576 pages;
  • Nahm, Andrew C. (1996). Korea: A history of the Korean people (2nd ed.). Seoul: Hollym. ISBN 1-56591-070-2. 
  • Yang Sung-chul (1999). The North and South Korean political systems: A comparative analysis (rev. ed.). Seoul: Hollym. ISBN 1-56591-105-9. 
  • Yonhap News Agency (2004). Korea Annual 2004. Seoul: Author. ISBN 89-7433-070-9. 
  • Christoph Neidhart: Die Kinder des Konfuzius. Was Ostasien so erfolgreich macht. Orig.-Ausg., Verlag Herder, Freiburg im Breisgau. 2008. ISBN 978-3-451-03006-2. (= Herder-Spektrum; 3006)
  • Thomas Kern, Patrick Köllner (2005). Südkorea und Nordkorea. Einführung in Geschichte, Politik, Wirtschaft und Gesellschaft. Frankfurt/New York: Campus. ISBN 3-593-37739-X. 
  • Robert Nilsen: Moon Handbooks: South Korea. 3. Auflage. Avalon Travel Publishing. 2003. ISBN 1-56691-418-3.
  • Südkorea. HB-Bildatlas Special 49. Harksheider Verlagsgesellschaft, Norderstedt. 1998. ISBN 3-616-06449-X.
  • Tatsachen über Korea. Koreanischer Übersee-Informationsdienst, Seoul. 2003. ISBN 89-7375-101-8. (online)
  • Song Du-yul / Rainer Werning: Korea. Von der Kolonie zum geteilten Land. Promedia Verlag, Wien. 2012. ISBN 978-3-85371-340-2.

Спољашње везеУреди